Naš član foruma nafetS je pre nešto više od godinu dana kupio V-Strom 650 na kojem je već premašio 29.000 km. Toliki broj kilometara zaokružen je zahvaljujući putovanjima poput ovog koje danas imate priliku da pročitate. Jednostavno mu ne predstavlja problem da skokne par stotina kilometara na put radi poslastica koje voli, a Urmašica 2022 je upravo putopis nastao takvim pomenutim spletom okolnost.
Jesmo pošli? Ah, ček, da se skupi ekipa. Ko ide? Ekipa se široko organizuje, jer kao i uvek, na put kreće 30-40% ljudi koji na prvu kažu “da”.
Svi smo vezani za istu firmu, neki i dalje tu radimo, neki ne (izdajice), ali se i dalje družimo. I dalje vozimo zajedno..
Vlajka i mene znate. Znate i Bojana sa moto ture u aprilu (@maxxoće li taj putopis više???). Dodatak ekipi su Isidora, Miloš ( @Vesperados ) i Marko (@MarkoRadosevic).
Isidora je Bojanova bolja polovina, takođe koleginica, koju Vlajko i ja trujemo već duže vremena kad god se sretnemo na poslu kako je Bosna prelepa za vožnju i kako bi trebalo otići da se provozamo… Ok, imamo je na našoj strani, čim Bojan krene da se premišlja, poruka Isidori i to ti je sređeno. Miloš oće da protegne Vespi točkove, ali mu se nije dalo, privatne obaveze. Na neki način je i on bio deo puta, pratio nas je online, bio u toku sa dešavanjima.
Marko, najnoviji “član”, nismo se vozili do sad na neke duže vožnje, kafa po lokalu. Momak uvek za akciju, veverica na kokainu. Imao je problem sa motorom. Motorima. Koji izabrati za put… Inicijalno, cfmoto 650mt. Ali veče pred polazak se pokolebao, mislio se kako bi stukao ovo sa R-om. Iskreno, nisam znao čime će se pojaviti na Mišeluku na polasku. Za Vlajka, Bojana i mene znam. Tri musketara, tri mala stroma. V-Stroma. Pravi V.
Elem još malo uvoda, sve je počelo sa Vlajkom dok smo pili kafu na galeriji u firmi, kako drugačije.
– Valjalo bi otići do Mostara, da popijemo kafu, pojedemo po urmašicu, poslednja nedelja oktobra.
– Trebao bih ići na TET sa kumom tada.
– Ok, ja idem, uvek ima mesta u koloni ako se odlučiš na ovamo, sobe su svakako dvokrevetne i ja ne hrčem mnogo.
Krećemo da pravimo čet, ostali ne veruju da su urmašice zapravo razlog zbog kog se ide za Mostar, ali ja ostajem čvrstog stava. Skupljamo se na kafi posle posla, Miloš zna da neće ići, ali ne propušta priliku da se pojavi i zeza. Marko je solo jahač, ne voli grupe ali oće da proba sa nama da vozi, nervira ga što smo isplanirali sve unapred… “Kako možeš da znaš gde ćeš sipati gorivo, gde će ti biti pauze”.. Ono što ne zna je da se planovi menjaju, ovo je idealan scenario koji se neće desiti, ali mentalna vežba i spremni smo za sve. Tu jako uigrani da se organizujemo i nastavimo dalje. Polako, eto prilika da vidi kako se vozamo.
Dogovor je da krenemo u subotu ujutru, 8:00 sa Mišeluka. Spremni za put, naduvane gume, napunjeni rezervoari, kako drugačije.
Približava se dan za pokret. Kako krenuti negde, a da bar jedan motor Ranko ( @abarth_maniac ) nije pregledao? Nećemo to da menjamo!
Veče pre, idemo do kuma @DjordjeMijailovic u garažu, da se podružimo i da spremimo stromiće za put.
Nema mnogo pakovanje, 2 su dana, krećemo odmah.
Subota
Spakovan, silazim do motora i trpam sve u kofer. Ne treba mi mnogo stvari, idemo na veče u Mostar, ali opet, moram poneti dovoljno stvari da napunim kofer da mi se tovar ne tumba usput kad se budemo vraćali.
Napolju je maglovito jutro i ne obećava baš. Motor mokar od magle. Nema nazad, krenuli smo.
Par šaltanja kasnije, malo se motor ugrejao i eto me već na Mišeluku. Parkiram i čekam ekipu.
Znam da će Bojan i Marko na pumpu malo niže, spuštam se i ja tamo, pa ćemo se vratiti na petlju. Tamo Isidora pored motora, još joj duša spava, smotala cigaru ko da je džoint. Šteta što nisam slikao tu čarapu.
Skupljam tu deo ekipe i čujem klik na komunikacij, “device connected”. Eto i Vlajka u radio blizini.
Kratak dogovor pred put i sviramo pokret. Vozim ja prvi, Vlajko zadnji, na komunikacijama smo i možemo da pratimo šta se dešava.
Usput nas ubi magla, ne može se voziti, ne vidi se daleko, a vizir kacige mokar, otvori vizir, faca utrne i tako u krug. Cepamo samo. Ok, ne cepamo, stajemo jer je Vlajko zaboravio da stavi touring bešiku, poneo ovu malu kućnu. Na jednom stajanju Marko kaže da misli da je zaboravio dokumenta od motora. Proverava, u novčaniku mu je saobraćajna od kawe. Okreće se i piči za NS, javiće se kad stigne da vidimo oće li se vraćati ili ne. Plan je da ga sačekamo u Zvorniku, taman ćemo mi tu pauzu i doručak.
Prolazimo Loznicu, kreće sunce da se pomalja, magla je razbijena. Toooo. Lepota, toplije je odmah. Kreću malo krivinice, lepo se vozamo, napokon krećemo da uživamo, sve do jedne S krivine kroz koju se vidi (ravno je samo put tako ide), kad vidim da auto koji dolazi u susret ima čudnu poziciju, tj kako ulazi. Idiot jedan kretenski nije malo sekao krivinu. Nije puno sekao. On je skroz bio u mojoj traci, sva 4 točka. Ne znam ni sam kako sam prošao, oborio sam još motor i po desnoj beloj liniji pored ivičnjaka. Da sam imao nekog na motoru… Da sam imao bočne kofere… Stajem sa strane odmah, kako sam ugasio motor tako sam se i ja ugasio, spustio sam glavu na rezervoar i sledećih par sekundi se ne sećam, dok nisu stigli Bojan i Vlajko. Sa te prinudne pauze jedan fotos.
Ok, ništa se nije desilo, idemo dalje. Preskačemo granicu. Tu je blizu Divič, Hotel Vidikovac, i tu pravimo čeku.
Marko javlja da će se ipak vratiti, ako možemo da ga sačekamo. Ma sve može, uživamo u pogledu, meni prija da nisam na motoru, popustio je adrenalin i strah me je sad. Ništa što ne leči još jedna kafa i još pola sata-sat. Marko stiže.
Insistiramo da napravi pauzu, da ne krećemo odmah. On je ubio duplo kilometara, a nismo se još odmakli od kuće.
Isidora je od NS nosila ranac jer imaju samo bočne bisage. Daj to kod mene na suvozačko sedište, odmori leđa.. Španujemo i da krećemo.
Konačno smo kompletirani opet.
Krećemo i ja nikako da se opustim, drži me taj glupavi osećaj, šta ako… Do Vlasenice, tu stajemo da se popale goproovi i da se navuče toplija oprema (ko još nije navukao sve na sebe). Ja koristim priliku da se otrgnem pređašnjeg razmišljanja i da se resetujem. Odatle preko Romanije sam opustio ruku i konačno je to ona vožnja koja i treba da bude. Ja vodim, Marko prati, ništa agresivno, ništa da jurcamo, ali lepo tečno prebacujemo levo desno, uživanje. Savršeno je vreme, znaš da je ovo poslednje putovanje motorom ove godine i koristiš svaki metar da uživaš na maksimumu. Drago mi je da je tako.
Konačno krećem na ovaj put.
Saobraćajka na Romaniji, još se nije ni prašina slegla dok smo nailazili.
Stajemo, Vlajko ide da proveri da li je sve uredu, ostali zaustavljamo saobraćaj, ali nas ignorišu, mene umalo neka tetka da zgazi, klasičan target fixation. Kaže vozač koji je sleteo sa puta da mu ne treba hitna pomoć i da ne može da stavi trougao, mrzi ga.. Ok, daj da se mi popakujemo i da idemo, nismo poželjni, iako smo imali najbolje namere.
Usput stoji saobraćajna patrola, Vlajko prijavi, kažu “pa nema povređenih, šta ćemo mi tamo onda…”. Ok, ok, shvatili smo.
Stižemo brzo sa Romanije u Sarajevo, i pravac do žutog bastiona. Idemo na kafu, preko potrebnu pauzu.
Motorići takođe da pauziraju.
Da, da, 4 motora, pardon.
Uvek drago mesto za posetiti.
I kako ne popiti jednu bosansku kahvu?
Marko “Stromovi moji dragi”.
A nama milo.
Ajmo, jesmo krenuli dalje? Ja do Jablanice, naručio sam domaće urmašice u udruženju žena “Most”, iste koje se jedu i u Mostaru. To je taj “tovar” koji mora biti osiguran u koferu i da stigne ceo i neoštećen. Ostatak ekipe me čeka, gde drugo ako ne u kafani.
Pala jaga za slobodu.. Ovaj put Kovačević, odličan, jedina zamerka je da je moglo još malo krompirića biti. Al pečenje vrhunsko.
Marko, Jablanica 2022.
Posle klope, točenje goriva na ulazu u Mostar i pravac garaža.
Mali nesporazum na recepciji, dobijamo 3 četvorokrevetne sobe. Menjamo za 2, Bojan i Isidora u jednoj, Marko, Vlajko i ja u drugoj. Nema potrebe da zauzimamo toliko soba bez potrebe.
Spremanje i u grad. Ovde smo domaći, toliko puta sam ove godine bio. Lepo je vratiti se, malo setno jer znaš da tek na proleće ćeš sledeći put ovim ulicama i popiti kafu na mestu koje ti je toliko smirujuće. Ima nešto u tom čekanju. Sad, uživanje.
Zamalo. Dolazimo do “Food House”-a, ne rade više, kasnimo. Ajao, kompletno razočarenje (ok, samo sam ja razočaran, a Vlajko me razume). Idemo dalje, negde mora biti nešto slatko za pojest’ i pive za popit’.
Nisam oduševljen, urmašica ko lebac, pretopljena sirupom. Baklava od debelih kora, više kao gibanica. Al dobro, daj šta daš. Bitno da je dobro društvo tu.
Idemo na još jedno pivce, a posle toga ni kamera ne može da nas snimi da bude lepa slika.
Do hotela po pustim ulicama.
Nastavak putopisa Urmašica 2022 možete pročitati u temi na forumu klikom ovde.
Da li želite da dobijate obaveštenja o novim tekstovima?
Svakog petka ujutro šaljemo email sa listom tekstova koje smo objavili te nedelje, svima koji su se prijavili na BJBikers email bilten. Na taj način možete ostati u toku sa novostima, čak i ako neki tekst propustite u toku nedelje…
