Naš član foruma Jovan.v 2011. godine rešio je da napravi jednu lepu od 2.000 km po Rumuniji. Kako je to izgledalo pročitajte u putopisu i uživajte.
Prošle godine, u ovo vreme, odlučio sam, da na leto te godine, moram svakako obići Rumuniju, tačnije Karpate. Pre toga sam dosta čitao razne putopise, koji su me ubedili da se to vredi učiniti. Prijavio sam se grupi koju je KochaMatori planirao, ali kad sam zaključio da od toga neće biti ništa, odlučio sam se na vlastitu varijantu.
Nabavio sam dve knjige, turistička vodiča, sa preporukama za ture, detaljne mape u maloj razmeri Transilvanije i cele Rumunije. Tako «naoružan» krenuo sam u planiranje.
Izrada plana puta je trajala, sa prekidima par meseci i na kraju sam se odlučio na sledeću maršrutu:
Sombor-Temišvar- Lugoj-Petrošani- Curtea de Arges- Transfagarasan- Fagaras-Bran-Brašov- Bacau-Piatra Neamt-Gheorgheni-Mieracurare Ciuc-Odorheiu-Praid-Sovata-Sigishoara- Medias-Sibiu-Sebes-Hunedoara- Deva-Faget-Lugoj-Timisoara-Sombor.
Ukupna planirana kilometraža, bez skretanja, 2.054 km. Planirano trajanje puta je bilo 7 do 8 dana. Planirani put je prikazan na priloženoj slici.
Maršrutu sam uneo u G.E. a odatle u Garminnov program GPS XT na mobilnom Nokia 79, i na pravi GPS «Medion» kojeg imam već 5 godina. Nokia se na ranijim putovanjima pokazala odlično, pri čemu sam najviše koristio govorna uputstva, jer ekran je premali da bi se u vožnji motorom koristio, a «Medio» ima dobar program, ali samo za zemlje EU.
Cilj putovanja je bilo što više se voziti po interesantnim predelima i lepoj prirodi, ne zadržavajući se nigde previše, a ponajmanje u razgledanju gradova. Zbog toga sam usput i naparavio relativno malo fotografija, više u stilu «bio sam ovde» kao dokaz drugarima.
Kad budem želio gledati znamenite građevine i sl. putovaću turističkom agencijom, koja mi pokaže sve što treba videti!
Zbog vremenskih prilika na Transfagarasanu i poslovnih obaveza, planirani termin polaska je bio sredina augusta. Mesta spavanja nisam unapred odredio, već sam planirao da oko 18 sati, gde se zateknem, počnem tražiti prenoćište, neki hotel ili motel.
16. augusta počeo sam sa pakovanjem, koje je trajalo celo popodne, jer sam barem tri puta vadio i ponovo slagao stvari pokušavajući odrediti šta će mi stvarno trebati. Tako sam se odlučio za sledeću varijantu.
Ispod sedišta motora uvek imam pribor za krpanje guma sa patronama CO2, manometar, prvu pomoć, rezervne sijalice, pripadajući osnovni alat, komplet za popravku sajli na motoru, ručice kuplunga i prednje kombinacije, sigurnosni prsluk, 2 bravice sa sajlom.
Možda se nekom čini čudnim da stalno nosim rezervne sajle i ručice kuplunga i prednje kočnice.
Na sajle kvačila i gasa me davno naučio moj stari NSU, na kome su često pucale sajle. Rezervne ručice kvačila i kočnice nosim sa sobom od kako mi se srušila Yamaha na parkiranju u Han Pijesku, kada se ručica prednje kočnice prelomila na pola. Možete misliti kako je bilo vratiti se kući praktično samo sa zadnjom kočnicom.
Bravice sa sajlom služe za privezivanje jakne i kacige za motor, da ih neko ne mazne na parkiranju.
U levi kofer sam stavio garderobu i pribor za higijenu. Sa garderobom ne treba preterivati, jer na kraju se vidi da pola od toga nije ni trebalo. Zato sam poneo 4 kompleta donjeg veša, 3 majice, 3 kopleta tankih «helanki» sa majicama sa dugim rukavima (sve «Louis») kakve uvek nosim ispod zaštitnog odela, 3 tanke podkape, farmerice, gornji deo trenerke, teksas jaknu, par patika i peškir.
U desnt kofer sam stavio dodatnu zaštitnu opremu, kišni kombinezon, termo uloške za pantalone i jaknu, termo štitnik za grudi i vrat, tople čarape, debele rukavice (mislio sam da u palninama na visinama od 2.000 m može biti hladno), rezervni vizir kacige. Hvala Bogu ništa od ovog mi nije trebalo, jer je bilo toplo, a ni kiše nije bilo. Naglašavam važnost rezervnog vizira kacige. U to sam se uverio na prošlogodišnjoj turi po Srbiji, kada je kod Borskog jezera jednom učesniku kaciga tako nezgodno ispala iz ruke da se vizir slomio, pa je tražio da kupi novu kacigu.
U top case sam stavio futrolu sa alatom kopletiranog za moj motor (za manje popravke) sprej za krpanje guma, sprej za lanac, ½ lit. motornog ulja, 6-7 konzervi mesnog doručka i paštete, malo slanine i kulena (ne kvari se ni na vrućini), 5-6 kifli (u njima ima toliko aditiva i da su posle nedelju dana mekane) i 2 lit. vode. Moglo bi se reći da sam izjelica, ali u stvari sam diabetičar na insulinu, pa ne smem preskakivati obroke. Zbog toga u svakom džepu imam i po kesicu šećera!
U tank torbi je uglavnom bila razna elektronika, mobilni, razne žice i punjači, putne mape, mokre maramice za brisanje vizira, flaša vode i slično. Lekove sam rasporedio na tri mesta, pošto ni dan ne mogu biti bez njih, pa se moram osigurati.
Da sam baš hteo mogao sam sve strpati i u dva kofera ili top case i veću tank torbu.
Pod pazuhom nosim futrolu kao za pištolj (Louis) u koju stavljam dokumenta i novac.
Sve ovo deluje kao puno, ali mislim da ništa nije bilo viška, samo srećom nije mi sve trebalo.
Ovim tekstom nisam hteo biti zamoran, već samo prikazati moj pristup pakovanju za ozbiljnije putovanje prema vlastitom i tuđim iskustvima.
Naravno, pre svakog dužeg puta, treba proveriti ceo motor i izvršiti potreban servis.
17. augusta je svanulo davno očekivano jutro. Motor je napakovan čekao u garaži i nakon doručka, kafice i oblačenja odela, sa puno radosti i andrenalina u krvi sledilo je paljenje mašine!
U 6 sati sam, s verom u Boga i Yamahu, krenuo na davno priželjkivano putovanje.
Na žalost na sva putovanja idem sam, jer matorcu kao što sam ja, nije lako pronaći odgovarajućeg partnera. Prijatelji, a naročito moja supruga, misle da sam «otkačen» što umesto komotnog putovanja kolima, ja se «zlopatim» na motoru.
Put me vodio na granični prelaz Srpska Crnja-Jimbolija, gde sam stigao oko 10 sati, posle beskrajno dosadne vožnje, lošim vojvođanskim putevima. Pre granice sam, za svaki slučaj, dopunio razarvoar.
Na granici me naš policajac pitao gde idem tako napakovan, i nakon mog odgovora, promrmljao je da bi mogao imati i pametnija posla.
Rumuni su bili ladni k’o špricer i za par minuta sam jezdio prema Jimboliji, mojoj prvoj stanici. Naime, na granici nema menjačnice, pa sam za početak odlučio u tom gradiću zameniti 300 Eura. Gradić ima lepu glavnu ulicu, punu kafića i iznenadilo me da sam jedva našao slobodan sto, iako je bilo pre podne i radni dan. Posle kafice sam u banci, uz duže čekanje, zamenio novce i krenuo prema Temišvaru.
Do Temišvara je put bio sličnog kvaliteta i dosadan kao i do granice. Očekivao sam da je Temišvar neki osrednje veliki grad, tipa Sombor, Kikinda i sl., ali sam se jako zaprepastio kad sam video kako je velik i kakva je strašna saobraćajna gužva. Bilo bi jako teško proći kroz njega da nisam imao jedan GPS na volanu, a drugi u džepu. Nisam se ni malo zadražavao, već sam grad razgledao iz vožnje i produžio prema Lugoju.
Na ovoj deonici je put još bio stari, ali na mnogim mestima su se izvodili radovi na obnovi.
Bliže Lugoju asfalt postaje sve bolji i u daljini se pokazuju Karpati. O tom delu puta su sledeće slike:
Kod Caransbesa skrećem prema Hategu i ulazim među prava brda. Konačno više nije dosadno voziti, jer se nižu brze krivine po dobrom asfaltu, kakav se kod nas može samo sanjati.
Kasnije će se pokazati, da je najveći deo asfalta na mom putu potpuno obnovljen kvalitetnom crnom oblogom, po kome je milina voziti. Po celoj Rumuniji možda 100-nak km je bilo lošeg puta i to na sporednim deonicama, koje malo ko koristi.
Posle komotne vožnje, sa povremenim kraćim zaustavljanjima, pre 18 sati stižem u Petrošane, gde sam odlučio prenoćiti. Na izlasku iz grada odsedam u motelu sa slike.
Smeštaj je bio odličan: ogroman dvokrevetni apartman, sa klimom. Ljubazna recepcionarka je obezbedila parking za motor u susednom stovarištu građevinskog materijala.
Nakon što sam se smestio, osvežio i presvukao, krenuo sam u obilazak grada, koji se proteže ca. 5 km uzduž neke reke.
Hodajući prema centru prošao sam kroz pravu radničku četvrt, bivših radnika, bivše ogromne koksare. Slika je bila prilično sumorna. Sive oronule stambene zgrade, totalni haos u uličnim gasovodima, prljavština. Iz priloženih slika je to prilično vidljivo.
Naročit utisak su ostavili gasovodi (profesionalna deformacija). Pošto se bavim projektovanjem termotehničkih objekata i instalacija, to mi je bilo posebno interesantno i napravio sam seriju slika, da kod kuće pokažem našoj distribuciji, kako neki na neverovatan način rešavaju gasne instalacije, a meni prigovaraju za sitnice!
Nije na odmet pogledati i efekat donacije EU za prikupljanje kućnog smeća. Badava lepa oprema, kad nema ko da lepo ubaci đubre.
Centar grada je solidan, sa novim zgradama, gde sam navratio na večeru.
Umoran, vratio sam se u motel, gde sam pre spavanja, porazgovarao sa recepcionarkom o lokalnim prilikama (govorim, nemački engleski i mađarski). Potom sam platio 32 Eura za smeštaj. Nije baš jeftino, a ni tokom daljnjeg puta nisam našao sobu za 5 ili 10 E. kako sam na forumu pročitao. Pokazalo se da je u Rumuniji običaj plaćati unapred. Verovatno imaju loše iskustvo sa gostima.
Na žalost uveče sam dobi poziv, da 22. augusta moram biti u Zagrebu. Znači preostalo mi je još sam 3-4 dana, umesto planiranih 7. Nisam hteo odustati od isplanirane maršrute, pa sam odlučio da ću obići sve što sam naumio, makar vozeči bez zaustavljanja do besvesti! To je razlog što sam sa kasnijeg puta napravio malo slika, sve u «letu».
Na kraju prilažem kartu pređenog puta, dužine 424 km
Nastavak putopisa 2.000 km po Rumuniji možete pročitati u temi na forumu.
Aktuelni broj našeg BJBikers časopisa broj 5 nalazi se na “MojKiosk” kioscima. Ne propustite priliku da nabavite svoj primerak časopisa!
