April 13, 2021
NaslovnaMoto PutopisiBugarska? Naravno, zašto da ne...

Bugarska? Naravno, zašto da ne…

-

Jedan od naših zaista odličnih putopisaca je i član foruma Yogibear. Tvrdnju da je odličan putopisac možemo opravdati putopisom koji je pred vama. Obilazak Bugarske, prelepo opisivanje samih predela i mesta koja je obišao, učiniće da uživate u ovom putopisu: Bugarska? Naravno, zašto da ne…


Prošla 2020. godina je mnogim ljudima promenila živote, a o planovima vezanim za odmore i putovanja da ne govorim…

Poput mnogih kolega, i ja sam se cele sezone vrteo po Srbiji željno iščekujući bilo kakvu lepu vest, bilo kakav napredak u borbi protiv pošasti zvane Kovid19. Skoro cela sezona je protekla u znaku restrikcija i zatvorenih granica, tako da i nisam gajio neku preteranu nadu da ću bez komplikacija uspeti da napravim iole veću turu van granica zemlje. 

Međutim, tračak nade se pojavio kada je krajem avgusta u javnosti počela da kruži vest, kako bi Bugarska mogla da bude prva koja će ukinuti sve restrikcije i građanima Srbije pustiti slobodan prelaz preko granice. Prvog septembra 2020. se to i desilo.

Bugarska? Naravno, zašto da ne…

Iako sam u Bugarsku išao i ranije, iako sam neka od mesta reprizirao, ispostaviće se da je to bilo jedno prelepo i zanimljivo putovanje. U 14 dana i 2.800+ Km stalo je svega pomalo… od planina, jezera, mora, zanimljivih mesta, pa i nesvakidašnjih situacija, neizvesnosti… Bio sam i na mestima za koja (verovali ili ne) mnogi bugari, pa čak i kolege bajkeri, nisu imali pojma da postoje ili jedva da su nešto načuli. 

U nastavku ću pokušati da vam opišem i fotografijama dočaram mesta koja sam obišao. Nekoga ću sigurno podsetiti na neka pređašnja putovanja, a nekoga ću možda i zainteresovati da obiđe ovu zanimljivu zemlju. 

Bugarska? Naravno, zašto da ne...
Bugarska? Naravno, zašto da ne…

Za samo putovanje mi nisu bile potrebne nikakve posebne pripreme. U “komšiluku” mi je manje-više sve već bilo poznato, dok je pakovanje opreme i stvari već poodavno prešlo u rutinu.

Pored toga što nisam hteo da baš u prvim danima po ukidanju restrikcija budem na granici, jer sećate se, sve se menjalo iz dana u dan… imao sam i par obaveza, pa je odluka pala na sredu 09. Vremenska prognoza je obećavala, ne samo za dan polaska već i za sledeće dve nedelje što mi je otprilike i odredilo dužinu ovog putovanja.

Dan 1. (sreda, 09.09.2020.)

Nisam preterano ranio jer me je čekalo laganih 460 Km pravolinijske vožnje. Dobro raspoloženje i želja za putovanjem su ipak nadjačali monotoniju auto-puteva, tako da mi “najdosadniji” deo celokupne rute uopšte nije teško pao.

Velika Plana, Jagodina, Paraćin, Niš, Pirot… ređali su se gradovi, pa je tako na red došao Dimitrovgrad i granični prelaz “Gradina”, gde sam i ušao u Bugarsku. Ono što primetih je da kako sam više napredovao prema jugu, sve je manje vozila bilo na putu. U jednom trenutku će se ispostaviti da su dva cilindra sa kojim raspolaže moj motocikl, i radne mašine koje i dalje nešto rove po brdima pored nedavno izgrađene deonice auto-puta, zapravo jedini zagađivači vazduha u celoj široj okolini.

Sam prelazak gotovo prazne i tihe granice bio je rutinski. Nakon što mi je granični policajac uz pitanje “dokle idem” lupio pečat u pasoš, par metara dalje me je sačekao i debeli, brkati bugarski carinik koji je uz osmeh, mašući rukom da prođem bukvalno vikao: “Ajde, ajde… ti si dobar!” :D

Neposredno po prelasku granice nailazim na opsežne radove na putu, bugari su ozbiljno zalegli na rekonstrukciju postojeće trase. Usled pomenute rekonstrukcije koja se proteže skoro pa sve do Sofije, zatvorene su i mnoge usputne benzinske pumpe, uključujući i dve dobro poznate koje se nalaze sa desne strane, odmah po ulasku u Bugarsku – Šel i Gazprom. Kako će ova deonica izgledati predstojeće sezone, ne znam, ali sam ovo napomenuo zbog ljudi koji računaju na točenje goriva odmah nakon prelaska granice.

Kada sam već spomenuo gorivo, ono je nešto jeftinije nego kod nas, mada i kod njih cene variraju od pumpe do pumpe. U proseku, za 1L (95 oktana) treba dati oko 1,70 leva dok su premijum goriva skuplja i malo su jeftinija od naših. Za jedan evro se u menačnicama dobija od 1,94 do 1,95 Leva. Što se vinjete tiče – nije potrebna za motocikle.

Pojačani i sve gušći saobraćaj na širokom putu nepogrešivo signalizira da je glavni grad veoma blizu. Odmah stičem utisak da ostali učesnici u saobraćaju imaju veoma razvijenu svest o prisustvu dvotočkaša u svojoj okolini. Pomeriće se i propustiti vas gde god to mogu, signaliziraće vam migavcem da prođete… što me izuzetno raduje jer, nije samo poenta da ću se ja negde provući, već mi prija saznanje da sam viđen, da gledaju i prate šta se dešava oko njih.

Ono što uvek uradim i što savetujem svima je da u meječnici (recimo) evre zamene za leve. Mnogo je opuštenija varijanta nego da plaćate u evrima koji su uglavnom prihvaćeni svuda. U suprotnom, kusur koji bi ste dobili u levima za date evre, kao i sam kurs bi zavisio isključivo od trenutnog raspoloženja prodavca. Pred sam ulazak u Sofiju, sa leve strane nalazi se trgovina Metro, u kojem je odmah po ulasku (ne treba vam Metro kartica) veoma lako uočiti menjačnicu (šalter banke). Odmah do Metroa nalazi se velika Lukoil pumpa sa svim vrstama goriva i bogatim pratećim sadržajem.

U sam centar Sofije ovaj put nisam imao potrebe da se zavlačim, jer me je preko njene periferije put vodio dalje ka Saparevoj banji, koja je bila krajnje planirano odredište prvog dana.   

U istom ritmu, širokim putevima dolazim i do manjih mesta koja prethode samoj banji. Na prvom semaforu, sa moje desne strane staje policajac na motociklu i pruža mi levu ruku sa stisnutom pesnicom. Svojom desnom stisnutom pesnicom u znak pozdrava dotakoh njegovu. Sve što je rekao bilo je upitno: “Sapareva banja, Rila?”, ja potvrdno klimnuh glavom nakon čega se raziđosmo uz pozdrave. Nije me toliko iznenadilo njegovo gostoprimstvo, koliko me je iznenadio službeni BMW R90 kojeg je vozio (proizvodio se sedamdesetih godina prošlog veka). Nedaleko odatle stajem i pravim prve fotografije, to će ujedno na ovom putovanju biti i moj prvi susret sa predivnom planinom Rila.

Bez problema nalazim bukirani smeštaj. Radilo se o privatnoj trospratnoj kući koja je bez sumlje građena sa namerom da se sobe u njoj izdaju. Domaćini ljubazni a unutra sve novo i besprekorno čisto.

Sapareva banja je poznato omanje mesto čija je glavna atrakcija geotermalni gejzir koji se nalazi u centralnom gradskom parku. Zbog svojih izvora tople mineralne vode, banja je bila poznata još u vreme Rimljana. Danas u mestu postoji nekolicina popularnih kupališta sa toplom lekovitom vodom, koja neverovatno “miriše” na pokvarena jaja.

U mom slučaju, Saparevu banju sam izabrao za bazu u sledećih par dana, iz koje ću da “napadam” planirane lokalitete u okruženju. Iako bez prisutnih znakova umora, povlačim se u smeštaj da privedem ovaj dan kraju, kao i da na miru uz pomoć interneta, još jedanput prostudiram ono što me čeka u predstojećim danima.

Bugarska? Naravno, zašto da ne...
Bugarska? Naravno, zašto da ne…

Dan 2. (četvrtak, 10.09.2020.)

Nekada davno, hiljadama godina pre nego što je čovek koračao Zemljom, u planini, na današnjoj Rili, živeli su… divovi! Mladi zaljubljeni par, dvoje divova napravili su gore svoj dom, svoj mali svet. Bilo je to prostrano, lepo i osunčano mesto, puno topline i ljubavi… nije bilo živog bića koje se nije divilo njegovim izgledom i lepotom. 

Nažalost, za tu sreću i lepotu, jednog dana čule su i zle sile. Došavši i ugledavši radost i porodičnu sreću divova, zle sile rešiše da unište sve i zauvek izbrišu njihovu veliku ljubav. Poslale su razorne zemljotrese koji su tresli planinu i otvorili zemlju, crne oblake, jake vetrove… Mladi div nije posustao, branio je svako živo biće, svaku travku, cvet, odbijajući napade zlih sila. Međutim, njegova borba je samo dodatno raspirila mržnju zlih sila koje su odlučile da u potpunosti sprovedu svoj pakleni plan. U teškoj borbi protiv zlih sila, mladi div na posletku gubi svoj život a zle sile, zadovoljne obavljenim poslom, napuštaju planinu ostavljajući za sobom pustoš, obrušene litice i pretužnu mladu ženu!

Njena tuga je bila prevelika i beskrajne suze potekoše iz njenih očiju, niz grebene i prevoje, prema dolinama smeštenim između planinskih vrhova gde su se i zadržale,  formirajući kristalno čista i hladna jezera. 

Ispred jednog od tih jezera, koje danas nosi naziv “bubreg”, postoji ogroman kamen na putu ka dolini u kojoj se nalazi jezero okruženo strmim liticama. Prema legendi, to su dvoje okamenjenih ljubavnika koji čuvaju svoj dom u večnosti.

———————

Ovo je bio poznati mit o nastanku 7 Rilskih jezera koja su u sklopu zaštićenog nacionalnog parka Rila. Danas, ovo mesto predstavlja najposećeniju prirodnu atrakciju Bugarske iako je dostupna samo tokom leta. Ostalim mesecima, ovo mesto je okovano ledom. Jezera se napajaju vodom iz planinskih reka i izvora, kojima je ovaj kraj vrlo bogat, ali se i prelivaju jedno u drugo stvarajući čitav splet vodotokova. Sve to još zanimljivijim čini velika visinska razlika između jezera, čak 440 metara između najvišeg i najnižeg. Šest od sedam jezera nosi ime po svom karakterističnom obliku: Bubreg (Бъбрека) – najbolje za piknik, Oko (Окото) – najdublje kružno jezero u Bugarskoj! (37,5 m), Suza (Сълзата) – najmanje i najviše (2,535 m.n.v.), Blizanci (Близнака) – najveće, Trolist (Трилистника), Riblje (Рибното) – najpliće (2,5 m), dok je najniže jezero poznato jednostavno kao Donje (Долното) – 2,095 m.n.v.

Rila važi za jednu od najlepših prirodnih atrakcija na Balkanu, i jedan je od najvećih nacionalnih parkova ne samo u Bugarskoj nego i u celoj Evropi. Na ovoj planini ima više od 100 vrhova visokih preko 2000 m. Najpoznatiji je Musala, najviši vrh Balkana, na 2,925 m.n.v.

Pa kako ne posetiti ovo mesto?

Bugarska? Naravno, zašto da ne...
Bugarska? Naravno, zašto da ne…

Iako sam malo poranio želeći da već oko 08:30h, u vreme otvaranja, budem kraj žičare koja vodi ka početku pešačke staze, nije bilo potrebe za žurbom. Trebalo je preći samo 18 Km lepog, krivudavog planinskog puta. Kako je uspon rastao, tako je svež jutarnji vazduh sve više širio pluća, dok me je nezaboravni, jak miris guste borove šume naterao da vozim sa podignutim vizirom.

Prilazeći ogradi koja inače i ograničava dalji prolaz motornim vozilima, prolazim kraj parkiranih automobila… ljudi već pristižu.

Bugarska? Naravno, zašto da ne...

Nakon poslednje provere da li sam poneo sve što mi treba i da li sam sve zaključao, krenuh dalje pešice ka biletarnici i žičari. Dok sam prolazio pored prve kućice sa leve strane, stariji čikica, prodavac mi je ljubazno ponudio suvenire, vodu… Već sam imao vodu ali sam mu obećao da ću kod njega kupiti suvenire i još vode u povratku, ako mi obeća da će pripaziti na motor. Reče mi da sam mogao da prođem ogradu i parkiram odmah pored njegove suvenirnice, ali nije bilo potrebe. Uz osmeh potvrdismo naš dogovor a ja produžih dalje. 

Bugarska? Naravno, zašto da ne...

Kućica sa natpisom “Kasa” je mesto gde treba kupiti kartu za žičaru koja se nalazi malo isped. 12 leva je cena karte u jednom smeru, dok je cena povratne karte 20 leva po osobi. Postoji opcija da se gore popnete i džipovima kako u toku, tako i van radnog vremena žičare. Međutim, kako i koliko… stvarno mi nije poznato.

Bugarska? Naravno, zašto da ne...

Početak žičare koja vodi ka pešačkoj stazi. 

Uspon žičarom traje oko 25 minuta i završava se na platou ispred Planinskog doma. Zanimljivo je da u tih 25 minuta vožnje žičara podiže posetioce sa 1,590 m.n.v. na čitavih 2,100 m.n.v.

Bugarska? Naravno, zašto da ne...

Nažalost, jedino su utabane staze ono na šta se možete osloniti jer putokaza gotovo i da nema. Od planinskog doma treba skrenuti desno i krenuti stazom koja kreće uzbrdo i dalje vodi grebenom ka jezerima i vidikovcu.

Bugarska? Naravno, zašto da ne...

Da bih malo pojednostavio i bar malo olakšao snalaženje nekome ko se bude odlučio da poseti ovo prelepo mesto, napravio sam “mapu” na kojoj se vidi pešačka staza u odnosu na jezera, objekte… 

Bugarska? Naravno, zašto da ne...

Od Planinskog doma pa do vidikovca “Jezerski vrh” i istim putem nazad potrebno je oko 4-4,5h i tuda ide ogromna većina. Teža varijanta je da se ode do vidikovca, a zatim u povratku na mestu koje sam obeležio kao “račvanje sa putokazima” da se skrene ka jezeru “Blizanci”… i dalje stazom koju sam obeležio crvenom bojom ka Planinskom domu. Crvenom sam je obeležio jer je dobrim delom kamenita i tom stazom ne treba ići bez ozbiljnije obuće. Za tu opciju je potrebno nekih 6 sati. Napomenuo bih da su navedena vremena informativnog karaktera. Realno potrebno vreme za obilazak se razlikuje od pojedinca do pojedinca. Zavisi od kondicije, pauza, vremenskih uslova… ne zaboravite da se radi i o visinama od oko 2,500 m gde je vazduh ipak ređi, pa nije retkost da se i oni u najboljoj kondiciji lako zadišu.

Ljudi masovno prave i ostavljaju “skulpture” od naređanog kamenja. Već sam se i ranije po planinama sretao sa ovom “umetnošću” ali ne znam da li ima i neko značenje

Bugarska? Naravno, zašto da ne...

Uglavnom, i ja sam iza sebe ostavio svoje remek-delo, čisto da se zna.

Ono što je takođe zanimljivo za ovo mesto je da na Rilska jezera dolaze svi, ali bukvalno. Stari, mladi, deca od 5-6 godina starosti, kućni ljubimci… svi. Iako je moguće videti ljude u starkama, sandalama… kod bugara je veoma razvijena planinarska kultura i šanse nema da na stazi ili pored nje vidite pikavac, omot od nečega, praznu ambalažu…

Kad već spomenuh ljude u sandalama, mnogi dođu i nespremni, u neadekvatnoj obući, odeći… Dan je bio prelep i sunce je već fino pržilo na ovoj visini. U rancu sam pored vode imao i “šuškavac”, da ga obučem kada se znojav popnem na vrh gde brije fin, hladnjikav vetar. Međutim, još je bilo rano za pomenuti šuškavac i ja iz ranca izvadim kremu za sunčanje, i to neku “najstrašniju” sa faktorom 50+. Na glavi mi je bio vojnički šešir, al’ rekoh, bolje da još malo namažem vrat i ruke jer sam bio u kratkim rukavima. Krenem da se mažem… i primetim kako nekoliko metara od mene stoje četiri bugarke, onako… oskudnije obučene, sa nekim majčicama na bratele i sportskim “topovima”. Sve gledaju u mene i ne trepću. Po (već) crvenoj boji kože na njihovim ramenima i leđima odmah skapirah o čemu se radi. Pružih onu kremu prema njima: “Hoćete?”. Reći ću vam samo da se za par minuta stvorila još nekolicina žena oko mene, i da sam u tim trenucima verovatno bio među omiljenijim likovima na planini. 

Ovo mesto sam pre par postova opisao kao “račvanje sa putokazima”. Treba ga zapamtiti jer se tu u povratku odlučujete kojim ćete putem nazad. Iza mene se nalazi put koji je od Planinskog doma vodio grebenom, levo se ide ka stazi koju sam na mapi obeležio crvenom bojom, dok pravo uzrdo vodi staza ka vidikovcu. 

Ovako izgleda deo staze koju sam na mojoj mapi označio crvenom bojom… 

Po povratku na parking, učinih kao što sam i obećao. Čičica koji je prodavao suvenire mi je rekao da se samo nekoliko ljudi zaustavilo kraj motora radi slikanja, i da ga niko ni pipnuo nije. Ja, osim kupljenih suvenira, vode… i počastih čoveka. Po njegovoj reakciji, mislim da sam mu ulepšao dan…

Nakon celog dana provedenog na planini, istim putem, pun utisaka vraćam se nazad u Saparevu banju. Odličan potez sam napravio što sam iskalkulisao da mi odlazak na 7 Rilskih jezera bude radnim danom. Ako do sada niste imali prilike da doživite gužvu na planini (u pravom smislu te reči), trebate doći na ovo mesto vikendom. 

Međutim, iako se utisci još uvek nisu slegli, iako se današnji dan još uvek nije završio… ja sve više razmišljam i “brinem” o onome što me sutra čeka. Neizvesnost koja me drži još iz Beograda, još od trenutka kada sam rešio da idem u Bugarsku… sada je blizu vrhunca. Godinama planiram da odem na jedno mesto za koje mnogi bugari, pa i bugarski bajkeri nisu čuli. Za odlazak na to mesto planovi nisu dovoljni, potreno je imati i dosta sreće. Jer zadnje što želim da zateknem je situacija kao na slici ispod…

Nastavak putopisa “Bugarska? Naravno, zašto da ne…” možete pročitati u temi na foumu jednostavnim klikom ovde.


Da li želite da dobijate obaveštenja o novim tekstovima?

Svakog petka ujutro šaljemo email sa listom tekstova koje smo objavili te nedelje, svima koji su se prijavili na BJBikers email bilten. Na taj način možete ostati u toku sa novostima, čak i ako neki tekst propustite u toku nedelje… 


Jovan Ristić
Jovan Ristić
Malo je reći da volim motocikle. Od malih nogu postali su moja ljubav, strast i način življenja. Vremenom sam sve u životu predodredio motociklima i motociklizmu generalno. Treća sam generacija motociklista u mojoj porodici. Moje pisanje je produkt mog iskustva i velike ljubavi i svakodnevnog života sa motociklima.
19,271FanovaLajkuj
1,287PratilacaZaprati
119PratilacaZaprati
119PretplatnikaPretplatite se