Jeste li bili kad u fabrici motocikla?

Danas smo za vas pripremili jedan putopis koji oslikava neko prošlo vreme i avanture koje su se tad dešavale. Naš član foruma pod nadimkom Štampar, otišao je sa svojom Laverdom sada već davne 1983. godine da obavi servis u Italiji, a potom je produžio za Nemačku.Budći da je posetio fabriku Laverda, putopisu je dao ime “Jeste li bili kad u fabrici motocikla?”. Uživajte u ovom zaista zanimljivom putopisu i nadamo se da će vam se dopasti.

Jeste li bili kad u fabrici motocikla?

…ja jesam, doduše pre trideset godina al’ ipak….

Kome bi moglo biti zanimljivo putovanje koje se odvozilo pre trideset godina? …”možda to doprinese spoznaji kako smo nekad izgledali, šta smo vozili i gde smo putovali” kako reče mudri (i matori) Dane Deda. Njegova tema ”nostalgija iz prošlog veka” mi je probudila mnogo koje lepe uspomene i sećanja na putovanja motociklom koja sam nekad preduzimao. Osim češćih putovanja uglavnom u Nemačku/Holandiju jedne sam prilike obišao i fabriku motocikla u Italiji.

Moja ćerkica (ljubi je tata) je vrlo radoznala i rado pretura po mojim knjigama i časopisima pa je tako jedan dan iskopala album sa fotografijama koji ni ja dugo nisam video. Ona je možda i razlog što se u jesen svog života mnogo manje vozam, a više vremena provodim s njom kao svaki brižni roditelj.

Postavlja pitanja poput ”šta je ovo na slici” ili ”ko je ova teta”?”a gde si ti tata sve bio?”. Možda me je to najviše i podstaklo na pisanje.

Gledajući fotografije prisećam se koječega što je moj objektiv ovekovečio ……”e to je sine bilo kad je tata bio mlad pa se vozao kojekuda…”, pričam detetu šta je šta na slikama. Između listova albuma nađoh papir sa itinererom i putopisom? Da, da putopisom. Od svih putovanja jedino je ovo putovanjce opisano i ovekovečeno na papiru, a i to se desilo zahvaljujući slučaju.

Sećam se svega ko da je bilo danas,ponosan sam na svoje pamćenje, 1986-e godine se u Banji Koviljači održao ”susret grafičara Jugoslavije” u pozne sate jedne noći nabaulja u jednu birtiju gde sam odsedao neko veselo društvance, raspališe po ”gemištu” pa se upoznasmo.

Slovenci-iz ČGP Dela koje je izdavalo Auto Magazin

Pitao sam ko su od njih Mitja Gustinčić i Marjan Zaplatil čije sam tekstove čitao i fotografije gledao. Pisali su i o motociklima. Nisu došli s njima, šteta. Ispostavi se da je jedan od ovih veseljaka direktor glavom i bradom, pokloni mi značkicu ČGP Dela. Popričasmo o svemu i svačemu pa i o motociklima i putovanjima, a on me nagovori da napišem kakav putopis i pošaljem njima, objaviće ga. Zaginusmo te noći do duboko u flaše ”banatskog rizlinga”, a dođosmo do jednoglasnog zaključka da je ”Laški rizling” bolji za gemišt.

Tako sam ja napisao svoj putopis 1986-e, ali ga nisam poslao. Znao sam da ga ne bi niko štampao u svojim novinama, em je predugačak em sam okrpio i državu. Ma nisam je okrpio nego samo opisao ono što sam video, reči su tada bile opasne pa i kad istinu kazuju a ja ne mogu da ćutim. Sad mi je simpatično da čitam šta sam onda napisao, taj tekst obiluje preciznim podacima pa se može iskoristiti kao osnova za ono što možete pročitati ovde. Nije to samo putopis, to je pomalo i slika jednog vremena-ne tako davnog, a ipak o njemu mnogi imaju pogrešnu predstavu ”možda doprinese spoznaji”,(Dane je suvi genije).

Nije lako napisati bilo šta pa ni putopis, najobičniji putopis. Kažu doduše i da se jedan od onih naših Nobelovaca mučio kad nešto piše. Po dva sata mu je trebalo da sastavi jednu prilično jednostavnu rečenicu (pričala njegova sobarica), a ja nikad ništa nisam ni napisao osim nekih suvoparnih tehnoloških upustava ili tehničkih objašnjenja. Pokušaću da nešto ne izostavim i da koliko-toliko bude zanimljivo i za čitanje. Mlađani Miloshenda s kojim ponekad popijem kafu podržao je ideju.

Elem, leta Gospodnjeg 1983-e vozio sam Laverdu 500, današnjem mlađem bajkeru nepoznat motocikl kao i firma. Dvocilindraš vazdušno hlađen sa dve bregaste u glavi i četiri ventila po cilindru, jako jednostavan agregat sa vrlo naprednim perfektnim šestostepenim menjačem, DelOrto karburatorima, Bosch-ovom elektronikom, tri Brembo gusana diska, Marcochi ogibljenje, Pireli Mandrak gume, oko 45 KS, mogao je da se potera i preko 180 km/h (0-100 =6 sek.). Umeren potrošač, sportskog izgleda, čistokrvni Italijan odličnih voznih svojstava, najlakši i najbrži u svojoj klasi (180 kg) među serijskim motociklima toga vremena.

Laverda i BMW su prvi motocikli koji su ovde uopšte i mogli da se kupe od 1981-e godine izuzimajući Jawu, MZ-a i Tomosa. Tako sam ja 1982-e postao vlasnik motocikla koji je bio najskromniji u ponudi. Bila je to ipak papreno skupa igračka, skoro kao Golf 1.

Sećam se da sam za vrednost takvog motorića mogao da kupim kućicu sa 4 ara placa u Banji Koviljač. BMW-a nisam ni gledao-cena mu je bila visoko na nebu, uzgred sam i naklonjeniji Italijanskim motociklima.

Kad vidim sad kako se ljudi cenjkaju oko nekog motocikla makar i 20 godina starog dođe mi da kažem ”jel’ znate vi deco KOLIKO je TO koštalo nekad”? A nije ni moglo da se kupi što je povećavalo cenu mnogostruko. U ono vreme ako si hteo da vidiš japanski motocikl ideš u Beograd pa se nacrtaš u ”zlatnom papagaju” (kafić u Nušićevoj) ili na Ušću, tu će naići kakav ”japanac” uvezen na tuđu uvoznu dozvolu ili na stranog studenta(PR), retkost i to velika, a skupo nezamislivo.

Te prve 1982-e godine sam odmah po kupovini i registraciji otputovao u ”zapadni beli svet”…bilo mnogo lepo putovanjce,motorić nov novcijat, a ja mlad i neumoran. Te sam sezone prešao mnoge kilometre.

Ali već na kraju godine 1982-e vidim da mi zadnja guma pokazuje znake istrošenosti. Biće zrela za zamenu usred sezone kolko god je budem pazio, nova se nema gde kupiti, jedino preko uvoznika-predstavnika (SlovenijaAvto), a to će potrajati i koštaće dok oni meni predračun, dok ja njima uplatim, dok oni meni to pošalju. Osim toga-ne bi bilo loše ni uraditi servis, prekontrolisati zazor na ventilima, zameniti ulje, kočione pločice.

To je onda bilo teško napraviti u SFRJ. Ulje nema gde da se kupi, dućan koji bi tako nešto prodavao nije postojao, čak ni u ono doba mnogo hvaljeni Castrol GTX2 nema nigde, a tek neki tamo Total Bol d’Or. Dva servisa su u Ljubljani, a njima se valja najaviti unapred i zakazati, oni takođe delove nemaju, .a što ne bih otišao do Italije?

Tamo ću i gumu da zamenim, biće jeftinije. Jedna mi misao sinu u glavi. Gledam kartu, fabrika Laverda se nalazi u Breganzeu (blizu Vićence), a to nije daleko od Trsta?? Što da ne odem do tamo, a odatle ću posle dalje u beli svet? Uz pomoć razno raznih auto karti (i kurvimetra) izračunao sam i kilometre koje ću da pređem, bila bi to fina vožnjica od 4-5.000 km i to po odličnim putevima!

Ne, nisam mislio da bih se u fabrici mogao ”ogrebati” za nešto, ali bar ću da vidim fabriku motocikla što do tad nisam imao prilike, možda imaju i servis u sklopu fabrike? Lepo ću i da se provozam, a u Italiju dalje od Trsta nisam do tad išao.

Plan putovanja se jasno uobličio, da se to krene, mladost pusta, sve se može i sve se hoće odmah.

Valjalo je obezbediti neke novce za sve što sam zamislio. Treba pogolema svotica, a platica mala. Uz sve one priče koje se sada pričaju o basnoslovnim platama ondašnje nam države, a koje su daleko od realnog sećam se da mi je punih 6 meseci trebalo da skupim skromnih 800 DM odričući se koječega-svega.

Platica u firmi plus moje ”privatno” rmbačenje i opet nije dovoljno. Pozajmio sam jednu hiljadicu koju ću idućih 6 meseci vraćati, sa toliko para sam mogao kupiti ”fiću” u solidnom stanju što je većini populacije bila pusta želja. Nebeš fiću, oću da vozam motocikl i da živim dok sam mlad, dok slast života ne počne u gorčinu da se pretvara, a slatko je sve dok si mlad, mladom čoveku sve pristaje.

Kako se živelo onda? Pa ja sam se uglavnom prepuštao osećanjima …osećanja su jako bitna u životu i njima se treba rukovoditi! Tako je nekako i mudri Sigmund zapisao. Eto recimo kad god bi mi zapala za oko neka devojka obavezno bih joj rekao da ja ”osećam da mi treba da se upoznamo, zbližimo, vozamo, zabavljamo, itd.” Mnogo koja bi se nasmejala pa rekla da i ona oseća isto to, bilo je i onih koje to nisu osećale.

To su sigurno bile neke nerazumne cure koje se nisu rukovodile osećanjima, nisu shvatale da sam mogao biti njihov u svakom trenutku. Šteta za njih, nisu znale šta propuštaju. Sve više sam sklon da poverujem da je tad životni moto meni i nekim mojim drugarima bio ”daj Bože pi’ke i pogače vruće”, hmmm i neki motocikl. Tako su prolazili dani, meseci,godine i mladost pusta. Osećao sam da volim i škembiće, kiseliji špricer, a bogami i jaču rakiju.

Mlad organizam, a prihodi niski,treba živeti. Rintaj u fabrici, šljakaj kod kuće. Vrište moje 23 godine (”hijena iz gaća viče-Mićo puštaj”), treba se vozati al’ treba malo i u kafanu, malo (više) s devojkama. Bilo je to vreme kad devojke nisu depilirale ili brijale dlačice sa svojih nebeskih tela, sumnjiva bi bila ona koja nema dlačice, ZAŠTO ih nema? Za sidu se nije još ni znalo al’ su zato vrebale druge pošasti (svaki apotekar onoga vremena je umeo da sačini ”čudotvornu živinu mast” protiv stidnih vašiju.

Voleo sam devojci koju vidim obnaženu da kažem da je ”prava pravcata dlakava balkanska ženka” čupnuvši joj pri tome kakvu dlačicu, ona bi meni obično rekla da sam ”skotina, morončina i majmunčina”…”ali draga, ti voliš svog majmunčinu, seti se da ti je nabavio bočicu acetona”… acetona nije bilo da se kupi ni za lek, a ja uspešno i na radost ženskog dela populacije nabavljao etil-acetat, mogao je umesto acetona da se upotrebi.

Druženje i zabavljanje s devojkama nije iziskivalo neke novce i nije ličilo na ovo što danas gledam, bili smo generacija stasavala jedući ”leba i masti”, vrlo skromni iliti siromašni i nije nam trebalo puno da budemo srećni. Prepuštali smo se ”sirotinjskoj zabavi” jer ne košta ništa, a za te pare nema lepše. Osim toga TV program se završavao u 23h, a u kafanama je fajront bio u 22, onima sa muzikom u 24h (subotom do 01h). Za video rekorder smo svi čuli i videli, ali ga niko nije imao, u opticaju su masovno bili i c/b televizori, kolor TV je koštao godinu-dve dana rada. Devojke su izlazile uveče, ali bi do ponoći uglavnom morale biti kući, neke i ranije.

Ako subotom uveče nisi izašao u čuveni ”Kur salon” u Banji Koviljači onda nisi nigde ni bio i propao ti je vikend, tamo ideš da vidiš i budeš viđen.

Ponekad mi se ipak činilo da sam samo jadni, siroti, nezaštićeni i iskorišćeni muškarac u moru kurcolomki koje se satiru od sexa. Ako bih nekoj curi to i rekao naglas ona bi obično odgovorila da sam ja u stvari ”bludnik i razvratnik”,”muška svinja” ili ”napaljeni jarac” pre nego potegne pikslu ili čašu kojom će da me gađa ili polije pićem iz čaše. Šta mogu, reči su opasne, žensko društvo je ipak neophodno i korisno, definitivno daje smisao životu.

A šta je smisao života pitao sam se često dok je život proticao u traganju za srećom i za smislom. Pa smisao je zabavljanje s devojkama i vozanje motocikla naravno, uz poneku rakijicu, šta bi drugo bilo? Nije valjda svakodnevno rmbačenje zarad šarenih papirića zvanih novac? A novac treba da se čovek lakše prepusti smislu života, tu se krug zatvarao.

(za štampanje novca u podrumskoj režiji je sledovala velika robija,takođe i za neke bonove).

Zbog toga što je putopis prilično dug, moramo vas zamoliti da nastavak putopisa pročitatena forumu klikom na link Jeste li bili kad u fabrici motocikla?

Da li želite da dobijate obaveštenja o novim tekstovima?

Svakog petka oko 10h šaljemo email sa listom tekstova koje smo objavili te nedelje, svima koji su se prijavili na BJBikers email bilten. Na taj način možete ostati u toku sa novostima, čak i ako neki tekst propustite u toku nedelje…