Prilikom jednog od zimskih razgovora, Ivan mi je ponudio da tokom predsezone prodjemo putem kojim je on vec prolazio. Nisam odmah pristao, mnogo cinilaca je u jednacini odlaska na bilo kakav put. Ipak, misao me je elektrizirala, moram da priznam. To je prava mala avantura – preko Ohrida, Grčke, Albanije do Crne gore i nazad…
A avantura pocinje pakovanjem. Posto nije predvidjeno kampovanje, to nije bilo tesko, mesta sasvim dovoljno. Uobicajene stvari, plus kompresor, pribor za cepovanje guma, GS-911, laptop, kamera, komunikacija, navigacija… Prakticno, prvi put idem na visednevno putovanje bez kamp opreme, zadovoljan sam izgledom motora koji bez dodatnih torbi deluje skladno. Jedino jos nisam nabavio tank torbu za GS-a sa plasticnim rezervoarom, ali to cu resiti uskoro. Za sad, pozajmjena tank torba vrsi posao (hvala Gorane!).
Noc pred put, naravno da je skoro neprospavana. Otezavajuca okolnost je sto vec mesecima ne ustajem jako rano, pa je tu dodatna trema, hocu li se probuditi u 5:00. Naravno, nije bilo problema, ja sam covek discipline. Kafa popijena i koji minut pre 6h krecem.
29.4.2019.
Trasa za mene dobro poznata, bar desetak puta godisnje je prodjem. Topola, Raca Kragujevacka, Markovac. Cele noci je padala jaka kisa, put u pocetku suv, kasnije saren.
Mesto sastanka sa Ivanom OMV pumpa odmah iza Markovca. U 7:00 sam na parkingu pumpe gde mi Ivan javlja da ce malo da zakasni. Taman da ubijem dupli espreso i sendvic.
Malo kasnije, eto i njega, te krecemo dalje autoputem. Obzirom da smo napravili pauzu, idemo nesto jacim tempom od zvanicnog ogranicenja jer nemamo problema sa prosekom brzine. Ukoliko neko o tome i vodi racuna.
Obicno se kaze da je voznja autoputem dosadna, verovatno i jeste. Medjutim, uzivao sam u svakom metru puta. Posmatrao okolinu, pevao, uzivao u neizvesnosti i cinjenici da idem u potpuno nepoznato.
U cuvenom restoranu Predejane pravimo prvu pauzu i punimo rezervoare do cepa.
Odavde, vozi se putem sa dve trake. Malo je neprijatna ta razlika , kad se naviknete na autoput i jedan dosta jak tempo koji vise ne mozete da drzite. Vozimo pored trase autoputa cije se otvaranje ocekuje ubrzo…
Stari Manajle:
Brzo smo na granici sa Makedonijom. I ne secam se vise da li je bilo kolone automobila jer smo otisli pravo na granicu, sisli sa motora i pesice obavili sve formalnosti.
Makedonija! Tacnije, Severna Makedonija… Zaista dugo nisam bio ovde. Obozavam ovu zemlju. Davno nekad, proveo sam divnih 13 meseci u Skoplju. Potom, tokom osamdesetih i devedesetih cesto isao na skijanje na Popovu Sapku. Cak imam i san koji mi se cesto ponavlja u kom dolazim na Popovu Sapku i skijam. Zato me je radovao put Skoplje-Tetovo sa koga se, u blizini Tetova vidi skijaski centar i sve staze.
Zbog svega ovog, autoput kroz Makedoniju mi je bio daleko od dosadnog. Uzivanje su donekle kvarile (pre)ceste naplatne rampe. Bukvalno su na svakih desetak kilometara. Nisu to neke cifre, jeftino je, ali je dosadno.
Put od Skoplja do Tetova se sa zove autoput Majke Tereze koja je rodjena u Skoplju. Pokusavam da prepoznam mesto gde smo u vojsci kopali kanal po kamenjari za postavljanje telefonskog kabla.
I konacno, u daljini, vide se juzni obronci Sar planine – Popova Sapka!
Do Tetova se sada stize mnogo brze, naravno, a i oko samog Tetova je uradjena obilaznica. Put ka Gostivaru kao da je crtao Staljin – prava linija sve do odvajanja ka Mavrovu. Negde na ovom pravcu smo imali pauzu za dupli espresso i Coca Colu. I prvo tocenje goriva u Makedoniji.
Imali smo kraci put ka granici ali Ivan tvrdi da je preko Mavrova puno lepse. I zaista, od odvajanja ka Mavrovu pocinje uspon kroz tek olistalu, bledo zelenu sumu. Krivine blage, moze lepo da se vozi, ali zabavu kvari dosta rizle. Ipak je prolece i dosta rizle jos nije ocisceno.
Mavrovsko jezero nije ostavilo neki jaci utisak na mene. OK, plava voda, plavo nebo, snezni vrhovi okolo… Ali Mavrovo nije bas najbolje uredjeno, puno trosnih stracarica oko puta, nema mesta za kupanje (kao da bih se sad bas kupao, ali priznajem da sam poneo kupace gace). Da ne bude bas sve crno, pobrinuo se rucak – pljeska je prosecna, ali je salata, pomfrit i lepinje su bili fantasticni…
Treba reci i da je bilo skoro pa neprijatno hladno, tako da smo rucali u jaknama, a Ivan je rucak zavrsio sa zimskom opremom…
Posle dobrog rucka krecemo u voznju kroz nacionalni park Mavrovo. Predeli zaista neverovatne lepote, na momente podsecaju na Alpe…
Put prati reku Radiku koja se na kraju svog puta uliva u Crni Drim. U okolini puta postoje brojni manastiri, ali nije bilo vremena za takve posete.
Po izlasku iz nacionalnog parka put opet pocinje da se penje ka Debru. Ispod samog Debra Crni Drim cini jezero u koje se sem Radike slivaju i okolni potoci. Daljim tokom od jezera, Drim cini prirodnu granicu Albanije i Makedonije. Ovde smo samo nekoliko stotina metara udaljeni od granice.
Vec je popodne, temperatura je prijatna za voznju. Kosi zraci sunca su pojacavali kontrast izmedju plave vode i zelenih suma okolo. Prosto je steta sto nigde nismo stali da napravimo koju kvalitetniju fotografiju, pa cu izvaditi par sa kamere…
Put ka Strugi skoro sve vreme vodi kroz kanjon. Na jednom mestu nailazimo na branu iza koje je jezero. Parking koristimo da napravimo mali odmor, a lokalni cuvar korisi nas da nam izreklamira pcelinje proizvode. Ivan je pauzu iskoristio da zameni raspalu sijalicu u faru kratkog svetla.
Nesto dalje ka Strugi, sacekalo nas je iznenadjenje…
Iznenadjenje se setalo kolovozom i zatrazilo je dokumenta od mene uz pitanje kuda idemo. Potom nam je pozelelo srecan pat! Ubrzo stizemo u Strugu, gde na ovom kruznom toku sa dzukcima u centru skrecemo na obilaznicu…
Potom sledi kratko parce puta do Ohrida gde sve vreme iscekujem vizuelni kontakt sa jezerom, slicno kao kad se stize na more. Ono se zaista ubrzo i ukazuje…
Deluje pomalo zastrasujuce jer je nekako u ravni sa putem. Tog dana talasi su zbog vetra bili poveci pa je tokom povrsnog pogleda izgledalo kao da ce se jezero izliti na put. Nedugo zatim, uskim ulicicama stizemo do naseg smestaja, rezervisanog dan pred polaska na put. Posle malo raspitivanja…
… nalazimo smestaj i parkiramo motore duboko u ogradjeno dvoriste naseg domacina Mitketa.
Terasa nase sobe…
Sledi uobicajena procedura po dolasku u smestaj: upoznavanje sa domacinom, skidanje potrebnog prtljaga, raspitivanje o sifri za wifi, javljanje poznanicima. Bilo je kasno popodne, pa smo se presvukli i krenuli da za dana vidimo nesto od centra Ohrida. Nas smestaj je prilicno udaljen od samog centra. Posle oko 650km voznje nije mi bas bilo do pesacenja, ali hajde, bar cu videti malo pravog zivota u Ohridu.
Nesto dalje, romska porodica u sred zestoke rasprave. Kad su primetili da ih snimam, zdruzeno su graknuli na mene…
Nesto dalje, dolazimo do ovog drveta koje nam je bilo reper za orijentaciju po gradu
Od drveta na dalje prakticno pocinje “centar”, ukoliko tako nesto uopste postoji na Ohridu.
To je jedna nepregledna masa ljudi koji opusteno setaju kroz niz picerija, draguljarnica, kafica, cevabdzinica. Za mene, bukvalno vremeplov koji me je vratio u 1982-gu godinu i stari grad u Skoplju. Sa svih strana dopiru zvukovi koji se mesaju – muzika iz kafica, zamor ljudi, sustanje pljeskavica i cevapa na zicama rostilja.
Tu negde na pocetku ulice nalazi se i restoran mog prijatelja Neima. Ispred restorana neizbezni motocikli i u restoranu vredni Neim.
Prolazimo dalje.
Kaze Nemim, do jezera ima 10 minuta muskog hoda, ili 2 sata zenskog. Evo zasto 2 sata:
Posle pomenutih 10 minuta stizemo na obalu. Tu tek vidim koliko je setaliste u stvari…
To da se obidje za jedno vece ne moze. Zato ostavljam to za neku drugu priliku kad cu provesti ovde bar nekoliko dana. Vracamo se nazad i celu ulicu posmatramo iz drugog ugla…
Svracamo do Neima na veceru, mada Ivan nije bas gladan, a i hladno mu je.
Posle ovoga normalno je da nam nije do duge setnje, pa uzimamo taxi. Imamo srecu pa taksista tacno zna gde nam je smestaj. Sledi prebacivanje foto i video materijala na laptop, tusiranje i zzzzzzzzzz…
Nastavak putopisa možete pročitati u temi na forumu – Pipanje robe rukama.
