Za vas smo danas iz naše riznice pripremili putopis čija radnja se odvijala sada već davne 2011 godine, lokacija: Bugarska. Naš član foruma Lalajko sa svojom ekipom otišao je da obiđe prirodne lepote Bugarske. Na tom putu su i kampovali pored prelepog jezera. Uživajte u putopisu
Prvi dan, subota, 2. jul
U stvari, trebao bih da se vratim dan ispred, jer je još u petak Yama sa suprugom stigao u Lazarevac gde je imao rezervisan smeštaj u hotelu. Smestili smo Electra Glide na metar od ulaza u zgradu Opstine i odšetali na večeru i po neko pivo. Ne ostajemo dugo, a sledeći sastanak je u 7:15 ispred hotela. Svi stižemo na mesto nesto ranije od dogovorenog, oni su već doručkovali pa i ja na brzinu jedem neku pitu.
Put do Beograda uobičajen, sem lagane kišice koja počinje da sipi nesto pred gradom. Gledam Yamu u retrovizoru, vidim da nema nameru da oblači kišno. Na sastanak sa ostatom ekipe stižemo tačno na vreme, među prvima. Odmah kreće upoznavanje, razgovor uz smeh. Ostali polako pristižu, a tu je i Vlajko da napravi koji snimak.
U trenutku polaska, stiže i Bojan BMW, pa se kompletna ekipa otiskuje autoputem ka Bubanj potoku i Smederevskom putu.
Deonica za danas je poprilična – treba stići do Belogradcika i kampa. Prva pauza je tek u Gornjačkoj klisuri, u manastiru Gornjak. Nesto ranije, u Petrovcu na Mlavi srećemo na ulici Komsu i Komsinicu, a na pauzi u Gornjaku nam se priključuje i Hulk sa devojkom. Tako se kompletira ovaj deo ekipe koju čini 11 motora.
Put nas vodi dalje preko Krepoljina do Žagubice, gde svraćamo u restoran pored vrela, na kaficu. Tu je naravno tradicionalno mrzovoljna konobarica, ali kafu dobijamo za vrlo kratko vreme.
Tokom pauze predlažem da ne gubimo vreme za ručak u nekoj kafani već da kupimo nešto lako i jedemo negde putem. Predlog se prihvata, ali najgladniji ipak naručuju pljeskavice baš pred polazak. U Žagubici obavljamo i prvo točenje goriva.
Tokom prelaska Crnog vrha, na istom mestu kao na BJB Vikend vožnji na Vlasinskom jezeru, stajemo da griznemo nešto, bar oni koji nisu jeli pljeksavice.
Predviđenu pauzu na Borskom jezeru preskačemo jer je tu moto skup u toku, pa mesta praktično nema. Zato produžujemo odmah dalje ka Zaječaru, naravno preko mesta Nikolićevo. Pa naravno.
Za vrlo kratko vreme stižemo na granični prelaz Vrška Čuka.
Smeštamo se u hladovinu prelaza i počinje procedura pregleda pasoša. Bojan ima posao više jer mora da overi papire za povraćaj poreza na robu koju je kupio u Srbiji.
Bojan: Dobar dan, ja sam došao radi povraćaja PDV-a!
Carinik: A?
Odmah je bilo jasno da će biti malo čekanja. Nista strašno, jer smo odmah našli zabavu. Neki su se zanimali sa komšijama…
… neki su se zabavljali i smejali…
… a neki proučavali kvalitetne GPS uređaje i motore.
Ipak, sve se završilo brzo, pa puni optimizma prelazimo na bugarski deo. Tamo naravno Slovenci odmah prolaze, skoro bez ikakve procedure, dok naše pasoše uzimaju na kontrolu. Pošto policajac vraća samo po jedan pasoš, padaju opklade ko će poslednji dobiti svoj. Držao sam se dobro do pred kraj, jer sam upao u poslednju četvorku. Ipak, morao sam da priznam poraz, uzmem pasoš i priključim se ekipi, a Zool je bio taj koji je prošao poslednji. Po Nešinom savetu, evre za leve menjamo samo u menjačnicama ili bankama. Ovde to radimo prvi put.
Konacno je sve gotovo i pustamo se u bugarsku avanturu!
Prvi metri su počeli odlično…
… ali je to trajalo samo par kilometara. Onda dolazimo na raskrsnicu gde nas Crocodil obaveštava da moramo desno, ako želimo do pećine Magura, koja je obeležena kao odredište. To desno je stari put sa tolikim pukotinama u asfaltu da je u njima nikla trava. Neobično! Sa druge strane, vozi se kroz drvored koji daje prijatne senke.
Kako kilometri odmiču put je sve uži i sve lošiji. Došlo je do toga da se pitam da li smo uopšte na pravom putu. Do pećine je trebalo da bude oko 30km od granice, a mi se vozimo dooobro preko toga. Pećina se nalazi na domak Rabiskog jezera, i da bude još gore, povremeno ga ugledam u daljini, ali nikako da stignemo do njega. Vrhunac je nastao kada smo u jednom od sela potpuno izgubili put. Bugari imaju običaj da centralni trg u mestu potpuno asfaltiraju ili betoniraju, a radi se po površinama od 100×100 metara po nekad. Na takvoj površini morate tačno pratiti virtualni GPS put. Ako to ne uradite, GPS prijavi da ste van puta i vi ne znate kako i kuda da napustite trg. To se i meni desilo u nekom selu. Stali smo, osvrtali se i tražili neki logičan izlaz. Na sreću, naišao je čovek koji nam je pola na engleskom, pola na bugarskom pokazao put. Od ove tačke grupu je vodio Bojan BMW. Na nesreću, Bojan nije znao da tražimo pećinu Magura već je mislio da tražimo Belogradcik. To znači da smo od tog trenutka lutali tražeći taj mali gradić. Krenuli smo od nule.
Posle jos podosta kilometara vozeći se preko brda i dolina, kroz šume i livade, preko asfalta i rupa… morali smo da stanemo. Harliju je naime, od dobrog puta umalo otpao auspuh, pa je to valjalo namestiti.
Za vreme te operacije, naišao je onaj isti čovek koji nam je u prethodnom selu dao savet, iznenađen što nas (i) ovde vidi. Rešio je da nas sačeka i lično dovede do cilja. Bez njega, možda bismo još bili tamo…
Na ovoj poslednjoj slici se vide u daljini Belogradicke stene i toranj pored grada. Pitali smo se kako ćemo dotle stići kad već pećinu koja je “odmah tu” ne možemo da nađemo…
Treći deo putovanja smo obavili pod vođstvom Bugarina iz crvenog auta. Odveo nas je nekoliko kilometara dalje do raskrsnice, i pokazao levo – samo napred 13 km. Hm… Sa zebnjom smo se upustili u tih 13km ne verujući da ćemo stići tamo gde smo hteli… Ipak, posle malo vožnje, i još jednog 100x100m trga, došli smo do prvog znaka koji nas je obaveštavao o pravcu gde bi trebalo da je ta pećina. Konačno, stigli smo. Početak nije obećavao puno…
Nastavak putopisa: Bugarska možete pročitati u temi na forumu.
Novi broj BJBikers magazina ugledao je svetlost dana u digitalnom formatu. Broj 6 BJBikers magaziina možete prelistati ovde.
