Mislim da je za muškarce najveća briga kad lepša polovina počne da vozi motocikl. Govoreći iz ličnog iskustva, to je i najlepša i najteža situacija. Kako se u toj situaciji snašao naš Furious Panda kada je sa svojom suprugom krenuo na prvo putovanje možete pročitati u putopisu “Oprezno, žena za kormanom” koji se nalazi pred vama.
Poslednjih godina svedoci smo fenomena da sve veći broj žena vozi motor. Hmmmm… Ravnopravnost polova je nešto dobro i maksimalno ga podržavam ali ipak… Ovakvo ponašanje predstavlja agresivno upadanje na teritoriju koja istorijski pripada samo nama, muškarcima. Motor za nas pripadnike jačeg pola nije samo vozilo kojim se prevozimo od tačke A do tačke B već je nešto mnogo više. On predstavlja sredstvo kojim možemo da izrazimo ono najplemenitije u sebi, ono što civilizacija nepovratno pokušava da nam oduzme – viteštvo. Kažite sami, na šta vas podseća ova fotografija?
Oblačimo oklop, uzjašemo svoga šarca koji moćno zarže i pred ushićenim pogledima dama odlazimo u daljinu ostvljajući oblak prašine iza sebe… Uh, sav sam se naježio… U ovoj epskoj priči, žene imaju sledeće uloge:
a) da nam se dive;
b) da sede na motoru iza nas i da nas strasno stežu rukama dok mi obuzdavamo divlju zver;
c) ništa drugo.
I onda se desila emancipacija – prešle žene na prednje sedište. Mogu li one to? Treba li to da rade? Ne postavljam ova pitanja zato što sam neki muški šovinista već zato što, hteli mi to da priznamo ili ne, postoje razlike između dva pola. Evo nekih osnovnih.
Sama po sebi nameće se očigledna nejednakost u fizičkoj snazi. Muškarci su u proseku viši (veći) i snažniji. Teško je naći zbiljan motor do 150 kilograma a to je skoro tri težine ženskog tela. Treba to kontrolisati i obuzdati. Kabasti sivonja lakše podigne motor od nežnog ženskog stvorenja. Fakt.
Druga razlika među polovima je u dominantnoj vrsti inteligencije. Na primer, istraživanja pokazuju da u proseku žene imaju razvijeniju verbalnu inteligenciju od muškaraca (i bez istraživanja to znamo). Situacija je obrnuta kada je reč o orijentaciji u prostoru – tu smo mi carevi. Ovo objašnjava mnoge stvari (!) a jedna od njih je i zašto se smatra da su muškarci bolji šoferi od žena. Statistika, doduše, opovrgava ovo verovanje ali to je druga priča.
Po meni, najbitnija razlika između žena i muškaraca je u žuljevitom telu… Ne, ne… nije to ono što ste prvo pomislili. Reč je o delu mozga koji se zove Corpus Callosum ili u prevodu sa latinskog, žuljevito telo. To je snop nervnih vlakana koji povezuje levu i desnu hemisferu. Kao što je većina verovatno čula, svaka polovina mozga je specializovana za neku od psiholoških funkcija. Grubo kazano, leva polovina odgovara za racionalno mišljenje a desna za emocije.
Žuljevito telo je kod žena znatno veće nego kod muškaraca i u tome se krije razlog zašto su žene intuitivnije u procenama i emocionalnije kada donose odluke. Kod njih leva (racionalna) i desna (emocionalna) strana mozga više komuniciraju među sobom. Drugim rečima, osećanja kontaminiraju racionalno razmišljanje a sa druge strane logika kontaminira emocije.
Kod nas muškaraca je situacija mnogo prostija. Zbog tanjušnog žuljevitog tela leva i desna strana mozga manje razmenjuju informacije. Zato je ponašanje muškaraca najčešće ili totalno racionalno (hladnokrvno, bez srca) ili totalno emocionalno (u narodu pogrešno interpretirano kao “nije uključio mozak” a pravilno je “nije uključio levu hemisferu mozga”).
Kakve ovo ima veze sa motorima? Ima, ima…
Psihološki profil prosečnog muškarca bajkera
U svojoj levoj, racionalnoj polovini mozga, prosečan muškarac na dva točka skladišti ogromnu količinu informacija i njom perfektno barata.
Dovoljno je da neki početnik kaže koliko je visok i koliko para ima i nepogrešivi algoritam leve hemisfere mozga iskusnog bajkera izbacuje idealni motor za njega. Najčešće je to isti motor koji i stara kuka poseduje… zato što je najbolji.
Primera ima koliko hoćeš. Kada se neko prospe po asfaltu, dovoljno je da znamo koji motor je vozio i jasno je zašto je pao. Bez mnogo rasprave možemo krajnje argumentovano da odgovorimo na važno pitanje: da li je bolja Super Tenere ili Afrika Twin; Kad se sve sabere i oduzme u muškom mozgu, logično je da se BMW vozi samo zbog šminke; Na osnovu analize raspoloživih podataka dolazimo do neoborivog zaključka da se Ducati često kvari (za razliku od drugih motora koji se ne kvare); Zdrav razum nalaže činjenicu da se neko sa 180 zabio u traktor samo zato što traktoristu boli ona stvar za nas bajkere… Sve je racionalno i objašnjivo. Šljaka leva polovina mozga pa ubija.
Kada pojedinac hoće da dokaže da je njegov veći… pardon… da je njegov motor bolji, koristi samo argumente tipa: manje troši, više konja, bolja aerodinamika, odlična elektronika, lako se održava… Ako se neko, ne daj Bože, zezne i kaže da mu se neki motor dopada zbog dizajna (emocionalna kategorija), veoma brzo bude prizemljen neoborivim argumentima logičko-tehničke prirode.
Muški mozak zna sve o mehanici i elektronici i time fenomenalno barata. Iz još naučno neutvrđenih razloga, veš mašina i šporet su izuzeci. Kako te komplikovane naprave funkcionišu, e to leva hemisfera muškog mozga još uvek nije uspela da ukapira.
Ova jaka racionalnost nalazi se u osnovi fenomena zvanog nadmudrivanje (palamuđenje). Intelektualne rasprave na temu motora uvek su prisutne na mestima gde se sakuplja veliki broj muških primeraka bajkerske populacije: moto skupovi, kafane, forumi… i to traje u beskraj.
I onda… Kada se iskapi preostali gutljaj bezalkoholnog piva i pojede poslednji ćevap, kada ogreje sunce i ručica kormana postane privlačnija od tastature na kompjuteru… tada dolazi do preokreta. Kao da neko jednim potezom spusti šalter i isključi svima levu polovinu mozga (tzv. “ode mozak na pašu”).
Staklastog pogleda, hipnotisan osećanjima koja ga preplavljuju, muškarac bajker seda na svog ata, potapše ga po rezervoaru i… zbogom pameti. Adrenalin udari u glavu, kez ispod kacige i piči…
Psihološki profil prosečne žene bajkera (bajkerke)
Ovo je mnogo teže da se razume i objasni. Ja jesam psiholog po obrazovanju ali sam ipak muškarac. No, hajde da pokušam.
Zbog neprekidnog mešanja nervnih impulsa leve i desne hemisfere mozga (radi žujlevito telo), žene pokazuju veće oscilacije u bajkerskom ponašanju. Njima je mnogo teže da se potpuno prepuste emocijama tokom vožnje motora i to ne zato što nešto nemaju (“nemaju muda”) već upravo zato što nešto imaju: veliko žuljevito telo. Umesto da se, kao muškarci bajkeri, do kraja predaje uživanju, da počnu kreativno da interpretiraju saobraćajne propise i intuitivno da procenjuju da nema peska iza krivine, bajkerkama iz leve hemisfere neprekidno dolaze racionalna upozorenja: uspori, ovo je opasno; ne provlači se, neko može da otvori vrata; polako, ne zna se šta je iza krivine i slično. Žene su zbog svega ovoga mnogo opreznije i proporcionalno, znatno manje učestvuju u udesima.
Sa druge strane, u trenutcima kada je potrebno da drže levu racionalnu hemisferu pod punim obrtajima, na primer u situaciji kada uče da voze, iz desne hemisfere nadiru emocije: strah, strepnja, briga… i to dovodi do smanjenja koncentracije. Na primer, osećanje straha remeti proces kalkulacije najpravilnijeg ugla pod kojim treba da se uđe u krivinu.
Najekstremniji primer koji dokazuje ovu teoriju su žene vozači automobila. U situacijama kada treba mozak da radi na max (isparkiravanje, prestrojavanje, skretanje, vožnja u rikverc, traženje parkinga…) emocije ih rasejavaju i zato prave frapantne greške. Umesto da se skoncentrišu na saobraćajnu situaciju, kroz glavu im prolazi: Da li su deca prošetala kuče; svi samo mene čekaju – kasnim već četiri minuta; katastrofa, gledaj kako mi se samo razmazala senka ispod očiju… I onda bude: “Ups… jel me to nešto udarilo?”
Čak i nadmudrivanje sa ženama motoristima nikada ne može da bude čisto racionalno. Možeš da se satreš objašnjavajući kako je neka moto jakna dobra, kako je napravljena od ultra mega materijala, kako ima 74 luftera, 62 vodootporna džepa, zaštitne potplate poslednje generacije… Džabe. “Joj što je grozna… Više mi se sviđa ova sa narandžastim.”
I tako dalje… i tako dalje….
Pošto sam, nadam se, uspeo da vas ubedim kako teorijski stoje stvari u vezi vožnje motora od strane ženske populacije, došlo je vreme da proverimo kako to funkcioniše u praksi. Da ne bi bilo uvređenih, u procesu validacije ove teorije krenuću od svog ličnog porodičnog primera. Posle putopisa koji sledi, svako može da napravi svoje zaključke.
Iako sam o tome već pisao, ukratko ću da ponovim.
Marta 2013-te, uz čašu vina koja joj je očigledno blokirala Corpus Callosum i nije dozvolila da probije racio, moja žena je rešila da postane bajker. Ja sam to, kao i svaki napaljeni mužjak, sa oduševljenjem podržao. E sad, ne mogu da kažem da me nisu upozorili. Kada je čuo za Tanjinu nameru, moj iskusni kolega i mentor u moto svetu Marčev kategorično je izjavio: “Samo ćeš sebi navući bedu na vrat.” On je pre par godina prošao kroz istu priču i zna čovek. Objasnio mi je kako to izgleda.
Krenuli ste sa dva motora na put. Ako pratiš njen ritam (vučeš se ko glista) nema ništa od dobre vožnje. Bolje je da ideš kolima, makar možeš da pušiš. Ako pak rešiš da voziš svojim ritmom, izgubiš je u retrovizoru za 15 sekundi. Posle dvadesetak minuta staneš pored puta da je sačekaš. Pušiš već treću cigaretu a nje još uvek nema. Počinješ da brineš da joj se nešto nije desilo i zapališ još jednu da se smiriš. Na kraju pukneš, bacaš cigaru, sedaš na motor i krećeš nazad da je tražiš. Tada se ona pojavljuje sa osmehom na licu i nagnuta prema napred da joj vetar pri 40km/h ne odnese glavu. Praviš polukružno i treba ponovo da rešiš da li da je pratiš ili da voziš sam. I tako u krug…
Ili još gora situacija, ako krenete na dužu turu sa dva motora i ona dobije menzis. Katastrofa. Osim tehničkih poteškoća kod vožnje u tom stanju, tu je i dodatna nervoza. Na****o si ni kriv ni dužan. Kriv si jer je toplo ili hladno, kriv si što su oštre krivine ili ravan dosadan put…
Doduše, ima i prednosti kod putovanja sa dva motora ali sa tvojim Adventure-om to nije relevantno. Možeš da joj uvališ deo prtljaga.
Ako već insistira da vozi, najbolje je da joj kupiš neki krš koji će non-stop da se kvari. Posle par vožnji sve će joj se smučiti i ti si ponovo slobodan.
Nema spora, argumenti Marčeva su neoborivi ali su meni na jedno uvo ušli a na drugo izašli. Prevladala je emocija i želja da u društvu voljene žene pokoravam drumove. Osim toga, sada je već kasno, proces je već započeo.
I kako je rešila da vozi, Tanja je u rekordnom roku položila za A kategoriju, prodali smo moj stari motor i kupili joj BMW F700GS.
Sve je naizgled krenulo dobro a onda je u roku od deset dana došlo do dramatičnog preokreta. Zla sudbina je umešala svoje prste i dogodile su se neke strašne stvari. Naš prijatelj Želimir je poginuo na svom omiljenom Ducati-ju a drug Arsa je sleteo sa puta i skršio se. Da bi se još više podgrejalo ulje na vatri, prilikom preuzimanja F700 u BMW-u, nismo spustili ručicu kvačila za Tanjinu ruku, ispustila ga je prilikom prvog kretanja i zakucala se u ogradu. Još nije ni počela da vozi a već je počelo preistpitivanje: voziti ili ne voziti. Borba leve i desne hemisfere. Razum vs emocije. Brutalno se suočila sa faktom da motor nije samo zabava, krstarenje lepim predelima i vetar u kosi. Vožnja motora nosi sa sobom i veliki rizik da padneš, povrediš se ili ne daj Bože da pogineš. Kad već imamo jednog ludog u porodici (mene) ima li potreba da se i ona upušta u ovako opasan hobi? Dvoje dece, posao, kuče…
Posle 600-700 kilometara koje je Tanja na silu izvozala tokom jeseni 2013-te, došla je zima i prekratila joj muke. Motor je ostavljen da prezimi u BMW-u a pitanje nastavka njene moto karijere nismo postavljali sve do proleća. Tanja prosto nije želela da govorimo o tome. Bio sam potpuno siguran da od cele ove priče nema ništa. Čak ni kada sam negde u aprilu 2014-te doterao njen motor na parking ona to ni jednom rečju nije prokomentarisala. Prašina je padala na mini GS-a a želju jednog poznanika da kupi njen motor počeo sam sve ozbiljnije da razmatram.
Da se vozi sa mnom, to može uvek i svuda ali sama… jok.
Ruku na srce, nije samo unutrašnja borba dve moždane hemisfer bila razlog da ne sedne za korman. Vreme je cele sezone bilo užasno. Kiša je padala skoro svakog vikenda i nismo želeli da se njeni prvi bajkerski koraci dese po mokrom i klizavom asfaltu. Osim toga, mojim motorom smo putovali na nekoliko dužih tura koje nisu bile dobre za početnika. Ah da… i ja sam svojim Adventure-om malo lajzao na okolo a bez mene nije htela da vozi.
U svakom slučaju, “malog” BMW-a smo svakodnevno preskakali na parkingu i pravili se da ga ne vidimo. Jadničak je asfalt prvi put osetio jedne subote sredinom avgusta kada sam rešio da ga upregnem za zajedničku vožnju sa Marčevim. Posle pređenih 200-tinak kilometara bio sam oduševljen. Neopravdano, F700GS se reklamira kao motor za žene i početnike a zapravo je veoma ozbiljna mašina. Ima isti pogon kao i veliki F800GS ali 10 konja manje (75hp). Tanjin motor je kupljen sa niskim vešanjem i to je bilo jedino što mi je tokom vožnje smetalo. Navikao sam na Adventure-a i ovaj motor mi je bio dosta nizak. Sve ostalo je bilo fenomenalno: odlično vuče mojih 100+, lako zaleže u krivini, sa Wunderlicht vizirom sjajno štiti od vetra… Da ne govorim o prednostima manjih gabarita tokom provlačenja između kolona automobila… Toliko mi se dopao da sam sledećih dana po gradu vozio samo njega.
Tihi psihološki rat je trajao celog leta. Ja ćutim i ne spominjem njen motor a ona se pravi da ga ne primećuje. I tako do septembra…
“Ne mogu više da ga gledam tako usamljenog i prašnjavog. Kao siroče je.”
Unutrašnja borba je dostigla kulminaciju i Tanja je presekla. Bajkerska krv je proradila… u stvari, bilo joj je žao motora.
Tek je rana jesen donela malo lepog vremena a to je bila poslednja šansa da ove sezone napravimo neku ozbiljniju zajedničku turu. Pošto nije vozila skoro deset meseci, Tanja je prvo otišla na jedan napušteni parking da se podseti kako se menjaju brzine i kako se skreće.
Uspela je brzo da se seti skoro svega i zato smo odvojili sledeći vikend za dodatno uvozavanje. Te subote smo uspeli da stignemo samo do prvog kafića – kiša je počela da pada čim smo seli na motore.
U nedelju smo vozili malo duže – 200 kilometara do Boroveca i nazad. Super joj ide, dakle, vreme je za nešto ozbiljnije.
Vođen beskrajnim poverenjem u bajkerske sposobnisti svoje žene (isključena leva hemisfera mozga) predložio sam joj da skoknemo do Sicilije, Alpa ili Turske. Njen pogled mi je poprilično ohladio ambicije pa smo stisli ruke u vezi produženog vikenda na Tasosu. Idealna tura za početnika.
Ciljevi ovog putovanja su bili, osim provoda, i nabijanje kilometara i sticanje rutine u vožnji. Kada kažem rutina, mislim na osnovne stvari: osećaj za motor i brzinu, kretanje, zaustavljanje, menjanje brzina… Naprednije veštine ostavljamo za neki drugi put, kada se savlada osnova.
Četvrtak, 11. Septembar
Par dana na moru ne zahteva skoro nikakve pripreme. Veče pre puta, popakovali smo nešto stvari u torbe i to je bilo to. Sav prtljag staje kod mene na motor.
Kao za maler, pola noći nismo uspeli da zaspimo. Malo je radila trema ali je osnovni razlog nespavanja bio ogroman noćni leptir koji je uleteo u spavaću sobu i propisno nas izmaltretirao. Meni je u početku bilo žao da ga neutrališem ali mi je u jednom trenutku pao mrak na oči. Treba da se odmorimo za sutrašnju vožnju a mi oka ne možemo da sklopimo. Kao da je osetio da mu se crno piše, oko 3 ujutru je prestao da leti i da nam se zaleće u face.
Ne preterano odmorni, ujutro smo otišli do ofisa da završimo malo posla pa smo tek oko podne krenuli put Tasosa. Vreme je sunčano, tu i tamo po koji oblačić.
Ovo je Tanjina prva ozbiljnija tura. Kao suvozač, iza sebe ima desetine hiljada kilometara ali kada treba sama da vozi, to iskustvo ne pomaže. Pošto ne spada u žene “kao od brega odvaljene”, ne znamo kako će fizički podneti putovanje. Zbog toga smo se još pre polaska dogovorili o osnovnim principima ove zajedničke vožnje.
1. Nema jurcanja. Ja sam u poslednje vreme malo počeo da preterujem a to nije dobro kada vozim sa početnikom.
2. Pretičemo samo kada se ona oseća sigurno.
3. Svo vreme smo povezani interkomom. Da se razumemo, cilj nije neprekidno ćaskanje kao u kolima već razgovor o specifičnim situacijama koje nam se dešavaju tokom vožnje.
4. Pravimo češće pauze jer ne znamo kako će izdržati fizički napor. Ako shvati da ne može više, tražimo najbliži smeštaj.
5. Ja uterujem njen motor na trajekt
Tako i bi. Skoro…
Prva deonica puta je protekla u početničkom grču. Em su joj ovo prvi kilometri, em oboje mrzimo ovo parče puta. Е79 je osnovni pravac ka Grčkoj, tuda smo mnogo puta prolazili (kolima ili motorom) i skoro svaki put smo imali neku kritičnu situaciju. Saobraćaj je uvek dosta natovaren, prepuno je divljaka na četiri točka i ima dosta kamiona iza kojih se formiraju kolone.
Posle izlaska iz Sofije vozimo relativno oprezno ali ne i sporo. Krećemo se u rasponu od 10km/h iznad ili ispod ograničenja. Kakvo je slavlje palo kada je na jednoj pravoj Tanja prvi put pretekla auto (kamioni se ne računaju).
Eksperimentišemo sa redosledom. Kada je ona prva, oseća se nekako sigurnije jer ja svojim motorom blokiram automobile koji nas pretiču. Sa druge strane, kada sam ja napred, povučem je i idemo brže. Osim toga, lakše joj je da se opusti kada vidi mene i prati moju putanju. Pošto smo povezani interkomom, kada ja preteknem kamion, javljam joj kada je put čist, ona odvrne gas i hooop… na čelu smo kolone.
Sa olakšanjem napuštamo gužvu puta E79 i odvajamo se ka Banskom. Prvu pauzu pravimo na benzinskoj pumpi u ovom poznatom skijalištu. Pao mi je kamen sa srca kada sam ispod kacige umesto panike ugledao osmeh.
Da li treba da kažem da su se dva radnika sa pumpe polomila da Tanji napune rezervoar a da sam ja morao sam da natočim?
Odavde pa do graničnog prelaza Ilinden situacija je mnogo bolja. Krivine su kao stvorene za motor. Ima malo saobraćaja a od prošle godine, na većem delu puta je postavljen nov asfalt. Još uvek po negde ima radova i zahvaljujući njima sebi olakšavamo posao – umesto da jurimo, pretičemo kolonе automobila dok stojе na semaforu.
Idemo?
Nismo ni osetili kada smo stigli do granice. Na našu žalost, tu smo izgubili skoro dva sata.
Tanji su pre par godina ukradenа sva dokumenta i čim provuku njen novi pasoš kroz skener, pojavi se upozorenje. Onda sledi Interpol provera i to obično potraje.
Taman nas puste Bugari kad na grčkoj strani nov problem. Ovo je mali granični prelaz koji uglavnom prelaze lokalci sa ličnim kartama. Mi nemamo EU pasoše i treba da nam udare pečat… ali gde je pečat? Ne mogu da poverujem, ovo mi se dešava već drugi put na ovom mestu. Pre par godina, policajac iz prve smene je slučajno odneo pečat kući pa sam morao da čekam da ga donese. Ovog puta je šef carine otišao za kratko da nešto završi pa je greškom poneo pečat sa sobom. Simpatičnim Grcima je očigledno bilo neprijatno što moramo da čekamo pa su nam dali po flašu ledene vode da se osvežimo.
Dodatnoj ljubaznosti je doprinelo i prisustvo žene bajkera. Iskreno su se oduševili kada je Tanja skinula kacigu i kad su umesto neobrijanog i grubog lika ugledali žensko čeljade. Dok nije stigao kolega, samo su sa njom pričali o motorima i putovanjima… a mene potpuno ignorisali. “Ej… Halo momci… Pogledajte… Novi BMW Adventure!!!” Ništa, ne zarezuju me ni pet posto.
Iza granice nastavljamo dobrim tempom jer su putevi prazni. Idemo obilaznicom oko Drame kad nešto proleti pored mene. Tanja.
Prazan šitok put sa blagim krivinama… i desna polovina njenog mozga preuzima kontrolu nad ručicom gasa. 150km/h.
Stajemo na semaforu da se uključimo na glavni put. Pogled ispod kacige sve govori: “A?”
Rastem k’o kvasac
Pravimo kafe pauzu u nekom selu uz put. Kad god dođemo u Grčku, prvo se pije po jedan frape. Tradicija tako nalaže.
Umor se vidi na licu novopečenog bajkera ali je osmeh tu.
Počelo je da se smrkava kada smo stigli u pristanište Keramoti. Posle pređenih 370 kilometara, malo bole leđa…
… ali je osećaj ponosa jači.
Sada predstoji malo komplikovaniji deo – ukrcavanje na trajekt. Tanja je imala strah od ovoga još od trenutka kada je počela da vozi motor. Platforma za ulazak na brod je uglavnom kosa, neravna, ima rupe na spojevima i skoro uvek je vlažna. Kada to prođeš sledi vožnja po mokrom uglačanom limenom podu i prelazak preko raznih metalnih prepreka. Košmar za početnika bajkera. “No problemos, kada uteram moj motor dolazim po tvoj.” Tako smo se i dogovorili pre puta.
Uzjašem moju makinu, popnem se na brod ali primetim da član posade usmerava nekog drugog da stane iza mene. Tanja. Kakav je inat ova žena. Brzo skačem sa motora – ovo mora da se ovekoveči.
Na ovoj slici nema osmeha ispod kacige…
… ali i on dolazi na red par minuta kasnije.
Najslađa pobeda je ona kada pobediš samog sebe.
Ono zadržavanje na granici nam je uzelo dragoceno vreme i očigledno nećemo stići po danu na Tasos.
Planirali smo da vozimo ka istočnoj obali i da tamo potražimo smeštaj ali to sada nema smisla. Pao je mrak pa rešavamo da nađemo hotel u samom pristaništu.
Booking.com je majka. Za nepunih pola sata već se nalazimo u sobi. Posle dosta napornog vatrenog krštenja, mišići su se opustili i gravitacija je učinila svoje. Jedva sam uspeo da je pomerim iz ove poze.
Na brzaka se spremamo i odlazimo na večeru u obližnji restoran. Klopamo u rekordnom roku i poslednjim atomima snage dolazimo do sobe. Zaslužili smo propisno spavanje.
Da ali… Kad sam otvorio torbu sa stvarima, sledi iznenađenje. Iz torbe mi pravo u lice izleti slepi putnik – onaj isti noćni leptir koji nas je maltretirao prošle noći.
Aaaaaa ne! Neće moći ove noći. Taman uzmem papuču sa namerom da se obračunam sa napasnikom, kad on ni pet ni šest, izleti kroz prozor i odleti u noć. Bole ga uvo… Prošvercovao se u našem prtljagu, nelegalno prešao granicu i iz manje razvijene zemlje EU, prebegao je u zemlju sa većim standardom i znatno boljom klimom.
Nastavak putopisa “Oprez, žena za kormanom” možete pročitati u temi na forumi jednostavnim klikom ovde.
Da li želite da dobijate obaveštenja o novim tekstovima?
Svakog petka ujutro šaljemo email sa listom tekstova koje smo objavili te nedelje, svima koji su se prijavili na BJBikers email bilten. Na taj način možete ostati u toku sa novostima, čak i ako neki tekst propustite u toku nedelje…
