February 23, 2019
Naslovna Moto putopisi Konačno, prvi put na Karpatima!

Konačno, prvi put na Karpatima!

-

Rumunija je kao moto destinacija nezasluženo potcenjena, iako je blizu i nudi fantastične destinacije i predele koje možete obići za nekoliko dana. Naš kolega forumaš DraganNS je u Avgustu 2018. otišao na putovanje od nekoliko dana i obišao puteve Transfagarašan i Transalpina na Karpatima. To putovanje bi ostalo samo njemu u sećanju, da se nije potrudio i preneo nam svoje utiske u formi putopisa. Uživajte!


Prolog

Koliko puta ti se, dragi čitaoče, desilo da nešto isplaniraš pa da se izjalovi? Koliko puta si imao osećaj da ti stvari, događaji, okolnosti izmiču izvan kontrole bez obzira na sav trud koji uložio da se nešto ostvari? E, upravo tako se potpisnik ovih redova osećao poslednje dve sezone pokušavajući da se, konačno, otisne put Karpata i položi balkansku, motorašku “malu maturu” – Transfagarašan i Transalpinu. Uvek se nešto isprečilo: te ne dobijem “zeleno svetlo” na poslu, te se vreme naroguši, te ne može ovaj ili onaj, a tu je i naš porodični, tradicionalni obilazak rodbine u Igalu, obično krajem Avgusta kada sezona malo mine a pre nego što počne škola. Vidim, neće mene Rumunija videti još dugo vremena (kao ni ja nju) ukoliko nešto ne preduzmem, pa makar i drastično.

Pripreme

Uslovno govoreći, pripreme za ovo putovanje traju od prošle godine. Nisu to pripreme u bukvalnom smislu jer su se, uglavnom, svodile na pokušaje da se iskombinujem sa ljudima oko sebe koji su voljni, i u mogućnosti, da mi prave društvo.  I tu sad dolazimo do lajt motiva naznačenog između redova u Prologu: ako ne može(š) drugačije onda – „use i u svoje kljuse“! Idem sam, prelomih. Supruga, brat, kum i ostali pokušali su da me odgovore, ali su ubrzo uvideli da je to jalov posao jer je moja odlučnost bila očigledna. Na raspolaganju sam imao poslednje dve kalendarske nedelje Avgusta s’ tim da bih početkom prve nedelje “odradio” Rumuniju (treba izbeći vikend) tako da se vratim u sredu ili četvrtak kako bih mogao da u subotu krenem sa mojima put Igala.

Dilema je, znači, bila da li ići na dva ili na tri noćenja? Prevagnula je druga opcija, pre svega zahvaljujući mojoj supruzi koja je na tome insistirala i, po ko zna koji put, bila u pravu. Ovaj dan više je okvirnom planu dao dodatnu fleksibilnost u smislu da se ne mora po svaku cenu voziti ako je npr. loše vreme, da se mogu isplanirati kraće dnevne etape odn. više odmora (pauza) tokom vožnje, mogućnost da se nešto više vidi, fotografiše itd. Cena napred navedenog je potrošen dan više godišnjeg odmora, kao i dodatni troškovi za noćenje, klopu i pokoje osveženje pride. U mom slučaju, to se pokazalo kao odličan izbor.

Što se stanja motora tiče, generalno, tu nisam očekivao nikakve probleme imajući u vidu njegovo opšte stanje, malu kilometražu (do sada prešao 22.000 km), nedavno odrađen mali servis, nove gume PR4 stavljene na 20.000 km, putne torbe, punjač na 12v… sve je tu… osim moto navigacije i “krštenog” kišnog odela. Dobro, pošto momentalno ne mogu da rešim (čitaj: kupim) moto navigaciju u tu svrhu će poslužiti stari Samsung budžet telefon i Google navigacija. Ranije, nabavio sam na KP torbicu – nosač mobilnog koji se montira na guvernalu, i koja (kao) može da pokisne. Može – šipak, pokazaće se kasnije, na prvoj ozbiljnoj kiši. Što se tiče kišnog odela – prilikom prošlogodišnjih priprema za Rumuniju uzeo sam u HOBBY-ju ono žuto, dvodelno kišno odelo koje je znalo da posluži nekim našim kolegama sa foruma. Računao sam: nije mnogo dati 1700 dinara a poslužiće, makar za jednu vožnju i biću zadovoljan. Međutim, kako se dan polaska približavao vremenska prognoza nije obećavala da ću se provući bez kiše, štaviše, u nekim periodima dana prognoza je najavljivala heavy rain. Nisam od šećera nikada bio, ali što ne volim kišu na motoru! Ali, pokazaće se, ono čega se najviše plašiš (ili želiš da izbegneš) to te na kraju i – sačeka. Sluteći napred navedeno, dan pred polazak prelamam trošak, i kupujem OXFORD dvodelno kišno odelo i navlake za obuću. Ne znam zašto nisam uzeo i navlake za rukavice… verovatno zbog osećaja da komad šuškavca nije vredan 20 evra, nznm. A, trebale su mi pošto imam samo kožne, letnje rukavice.

Spakovao sam se veče uoči polaska i sve stavio na motor, prethodno ga oprao, natankovao do čepa i proverio pritisak u gumama, tako da je ujutro samo ostalo da se obučem, pozdravim i palim. Naravno, ujutro sam se dva puta vraćao do stana jer sam nešto zaboravio, između ostalog i dokumenta (!)

spreman motocikl za put

motocikl spreman za putovanje

Prvi dan (Novi Sad – Targu Žiu)

Pošto sam preko Bookinga rezervisao noćenje u Targu Žiuu (Hotel Palace), planirana ruta za prvi dan je bila sledeća:

Novi Sad – Zemun – Borča – Pančevo – Kovin – B. Crkva – Prelaz Kaluđerovo – Oravica (Oravita) – Bozovici – Baile Herculane – Baia de Arama – Targu Jiu (T. Žiu)

Ujutro- vreme za poželeti, možda i malo toplije nego što bih voleo, ali bitno je da nema oblaka ni na vidiku. Od Novog Sada do granice izdvojio bih deo koji se vozi rubom Deliblatske peščare (posle Kovina) jer odudara od stereotipa o vojvođanskoj ravnici i veoma je lep za vožnju. Prva kafe pauza u Beloj Crkvi, tu sam zamenio 100 evra, popio kafu i dopunio potrošeno gorivo na Gazprom pumpi.

pauza u beloj crkvi

Granicu sa Rumunijom deli od Bele Crkve desetak kilometara, tako da sam brzo stigao na prelaz Kaluđerovo. Par minuta graničnih formalnosti i već sam jezdio put Karpata. Očas posla Oravica i skretanje na 67B koji vodi sve do Banje Herkules. Kao što mnogi znaju, ovaj put prolazi dijagonalno između dva nacionalna parka – Semenika na severu, i Nera na jugu. Put vijuga kroz listopadnu, bukovu šumu, okolo je sve u zelenilu čije krošnje se zatvaraju iznad glave putnika, jednom rečju milina za vožnju.

Povremeno bacim pogled na torbicu sa navigacijom (mobilni) na guvernali, tek da ispratim da li je sve ok što se tiče pravca. Ali (uvek neko “ali” sreću kvari) da ne bude sve idilično pobrinulo se vreme. Naime, čim sam zakoračio u Rumuniju mogao sam da, u daljini, vidim obrise Južnih Karpata, ili kako ih Rumuni zovu – Transilvanijski Alpi, kako se u svojoj veličanstvenoj impozantnosti pružaju unedogled. Ovaj predivan prizor kvarili su samo oblaci koji kao da su se zakačili za vrhove planina. Pa dobro, razmišljao sam, imam opremu za kišu pa kako bude. Nekako su i ti oblaci šetali levo-desno, čas preteći čas propuštajući sunčane intervale.

Preventivno sam na tank tašnu i rol tašnu navukao kišne navlake koje se dobijaju uz njih, kofer sam po sebi dovoljno dihtuje a ja ću se (da se ne bih oznojio) obući ako krene kiša da jače pada jer moto jakna, pantalone i obuća izdražava kratkotrajniju kišu bez problema. Tako je barem bilo u par navrata. Međutim, jednog momenta kao da je neko sa neba izručio takvu količinu kiše da nisam znao šta me je snašlo, i dok sam našao mesto da se bezbedno zaustavim bio sam skroz mokar. Pa i to mi nije bilo tako strašno, mislio sam, staće pljusak za desetak minuta samo da se istutnji. Pljusak, ma monsun, a ne pljusak je trajao oko 45 minuta, a ja tokom tog perioda više nisam ni smeo (a nisam ni imao potrebe jer sam bio mokar do gaća i čarapa) da vadim kišno odelo iz kofera. U koferu su bili pasoš, novac, punjači za mob i dr. stvari koje nisu smele da pokisnu tako da sam odlučio da kišno odelo ostane tamo gde je i bilo – u koferu. Munje, gromovi, vetar kida grane i lišće, a Suzana i ja stojimo, sami i mokri, usred nedođije. Ovde moram da ukažem na to da mi je, bez obzira na redak saobraćaj, nekoliko vozača automobila koji su tuda prolazili tokom nevremena signaliziralo da li mi je potrebna pomoć na putu. Kada se kiša stišala i probili prvi zraci Sunca, rešio sam da nastavim put.

Prišao sam motoru, šljapkajući u cipelama, dok mi se mokra odeća lepila za kožu, i imam šta da vidim: navigacija je ostala na guvernali, u torbici, uključena! Naravno, vlaga je prodrla u unutrašnjost i navigacija je otkazala poslušnost. Baš lepo, rekoh u sebi, jedva se suzdržavši da sam sebi ne opalim šamar zato što mi je bili mnogo dati još 100 evra za one Waytech ili Blueberry navigacije koje su waterproof (barem tako kažu). To bi bio prvi šamar, a sledeći bi bio zato što nisam usput kupio mapu Rumunije na Gazpromu u Oravici pa da mogu da se orijentišem. Treći šamar bi bio zato što nisam na papiru ispisao sukcesivni redosled sela i mesta kroz koje treba proći između većih mesta tokom rute… I to bi radilo posao, ovako krećem pa kud me put odvede.

Btw. otkad imam ovaj motor pokazivač goriva nije baš precizan: jedno vreme pokazuje skoro pun rezervoar pa onda naglo padne na ispod polovine pa tako stoji, pa odjednom upali signal za rezervu. Tog momenta bio sam „ispod polovine“ što mi je unelo dodatnu nervozu jer sam se plašio da ću promašiti neko račvanje puteva, otići u neku vukojebinu i na kraju ostati bez goriva. Inače, u ovom delu Karpata su benzinske pumpe retke tako da to treba imati u vidu. Šta je tu je, mora se dalje… Upalim i krenem, ali mi je ubrzo postalo veoma hladno što i nije čudo s obzirom da sam bio skroz mokar. Koliko god to besmisleno zvučalo, stao sam i obukao kišno odelo iako je sijalo Sunce. Ovo se pokazalo kao dobar potez jer mi više nije bilo hladno. Srećom, ovaj put (57B) nema mnogo raskrnica, a tamo gde su bile morao sam da stanem i pitam lokalce kuda da nastavim. Naravno, to je bilo prilično komično jer sam sve nazive mesta izmešao ali smo nekako uspeli da se sporazumemo i, konačno, stigoh u Banju Herkules. Tu mi se i, gle čuda, navigacija povratila, što me je dodatno ugrejalo oko srca.

Put me je, dalje, vodio kroz NP Domogled. Međutim, pošto je navigacija počela opet da brlja, vratio sam se nazad u Banju i nastavio daljim putem prema Targu Žiu, prateći putokaze prema Drobetu Turnu Severin. Ova opcija mi je bila sigurica da negde ne zalutam. Računao sam da odatle postoje putokazi koji će me usmeravati ka Targu Žiu, što se pokazalo kao tačno jer je u pitanju prilično frekventan put. Ovde je već bilo dovoljno toplo da skinem kišno odelo pa se moto oprema (o)sušila na meni tokom vožnje. Posle Turnu Severina sam natankovao do čepa, i vozio dalje opušteno sasvim solidnim putem. Kad kažem “solidan put” pri tome ne mislim samo na kvalitet asfalta nego i na fun factor kao i lepotu predela kroz koje se prolazi.

Kasno popodne stižem, konačno, u Targu Žiu do hotela vođen navigacijom koja se potpuno povratila, prešavši prvog dana skoro 500 km. Raspakovao sam se i po drugi put se danas (ovaj put sopstvenom voljom) istuširao, javio kući i sišao u hotelski restoran na večeru. Nisam imao snage, a ni volje, da nešto skitam po gradu a trebao mi je i stabilan wifi. Klopa je bila odlična, cena – prava sitnica (što bi rekao Sir Oliver) a ni domaće Ursus pivo nije bilo loše. Premoren, pun utisaka, prepuštam se slatkom snu lomeći i dalje krivine karpatskim šumama. Šipak – nije bilo baš tako idilično: soba mi je bila puna komaraca, tako da sam nekoliko puta prekidao spavanje i palio svetlo  mlateći, pritom, peškirom po zidovima, sve dok i poslednjeg nisam utamanio.

hotel palace

večera

piće

Drugi dan: Targu Žiu – Ramnicu Valcea- Kurtea de Arđeš -TF – Karcišoara – Sibiu – Sebeš

Drugo jutro je, takođe, osvanulo prelepo i okupano Suncem, ali sam, za svaki slučaj još pod utiskom jučerašnje kiše, tri puta kucnuo u drvo. Pošto je u ceni smeštaja (25 evra) bio uključen i doručak, prisećajući se junaštva našeg kolege Bobre kada je, iako neravnopravan, izlazio kao pobednik u bitkama sa Šveđanima, reših da i ja osvetlam nacionalni i motoraški obraz i naplatim ono vilenisanje tokom noći. Međutim, hotelski doručak nije serviran po principu „švedskog stola“ već na bazi ad hoc izbora, ali je i ovako doručak bio sasvim dovoljan. A i inače, tokom celog puta, nisam nešto bio pri apetitu (valjda zbog uzbuđenja), tako da sam treći i četvrti dan pregurao samo sa jednim obrokom dnevno. Klopao, popio kafu, obavio jutarnje informisanje na Net-u, spakovao se i – pali dalje. Želeo sam da što više iskoristim lepo vreme, po mogućstvu da pređem Transfagarašan dok je sunčano, a posle neka padaju sekire ako treba. Ali, do TF treba preći Ramnicu Valcea i stići do Kurtea de Arđeš. To je nekih 150-tak kilometara ne baš kvalitetnog puta, prolazi se često kroz neka sela, ovaj deo nije za uživanje nego da se odradi.

U Arđešu, na samom izlasku iz grada nalazi se kružni tok i tu se može sipati gorivo, mada to nije poslednja pumpa do TF. Ja sam dolio koliko je stalo u rezervoar, i krenuo dalje. Od Arđeša do TF put vodi kroz lepe predele, povremeno se prolazi kroz nekoliko manjih mesta koja, takođe, mogu biti opcija za noćenje. Brana i jezero Vidraru je atrakcija za sebe, pa iako je bio utorak bila je gužva tolika da su morali da intervenišu policajci, u smislu da teraju turiste da pomere automobile koji su parkirani na mestu gde ometaju saobraćaj. Ja sam stao tik pored tornja-vidikovca na koji me je mrzelo da se penjem jer bih bio „gola voda“ zbog kišnog odela. Zaboravio sam da dodam da sam, u laganom penjanju ka TF, na prvu pojavu kapljica kiše, izvadio i obukao kišno odelo, rešen da ga ne skidam dokle god bude „sumnjivo“ nebo.

Put oko jezera je veoma krivudav, krpljen ali korektan, ne mnogo širok pa treba malo paziti na one iz suprotnog smera što vole da biraju idealnu putanju kroz krivine, prelazeći dobrano na suprotnu stranu puta. Inače, nisam imao nekih problema sa saobraćajnom kulturom naših komšija, u globalu, veoma su korektni vozači. Posle jezera sledi pusta divljina sa povremenim, upozoravajućim tablama na kojima su slike karpatske varijante grizli medveda, uz upozorenje „ČUVAJ SE ZVERI!“. Kada prestane rastinje tj. pukne pred očima goli krš tada počinje pravi uspon na TF, sa dobro poznatim prizorima iz putopisa i reportaža naših kolega: vijugava, asfaltna „zmija“ koja kao da želi da sama sebe ugrize za rep, i tako sve do betonskih nadvožnjaka koji najavljuju ulazak u tunel odn. stizanje na cilj.

TRANSFAGARAŠAN, stigoh i ja! A gore – vašar, ali u pozitivnom smislu. Barakice sa suvenirima, ne baš naročit izbor hrane (TF varijanta fastfood-a) gde dominira u ponudi Kurtoš Kalač i Langoš. Na jednom mestu se nudi neka varijanta pečenja – komadi mesa od oko ½ kg koji se vrte nanizani na ražnju, kao gril pilići, pa tako u više redova a kupac bira koje će parče. Nisam odoleo, što se vidi iz priloženog, ali nisam bio nešto gladan pa sam se zadovoljio mekikom (langošom). Malo sam se promuvao, kupio par magneta za frižider – trofeja koji će sutra biti materijalni dokaz da sam bio ovde. Sve vreme, na vrhu TF, nisam skidao kišno odelo jer sam već bio toliko mokar, ali ne od kiše nego od znoja. Kada sam, posle nekih sat vremena pauze, krenuo nizbrdo ka Kartisoari morao sam da stanem i da se komplet presvučem. Srećom, uspeo sam da u kofer ubacim moto jaknu a na sebe sam navukao duks i letnju, mash jaknu koju sam poneo onako, više iz zajebancije, i nastavio put. Silazak sa TF na severnoj strani je takođe veoma lep za vožnju, podsetio me je na one krivine na Divčibarima iz pravca Valjeva. Posle Karticoare ruta vodi na istok prema gradu Sibiu posle koga počinje autoput (za koji ne treba vinjeta za motore, jel da).

Brana

Jezero

Transfagarašan

Transfagarašan

Transfagarašan

Transfagarašan

Transfagarašan

Transfagarašan

Transfagarašan

Transfagarašan

Transfagarašan

Transfagarašan

Transfagarašan

Autoputem se dosta brzo stiže do Sebeša, koji je bio konačna odrednica za 2. dan vožnje, tačnije selo Petrešti, odmah posle Sebeša, par kilometara u pravcu Transalpine. Tu me je čekao moj drugi smeštaj u rustičnoj, biker friendly Vili ADR. Odmah sam se raspakovao, platio da se sutra ne zadržavam i – malo razočarao.

Lep ambijent kvarila je činjenica da u vili ne postoji opcija da se u sklopu objekta obeduje, iako postoji lepa zajednička kuhinja i trpezarija gde možete sami sebi spremiti sve što želite. Postoji i kafe-aparat u koji se ubacuje lova (lei), pa ako nemate potrebne apoene ostaje vam samo da sednete na motor i odete u obližnji kafić, ili da nekog od gostiju šarmirate da vas časti. Ruku na srce, mogli su bar kafu dobrodošlice da ponude… Inače, smeštaj je bio veoma čist i pristojan, ja sam dobio sobu u polu-natkrivenom holu pored recepcije, a neke kolege po motoru su spavale u simpatičnim kućicama u dubini dvorišta.

smeštaj

smeštaj

smeštaj

smeštaj

S obzirom da nisam bio posebno gladan skoknuo sam do Sebeša ali me nije nešto posebno dojmio (da li što je bio radni dan), očekivao sam neke kafiće u centru. Međutim nisam naleteo ni na jedan, pa sam svratio do nekog Supermarketa i kupio klopu i 2 domaća (kraft) piva sa pojačanom količinom alkohola koja su me taman anestezirala da smirim adrenalin i na miru zaspim.

večera


Za nastavak putopisa, posetite temu na forumu – Konačno, prvi put na Karpatima!


Da li želite da dobijate obaveštenja o novim tekstovima?

Svakog petka ujutro šaljemo email sa listom tekstova koje smo objavili te nedelje, svima koji su se prijavili na BJBikers email bilten. Na taj način možete ostati u toku sa novostima, čak i ako neki tekst propustite u toku nedelje… 


Ivan Pavlović
Ivan Pavlović
Osnovao bjbikers.com sajt davne 2005. godine, sa idejom da okupi motocikliste koji vole putovanja, vikend vožnje, moto sport i samostalno popravljanje svojih dvotočkaša. Inicirao većinu tradicionalnih BJB akcija. Minimizovao je vožnju motocikla po gradu, fokusirao se na moto stazu i višednevna putovanja. Suprug, otac dvoje dece.
11,055FanovaLajkuj
72PratilacaZaprati
108PretplatnikaPretplatite se