Danas iz arhive Tvigijeve priče, vadimo jednu zanimljivu priču u kojoj je Jawa 250 Enduro glavni junak. Naime, pojavio se u “ono vreme” jedan kontigent koji je Jawa namenila za tržište Kanade i to su bile znatno kvalitetniji primerci od onih namenjenih za naše tržište. Uživajte u svakom delu ove priče.
*Autor priče je Zoran Stevanović – Tvigi, a mi samo prenosimo njegove beleške.
ПРОЈЕКАТ 250
Одједном, Београд су преплавили мотоцикли. Било их је свуда, на сваком ћошку и у свакој улици. И сви су били потпуно исти. Чеси се баш нису у то доба исказивали као маштовити фарбари. Све у истој боји и готово, па ко воли нек изволи. У комунизму сви смо били исти па су и мотоцикли били униформисани. Инвазија наранџастих и зелених моторчића је изгледала као бактериjска инфекција. Као да су се сами множили и излазили на сунце. Радило се о великом контигенту мотоцикала Јава од 250 и 175 кубика. Ти ендуро моторчићи су стигли у Балканију, тадашњег увозника и заступника Шкоде, Јаве и ЧЗ-а, као велики контигент који је стигао из Канаде. Оданде је враћен јер су канадске пицајзле нашле неке пропусте у фабрикацији тих моторчића и, на нашу велику радост и задовољство, наши су се нашли браћи Чесима па су откупили цео контигент. А Чеси баш нису, као што су то обично практиковали, штедели и мурдарили на тим моторчићима. Ваљда зато што су ишли на размажени запад баш су се потрудили и порадили на квалитету што их иначе није баш красило. Ставили су „Лукасову“ струју (баш су нашли коју ће, ако је нешто зајебавало и кварило се на енглеским мотоциклима то је управо била баш та електрика), предња виљушка је била верна копија врхунске италијанске “Мацоки“ виљушке, направили су чак и релативно добре гуме. Тада смо, по први пут, видели да и Барум уме да направи добре гуме. Ма око свега су се потрудили. Просто да човек не поверује. Очито је прорадила радничка самосвест и спознаја да се на западу не може уваљивати васколика фурда коју, одмах по куповини, власници морају да дорађују ако уопште имају намеру да се возе. То је палило само код браће руса који су били и највећи купац тих мотоцикала. Када је пропао СССР и руси нису купили свој редован годишњи контигент од неколико милиона Јава, фабрика је пропала. Сам агрегат је био поштено направљен и, зачудо, није се кварио. То рушење светлих традиција фабрике Јава никако нисмо могли лако да прихватимо и ваздан смо стрепели. Кога Тријумфи и Јаве изуједају и Бмв-а се плаши. Али моторчићи су радили као сат. Претпоставили смо да се то догодило невероватним напором и залагањем радних људи и вероватно под претњом стрељањем буду ли мурдарили као на осталим моделима. И тако су и Чеси успели да направе пристојан моторчић који се није кварио, ишао готово исто као конкуренција па чак и пристојно изгледао. То је био смирен и за туристичку вожњу припремљен модел такмичарског крос мотоцикла који се веома добро показао на тркама. Али највећа предност тог мотоцикла била је цена. Коштали су толико мало да је свако од нас одмах купио барем по једну. Комплетан огроман контигент је отишао за пар дана. Чак ни запослени у Балканији нису успели да се на време снађу небили, по обичају, мували и после дрпљено препродавали по популарним ценама. Цела екипа је одмах, још у првој тури, покуповала та возила. Када су моторцикли скоро планули, пукао је глас па су навалили мотоциклисти из целе Југославије у Београд небили успели да купе преостала возила. Тада сам схватио у каквој лудој земљи живим. Нигде у свету ни дан данас нећете видети да педесетак људи дисциплиновано стоји у реду испред радње небили купили мотоцикл. Ред за мотоцикле се могао видети само у Србији, нигде више. Ма само што још и семенке нису грицкали да прекрате џоњање. Ја сам се радовао јер сам у томе видео стање свести нације. Млад и полетан свет, стари и уморни, велики и мали, сви витлају мотоциклима. Баш лепо! То је била земља која је обећавала и у којој сам желео да живим. Бар тако је тада изгледала.
Тада сам видео још једну ретку сцену, мада не упечатљиву као предходна. Појединци су куповали и по десетак комада. Који то човек сада, а камоли онда, а да није дилер, купује по десетак мотоцикала одједаред? Е па један таклав је дошао са жутим ФАП-ом носоњом и у њега натрпао десет Јава. Рекао нам је да купује за цело село па да се неби цимали довози их све одједаред. Луда земља у којој је све било могуће па и да људи “на лопате“ купују мотоцикле.
Та Јава је испала баш један фини моторчић. Чеси су, паметно, оно што нису сами умели да ваљано направе узели од других који су то боље знали. Мотор су сами направили, струју су узели од енглеза, а вешање прекопирали од тада водеће фирме у том домену, италијанског “Мацокија“. Тако су направили фино возило. Специјална драж возила је била што је прављено за падање. Зато је на њему све било од метала. Моторчић је био невероватно отпоран на падање. Трескали смо са њима, устајали и одлазили као да ништа није било. Једина озбиљна мана су му биле кочнице. Како су потицале са такмичарског модела, нису баш биле неке. У опште, слабост свих Јава су биле кочнице. Али, с обзиром на каква смо возила ми до тада навикли, ови моторчићи су били сјајни. По први пут смо могли равноправно да се појуримо са јапанском конкуренцијом. При заустављању смо и даље били у озбиљном заостатку.
Град се напунио Ендурама.Зврчале су и јурцале на све стране,само што их жене на пијацу нису возиле.Наравно,нико их још није био регистровао али то раздраганом грађанству није ни мало сметало да се посвуда возикају,и по асфалту,и по терну,и по ливадама,и по плажама,и по улицама,и по ауто путевима.Ма милина једна.Убрзо смо схватили шта имамо па смо их регистовали и посвуда се размилели са њима.Ендуре су ишле на море,у иностранство а по локалу их је било безброј.И све то као да их Јава није правила,то јест,без кварова.У рекордном року смо дојадили народној милицији.Успут,ни поштари нису заостајали у бројности па је Београд подсећао на мравињак у коме су мрави пржили жуте,зелене или наранџасте мотоцикле.Народна милиција је добила наређење да тој пошасти стане за врат.И тако је почело велико зезање.Почели су да нас јуре и хапсе.А мала хитра Јава би очас посла умакла великом и тромом Бмв-у.Чак су забележени случајеви да су Јаве на руке преношене преко ланца у другу траку ауто пута што са ВМВ-ом није било могуће.По целом граду су се догађале комичне сцене.И не знајући,милиција би појурила једног а ухватила некога сасвим другога.Како су сви мотоцикли били исти тако су милиционери јурили по четворо,петоро различитих људи а да то нису ни знали.Завитлавали смо се да милицију предајемо једни другима као штафету.А органи би у главном ухватили неког клинца или средњовечног човека који није сматрао прекршајем ако синовљев још не регистровани мотоцикл мало провоза по крају.Ми смо били искусни бежачи а још са овим живахним и брзим моторчићима били смо неухватљњиви.Убрзо смо схватили да смо потценили справу и да је тај моторчић био врло озбиљан па смо са њим успевали да пратимо и далеко боље мотоцикле.За зајебанцију по мору није било бољег возила.Верале су се као јарци,излазиле свуда,шибале по песку и блату,клизале се по трави а на асфалту су биле врло добре.Чак смо их и по снегу возили.За оно време то је био баш поштено направљен моторчић.
Прошла је прва сезона. Мотори су и даље били нови и у одличном стању. До душе, ту и тамо чикнути и одрани, али све је радило као првог дана. Чак је и Вампирова Ендура још била у возном стању! Ми смо се нашли у чуду јер је до тада такво нешто било немогуће. Навикли да сваке зиме подрумаримо и ђаво нам није дао мира а, са друге стране, није нам се дирало ново и исправно. Једино се нисмо могли одупрети пориву да забодемо нос у мотор. То смо и урадили. Успут смо откили да унутра постоји и трећи преливни канал који није био отворен па смо га, наравно, отворили. Исполирали смо и остале преливне канале, ставили неке тада познате итралијанске карике за такмичарски модел и ишчепркали нешто мало пригушивача из припадајућег блиндираног ауспуха, тек да мотор може лакше да дише. На пролеће као да смо сели на сасвим друге мотоцикле. Наше Ендуре су далеко боље ишле и охохо мање зврчале. И опет смо се, у срећи и весељу, целе сезоне возикали са њима. У јесен, пред сам крај сезоне, појавило се у часопису “Мотоциклисимо“ који је неко довукао из Италије, тест Јамахе 500 која је победила те године на светском првенству у мото тркама. А у чланку на пуно страна била је сва сила текста, слика, пресека, техничких објашњења, графикона, слика растурене машине, теорије и искустава возача. Отом су уследила предавања о ауспусима са свом силом графикона, црвеним стрелицама, са одабиром ауспуха према конфигурацијама стаза, са тачним мерама конуса и праваца, и свашта још интересантног. Ми смо гледали просто неверујући. Све је било исто као код наших Ендура само помножено са два јер је такмичарска Јамаха имала два цилиндра. Одмах смо отворили један мотор и све премерили. Све је било исто као код половине такмичарске Јамахе. Бинго! На првом опијању донесосмо одлуку о почетку нашег плодоносног зимског подрумарења. Решили смо да наше чешке курве частимо једним добрим српским буџењем. Ускоро је и захладнело па је и акција започела. Ми смо већ били одавно разрадили детаље плана па смо навалили да шрафимо пуни жудбе, полета и ентузијазма. Буџатори су изгарали у нама.
Мотоцикли су се радили код мене у подруму. Мало је било тесно, али снашли смо се тако што смо раскрчили нешто од ту накупљене драгоцене фурде па су се три мотора радила комотно. Овога пута смо решили да не будемо скромни већ да предстојеће подрумарске сезоне урадимо што је више могуће то јест да направимо свако свој лични пројект на бази Јаве 250 ендуро. Прво смо напали на агрегате. Разбушили смо преливе по јамахиним мерама, направили им “крилца“, направили флатер вентиле, исполирари канале до најфиније глаткоће. У Италији смо купили по наруџбини код Максима ди Бонија специјалне клипове, карике и „Мотоплатово“ електронско паљење. По клиповима смо забушили много малих рупица да вуку уље и хладе цилиндар и однекуд из белог света довукли смо “Голден лоџ“ свећице које су биле специјалне и неусмртиве. Красило их је то што су варнице бацале у круг. “Мотоциклисимо“ је уредно стајао у подруму и био више студиран него Статус савеза комуниста Југославије. Свако мало је неко забадао нос у њега неби ли открио још по нешто. После агрегата напали смо на естетику. Ја сам у предњи точак ушнирао далеко већу и ефикаснију кочницу од другог мотоцикла, и прелепио мекане облоге па је мотоцикл солидно кочио. Ставио сам јапански “Микуни“ карбуратор и позади Мишелинову туристичку гуму. Осталу гомилу ситница које су урађене нећу ни спомињати јер их има још подоста па бих угњавио.
Направили смо три прототипа по укусу власника.Пауков је био као пресликани такмичарски мотоцикл са пиштаљком за бесомучно јурцање,највећим дизнама у карбуратору и најкраћим преносом.Тошин је био мало блажа варијанта али је и даље остао врло убојит.Ја сам себи направио брзу спортску варијанту са којом сам могао и да витлам али и да комотно путујем.Ја волим да путујем мотоциклом а да при томе могу и да јурцам али да путујем на такмичарском мотоциклу,е толики мазохиста већ нисам био.Зато сам одабрао најдужи пренос па је мотор фино и течно убрзавао.Сви смо ставили неке опаке швапске шрафове да држе мотор јер је Вампиру,на моје очи,агрегат од вибрација испао из рама јер су се носачи одшрафили због туњавих чешких шрафова.Ставили смо и дифузоре као и жичане филтере за ваздух намењене тркачким моделима.
На пролеће смо изнели мотоцикле и ставили их на улицу на “посматрање“. Ту смо желели да их видимо на отвореном, а и да уочимо још неки евентуални пропуст. Највеће визуелне разлике су биле у одабраном дизајну. Унутра, у агрегату, су све биле исте јер нисмо могли да се уздржимо од буџења. Пауков мотоцикл је цео био офарбан у дречеће црвено. Све што се могло офарбати било је офарбано па је све вриштало „спорт црвеном“ бојом. Био је то Пауков тркач. Паук је мурдар и уништитељ возила. Естетика се код њега сатојала од скидања свега што је по његовим мерилима било непотребно, а то је значило да је чудо што и агрегат није извадио (а исти се убрзо и сам извадио из рама). Ипак, мотоцикл је деловао допадљиво и веома агресивно. Одмах се видело да припада некоме са помраченим умом. Тошин мотоцикл је био мат црн. Све је било мат црно, само што фар није офарбао у ту боју. Имао је раван волан као на „стрит фајтеру“. Како ни Тоша није много полагао на естетику то је и његов мотоцикл изгледао врло борбено. Морам признати да је то било мојих руку дело. Када сам радио на естетици свог возила паралелно сам радио и на његовом јер говедо не би ништа прстом такло пошто њему то уопште није било важно и није схватао зашто му пицаним моторче када ће и овако у рекордном року да га усере падајући и ваљајући се по земљи. Плашио се да ћу му тражити и да га по некада и опере, али ипак нисам био толико суров. Тако сам успео да му направим правог уличног борца, без сувишних детаља али зато врло допадљивог. А Тошина машина је била само мало мање набуџена од Паукове.
Трећи мотоцикл, мој, је био прелеп. Плав са староенглеском црвеном шаром на резервоару која га ге некако издужила и баш улепшала. Имао је прекрасна крила са неког италијанског шмекерског кроса и са бочним касетама необичног облика које су имале бело место предвиђено за такмичарски број. Напред сам ставио леп, никлован Лукасов фар и мигавце исте твртке, на волану су биле сјајно смишљене заштите за руке, ручке и ретровизори са неког јапанца. На предњем точку се истицао импозантни добош. Позади је баш лепо легла шира „Мишелинка“ за туристичку вожњу. Никловани задњи амортизери са Хонде су некако визуелно спустили задњи део мотоцикла па је он добио неку нову, витку линију и изгледао је као да се пропиње, као да је у скоку. Све на машини је било мат црно и то се прекрасно уклопило са осталом бојом. Сам агрегат је био исто набуџен као предходна два али сам га мало умирио тек да може и нормално да се вози. Ауспух је направљен и прилагођен најбољем раду на средњем режиму вожње а “Микуни“ је био закон јер мотоцикл је ишао баш како сам желео, а није трошио гомилу горива као са предходна два истестирана карбуратора. Ишао је брзо а није се понашао као побеснели бик кога је било тешко јахати. Нешто ме је током подрумарења ухватило па сам нарочиту пажњу посветио детаљима. Понашао сам се као најгора пицајзла и по неколико пута мењао направљено. Зато,док је мотоцикл стајао напољу на отвореном и изгледао као да је тог момента изашао из фабрике, уживао сам откривајући гомиле својих естетских детаља који су просто боли очи и од скромне чехиње направили изузетно лепо и оку мило возило. Тада се тако леп и оку мио мотоцикл ретко виђао.
Екипа се била скупила на разгледање. Естетски смо сви прошли. Сада је требало видети шта смо са машинама направили. Ту су требали да се покажу јунаци. Једно је часопис, а друго пракса. Сви остали су једва чекали да виде резултате па да одлуче хоће ли и они следеће зиме да чачкају око својих мотоцикала или не и дали су, по обичају, вредни буџатори опет нешто засрали па ће се целе сезоне патити око крндеља. А увек се све исто догађало. Паук ће да направи мотор, а остало га се не тиче. Аљкав је, забораван и склон буџењу. Све што уради склепа па му брзо и пукне. Зато и када направи мотор то је као да га је припремио за генералну. Тоша је педантан у механици, а за острало има јако мало нерава. Зато му сам агрегат ради као сат, а остало све успут отпада. Из тог разлога сам све остало морао ја да му радим, а он се отимао па ме чак и зезао да сам болесна пицајзла. А ја сам само добро научио током непрестане борбе са крндељима шта све може да ми загорчава живот па сам се само упињао да и њему и себи што педантније урадим што више ствари могу. Углавном смо путовали заједно па све оно што би њему загорчавало успут живот, загорчавало би и мени као ту присутном. Мој мотоцикл је стварно био леп, а надао сам се да ће и машина бити иста таква. За почетак, када смо их упалили само је мој мотоцикл радио на леру.
Први који губи стрпљење увек је Паук. У ствари, он и не може да га изгуби јер га уопште нема. Хистерик са извесним и све чешћим прекидима у стабилности електричних активности унутар скромне мождане масе, скочио је на“црвено чудовиште“ и покушао да га упали за прву пролећну вожњу. Ми смо се сви тресли очекујући даљи расплет догађаја. Паук је скакао по курбли све док се није презнојио, а мотоцикл није хтео ни да чује да упали. На крају је грбавац изгубио оно мало нерава што је имао па је дигао руке од курблања и стао да се, у балама, баца по земљи и по обичају хистерише. Покушао сам да га умирим и полако приведем к свести и нормалној менталној функцији, али код лудака то и дан данас тешко иде. Нежно сам му говорио на само мусаво уво све пазећи да још не распалим његову хистерију јер би тада изгубио потпуно контролу и не би знао шта ради, а ни ја шта да радим са њим. То баш и није био прави тренутак за наплату старих рачуна, али је веома лако могао то да постане.
„Ало, лудаче, зашто се бацаш? Направио си тркачки мотоцикл и очекујеш да ти упали на курблу и то хладан. Па где си видео да на тркама мајстори курблају? Гурају, а не курблају. Значи, све је под контролом, треба само да те гурнемо. Хајде устај са земље и седај на мотор. Гурнућемо те и упалиће.“
Он се напросто озарио. Нова нада је потекла њиме. Како се само глупоглав тога није сетио? Отом је скочио на ноге танане, пауколике, па се припео на моторче. После неопходних радњи за паљење навалили смо да га гурамо. Задњи точак је стално шлајфовао и тек када смо готово поцркали, мотоцикл одједном дрекну, упали, пропе се, па он и Паук у борби за живот, уз невероватну дреку и димчину, одлетеше низ улицу. Једва успевши да обузда мотоцикл Паук се врати до нас па одврну гас небили нас импресионирао, а звер ђипи и као луда јурну напред. То погоди грбавца у жицу па настави да јурца. Витлао је крајем као луд. Нисмо га видели, али смо сво време чули прави звук двотактног тркачког мотоцикла. Када се вратио Грбавац је био избезумљен, рашчупан и раздрљен, а наочаре су му једва стајале на врх носа и само што нису спале. А колику је носину имао, наочаре су се напутовале јадне. Ипак, захваљујући носатости успео је да сачува видно поље.
„Ово је баш оно што сам хтео!“ рече пресрећни Паук, “мотор иде као метак!“
Мало смо се озбиљно зачудили. Носатом баксузу ни једно возило није ваљало па, ако је он био задовољан мотоциклом, онда би га требало отети од њега и сачувати за покољења. Отом је на ред дошао Тоша са својом „Црном замбом“ (види виц са црначким поглавицом и узвиком„замба“!). Улични борац је пристао да упали тек када му је потпуно био затворен ваздух на карбуратору. Пошто је упалио моторчић се скроз добро показао. Био је баш по Тошином укусу-седи па витлај, бесни,вози како хоћеш и где хоћеш а, ако треснеш, није важно, и не види се много, а и нема шта да се полупа, све је и онако већ скинуто. Мотор је опасно ишао и, морам признати, и онако упрошћен је допадљиво изгледао, био је право борбено возило. А онда је ред дошао на мене. “Здравка“је за барем пет класа шила конкуренцију у лепоти. Италијанска шминка је улепшала, отворила у струку и од ње направила праву пицнуту сињорину. Због великог предњег крила, високог волана, лепе боје, напуцаних касета и промењене силуете, изгледала је витка и већа од предходна два мотоцикла. Цео мотоцикл је изгледао некако грациозан и борбен у исто време. Када би Тоша и ја паркирали мотоцикле један поред другог, они би изгледали као да су их правиле две потпуно различите фирме. Разликовање је додатно било отежано тиме што моторчићи нису имали никакве ознаке припадности одређеном произвођачу. Прво паљење је обављено по протоколу-прво насисај три пута па пали. Упалила је из прве. Изненађење ме је чекало тек на пробној вожњи. Мотоцикл је ишао одлично, имао је солидне залихе снаге и, захваљујући најдужем преносу, није био хистеричан као његове две сестре, а и лепо се чуо из ауспуха. Био сам поносан на оно што сам својим рукама направио. Касније, када сам је разрадио, схватио сам колика је милина била возити тај моторчић. Течно је ишао, лепо убрзавао, лако ишао у обртаје, имао добру максималну брзину, добро кочио и лежао а свуда је привлачио пажњу својом лепотом. Мени више није требало. После прве вожње кренули смо на ауто пут. Тамо су она два психа хтели да виде колико им брзо иду мотоцикли. Узалуд сам их опомињао да возила треба разрадити. Понешени живахношћу мотоцикала на све су заборавили, па су само хтели да прже. Паук никада ништа није разрађивао јер за такво нешто није имао нерава. Он је одмах одјурио ауто путем. Тоша се мало нећкао па се и он надао за њиме. Ја сам дисциплиновано возио у оквиру разраде. Било је сасвим довољно времена касније за установљавање возних карактеристика возила. Договор је био да, ако се разиђемо, као да је постојала могућност да нећемо, нађемо исред Пауковог солитера на Новом Београду. Одатле смо требали да идемо на ушће да се пувамо. Паук је прозвиждао поред мене као метак. Тошин мотоцикл се понашао као теријер, режао је и по мало зврчао. Очито му се ишло у акцију. А моја Здравка је мирно прела и чекала својих пет минута. Подивљали мотоцикл у борби са махнитим Грбавцем је убрзо нестао из видокруга. Ускоро је и Тоша добио напад па се и он надао за Грбавцем. У пролазу сам чуо како мотор пишти. То је био прави савршен рад двотакта. Остао сам сам на путу. Мотоцикл је очас посла одлазио у обртаје па сам морао да се контролишем. Притом је и у разради већ био врло брз. Радовао сам се помисли какав ли ће тек бити када разрада буде окончана.
У целој причи постојала је само једна мала зачкољица. Ми нисмо водили рачуна о једној неважној ситници као што је била скромна разлика у квалитету материјала обичне сиротињске Јаве и тркачке Јамахе. Пауков пројекат се држао добро, али врло кратко. Ишао је као сам ђаво, али је у рекордном року умро. Испред пауковог солитера се угасио и нико више није могао да га упали. Притом му је успут пола делова отпало од страховитих вибрација. Међу отпалим деловима је био шалт хебл, ножна кочница ,ћопава ножица и курбла, а и сам агрегат је био врло близу. Штендер није ни имао. Они су неповратно изгубљени на ауто путу током вожње. Отом је и сам краљ хистерика, Паук, рекао да је мотор толико хистеричан да се не може возити и да притом, током вожње, сам себе раставља. После тога га је однео горе код себе у стан на тринестом спрату солитера, да га доведе у нормалније стање небили се ипак мало и возио те сезоне и небили поново обрадовао несрећне родитеље свињећи свуда по кући током рада на лешини. Тошин пројекат је био, за њега, пун погодак. Тоша је такође био хистерик, до душе знатно мањи од грбавца, па су се он и његов нервозни мотоцикл баш лепо слагали. Њих двојица су витлали и падали па устајали као да ништа није било и витлали из почетка. Али су њих двојица стигли и на море па су и тамо наставили ударничке акције. Али, пред крај сезоне, моторчић је већ почео да се кваруцка. Вала шта му је Тоша радио добро да је и толико издржао. Ја сам најбоље прошао. Возио сам леп и брз мотоцикл са којим сам могао скоро све да урадим. Задња туристичка гума и добри амортизери побољшали су лежање, смањили вибрације и омогућили да вожња буде пријатна. Путовао сам са тим мотоциклом на све стране. Агрегат је имао довољно снаге и без напрезања је ишао 150 километара на сат. То ми је било најважније јер ми коначно током претицања није зафаљевало снаге па нисам морао да, као на дотадашњим кршевима, пажљиво прорчунавам свако претицање.
Једне ноћи смо се затекли у пивници комплекса “Зелена лагуна“ где смо иначе били редован инвентар. Седели смо са неким швабом који је такође био мотоциклиста. Када се завршило вече изашли смо испред хотела. Тада сам видео да је шваба возио један од мојих омиљених мотоцикала, Јамаху хс 650. У оно доба то је био мотоцикл ипо. И док сам ја пиљио у његов мотоцикл он је гледао у мој.
„А шта је ово?’“ питао је збуњено.
“Јава.“ одговорио сам поносно.
„Ово Јава? Немогуће. Никада нисам видео овако лепу Јаву.“
А ја сам растао као квасац. За то време Немац је загледао мотоцикл и све се нешто ишђчуђавао.
„А како иде мотор?“ заинтересовано је питао.
„Врло лепо. Само сам ставио дугачак пренос да могу да путујем са њом а не да возим родео. Када ми се бесни ја само променим пренос.“ одговорио сам поносно, баш као прави херој комунистичког буџења.
„Јел могу да пробам?“
Обично сам у таквим ситуацијама одговарао са не, али сам претпоставио да ћу, ако му дам, и ја да се огребем за круг Јамахом, за чим ми је баш било зинуло дупе.
„Ајде пробај. Само да је прво мало загрејемо.“
Упалих му мотоцикл и, док се грејао, објасних како се пали јер је било сасвим за очекивати да ће му се гасити. За то време шваба је слушао како мотор ради, а курва чешка је све онако изазовно крештуцкала при малом додавању гаса као да га заводи. Када се мотоцикл угрејао шваба седе и глатко оде. Здравка га је слушала, али се видело да је навикао на велику и робусну Јамаху па му се овај мали темпераментни вртигуз по мало отимао из руку и повремено се малкице пропињао када би непажљиво додао гас. Притом је из ауспуха почела да пушта своју заводљиву песму која је мамила на арчење. Шваба се брзо вратио. Стао је и угасио мотоцикл.
„Исувише сам ја пијан да возим ово. Него, хајде да се ми лепо договоримо овако: да се нађемо сутра ујутру па ти узми Јамаху а ја ћу Јаву и да се возимо цео дан. Увече се налазимо овде да вратимо један другоме мотоцикле.“
Ја сам, наравно, одмах пристао. Такво задовољство се није пропуштало. И тако ту паде договор. Сутра дан се лепо нађосмо на договореном месту. Сипали смо пуне резервоаре бензина и изменили документа и савете за вожњу. Мада је шваба био далеко искуснији него што сам у први мах помислио, ипак сам му дао поприлично савета јер је Здравка ипак била полутакмичарски мотоцикл са својим богатим унутрашњим животом. Дао сам му и папирић на коме је писало како се прави мешавина уља и бензина уколико буде досипао гориво. Чисто пувања ради предходно сам ставио средњи пренос. Једва сам се уздржао да не ставим најкраћи али сам од те идеје дигао руке јер нисам хтео да се швабо самоубије и омлати ми моторче. Отом смо изменили возила и отишли свако на своју страну. Свиња и ја смо отишли прво до шатора по јакне и кациге па одмах правац на дуг пут. Уживали смо на великом и јаком мотоциклу који је тада био један од наших возила из снова. Успут сам одшрафио сајлу од километар сата чисто да шваба не преживи шок ако погледа колико смо километара прешли. Смењивали смо се гипко у вожњи као да смо возили“ 24 часа Ле мана“. Успут смо се занели па смо отишли толико далеко да смо при повратку морали баш добрено да јурцамо небили стигли на време да раздужимо возило. Пред самом Зеленом лагуном сам стао на кратко тек да вратим километар сајлу. А када смо се нашли и када сам видео нашта личи мој мотор, нисам могао да верујем. Моја плава лепотица је била толико блатњава да јој се боја није видела. Прегледом сам установио да, на срећу, других повреда није било. Поштено говорећи, допадала ми се и овако мусава, као са фронта да је дошла, а и даље је била елегантна и заводљива. Права партизанка Мара. Било ми је све јасно. Шваба је отерао мотор негде на терен и тамо се избеснео са њим. И он је био очаран.
„Волео бих да је само мало јача.“ рекао је шваба.
„Волео бих и ја, али сам ставио најдужи пренос јер са кратким се вози стално на задњем точку, а ја ипак путујем са њом. Да сам знао шта намераваш променио би ти пренос.“ Шваба наравно није бројао зубе на ланчаницима па је моја ситна превара сјајно упалила.
Када се будем вратио кући купићу једну овакву Јаву. Много ми се допала.“
„Нећеш моћи.“
„Зашто?“
„Зато што их нема.“
„Како их нема?“
„Лепо, нема их. Хајдемо у пивницу да ти све лепо објасним.“
И одосмо. Тамо му лепо, уз пиво, објасних да је она моја сирота мусавица производ упорног и плодоносног подрумарења, рада и срећног склопа околности па се, као таква, није могла купити у радњи. Здравка је настала у мом подруму где је на подрумским вратима писало: “Свеусер рејсинг тим“, ооур: “Јавопиц“. Терминологија хероја комунистичког рада је шваби била потпуно страна јер је поникао на труломе западу, али је схватио да је мотоцикл руком прављен. Код њих су се подрумари попут нас сматрали лудацима и према њима се односило са пуним поштовањем. Зато се швабо почео тако односити према нама што се очитовало и у невероватној ствари као што је повремено самоиницијативно наручивање и плаћање пива. Веома се дивио и Свињи не схватајући како се уопште усудио да путује са Тријумфом. Овај се ту нашао увређеним па је напао да гуши швабу са пуним устима хвале за “Триџу“. Ту су мало дискутовали о енглеској школи механике, а онда га је Свиња ујео за срце рекавши му како је његова Јамаха била до душе успела копија енглеског двоцилиндричног твина, па како је то било истина, закопали су ратно-механичарску секиру и наставили да лочу а тему су успут негде затурили.
Шваба је сутра дан уредно одвезао мотоцикл негде на прање у хотелу и још га је намазао неком помадом за очување излаштених површина. Мотор је блистао као када је изашао из подрума па нисам морао да га перем до краја сезоне. Ђубре је само отпадало са њега. А са швабом смо цело то лето имали плодоносне контакте у главном увече у пивници а, да не грешим душу, и у некој заједничкој вожњи.
Da li želite da dobijate obaveštenja o novim tekstovima?
Svakog petka ujutro šaljemo email sa listom tekstova koje smo objavili te nedelje, svima koji su se prijavili na BJBikers email bilten. Na taj način možete ostati u toku sa novostima, čak i ako neki tekst propustite u toku nedelje…
