Zbog COVID-19 virusa poslednjih godinu dana nismo imali puno izbora što se putovanja motociklom tiče. Uglavnom smo ostali ograničeni na region i Srbiju. Predlozi za izlete u Srbiji su raznovrsni. Danas ću vam predstaviti Vršac i okolinu, sa nadom da ću vam pobuditi interesovanje da se i sami otisnete u obilazak ovog dela Srbije.
Tokom protekle nedelje su bila dva fantastična sunčana dana koja sam i ja iskoristio za neki kilometar više.
Kao što negde već napisah, nedavno sam kupio dron što mi je otvorilo neke potpuno nove mogućnosti vezane za obilazak zanimljivih mesta. Ovaj put sam završio na lokaciji koja se nalazi negde između Vršca i Vatina, nedaleko od rumunske granice. Već dugo vremena planiram da posetim to mesto, ali zbog njegove specifičnosti ne bih uspeo puno toga da vidim.
Radi se misterioznim, kako kažu, praistorijskim krugovima. Jedni se nalaze kod Vatina a drugi kod Vlajkovca. Krugovi kod Vatina, čiji je prečnik 150 metara, opstali su tolike milenijume samo zbog činjenice da se nalaze na neplodnom močvarnom tlu, koje ratari nisu obrađivali. To, međutim, nije slučaj sa dvostruko većim vlajkovačkim krugovima, koji su više puta preoravani i sada se vide samo njihovi obrisi.
Arheolozi Gradskog muzeja Vršac smatraju da je reč o hunskim grobnicama, dok su lokalni arheolozi amateri došli do brojnih saznanja, koja ukazuju da je reč o neolitskim kalendarima, starijim čak i od čuvenog Stounhendža. Kako god, oba lokaliteta su zbog svog izgleda jedinstvena u Srbiji.
Arheolozi kažu da ne žele da se bave spekulacijama, jer zbog nedostatka finansija još nisu uspeli da urade opsežna arheološka istraživanja. S druge strane, vršački entuzijasti, kako tvrde, došli su do senzacionalnog otkrića.
Oni već pet godina, na letnji i zimski solsticijum, iz centra tih krugova posmatraju izlazak sunca u odnosu na Vršačke planine i to na predlog univerzitetskih profesora i arheoastronoma iz Rumunije, koji istražuju identične formacije u svojoj zemlji. I svakog puta su, kako tvrde, videli isto: sunce koje se rađa tačno u podnožju planine i, prateći liniju brda, kao točak penje ka najvišem vrhu. To se, kažu, više ne može smatrati slučajnošću.
Oni su već gotovo sigurni da su ove krugove, pre više od 6.500 godina, napravili praistorijski ljudi, jer sve ukazuje na to da su iz njih posmatrali kretanje sunca i planeta, kako bi odredili koje je godišnje doba.
Amateri arheolozi veruju da je Vatin bio zimsko, a Vlajkovac letnje svetilište. Na zimsku kratkodnevicu iz Vatina su snimili da sunce izlazi sa krajnje leve strane, i da se od podnožja diže do Guduričkog vrha. Gledano iz vlajkovačkih krugova, koji se nalaze sa druge strane planine pod uglom od 90 stepeni, sunce na letnju dugodnevicu takođe izlazi u podnožju najvišeg vrha.
Razlog više da članovi Udruženja veruju da su vršački krugovi nekada imali ulogu kalendara je i to što su vizuelno identični rondelima – koncentričnim krugovima pravilnog oblika, kojih ima više od 150 u centralnoj Evropi, u dolinama Elbe i Dunava, a za koje se zna da su nastali još u neolitu baš zbog posmatranja nebeskih tela.
Naučnici smatraju da su najstariji rondeli potekli upravo sa obala Dunava, i da što su južnije to su stariji i pravilnijeg oblika. A naši krugovi su najjužniji, što naslućuje da je pravljenje ovakvih kalendara poteklo upravo sa našeg područja. Međutim, ima i onih koji smatraju da je sve to delo vanzemaljaca.
Ali sve, ipak, ostaje u domenu “nedorečenog” dok stručnjaci ne daju završnu reč, a za to je potrebna podrška države, da bi se obavila opsežna arheološka istraživanja.
Sam centar krugova je markiran na Guglu i nije ga teško pronaći na mapi. Međutim doći do njega je malo zaguljeno jer treba koristiti zemljane traktorske puteve, plus je lokacija okružena dubokim kanalima. Dva puta sam napravio skretanje misleći da sam našao idealan put do krugova pa sam morao da se vraćam i tražim prolaz iz početka. Uglavnom, motorom sam uspeo da priđem na nekoliko stotina metara koje sam morao da prepešačim. Od cilja me je delio i duboki kanal u kome za razliku od ostalih nije bilo vode.
Ovako sam ja uspeo da dođem do krugova, možda postoji i bolja opcija…
Mesto na kojem sam skrenuo sa glavnog na zemljani put.
Ovako izgleda pogled na krugove sa zemlje. Navigacija mi je pokazivala da sam blizu i da su krugovi odmah ispred mene, međutim sve što sam uspevao da vidim je ovo.
Celo mesto je krajnje čudno. Iako izgleda sve lepo i ravno, kompletna okolina krugova je u dubokim brazdama i rupama koje su prekrivene travom. Pažljivo treba hodati i gledati gde se staje, jer je moguće veoma lako povrediti zglob.
Kada sam prišao krugovima, primetio sam da su prstenovi u stvari mali brežuljci koji se povećavaju kako se prilazi onom glavnom u centru. Sledeću fotografiju sam napravio iz pojasa koji deli sam centar krugova (levo), i prvi prsten koji ide oko njega (desno).
Sam centar krugova je zapravo mali brežuljak na kome primetih da su rađena neka iskopavanja. Okrenuh se 360° i dalje ništa nije ukazivalo na neku senzaciju, a onda sam digao dron…
Uživao sam gledajući u prizor na ekranu telefona. Po ko zna koji put pomislih kako su nam razne misterije i bogatstva na dohvat ruke, ali mi jednostavno ne umemo to da istražimo, iskoristimo… često ni da cenimo.
Uprkos lepom i sunčanom danu, došlo je i vreme za povratak. Spakovah novog drugara (dron), krenuh preko pomenutih rupa i jarka do motora, pa zatim istim stazama do glavnog puta…
Uprkos proširenju na kraju koje mi je pomoglo mnogo puta, kao i najtvrđem mestu koje sam izabrao da je spustim, “ćopava” je ipak potonula. Još jedan dokaz da je zemlja u celom tom okruženju izuzetno mekana.
Još jedan pogled na Vršac sa glavnog puta.
Kad’ smo već kod Vršca, kako ne spomenuti posetu ovom lepom gradu.
Vršac se prvi put u izvorima pominje 1427. godine u pismu kralja Žigmunda(1387—1439) pod imenom Podvršan, koje ukazuje da se naselje nalazilo ispod vrha, na kome se verovatno nalazila i utvrda. Međutim najizvesnije je da je utvrđenje čiji se ostaci danas nalaze na vrhu Vršačkog brega podigao Đurađ Smederevac, najverovatnije posle pada Smedereva i cele Despotovine 1439. godine. Već 1456. godine zauzele su ga Osmanlije u sklopu napada na Smederevo i Beograd, ali se nisu dugo zadržale u njemu.
Osmanlije su utvrdu i okolinu zauzele 1552. godine i držale su ga sve do 1716. godine, kada je ušao u sastav Austrijskog carstva. Tokom osmanlijske uprave tim prostorom došlo je do velike banatske bune 1594. godine koju su podigli lokalni Srbi i Rumuni i koji su, između ostalog, oslobodili i Vršac sa utvrđenjem. Sama buna je ugušena u krvi, ali je ostao zabeležen legendarni događaj tokom osmanlijske opsade grada kada je osmanlijski aga izazvao na dvoboj srpskog vojvodu Janka Lugošana zvanog Halabura koji je branio utvrdu. Ovaj mu je izašao na megdan i savladao ga, a ceo događaj je postao i deo grba grada Vršca na kome se iznad kule vidi ruka sa mačem i odsečenom turskom glavom.
Austrijanci su preuzeli kontrolu nad gradom 1716. godine i on je tada ušao u sastav Tamiškog Banata sa sedištem u Temišvaru, a već 1718. godine je postao središte Vršačkog distrikta. Verovatno je u ovo doba utvrda izgubila svoju stratešku vrednost i bila napuštena pošto se na njoj ne mogu uočiti naznake prepravljanja u artiljerijsku utvrdu, kao što se desilo sa Beogradskom ili Petrovaradinskom tvrđavom.
Put ka jednom od simbola vršca, Vršačkoj kuli, vodi kroz legendarne Vršačke vinograde.
Pogled sa Vršačkog brega na grad Vršac.
U Vršcu je, nažalost, sačuvano veoma malo kapitalnih građevina iz 18. i s početka 19. veka. Jedna od preživelih je Rimokatolička crkva Svetog Gerharda, nazvana „katedrala“ zbog svog impozantnog izgleda iako nikada nije bila sedište biskupa.
Arhitektura Vršca pod Turcima svodila se na kućice, skoro kolibe, prekrivene trskom. Drugačija gradnja nije bila dozvoljena. Posle odlaska osvajača s istoka, Vršac je pridodat Tamiškom Banatu sa sedištem u Temišvaru. Grad je 1718. godine postao sedište novoosnovanog Vršačkog distrikta koji je obuhvatao 72 naselja i oko 3.500 kuća. Tada je započeo period kolonizacije nemačkog življa iz doline Mozela, nadaleko poznatih vinogradara.
Novi doseljenici su 1728. godine udarili kamen-temeljac prvoj katoličkoj crkvi koja je 1730. i završena. U njega je ulivena olovna ploča na kojoj je s prednje strane na latinskom pisalo: „Za vreme pobožnog i zakonitog pape Klementa Dvanaestog postavljen je ovaj kamen temeljac, u vreme vladavine Karla Šestog Habsburga, zakonodavca u Španiji, Mađarskoj i Banatu“, a na poleđini „iz milosti Anselma Freiher von Rebentisch, zapovednika celog Banata, za vreme još Seb. Piberger, Arhiđakona vršačkog“.
Građevinsko zemljište za katoličku crkvu dali su Srbi. Crkva je bila posvećena Bogorodici Mariji. Međutim, kako su u sve većem broju naseljavali Vršac, katolici su posle 135 godina imali potrebu za većom crkvom. Gradnju veće započeli su 14. juna 1860. godine. Rimokatolička crkva Svetog Gerharda, katedralnih razmera, koja i danas dominira panoramom Vršca, završena je 27. decembra 1863. godine – kažu istoričari.
Proteklih godina su brojni donatori pomogli da se očuva sjaj ovog simbola vršačkog zajedništva i tolerancije.
Još jedno Vršačko velelepno zdanje je Vladičanski dvor.
Dvor je izgrađen između 1750. i 1757. godine dok je vladika bio Jovan Georgijević i jedini je ove namene iz perioda baroka. Izgrađen je kao reprezentativni spratni objekat za potrebe banatskih episkopa nakon preseljenja eparhije iz Karansebeša u Vršac,
U prizemlju dvora je kapela posvećena Svetim arhangelima Mihajlu i Gavrilu, sa ikonostasom koji je oslikan između 1761. i 1765. godine. Ikonostas spada u retke sačuvane ikonostase iz osamnaestog veka.
U dvoru se nalaze vredne zbirke ikona, portreti najznačajnijih vladika vršačke eparhije i velika biblioteka. Zbirka ikona sakupljene u Banatu obuhvata period od tri veka, pri čemu su najvrednije ikone slikara Zogofa iz prve polovine osamnaestog veka.
Ograda parka sa bogatom baroknom kombinacijom zidne mase i kovanog gvožđa je autentična. U dvorcu se nalazi sedište banatskog episkopa, a zgrada predstavlja spomenik kulture od izuzetnog značaja. Dvor nije otvoren za posetioce.
Odmah preko puta Vladičanskog dvora nalazi se Saborna crkva ili Crkva svetog Oca Nikolaja. Sazidana je u 18. veku i najstariji je pravoslavni hram Vršcu. U kriptama crkve sahranjeno je nekoliko vršačkih vladika.
Crkva nije samo pravoslavni hram već je i značajan spomenik kulture koje je ukrašavalo niz poznatih slikara čija se dela i danas nalaze u njoj. To su Nikola Nešković sa 10 celivajućih ikona, Pavel Đurković koji je uradio ikonostas, Simeon Jakšić i Mihajlo Popović sa zidnim slikama i dve slike Paje Jovanovića, Sveti Nikola spasava osuđenike i Sveta Angelina za koju se veruje da je lik Angeline radio po liku svoje majke.
Ukoliko rešite da iz pravca Pančeva odete do Vršca (ili obratno), gotovo sigurno će te proći kroz Vlajkovac u kome se nalazi dvorac grofa Bissingera.
Nekada je to bila reprezentativna građevina, raskošnog izgleda, luksuznog enterijera, okružena parkom i sa teniskim terenima, dok je danas u pitanju ruina na granici obnovljivosti.
Od 1989. godine dvorac je pod zaštitom države kao spomenik kulture od velikog značaja, a bio je na neki način uključen i u projekte međudržavne prekogranične saradnje Srbije i Rumunije, o čemu tužno svedoči tabla pored ulazne kapije gledano sa puta. Uprkos svemu tome, on se nepopravljivo urušava. Nenastanjen, bez ikakve ljudske i društvene brige, ostavljen je na milost i nemilost prirodi, atmosferskim prilikama i vandalizmu. Mnogi delovi enterijera su u potpunosti uništeni ili ukradeni. Kaljeve peći su razrušene, a njihovi metalni delovi su izvađeni i, najverovatnije, prodati u „staro gvožđe”. Svi elementi od bilo kakve vrednosti koji su mogli da se skinu sa vrata, prozora, zidova, podova, odavno su nestali, verovatno u istom pravcu.
Uprkos višedecenijskoj zanemarenosti, ova stara lepotica ipak pokazuje tragove svog nekadašnjeg sjaja. Još uvek se prepoznaju oblici reprezentativne klasicističke arhitekture, a naročito jak utisak ostavljaju monumentalni metalni stubovi koji nose terase, čije su ograde izrađene od kovanog gvožđa, kao što je slučaj i sa kapijom i ogradama oko celog objekta. Fasade sadrže niše u kojima se samo naslućuju lokacije odavno nestalih skulptura. Iza dvorca se nalazi park, prema kome je bio okrenut glavni ulaz u dvorac Bissingerovih.
Ovu reprezentativnu jednospratnu građevinu sa tornjem sagradio je 1859. godine Gyorgy Foeni Mocsonyi, da bi je 1890. nasledila Georgina Foeni Mocsonyi i njen muž Bissinger-Nippenburg Rezso. Kako iznosi Ferenc Nemet, pisac knjige „Gospodski svet u Torontalskoj županiji” (2003), krajem 19. i početkom 20. veka u dvorcu je postojalo nekoliko značajnih kolekcija, koje su činili biblioteka sa više hiljada knjiga, stilski nameštaj i zbirka porcelana i retkih figura izrađenih od zlata. Ove dragocenosti su u inventar dvorca došle zahvaljujući porodici Bissinger, koja je vodila poreklo iz Nemačke, a čiji su se pojedini članovi, pišeNemet, u Mađarsku doselili u prvoj polovini 19. veka.
Ne samo zgrada dvorca, već i njegova okolina su plenili pažnju. Dvoracje bio smešten u brižljivo uređenom parku, u kojem su se nalazili i veštačko jezerce, fontana, i potok sa nekoliko manjih mostova. Postojala je i staklena bašta u kojoj je glavni baštovan kultivisao biljke, među kojima su bile i neke retke i egzotične vrste, i negovao ih tokom zimskih meseci.
Dvorac je služio mahom kao zimska i letnja rezidencija porodice Bissinger, i njeni članovi su dvorac koristili sve do kraja Drugog svetskog rata, kada je nacionalizovan. U njemu se u posleratnom periodu najpre nalazio Dom za decu, a posle 1953. godine poljoprivredno dobro „Ogled”. Nemet 2003. godine beleži da je u dvorcu, iako je u lošem stanju, tada još uvek živelo nekoliko porodica. On takođe piše da je park uzeo u zakup meštanin koji živi u Beču, Ištvan Biro, i da ga održava.
Danas, u dvorcu ne živi niko, park deli sudbinu objekta, a sve zajedno budi mučan osećaj izazvan prizorom opšte zanemarenosti.
Dvorac je veoma lako pronaći, nalazi se odmah pored puta E-70 koji prolazi kroz selo.
Pošto smo još uvek u blizini Vršca, spomenuo bih i ukleti vojvođanski dvorac u koji, kako pišu mediji, odlaze samo najhrabriji.
Dvorac je sagradio ondašnji Župan Botka Bela 1904. godine. Osnovna koncepcija zgrade određena je idejom srednjovekovnog zamka. Dvorac Kapetanovo se nalazi u ataru van svakog mesta na putu Zrenjanin – Vršac u blizini mesta Stari Lec. Ima dva ulaza, a oko njega je bio prostran park sa fontanom. Dvorac je na licitaciji 1938. kupio bogati trgovac Franc Maj za miraz ćerki, koja ga je udajom donela poslednjem predratnom vlasniku Milanu Kapetanovu, po kome i danas nosi ime. Milan Kapetanov, je zadržao dvorac u svom vlasništvu do kraja drugog svetskog rata, kada mu je zakonom o nacionalizaciji oduzet.
Međutim ono što ga najviše čini poznatim je legenda koja kruži decenijama.
Kada je 1938. godine bankrotirao, vlasnik zamka Botka Bela nije ni slutio da će mu se žena, od tuge što gubi zamak, politi benzinom i zapaliti. Kažu da je izgorela brzo i da od nje nije ništa ostalo. Čak ni pepeo. Ostao je samo pramen plave kose koji je poput venčanice smrti dugo obletao oko zamka. Toga avgusta 1938. nebom su svake noći šarale zvezde repatice podsećajući na taj tužni vatromet. Legenda kaže da se svakog drugog avgusta, na svetog Iliju, noću pojavljuje u jednoj od soba zamka senka žene sa dugom plavom kosom koja gleda u banatsku ravnicu. I danas, kada kosci kose travu oko zamka, na njihovim kosama i grabljama se umesto trave ponekad nađe pramen plave kose.
Dvorac je danas u privatnom vlasništvu, renoviran je i pretvoren u hotel sa restoranom. Kada sam ga ja posetio, dvorac je bio zatvoren. S’ obzirom da sam kroz zatvorene prozore u jednoj od prostorija primetio okićenu novogodišnju jelku… dvorac je verovatno zatvoren tokom cele godine.
Nadamo se da vam se predlog za izlet u Vršac svideo. Ukoliko imate bilo kakve komentare ili predloge, možete posetiti našu temu na forumu.
Da li želite da dobijate obaveštenja o novim tekstovima?
Svakog petka ujutro šaljemo email sa listom tekstova koje smo objavili te nedelje, svima koji su se prijavili na BJBikers email bilten. Na taj način možete ostati u toku sa novostima, čak i ako neki tekst propustite u toku nedelje…
