Poslednjih nekoliko sunčanih dana protekle sezone iskoristih za neki kilometar više, pa me je put tako odveo u Užice. Parkirah motor kod Gradske plaže gde ujedno počinje i pešačka zona.
Prvo što sam zacrtao da obiđem je bila legendarna hidrocentrala na reci Đetinji. Nalazi se ispod užičkog Starog grada, a napravljena je 1900. godine i jedan je od simbola grada Užica. To je prva električna centrala podignuta po Teslinim principima polifaznih struja u Evropi i druga u svetu, svega pet godina posle podizanja iste takve na reci Nijagari u Americi.
Po zabeleženim podacima iz 19. veka, sve je krenulo od pekara koji su parnom mlinu u Čačku skupo plaćali brašno, pa su rešili da sagrade svoj parni mlin. Savet su potražili od svog zemljaka Stevana Čađevića, prvog inženjera među Užičanima, koji je u to vreme radio u Ministarstvu građevina Kraljevine Srbije.
Odgovor je bio zanimljiv: “Nikakav parni mlin! Uglja nemate, a parne mašine su sklone kvaru. Treba da sagradite mlin koji će goniti vodena turbina. Za pokretanje turbine imate vode u Đetinji više nego što vam treba!”
Užički pekari su procenili da je podizanje industrijskog mlina skupa i neizvesna rabota i gradnju su odložili za neka bolja vremena. Đetinjom je proteklo dosta vode dok njena snaga nije počela da se koristi u industrijske svrhe. Zasluga za to pripala je užičkim tekstilcima.
Da bi obezbedili jeftin i siguran energetski izvor, akcionari su rešili da za pokretanje mašina u tkačkoj radionici iskoriste vodenu snagu Đetinje. Kao izaslanik Ministarstva narodne privrede, 1898. u Užicu je boravio ugledni profesor Velike škole i pionir elektrifikacije u Srbiji Đorđe Stanojević. Obišao je klisuru Đetinje i mesto na kom je trebalo da se gradi fabrika i našao da u koritu Đetinje ima dovoljno vodene snage za pokretanje turbina i proizvodnju električne energije koja bi pokretala tkačke razboje, a pri tom i osvetljavala grad, a onda je odlučeno da se hidrocentrala gradi.
Opremu koja će omogućiti primenu Teslinih principa u radu elektrane i prenos električne energije odabrao je Đorđe Stanojević. S obzirom na veliku težinu opreme koju je trebalo dopremiti iz Beča do Užica, rabadžijska kola vuklo je šest pari volova. Tako nešto, do tada, u Srbiji nije viđeno.
Hidrocentralu nisam uspeo da posetim jer je (naravno) bila zatvorena za posetioce. I tu valjda traže neke najave, organizovane grupe… Srbija i turizam.
Put koji vodi ka sledećoj lokaciji koju sam planirao da obiđem je zapravo deo trase legendarnog voza Ćire. Na pešačkom putu koji vas vodi ispod starog grada (koji je u fazi rekonstrukcije), kroz tunele i mostove nekada su se nalazile šine uskog koloseka.
Užice je od 1912. godine bilo vezano železnicom uskoga koloseka, preko Čačka i Kragujevca sa Stalaćem. Tada su putovanja za Beograd trajala dugo, moralo se prelaziti iz jedne kompozicije u drugu, čekati satima na veze. Poštanske pošiljke su kasnile. Tek tokom prve decenije, posle Prvog svetskog rata, izgrađena je neposredna veza sa Beogradom preko Čačka, Gornjeg Milanovca, Lajkovca i Obrenovca. Sa druge strane, pruga uskoga koloseka tada je produžena od Užica preko Šargana do Vardišta. Tako je Užice bilo povezano sa Sarajevom i Dubrovnikom.
Gde god da je „Ćira“ ukidan, meštani su ga gorko oplakali, a naselja koja su gubila pružnu vezu više nikada nisu imala isti život. Uz prugu je cvetala poljoprivreda, jer su seljaci „Ćirom“ nosili sir, mleko i druge proizvode u grad. Zlatiborski seljaci nekada su nosili robu u Sarajevo i uveče se vraćali kući, drugi su bili okrenuti ka Beogradu. Svaka železnička stanica imala je lipu, a pod njom su uvek, u isto vreme, stari ljudi dolazili i palili lule. Po prolasku vozova nameštali su satove, jer su mogli da se oslone na njihovu tačnost, i uopšte, prolasci vozova obeležavali su ritam života.
Pre četvrtog tunela nalazi se veliki kameni most koji prelazi preko reke Đetinje. To je ujedno i mesto sa koga se pruža prelep pogled na lokaciju koja mi je tog dana bila primarni cilj za obilazak.
Pre mosta silazim sa glavnog puta i nalazim mesto odakle kreće uzani puteljak koji pored samih stena vodi duž klisure.
Nakon kraćeg pešačenja, huk vode koja slobodno pada sa visine od 18 metara je sve jači, ubrzo nailazim i na pravi mali raj na zemlji.
Kao što napisah u prethodnom postu, pravi mali raj na zemlji. U jednom trenutku su se i oblaci razišli pa je usledila prava eksplozija boja i senki. Sa jedne strane mir i spokoj prirode bez (vidljive) žive duše u okolini, a sa druge huk vode koja slobodno pada sa brane.
Završio se Prvi svetski rat, Srbi izađoše kao pobednici i napraviše Kraljevinu Srba, Hrvata i Slovenaca, koja kasnije dobi ime Kraljevina Jugoslavija. Užičani u tim poratnim godinama potrošiše najviše snage i novca na obnavljanje industrije. Brzo pokrenuše razboje u Tkačnici i iskoristiše veliku potražnju tekstilnih proizvoda. Ponudiše tržištu srpsko čaršavsko, šustersko i laneno platno za slamnjače i za pakovanje, frotirske i berberske peškire, cvilih, porhet, brokat, puplin, cvišnu i materiju, nude pamučne šalove i svilene marame, salvete i prekrivače, i najradosnije, bele flanelske pelene.
U Užice stižu razni aparati i mašine na struju, potreba za njom se povećava. Užička Tkačka radionica, 1923. uzima u zakup, a 1927. i kupuje, centralu od porodice Atanasković, u klisuri Grot. Godine 1923. rade i na obnovi električne mreže i centrale: probija se tunel od brane do turbine, zamenjuju se generetori, umesto drvenih bandera grade se betonske, menjaju se vodovi i trafostanice. U Turici, kod Ristovića mahale, grade i 1928. godine puštaju u rad novu električnu centralu, za koju je u Sinjevcu podignuta nova brana, “Velika brana”, impozantna sa ogromnim bukovima u kojima Đetinja peni i pokazuje svoju snagu. Hukom i grmljavinom, koji se daleko čuju, postaće jedno od mesta za divljenje i dan danas u Užicu.
Užičanima iz mnogih generacija ostaće u sećanju kada je jednom godišnje brana otvarana, obično na Veliki petak, koji se pretvarao u ribolov većine Užičana. Tad se skoro celo Užice sjati na obale Đetinje, obično tu kod “Međaja” i “Tabane”, gde je bila Stočna pijaca. Đetinja je ubrzano nadolazila, nosila i izbacivala ošamućene krkuše, klenove, pastrmke potočare, mrene, crvenperke, lipljane, deverike, čikove, peševe, grgeče, rakove. Užičani sa decom zavrnutih nogavica i rukava su ih sačekivali u reci, hvatali, ubacivali u korpe svih veličina, u vreće pa i u košulje sa vezanim rukavima u čvor, da im neka riba ne pobegne. Ili su te koristili kao vrše, poturajući pod maticu, dok se ne napune ribom. I ne samo ljudi i ptice i živorinje su lovile sa ribama u ustima i kljunovima. A uveče cela varoš je mirisala na riblju čorbu. Nije bilo kuće gde se nije spremala riba na sve moguće poznate načine.
Danas hidrocentrala nije u aktivnoj upotrebi, a jezero koriste ribolovci i retki smeli kupači. Mnogi ovo mesto opisuju kao tajanstveno i bajkovito, a huk i grmljavina koji se ovde mogu čuti, nikog ne ostavljaju ravnodušnim.
Jel’ neko rekao tajanstveno i bajkovito? Naravno, ja ne bi bio ja kada ne bih prešao na drugu stranu i iz neposredne blizine osetio svu moć Đetinje.
Da bi se stiglo na drugu stranu prvo je potrebno sići uzanim i strmim stepenicama koje su sakrivene tik iza mosta sa suprotne strane vodopada.
Kada se siđe u podnožje mosta treba naći “skriveno” mesto, odnosno bukvalno se treba provući između kamenog stuba mosta i betonskog stubića koji drži žičanu ogradu.
Odatle kreću staze i bogaze kroz gusto rastinje…
Ubrzo, kroz rastinje počinje da se nazire i brana.
I… nagrada za uloženi trud je tu. Verujte mi da slike i par video klipova koje ću postaviti ne mogu dočarati lepotu ovog mesta. Huk i moć koju na tom mestu demonstrira reka Đetinja su fantastični.
Nakon što provedoh predivne trenutke na ovom mestu, došlo je i vreme za povratak. Treba prepešačiti nešto više od kilometar ipo do Gradske plaže i motora, pa onda put Beograda, jer dani su sve kraći a noći sve hladnije…
Nadamo se da vam se dopao predlog za obilazak Užica i da ste uživali u tekstu. Za još predloga za izlete motociklom, možete posetiti i našu temu na forumu.
Takođe predlažemo da pročitate predloge i putopise koje smo ranije objavljivali. Njih možete pročitati ovde.
Da li želite da dobijate obaveštenja o novim tekstovima?
Svakog petka ujutro šaljemo email sa listom tekstova koje smo objavili te nedelje, svima koji su se prijavili na BJBikers email bilten. Na taj način možete ostati u toku sa novostima, čak i ako neki tekst propustite u toku nedelje…
