Iz serijala Tvigijeve priče danas donosimo njegovo iskustvo sa engleskim Triumhom, konkretno sa tadašnjim čuvenim Tridentom. Uživajte u još jednoj priči.
*Autor priče je Zoran Stevanović – Tvigi, a mi samo prenosimo njegove beleške.
Тријумфа трајдента сам купио у Пожаревцу од једног веселог сељачета, спакованог у две веш корпе и у гомилу кеса. Био је то храбар и веома несмотрен потез са моје стране. Наравно, мотоцикл је успут био и дебело пролупао. Лукасова декоративна лампа за притисак уља се уредно палила предходном власнику чим би упалио возило. Промућурно сељаче је убрзо приметило тај чудан феномен. Када је мотоцикл отишао у туру лампица би се угасила. Вероватно је млађани неум помислио да мотоцикл ради на принципу бурета и да“забрекне“на температури па је мазао несрећно возило да му се лампица неби палила. Он је сам себе декларисао као опаког друмског тркача па је измислио нову тактику којом се поносно хвалио пред нама све питајући се зашто смо се зачуђено згледали и нисмо ни мало били усхићени том сувом генијалношћу. Наиме, сваки дан је излазио на ауто пут где је вребао пролазеће мотоциклисте и чикао их да се тркају. Наравно, људима који су путовали на одмор у Грчку или Турску, није ни на крај памети падало да јурцају за будалом по ауто путу већ су мирно настављали пут све чудећи се идиоту. Због неуспеха своје брилијантне идеје херој ауто пута је био дубоко депримиран. Остали мотоцикли у Пожаревцу му нису били конкуренција, бар тако је тврдио. А онда Тријумф више није могао да издржи пожаревачки начин неге и лечења па је пукао. Забринуто сељаче је довело правог доктора за такве случајеве-мајстора за мото култиваторе. Овај га је растурио архаичним алатом-секиром и чекићем, констатовао да раскомадана справа превазилази његова механичарска знања, рекао му да закаже скенер, магнет, лечење и негу у Енглеској, окренуо се и отишао. Тако је Тријумф завршио један део у земуници у ћошку дворишта, а други у трошној шупи склоној самоурушавању. Док смо утоваривали зарђале делове у аутомобил чули смо и поучну причу о томе како се сељаче уопште докопало тог јадног мотоцикла. Како је усрао возило легенду то смо већ и сами знали. Прочитао је у “Политикиним“ огласима да се у Београду продаје тај Тријумф. Тадашњи власник му је био Драган Лубарда. Отишао је да види мотоцикл и одмах се заљубио у њега. То је било баш чудно с обзиром да је то био предзадњи модел који је та фабрика направила пре него што је пропала и био је планиран да је извуче из краха што, на велику срећу мотоциклиста, није успео. То је био модел “Т 150“. После њега су убрзо направили и „Т 160“ који је имао дизајнерске промене, закошене цилиндре, алнасер и мало је био јачи од предходног модела. То су били, за оно време, сјајни мотоцикли који су ушли у легенду, али нису успели да спасу фабрику која је пропала и тиме спасла беде многе мотоциклисте на свету. Луца је био пицајзла па је улаштио мотоцикл да је изгледао као да је управо из радње изашао. Никловани делови су просто бљештали, а возило је било покривено поњавом меког додира да по њему неби падала прашина. Ма као да се радило о музејском експонату. Таквом изгледу је било јако тешко одупрети се нарочито за сељанина који ни сам тако чист није био од рођења. Наиме, Лубарда је далеко чешће прао мотоцикл него што се сељаче купало. Вратио се у родни Пожаревац и одмах напопастио оца да му да новце за нову животну будалаштину. Овај, наравно, није хтео ни да чује. Да је у питању био трактор, вероватно би размислио. Мотоцикл није долазио у обзир тим пре што Тријумф није био јефтин. Луца је увек држао солидне цене. Убеђивали су се они тако али таја беше тврда срца и недаде паре. И тако су пролазили дани где нико од укућана није могао да схвати да им дете пати. А онда, једнога дана се одиграла оваква сцена. Очајно сељаче је пролазило авлијом за собом вукући неколико метара дебелог канапа. Отац га виде па га упита:
„А куде си се ти запутио сас ту вренгију?“
„Идем се бесим Тајо. “одговорио је напаћени.
„Шта да радиш?“
„Да се бесим о орај.“
„И,јебем те луда,а што да се бесиш?“
„Зато што нећеш да ми купиш моторче.“
Видео сироти родитељ да је ствар озбиљна и да је ђаво однео шалу, па,да би спасао свог малоумног сина једица (куд га и направи луда), нападе на сламарицу. И већ сутра дан ето ти Тријумфа како се цакли у авлији. А млађано сељаче, свеже излечено од патње и депресије, одмах се надало да витла по Пожаревцу тек да сви попуцају од зависти, а и девоке да га виде. Море, тај је надигао највећу дреку првом згодном приликом то јест када је био вашар у селу поред Пожаревца. Надјачао је чак и дреку циганског бенда. И пржио је немилосрдно несрећно возило све док га није усмртио. Тек од нас је чуо да по некада треба проверити ниво уља у агрегату. Ма мајстор прави, власник за пример. На сличан начин и по истој пожаревачкој логици је касније породица Милошевић усрала ову земљу. А и ми смо испали будале. Уместо да смо врхунски пожаревачки кадар послали у енглеску да их, када им већ тако добро иде, потпуно усеру ми смо их задржали овде па ем су нас упропастили ем су енглезима продужили боравак на овој планети што је заиста велика штета.
Мотоцикл смо довезли колима до Београда бесни као рисеви због уништавања тако вредног комада. Мало је фалило да се вратимо и да сељаче прво добро пребијемо, а отом и обесимо о исти онај орах испод кога је прошли пут избегао да омасти уже, а требало је, чисто да се такви идиоти више не коте. Јадног и тотално усраног Тријумфа смо снели у мој подрум. Илегална подземна болница за рањене мотоцикле поново је радила! Ту је мотрцикл на лечењу провео јаче од две године.
Терапија је почела већ сутра дан и то по фабричком распореду. Прво су разврстани делови небили видели шта фали и у каквом су стању, шта је за лечење, а шта за бацање. Уиграним каналима из Енглеске су стигли радионичка књига и радионички каталог делова све са фабричким упутствима за рад и бројевима сваког па и најмањег дела. То је, у оно време, било право благо. Те драгоцене књиге су сада у радној библиотеци мајстор Спалета, човека који је једини заслужио да их има. Поклонио сам му их када сам продао Тријумфа и којом приликом сам одлучио да енглески мотоцикл више у моју кућу ући неће. После свих мучења дошло ми је да направим журку и магиски ритуал за неповраћај када је фабрика пропала. То нисам урадио па су се баксузи опоравили.
Све смо темељно прегледали, опрали и премерили. Крајњи захључак уводног дела је био поражавајући. Сељака је стварно требало обесити, а отом и стрељати да случајно не преживи. Агрегат је био до те мере уништен да је нај паметније било купити све ново. Од машине су остали само картери и радилица. Остало се морало купити у далекој Енглеској. Намеравао сам да купим цео нов агрегат али је то, због административних зачкољица, било немогуће, па се морало пљунути у шаке. И тако је почело дугогодишње малтретирање подлог англосаксонског типа.
Некако сам успео да се докопам адресе извесног Ричарда Хекера, дилера Тријумфа, Все, Нортона, Ариела, Ајса и још неколико енглеских фирми мотоцикала. Срочио сам лепо писмо нарочито пазећи на то да писмо зрачи пристојношћу и ентузијазмом. Чак сам га и однео код професионалног преводиоца да се небих брукао због граматичких грешака. Написао сам како ми треба нешто мало делова, још мало па комплетан мотоцикл, па се ето интересујем за сарадњу. За почетак бих га замолио за ценовник нових и половних делова са подужег списка који сам приложио јер би то требало да буде прва наруџбина. Све то сам послао најбрже могуће тј.авионом, и отом се стао трести од нестрпљења све очекујући одговор. А њега ниодкуда. И тако данима. Видно изнервиран, напишем поново писмо у коме изнова напоменем да имам велику наруџбину која поприлично кошта и да сматрам да је најосновнији ред и са ове и са оне стране канала, да ми барем одговори. Овај пут, да не мисли да сам врана, подужем списку додам и каталошке бројеве делова. Одговора опет није било. Дигао бих ја руке од будале, али другог излаза није било. Зато одем до мог старог доброг друга Кувара (то му је надимак а не занимање), који ми је и дао адресу тог енглеског говњивка, да видим дали је Ричард Хекер само безобразан, да нема дијагнозу или да није испустио своју злу енглеску душу.
„А да“, рече Кувар,“ и ја сам имао сличне проблеме са њим. Енглез је то. Сада ћемо ми то да решимо.“
Па се окрете и оде да копа по соби. На једвите јаде пронађе лист папира са заглављем горепоменутог безобразника.
„Само му напиши поруџбину на овом папиру и све ће да буде у реду.“
„Јели Куки, јел си ти већ сарађивао са њиме?“
„Јесам.“
„Јел и тада показивао симптоме или га то само периодично вата при промени времена или промени атмосверског притиска?“
„То им је неки енглески фазон. Знаш да они увек воле да изводе неке бесне глисте. Не брини, биће све у реду. “смиривао ме је Куки.
„Добро ,већ сам хтео да му пошаљем бомбу поштом и то без заглавља.“ одговорих.
Све лепо и уредно поново препишем на папирче са Ричардовим заглављем и пошаљем поштом што је хитније могуће. Желео сам да радим мотоцикл, а не да се дописујем са енглеском замлатом. И ускоро, ето мени одговора. Да човек не поверује! Све ми лепо написано, цене и нових и половних делова, чак и срдачан поздрав. Опет сам отишао код Кувара. Уз пиво смо продискутовали енглеску замлату. Ипак, требало је сарађивати са њим па ако би наставио тако да се бенави то неби ваљало, а Енглеска је далеко, не може човек да скокне и очас га уразуми провереним методама.
„Јел он тако одбија муштерије или шта?“ питао сам Кувара.
„Немам поима. “одговори он“. Вероватно му је то неки фактор сигурности.“
„Како да не! Па они су водећи фактор несигурности у мотоциклистичком свету. Боље да мало пораде на квалитету возила и сви би били сигурнији, и они и ми.“
Опет сам срочио писмо. Наручио сам гомилу делова и бацио се на организацију уплаћивања пара. У оно време када ништа није могло, уплатити паре неком странцу захтевало је озбиљну гимнастику. Лакше бих Кувара послао на месец него енглезу уплатио паре. Запео сам и на крају изгурао ствар. Да не причам каква је то сексуална гимнастика била. И, за само пар недеља, после озбиљног тешкоклиза, наступила је про енглеска коначница – стигао ми је пакет тежак као туч. Ја сам се сав узвртео, Рад око мотоцикла је коначно могао да почне! Снео сам га у подрум и бојажљиво распаковао. Разгледао сам шта ми је Ричард, хоштаплерско срце, послао. Гледао сам и нисам могао да верујем. Пола наручене робе и поред послатих каталошких бројева је било погрешно. Мало је фалило да привремено дигнем руке од рада на возилу и да се посветим томе како да енглезу стварно пошаљем бомбу поштом. Некако сам се смирио и прегурао кризу па сам спаковао све погрешно послато и одаслао назад за Лондон. Успут сам послао и пропратно писмо у коме сам га питао дали је он стварно дилер Тријумфа или се лажно представља јер такву грешку неби направили ни у нашој “Црвеној застави“ која је и тада била позната по примењеном мурдарлуку. Напоменуо сам да ми уопште није тешко да сваки део по на особ сликам и да му пошаљем фото албум када већ сериски бројеви не помажу. То све у гневу пошаљем а после останем да срепим дали ће ми се уопште више јавити. Међутим, убрзо је стигао нов пакет овога пута са деловима које сам тражио и уз писамце да се грешка прокрала тако што се лице задужено за паковање опило и свима послало погрешне делове. Због грешке поштарина је ишла на његов рачун. Дуго нисам могао да се опоравим од толике великодушности. Код следеће наруџбине напоменуо сам да неби било лоше да, због реномеа фирме, пре паковања обави алко тест радницима а и да, за сваки случај, одржи макар кратко али свакако поучно предавање о штетности алкохолизма и наркоманије у радних људи.
Током те зиме сам много наручивао. Притом смо се и лепо дописивали. Његов радник као да је био свињин рођени брат. Надобијао сам се погрешних делова. Неке сам враћао, неке овде продао, а неке изпоклањао „Тријумфашима“. Зато се рад око мотоцикла сваким даном све више продужавао. Успут смо се и дописивали јер се њему допао мој начин подјебавања, а и ја сам се опустио видевши са каквим говедом имам посла па га нисам штедео по питању чантрања те смо тако успоставили чак и неку врсту пријатељства. Исказао је жељу да се упознамо. Одговорио сам му да је далеко боље да то не урадимо јер нећу моћи да одговарам за своје поступке и да можда њега нећу убити, али његовог пакинг мајстора хоћу сигурно. И то голим рукама, да се сладим. Зато нека не инсистира јер је овако безбеднији. Када ми је стигла последња пошиљка, написао сам му да сам одувек мислио да су енглези уштогљени, самозаљубљени, хладни и суздржани, то јест, смртно досадни. Али временом сам увидео да и за њих има наде јер су брљиви, неодговорни и склони опијању готово исто као и ми са том разликом што се ми не фолирамо. То му се баш било допало па је текст показао својој екипи у пабу и сви су се слатко смејали, вероватно зато што су били добро подмазани па би се смејали и да им је однео и оних пар стотина погрешних делова које смо до тада размењивали поштом. А ја нисам имао намеру да их насмејавам већ да их критикујем, али тако је испало. Вешти су ти енглези, све преокрену у своју корист. Показали су сјајан осећај за бизнис и имали су визију будућности. Тако не да су профитирали на мени него су ме и дефинитивно убедили да више немам никаква посла ни са енглезима ни са енглеским возилима. Због добрих штосова за увесељавање пијаних империјалиста, а вероватно и због показаног невероватног стрпљења, добио сам неколико “презента“ – пар привезака, хемиску оловку са одштампаним именом фирме Р.Хекера, пар проспеката за Тријумфа трајдента који се тада већ увелико није производио и још пар неважних глупости. То ме је дубоко гануло. Боље да ми није послао ништа. За узврат сам му, путем курира, послао флашу ракишчине, опет дело мајстор Боре, маде ин Калакача, тада већ од наших врхунских алко експерата оцењену као “брза смрт јетре.“ То је било интернационално оружје вишеструко проверено на терену. У прилогу сам му написао како сам очаран поклонима и да није морао да те драгоцености одваја деци од уста да би их послао мени. И тај штос му се баш допао. Опет су се он и његови пријатељи слатко смејали у пабу. Ипак сам морао још нешто ситно да наручим иако сам мислио да сам ту беду скинуо са врата. И,з ачудо, добио сам све баш како сам и наручио а добио сам и пар ситних, али важних детаља из машине и то на поклон. Помислио сам да сам некако ипак успео да омекшам цицијашко енглеско срце али преварио сам се. Уз пакет сам добио и наруџбеницу за још борине “брзе смрти јетре“. Е у том грму је чучао зец. У одговору сам написао да се бринем за његово ментално здравље и да ме занима дали је радник задужен за погрешно паковање завршио свој програм одвикавања од алкохола, пошто се догодило оно што се годинама у назад није догодило а то је да нисам добио погрешне делове. А за алко нариџбеницу сам му послао празан лист хартије са руком нацртаним мојим заглављем које сам, наравно, сам смислио. Схватио је поруку и вратио ми исти тај папир на коме је писало да наручује још ракије. Прво сам био наумио да одем до радње, да тамо купим најобичнију брљу “Чика брка“ и да му то пошаљем са образложењем да се радник задужен за слање брље у спољни свет опио и погрешно упаковао пошиљку али сам од тога дигао руке јер се указала добра прилика за слање то јест, неко је ишао за Лондон па је Ричард обрадован са пластичном кантицом од пет литара Борине мученице. Путни трошкови су ишли на мој рачун. Из Енглеске ми је ускоро стигло и писмо подршке за следеће такве подухвате.
Све има свој крај па, хвала Богу, и наручивање делова од енглеза. А то је значило да је Трајдент скоро готов, а да су моја успешна пословања са уједињеним краљевством дефинитивно окончана. Енглез ми је написао како на рачуну код њега имам пар фунти вишка и дали желим да ми их врати или да ми пошаље још нешто за мотоцикл у тој вредности. Одговорио сам му да смо лепо сарађивали, да ми је сарадња са њиме истина донела много нервирања, али и далеко више лепих тренутака и зато желим да за тај силан новац попије пар пива са екипом. Да могу, извео бих га на пиће, а како нисам у могућности да то урадим нека иде сам, не бринем се, није мали снаћиће се. Такође и немам ништа против да тај новац стави деци на штедну књижицу па да се новци коте до плаћања школарине кад одрасту. Нека сам одабере. И то му се јако допало.
Тријумфа смо радили по фабричком протоколу и све је урађено како је писало. Ништа нисам штедео и зато се догодило чудо. Јаче од двадесет година после моје генералне “Триџа“је и даље радио као сат и нико га није напао шрафцигером у међувремену. То знам јер се мотоцикл поново вратио у Београд и налазио се код Љубе сина. Смо су га префарбали и наравно све усрали. Да нисам својим очима гледао мислио бих да је то немогуће. Вероватно да је нови власник био срећковић или се уопште није возио.
А како ни једно моје склапање не може да прође без проблема, није ни ово. Када је дошло до зупчења мотора, настала је драма. Током свог живота тај јадни мотоцикл је отваран ко зна колико пута и свако је притом на зупчанике за развод ударао своје репере. Ту више нико није могао да се снађе. И опет се поновила иста прича као са Харлијем. Долазили су разни познаваоци и нико га није добро узупчио. Када сам већ помишљао да одем по Ричарда Хекера и да га доведем у мој подрум, наишао је Мацко, момак из екипе, и очас посла средио ствар. Знао сам да је Мацко добар механичар, али да је геније то нисам знао. И док су се остали прсили како су мајсторчине, Мацко је, како то обично бива, ћутао и радио. И тако је, Мацку хвала, мој Тријумф био на друму. А ја сам био пресрећан. Догодило се оно што сам годинама желео, а црне слутње су нестале као руком однешене. Енглези као да су хтели да што више муче јадне мотоциклисте и убеде их да никако не купују њихова возила. Колико сам само пута пребацивао Хитлеру што, за време другог рата, барем Ковентри није потпуно сравнио са земљом, да се бар ми после не малтретирамо са енглеским возилима. Иако потпуно нов, мој Трајдент је одмах показао да је енглез. Тада сам то дефинисао да има богат унутрашњи живот. Мало, мало па га је хватало неко његово енглеско лудило. Рецимо, мотоцикл је савршено радио и ишао као луд, а онда би одједном одлучио да ни по коју цену неће да пређе осамдесет километара на сат. Ма шта му све нисам радио, само још што му свећу у цркви нисам упалио, и ништа није помогло. Тако би се вукао као црево док неби сам одлучио да је доста било и онда би опет био онај стари, брзи Триџа. И нико није могао да му доака. То ме је невероватно нервирало. Рецимо, једном приликом на мору, прескочим неки пекарски Тамић и станем да витлам по кривинама праћен величанственом риком из ауспуха. Енглези су се увек особено гласали. Обарао са мотоцикл, додавао и одузимао гас а срце ми је било “на месту“. Пекари су се, наравно, примили па су се надали замном, али нису могли ни да ми присмрде. А онда,одједном, Трiјумфу прорадише његове енглеске бубе мучилице па се узјогунио и ни за живу главу није хтео да иде преко славних осам банки. И шта сам могао да урадим до да прдуцкам путем рођеним за витлање? Уто ме је стигао па и претекао Тамић пун пекара који су мрдуцкали ручицама и смејали се. А ја сам се фолирао да после јурцања уживам у пензионерској вожњи. Највише сам мрзео што сам увек тачно морао да знам где иде екипа, за сваки случај да, ако мотоцикл опет добије напад својих бесних глиста, могу да се довучем до зборног места.
Тек што сам скратио једно згодно рипче и намеравао да се још мало ћуранишем око ње, екипа је одлучила да се иде у једно суседно приморско место. То беше идеална прилика да се мало пувам пред рибицом. Поседали смо на мотоцикле и, као распуштена банда, надали се низ магистралу. Како смо добро мазали, моје ново девојче се припијало уз мене, а њене груди су ми угодно гњечиле леђа. Ишли смо прилично брзо и јуначки слагали мотоцикле по кривинама. Мислим да је цео циркус, као и обично, предводио небаждарени Тоша који је увек волео да подивља из чиста мира и тако повуче и остале. Одједном мој енглез доби свој напад. Сви одоше, а ми остадосмо да се вучемо као црево.
„Шта је било? Што си успорио? Јер све у реду? Сви одоше!“ запиткивало је девојче.
„Нека злато, ми ћемо мало да уживамо у романтичној вожњици. “одговорих. Мислим да ми је то прошло мада је било очито да мала није баш била пресрећна због моје одлуке. А када су Тријумфу прошле енглеске мучибубе, вала сам му наплатио ту бруку. А имао је он још начина за уништавање нервног система возача. Енглези су ту показивали велику маштовитост. Дођем са њим у кафану. До тог момента је све радило беспрекорно. Екипа се извалила по столицама, пијуцка пиво и ужива на сунцу. А онда им, по обичају, проради црв у дупету. Ишли би негде на друго место, по најпре да се провозају, а после видећемо. Устадосмо и кретосмо. Сви попалише мотоцикле, а мој Тријумф ни мртав неће да упали. Сачекам десетак минута и све опет буде у најбољем реду. Е то ме је излуђивало. Копао бих ја по њему да упецам квар, али за то прво морам да се вратим кући. А да би се вратио кући морам да сачекам да мотоцикл проради. Када проради квар је неналазљив јер све ради како треба. Једно време су нас звали “још једно пиво“ јер су се, у главном, тако испуњавале паузе док се Тријумф дурио. Шта све нисам радио и кога све нисам давио да се решим тог малтретирања .Овај пут ни Мацко није могао да му доака. Чак сам писао и Ричарду од Тријумфовог срца, пожалио му се, тражио пријатељски савет и питао да нису можда неке Мерлинове или Морганине враџбине закачиле делове које ми је послао. Одговорио ми је типично енглески – да фабрика понекад погреши и да неким мотоциклима више душе него што је то уобичајено. Када сам питао како то да немачки мотоцикли увек имају исто душе и да стално раде, одговорио је да немачки мотоцикли уопште немају душу. На ту филозофску мисао одговорио сам му да енглеске душе могу само да нам пуше, али сам одустао од слања тог исправног одговора чисто да се не надури. Тако утешен наставио сам да се злопатим. Како год било, продао сам га, а те бубе нисам успео да му истерам из мотора. Са каснијим власницима нисам контактирао па зато и не знам дали је и њима приређивао исте или савим друге свињарије. А неке јесте сигурно. Такав је то напендек био.
То вам је као са девојком. Хтео сам тог Тријумфа да задржим заувек, а никако нисам могао. Морао сам да га продам ако сам мислио да наставим даље да се возим. А нисам могао да поднесем да га неко други ака. Обожавао сам тај мотоцикл и стално сам се трудио да победим љубомору. А то сам могао само ако све заборавим. То, као што видите, нисам успео. Сећам се сваког детаља чак и рецимо, свећица “Шампион н 9 у“, познатих по томе да возачу успут свако мало ваде маст. Са друге стране, када сам га се решио, лакнуло ми је. Са њим сам утврдио одлуку да никада више себи не приредим гадно срање звано енглески мотоцил.
Када је рикнула зенер диода буџатори су рекли:
Ништа зато, може да се набуџи од Кеца. То сам и урадио. Кечева диода је рикнула одмах чим сам упалио мотоцикл. Истина, могла је да се набуџи али не и да ради. И опет сам имао проблем око кога сам морао да лупам главу. Мотоцикл је до душе радио и са рикнулом зенер диодом, али ми се акумулатор надувавао као фудбалска лопта и претио експлозијом. На срећу, мој тадашњи најбољи друг Тоша се управо био запослио у “Омни ауту“ који је заступао „Лукас“ код нас. Испретурао је гомилу микрофилмова све док није пронашао возило које има исту зенер диоду. Тако је моја нова диода стигла у оквиру наруџбина фирме “Омни ауто“. Сва срећа па нисам морао опет да се борим са Ричардом, сто му мајки…
Сви енглески мотоцикли су се потписивали на месту где су стајали. То је био сладак назив за пишање уља на све стране. Вечито шаљиви енглези су говорили да је то намерно урађено да би се често проверавало уље у машини. А овом мом скоту је мало било што се потписивао уљем где год да је стао него се потписао и на мојој новој девојци. Тек што смо се упознали. Један од првих наших излазака је требала да буде пријатна вожња до града у летње предвечерје, а наставак је већ зависио од намера екипе. Баш нешто пре тог времена енглези су увели нов штос. Да би повећали визуелну гузатост мотоцикла, јер су им купци замерали уско дупе и танушне задње гуме, подигли су ауспухе на горе и мало их раскречили. Уз мало дебље гуме мотоцикл је стварно изгледао гузатији и допадљивији. Притом су ауспуси били направљени од танког једнослојног плеха па су се толико грејали да су се усијавали и непажљивима су умели да направе опекотине најмање трећег степена. Дошао сам на Баново брдо по моју нову девојку. Већ на први поглед видео проблем. Мотоциклу невична оденула се у сукњицу. Имала је лепе ноге, али нисам желео да ми успут “слики“. Обазриво сам је питао били скокнула назад до куће и пресвукла се. Нисам наишао на разумевање. Очито сам недовољно пратио модне трендове. Попустио сам. Па не морам баш на првом састанку да терам мак на конац. Само сам је, пре него ли се попела на мотоцикл, опоменуо и то без задње намере:
„Када се пењеш или силазиш са мотоцикла добро рашири ноге.“
А она је била баш једна фина девојка, из добре куће и лепо васпитана па ме је потпуно погрешно схватила. Намргодила се и осула паљбу.
„Како те није срамота? Ти мени да ширим ноге! Нашта то личи? Ниси ми деловао као простачина, али сам се очито преварила!“
Покушао сам да јој објасним да су моје намере биле часне, здравствено оправдане, и да сам хтео нешто сасвим друго да кажем али се она занела у одбрани девојачке части па ме није ни слушала.
„Добро“, мислио сам у себи, “овај модел алапаче мора да учи у пракси, ту од приче вајде нема.“
Некако сам сузбио у себи порив да је истог момента најурим кући па нека се тамо дерња на пса. Седосмо на мотор и одосмо до града. А тамо, на екипном зборном месту званом “Буџак“ је већ цела екипа чекала да стигнемо и да се запутимо даље у провод. Попео сам мотоцикл на тротоар и стао да чекам тај акт трапавог силажења дамице са мотоцикла па да га подигнем на штендер. Уто се заорио страшан врисак а одмах затим још један.
„Е то сам хтео да ти објасним. Зато сам ти рекао да рашириш ноге.“ рекох.
А ево шта се догодило. Да се неби при силаску брукала и сликила по екипи, склизнула је усконого са мотоцикла. Наравно, врео ауспух јој је спржио лист на десној нози. Вриснула је од бола и рефлексно пребацила тежину на другу ногу да би спасла ону већ печену. А тамо је вребао други врели ауспух. Тако је спржен и други лист. Енглески подло.
„Шта сада да радим?“ завапила је кроз сузе.
„Ништа“, покушао сам да је утешим, “хајде да то сада намажемо сапуном, а после да купимо Шаљићев мелем. Не брини, свако од нас се барем сто пута опекао. Са овом терапијом брзо прође, а и не буде ожиљка.“
То је умирило али,када се вратила кући, родитељи су направили драму, потегли пријатеље лекаре који су данима малтретирали сиротицу па су, од свих нас опечених ,само њој остали ожиљци. На срећу, а и моје чуђење, то је није отерало од мене. Ипак сам на крају успео да је натерам да се мане ћорава посла са докторима и да крене са провереном терапијом ако јој је лепота ногу мила. Тако је, Шаљићу хвала, спасена ножна лепота, а нас двоје смо се касније сити напутовали и навозали мотоциклима.
Za više Tvigijevih priča, možete posetiti temu na forumu.
Da li želite da dobijate obaveštenja o novim tekstovima?
Svakog petka ujutro šaljemo email sa listom tekstova koje smo objavili te nedelje, svima koji su se prijavili na BJBikers email bilten. Na taj način možete ostati u toku sa novostima, čak i ako neki tekst propustite u toku nedelje…
