U današnjem predlogu vodimo vas u obilazak jednog prelepog jezera i zanimljivog objekta u istom. Jezero Rovni je nešto što se mora obići i videti. Uz jezero Rovni, tu je odmah i Valjevo, koje takođe nudi pregršt zanimljivosti vrednih obilaska. Uživajte u reportaži i pripremite se za put.
Zapadna Srbija je izuzetno bogato područje kako istorijski tako i kulturno, a istovremeno pleni prirodom u čijem je središtu jezero Rovni nadomak Valjeva, koje zbog “misterioznog” objekta zbunjuje kako turiste tako i lokalce.
Veštačko jezero Rovni nalazi se između sela Stubo i Rovni na 15 kilometara od Valjeva i nastalo je pregrađivanjem reke Jablanice i izgradnjom brane koja je izazvala buru reakcija u javnosti, budući da je zbog njene izgradnje bilo potrebno potopiti Crkvu Svetog Arhanđela Mihaila u Tubraviću poznatu kao Valjevska Gračanica iz XV veka.
Svi koji su posetili ovaj predeo nakon izgradnje brane ostali su zapanjeni količinom vode i misterioznim objektom koji izgleda kao “rupa u jezeru” kada je nivo vode visok, ili kao “pečurka” kada je nivo vode nizak. Radi se o levku ili odlivku (kolektoru) koji služi za odlivanje vode usled visokog vodostaja i regulaciju nivoa na taj način. Ja nažalost nikada nisam imao sreće da zateknem visok vodostaj. Kada god bih svratio, kolektor je štrčao iznad vode kao na slici.
Ipak, radi se o projektu od izuzetnog značaja budući da zahvaljujući izgradnji brane je obezbeđeno snadbevanje vodom gradova Valjeva, Lazarevca, Uba i okolnih mesta, kao i obezbeđenje od poplave. Ovaj projekat je građen u nekoliko faza počevši od 1989. i predstavlja jedan od najvažnijih vodovodnih projekata.
Iako je SPC dala saglasnost za potapanje crkve, iako se sagradila nova koja je uveliko u službi, vernici oko sajta “Istinoljublje”, koje predvodi raščinjeni i jedno vreme ekskomunicirani monah Dragan Davidović, međutim, ne mire se sa tim. Svake subote održavaju protesnu šetnju “Za spas Gračanice” centralnim Beogradskim ulicama.
———————-
Nedaleko od brane, mnogima još nepoznat i neotkriven, vidikovac “Velika ili Lazareva stena” sada je definitivno postao još atraktivniji. Možda hrabro sa moje strane, ali po lepoti, ja bih ga svrstao među najlepše vidikovce Srbije.
Sa svega nekoliko kvadratnih metara stene, pruža se fantastičan pogled na tirkizno, vijugavo jezero Rovni i na prelepu prirodu koje ga okružuje. Fotografije i moje pisanje taj prizor jednostavno ne mogu dovoljno da opišu, na vidikovac treba doći i doživeti ga uživo. Od asfaltnog puta, mesta gde treba ostaviti motore, potrebno je preći još oko 1,4 Km pešice makadamskom stazom. Nije fizički zahtevno i preporučujem svima.
Napomenuo bih da ćete na makadamskoj stazi naići na dva neobeležena račvanja. Na prvom, od moguće dve opcije – držite levo. Na drugom, od moguće tri opcije – takođe držite krajnje levo i nastavite. Prvo će vam se sa leve strane ukazati mali delić jezera, a zatim ćete naići na ugaženo zemljano brdašce sa leve strane. Popnite se i spremite se za “spektakl”. 
Skrenuo bih pažnju da je vidikovac zapravo stena koja nije obezbeđena ni na koji način, i vi se zapravo nalazite na litici.
Nakon jezera Rovni, Lazareve stene i prelepog vidikovca, ostajemo u Valjevu…
Umesto da Petnička pećina bude stecište turista i speleologa iz celog sveta , ona je Valjevu samo jedna od… pećina, obična geografska lokacija.
Ipak ova pećina po svojim odlikama daleko je iznad pećina i sličnih lokaliteta u Srbiji , ali i Evropi. Izbor pećine za lokalitet na kojem je sniljeno finale serije “Outpost” (predstraža) bila je posle dugo vremena prilika da se o ovom, pre svega arheološkom, lokalitetu nešto i progovori.
Neke od karakteristka i razloga zbog kojih bi Petnička pećina mogla biti prava turistička atrakcija je najpre činjenica da su ovde živeli ljudi pre 6.000 godina, ovo je jedina pećina u kojoj postoje sačuvane ogrebotine pećinskog medveda, jezero duboko osam metara u jednoj od dvorana, ostaci posuđa i razno oruđe koje su u lovu na životinje koristili stanovnici pećine i dalje se stalno pronalaze.
U samoj pećini, pak, otkriveno je ognjište, kosti pećinskog medveda, hijene i srndaća, ali i delovi vojničke opreme i kocke za igru iz perioda Rimljana, te ostaci srednjovekovnih zbegova lokalnog stanovništva.
Najzanimljiviji i najatraktivniji deo pećine nalaze se u najvećoj, Koncertnoj dvorani na čijoj su tavanici vremenom nastala dva otvora, kroz koje se probijaju sunčevi zraci i osvetljavaju pećinu. Ti otvori su takozvani „vigledi“, nastali rastom pećine u visinu i smanjenjem debljine tavanice. Ukupna dužina pećine je skoro 600 metara, a površina je oko 3.400 kvadrata, od kojih na Koncertnu dvoranu otapada 1.000 kvadrata.
Cela pećina se deli na 11 celina: Banjska dvorana, Koncertna dvorana, Visoka dvorana, Ždrelo, Medveđa dvorana, Kanal sa Ambisom, Laktasti kanal, Levi i Desni izvorišni kanal, Aždajina dvorana i Kanal podzemne Banje. U Aždajinoj dvorani nalazi se jezero koje je duboko oko 8 metara. Dvorana je dobila ime po legendi – ovde se navodno, u jezeru, nalazi Aždaja, koja mrda repom i izaziva pojavu mehurića na površini.
Prvi pokušaj da se pećina uredi je bio 1990. Drugi 2017. kada je postavljeno par tabli i kada je asfaltiran put do same lokacije, a kako je najavljeno trebalo je da bude omogućeno i kretanje pećinom. Poslove je vodila radna grupa posebno oformljena za tu namenu…
Od svega navedenog na kraju nije bio ništa, a da je tako može se uveriti svako ko odluči da poseti ovo mesto. Nemar i zapuštenost su vidljivi na svakom koraku. Na sveopštu radost slepih miševa, kao i živuljki koje nisam uspeo da vidim (samo čujem), u pećini ne postoji nikakvo osvetljenje. Na aždaju nisam naleteo, ali zato kod ulaza (ili izlaza) na gornjoj galeriji videh ostatke logorske vatre i nekolicinu razbacanih plastičnih pivskih flaša…
Ja sam je obišao skoro celu. Ukoliko se neko odluči da je poseti i obiđe, neka ozbiljno razmisli o nekoj pristojnoj baterijskoj lampi, dok će mu mobilni telefon sa punom baterijom biti u džepu.
Nedaleko od Petničke pečine nalazi se i Crkva Uspenja Presvete Bogorodice koja predstavlja ne samo religijsko, već i važno kulturno istorijsko dobro. Zdanje je veoma staro, a o vremenu nastanka postoje različite informacije. Prvi pomen o tom objektu, nalaze se u u Petničkom psaltiru iz 1488.godine.
Smatra se da je tada to bio manastir, u kome je bila manastirska škola, gde su se pepisivale bogoslužbene knjige. Najstarija rukopisna knjiga u Zapadnoj Srbiji je Petnički Psaltir, prepisana rukom manastirskog đaka Nikole.
U crkvi se čuvaju carske dveri rađene 1839. rad Georgija Bakalovića, čiji je doprinos oslobađanju crkvenog slikarstva od prevlasti zografa izuzetno značajan.
Po predanju u crkvi se nalazi i ruka Sv. Apostola Luke. Kako piše u letopisu petničke crkve, molitvu traže i zdravi i bolesni osobito na Veliku Gospojinu 28. avgusta, kada je i slava hrama, kada se kako se kaže u tom dokumentu svetinja otvara iz svoje škrinjice.
U svakom slučaju, petnička crkva predstavlja značajan primer sakralne arhitekture valjevskog kraja.
Smešten u ataru živopisnog valjevskog sela Lelić, u kome se nalazi istoimeni manastir, manastir Ćelije kod Valjeva se smatra “Duhovnom prestonicom srpskog naroda”.
Istorija manastira nas vodi u 13. vek, mada se ni danas ne može sa sigurnošću tvrditi ko je osnovao manastir Ćelije kod Valjeva i kada. Postoje dva narodna predanja… Prema prvom, ktitor manastira je bio srpski kralj Dragutin, a sam manastir Ćelije je podignut u periodu od 1276. do 1282. godine. No, po drugom predanju, manastir Ćelije kod Valjeva je podignut u doba vladavine srpskog despota Stefana Lazarevića, krajem 14. i početkom 15. veka, ali se ne zna tačno ko je bio njegov ktitor.
Ovaj, nekada muški manastir je ostao prvobitno upamćen po hrabrim monasima koji su učestvovali u buni protiv turskog zuluma. Te je baš zbog toga, krajem 18. veka jedan od najrđavijih paša po imenu Bušatlija, zapalio manastir Ćelije kod Valjeva, mada tom priliko nije poštedeo ni ostale manastire ovog kraja Srbije.
Već dve godine nakon toga je manastir obnovljen. Ali, tokom Prvog srpskog ustanka je u ovom manastiru bila smeštena privremena bolnica za ustanike, pa je turska vojska već 1810. godine ponovo zapalila manastir Ćelije.
Srećom, već sledeće godine je manastir obnovljen, a dozidano mu je i kube i priprata.
Tokom svoje vladavine, srpski knjaz Miloš Obrenović je dao da se osnuje Osnovna škola pri manastiru Ćelije, koja je bila među prvima kojima je tadašnja Srbija mogla da se pohvali.
Godine 1837. manastir Ćelije kod Valjeva biva pretvoren u parohijsku crkvu i tako ostaje sve do 1928. godine. Te godine Sveti Arhijerejski Sinod Srpske ravoslavne crkve donosi odluku da se manastir Ćelije kod Valjeva pretvori u ženski manastir.
Kao Spomenik kulture od velikog značaja, manastir Ćelije kod Valjeva se nalazi pod zaštitom Zavoda za zaštitu spomenika kulture sa sedištem u Valjevu.
Istorija manastira Ćelije kod Valjeva beleži i vrlo aktivnu ulogu koju su monahinje uzele tokom ratnih sukoba 90 – ih godina, kada su pomogle mnogima kojima je pomoć bila potrebna. Uz ikonopisačku delatnost kojom se bave monahinje, manastir Ćelije kod Valjeva je poznat i po izdavačkoj delatnosti, koja datira od 1970. godine.
Lokacija manastira Ćelije kod Valjeva se smatra gotovo bajkovitom. Smešten na levoj obali živopisne rečice Gradac, manastir Ćelije se nalazi na nešto više od 5 kilometara od Valjeva. Do njega vodi krivudavi put kroz šumu koji je na pojedinim mestima toliko uzan, da je mimoilaženje dva vozila nemoguće.
Nadamo se da ste uživali u još jednoj reportaži i predlogu za izlet motociklom. Takođe predlažemo da pročitate predloge i putopise koje smo ranije objavljivali. Njih možete pročitati ovde.
Takođe, možete posetiti i temu na forumu i predložiti vaše omiljeno mesto za izlet motociklom.
Da li želite da dobijate obaveštenja o novim tekstovima?
Svakog petka ujutro šaljemo email sa listom tekstova koje smo objavili te nedelje, svima koji su se prijavili na BJBikers email bilten. Na taj način možete ostati u toku sa novostima, čak i ako neki tekst propustite u toku nedelje…
