U julu 2018. godine je naš forumaš sargeras napravio lep krug do polarnog kruga i oko baltičkog mora. Svoje utiske nam je preneo svojim putopisom, koji vam predstavljamo…
Par ljudi kojima sam poznat sa foruma, a i gotovo svi van njega, čuli su za moju fascinaciju zemljama sa severa Evrope. Nebrojeno puta sam tupio kako ću da sednem na motor i odem više da vidim tu Finsku i sve usput do nje, ali nekako nikada nisam imao prilike da sprovedem plan u delo. Srećom, negde krajem proleća 2018. uvideo sam da je sve izvesnije da ću na leto moći sebi da priuštim da konačno napravim jedan krug do gore i počeo sam krajnje užurbane pripreme put.
Do pre 4-5 godinama, o Skandinaviji nisam znao apsolutno ništa. Zapravo, na moju sramotu, nisam znao čak ni da Finska nije deo Skandinavije i da Finci umeju poprilično da se uvrede ako ih nazovete Skandinavcima. Ni Švedska, ni Finska mi nisu odskakale kao neke zemlje koje su drugačije na bilo koji način i jednostavno nisam osećao nikakvu želju da čitam ili istražujem bilo šta o tom delu sveta, sve do jednog ispitnog roka moje druge godine fakulteta. Kako sam, možda na iznenađenje nekih, bio prilično lenj za početak pripreme ispita, čitanje i gledanje raznovrsnih sadržaja mi je tada nemerljivo interesantno i bio sam u stanju da provedem sate učeći o tome kako je pravljen antimagnetni premaz za nemačke tenkove ’42. godine ili pak kako je izgledao sistem zaptivanja prozora na letilicama Apolo programa, što me je dovelo do jedne plejliste finske muzike 90-tih. Na njoj je prva bila pesma Tinasormus pevača Jannea Hurmea. Sedeo sam u čudu neko vreme razmišljajući kako ja tu pesmu već znam odnekud, bio sam siguran. Na linku je, pa procenite sami da li vas podseća na nešto (ili je, bolje rečeno, identična).
Naravno, ovo me je silno privuklo i u tom trenutku nije bilo dileme da li ću da provedem ostatak dana proučavajući ostatak numera na listi ili da učim. Sve do jedne su bile ex-yu pesme prepevane na za mene vanzemaljski jezik. Tu su bili Zdravko Čolić, Hari Mata Hari, Dino Merlin, Alisa, čak i Željko Šašić i Dragana Mirković. Koliko sam mogao da razumem, Finci su u to vreme potpuno poludeli za muzikom iz stare Juge, što me je užasno uveseljavalo. Mic po mic, počeo sam da proničem u razloge zašto je tako i izolovao sam dva najvažnija. Prvi je da je za to kriv rat, koji je neke pevače oterao upravo tamo, gde su ne sluteći pojavu Youtube-a i sličnih medija prodali svoje kompozicije ceneći da niko verovatno neće ni znati, niti će im biti bitno što su te pesme izdate na nekom tamo jeziku u dalekoj Finskoj. Zbog drugog razloga Finsku danas još u šali zovem i zemlja hiljadu plagijatora. Nisu samo bivše jugoslovenske melodije bile popularne, među najvećim hitovima su i nemačke, italijanske i podrazumevano one na engleskom jeziku.
Koliko god čudno zvučalo, to je bio glavni razlog zašto sam počeo da čitam o Fincima i, vremenom, počeo da saznajem dosta o zemlji, kulturi, ljudima i jeziku. Inicijalno sam iz hobija počeo da učim finski. Intenzivno sam tražio kurs, međutim u tom trenutku je u celom gradu bio ponuđen samo jedan koji zbog posla nisam mogao da posećujem jer je počinjao na jesen. Kako sam tog leta bio prilično dokon i rešen da radim nešto umesto da traćim vreme, upisah kurs švedskog. Premotavajući film na koju godinu kasnije, švedski sam usavršio dovoljno da mogu da razgovaram, saznao sam dosta o zemljama severa i postao čvrsto rešen da ih obiđem. A postoji li bolji način nego otići motorom?
Pripreme za put
Nisam imao nikakve spremne planove za put. Znao sam da hoću da odem do severa Švedske i da se vratim nazad kroz Finsku i zemlje Baltika. Imao sam u glavi gradove koje bih voleo da obiđem i ništa sem toga mi više nije trebalo. Rutu ću za svaki naredni dan smišljati usput po nahođenju i savetima koje dobijem od ljudi, za smeštaj ću se snalaziti kako se gde zadesim, tako da je ostalo pripremiti tehnički deo. Već je ponedeljak 9. jul, hteo bih da krenem u sredu 11.7. ujutru, ali nisam imao prilike da obezbedim dosta toga jer sam 8. imao prilično zahtevan ispit koji mi nije ostavljao vremena za razmišljanje o organizaciji.O
Motor sam kupio relativno skoro, tek je izašao iz garancije i imam poverenja u njega. Odelo posedujem, doduše mesh letnje, ali ako zatreba računam da ću obući kišno odelo preko i debeo aktivni veš ispod. Bolji deflektor za vizir sam naručio preko Sekule, odlučih da dam malo više za MRA, tako da se nadam da ću moći da uživam u većoj tišini. Par nedelja pred put sam kod Bobana podigao prednji deo sedišta, pošto je na NC-u bolno loše urađeno previše nagnuto napred i čak ni sa jastucima sličnim Airhawk-u nije udobno. Gume sam montirao takođe koju nedelju pre, jer je postalo izvesno da originalne neće izdržati do povratka. Ono što me je mučilo jeste da ništa montirano zapravo nisam imao vremena da isprobam. Nemam ideju kako će sve funkcionisati, ali rešen sam da ću da se snalazim kako mi se koji problem pojavi, tako da žmurim i verujem da će sve biti u redu. Fale mi samo grejači ručki za malo komfora po tada očekivano nepredvidivom vremenu. Čujem se sa @Satelis-om i ne uspevamo da se organizujemo pre polaska da mi montira ručke koje stoje već gotovo tri godine otkad sam ih dobio na poklon. Zbog garancije nisu mogle da budu nameštene ranije. Pravi trenutak da proberem koji ću alat poneti, pomislih. Otvaram gedore i krećem da prčkam sam. Namestim, ponosan na sebe, okrenem ključ, motor mrtav. Ni instrument tabla da se upali. Zovem ponovo Satelisa, izjadam mu se i objasni mi da sam presekao pogrešnu žicu, naravno. Iskren da budem, sa instalacijama baš nemam nikakvog iskustva, sa redovnim servisiranjem se i snađem nekako, ali struja mi je špansko selo. Posle par sati, sve je sređeno, spakovano i greje. Hvala Darku na pomoći bez koje bih lomio glavu mnogo duže. Doduše, rečenica „Ne ide se tako na put od skoro osam hiljada kilometara“ koju je rekao kroz smeh počinje da mi se vrzma po glavi.
Rešim da zanemarim loše misli, operem motor i popakujem deo stvari. Šta mi zafali ću uzeti usput, srećom danas čovek lako može da se snađe skoro bilo gde u Evropi.
Ovo se odigrava u sredu 11.7, tako da ću u tekstu preskočiti nervozu zbog toga što već imam jedan dan manje. Trebalo mi je vremena da prihvatim da objektivno nije moguće da kupim, pripremim i spakujem sve za ono što me čeka u roku od dva dana koja sam inicijalno zamislio. Povrh toga, istog dana počinje da mi crkava i telefon, pa brzinski kupujem novi kako ne bih ostao nasukan negde bez sredstava komunikacije.
Dan 1. – Četvrtak 12.7.2018.R
Budim se prilično kasno jer sam veče, da ne kažem noć, pre toga imao neodložne obaveze. (Znate ono kad devojka ne veruje da stvarno idete na put o kome samo pričate duži vremenski period.)
Zbog toga nisam stigao ni da se spakujem ljudski već sam rešio da ću poći koji sat kasnije odmoran i ujutru dovršiti pakovanje. Kako to obično biva, budim se rano, prilično nervozan, pakujem sve u kofere na brzinu i prebrojavam se gomilu puta kako bih proverio da nisam nešto slučajno zaboravio. Inicijalni plan je bio da sve što je neophodno spakujem u bočne kofere i pola gornjeg kako bih imao mesta za kacigu kada idem u obilazak.
Naravno, ovo je ostala samo pusta želja, tako da na put krećem sa skoro punim koferima i rol torbom povrh toga za kamp opremu koju planiram da koristim kroz Švedsku i Finsku. Kao što je nekima poznato, u Švedskoj važi tzv. Allemansrätten („pravo svakog čoveka“), odnosno u slobodnom prevodu, pravo na lutanje za svakoga. To znači da je moguće postaviti šator na jednu ili par noći, čak i bez prethodnog pristanka vlasnika ukoliko je to na privatnom vlasništvu. Podrazumeva se, i ovo ima ograničenja, tako da se može logoriti na mestima koja ne ugrožavaju privatnost ostalih i bez narušavanja mira. Uz to, takođe je potpuno dozvoljeno brati, skupljati i jesti bilo šta u okolini tom prilikom pod uslovom da se ne ugrožava tuđi biznis ili opstanak.
U 12:00 sam na motoru, spuštam vizir, palim Hondicu i mašem dok roditelji snimaju kako odlazim. Iako je većina drugara znala šta nameravam, njima je ova odluka bila šok, ali sam imao punu podršku uz dogovor da ću se javljati svaki dan da znaju gde sam i gde planiram dalje.O
Već nakon par kilometara stajem kod Kineza da kupim koju torbu da bih bolje organizovao stvari u koferima. Kako sam se vraćao iz prodavnice, sedam na motor i dok sam ga opkoračivao, poče ozbiljno da se naginje ulevo i osećam već kako je prednji točak u vazduhu. Potegnem iz petnih žila, uspravim ga i nakon što obrisah hladan znoj koji me je oblio, konačno polazim.
Kako sam krenuo prilično kasno, a rešen sam da dođem do austrijske granice prvog dana, ili makar blizu nje, Srbiju prolazim autoputem do prelaza Bački vinogradi i dalje regionalnim putevima ka severu. Usput vozim kroz mađarska mesta putem Assothalom – Kiskunhalas – Dunajuvaros gde stajem da vidim šta se dešava sa rezervacijom u nekom selu kod Sorpona na Airbnb pošto čekam već skoro 24h. Čovek mi javlja da ipak nema kreveta i brže bolje nalazim drugo prenoćište u Djeru. U Mađarskoj sam čuo da baš i nema šale sa policijom koja ne toleriše kampovanje na divlje. Usput moram primetiti da put nije sjajnog kvaliteta (da ne kažem da nije ni do kolena nekim našim putevima) i da Mađari tuda voze kao potpuni manijaci. Vozim po ograničenju, što će reći 100, a obilaze me kao da stojim.N
Stižem u Djer oko 8, jedva nekako pronalazim smeštaj za koji se ispostavlja da je u pešačkoj zoni. Psujem u sebi, gde ću sada sa motorom, upalim sva četiri i polako (ulica poput Knez Mihajlove) kada naleće bakuta taksista iz bočne ulice i vadi mi vozačku da se pohvali. Gospođa ima A kategoriju već punih 50 godina, a i dalje vozi taksi.
Parkiram motor dve ulice dalje, nepropisno, na trotoaru da bih mogao da ga vežem za banderu i odlazim nazad na spavanje.
Nastavak putopisa možete pročitati na forumu – Krug do polarnog kruga.
