June 4, 2020
Naslovna Moto putopisi Optimisti bez razloga

Optimisti bez razloga

-

Danas smo iz naftalina izvukli putopis našeg legendarnog putopisca FuriosPande koji nam je podario fanatastične putopise poput Pet motora i jedan Ducati na putu za Nordkap, kao i putpois sa Krita. Danas vam donosimo putopis Optimisti bez razloga, u kom su FuriosPanda i njegova supruga otišli na Korziku u paru, svako svojim motociklom. Uživajte u još jednom fantastičnom putopisu.


5. septembar 2015.

Ustali su rano jer ih je čekao dug put. Vreme je lepo, sunčano, baš kako treba da bude početkom septembra. Poveći prtljag je natovaren još sinoć. Ostalo je samo da čuvar parkinga ovekoveči ovaj svečani trenutak.

Optimisti bez razloga
Optimisti bez razloga

Osmeh na njihovim licima.

Optimisti bez razloga
Optimisti bez razloga

Ne, ovo nije prvi put da njih dvoje sa dva motora odlaze negde… ali je sada različito. Na oba motora se nalaze puni koferi, a odlučni pogledi i odmereni pokreti nagoveštavaju da se pred ovo dvoje hrabrih ljudi nalazi nešto ozbiljno – prava moto tura.

U moto smislu, ovaj prvi dan nije bio ništa posebno.

Uobičajena gužva na Bugarsko-Srpskoj granici, …

“Kolega, gde ideš?”

“Za Portugal.”

“…”

… povremene pauze, …

Optimisti bez razloga
Optimisti bez razloga
Optimisti bez razloga

… jagnjeće brigade u novootvorenom delu restorana Pego, …

… malo sunca, …

Optimisti bez razloga

… malo kiše …

Sve u svemu – ništa spektakularno. Već hiljadu puta su prolazili ovim putem.

Za prvo veče nisu rezervisali smeštaj. Svratili su na blef u Mećavnik i ispostavilo se da je ostala još jedna slobodna soba.

Ona u Mećavniku do sada nije bila ali je iz njegovih priča znala da treba da ga vidi. Oduševljena je.

I on je oduševljen – odličan internet u sobi iznad recepcije.

Sofija – Mokra Gora: 470 kilometara.

6. septembar 2015.

Predivno jutro.

Raspoloženje je na nivou.

Jutarnja vožnja je bila toliko dobra da se nisu zaustavljali čak ni da uživaju u neverovatnoj tirkiznoj boji Drine ili u pogledu ka ćupriji. Kad su najzad stali, na njegovo iznenađenje, ona ode da krade jabuku.

Eh ti bajkeri… Vožnja motora budi ono najgore u ljudima i navodi ih na greh.

Kod Gacka skreću u pravcu Nevesinja i prave malu pauzu.

Proveravaju njene gume. Nisu baš istrošene do ivica ali se i ne može reći da vozi penzionerski.


Od Gacka do Nevesinja su imali najbolju zajedničku vožnja do sada. Prazan brz put, obaranje u krivinama, adrenalin na nivou. Sjajno.  

Pre Mostara se zaustavljaju da naprave prvu zajedničku fotogrfiju.

Prolaze pored Mostara ali malo omaše put i voze na okolo. Posle nekih serpentina, naiđu na auto-put. Nisu ni znali da A1 počinje još u BIH. Puštena je i naplatna rampa. Da bi svojoj ženi olakšao manevrisanje i petljanje sa parama, on džentlmenski plaća putarinu za oboje. Momak u kućici kaže da ona prvo prođe. Ona kreće da ga obilazi sa desne strane ali zaboravlja da ima kofere. Njen levi kofer udara u njegov. BMW F700GS je na zemlji, a ona pada na stepenište susedne kabine za naplatu. Dok svi na okolo pritrčavaju i dižu motor, ona ustaje i valja se od smeha. Nema ništa slomila samo ogrebotina i otok. Što bi se reklo, oprema je odradila svoje. Ne izgleda strašno, zar ne?

“Ništa, mala ogrebotinica i sićušan otok..” teši je on. :ups:

Do kraja dana ponosno je ponavljala: “He, he… Srećne mi rane junačke…”

Kad su izašli na auto-put, prosečna brzina se znatno povećava. Jedino zadržavanje su imali na granici sa Hrvatskom. Tamo su im neki klinci policajci i carinici prvo udarili pečate po sred novih pasoša a onda im prekopali apsolutno sve torbe. Revnosni službenici pedantno su izvadili stvari i pregledali sve: gaće, kozmetiku, uloške, svu moto opemu… Da li su naši motoristi popizdeli? Jesu.

Malo odvrću gas i ubrzo stižu u luku Split. Kupuju karte za trajekt do Ankone. Morali su mnogo ranije da prođu pasošku kontrola (svi su bili veoma ljubazni) i da stanu u red za ukrcavanje.

Dugo čekanje…

Ulazak na ovaj trajekt je jednostavan. Zona za parkiranje motora je na donjem nivou i nema nekih većih problema čak ni za početnike.

Lađa je zaplovila kad se već smrklo. Pogled ka Splitu je fenomenalan.

Posle celog dana vožnje, prijaju pivce i cigara na palubi.

Ako ne možete dobro da spavate u kabini trajekta zbog buke i vibracija, iskoristite to i uživajte u jednoj od najlepših stvari na plovidbi preko Jadrana – izlasku sunca.

Mokra Gora – Split: 420 kilometara (+237 kilometara vodenim putem do Ankone).

7. septembar 2015.

Feribot je stigao rano ujutro u Ankonu i posle kafice na benzinskoj pumpi, vožnja je mogla da počne. Trebalo je do kraja dana da preseku Italiju i da stignu na drugu stranu čizme, negde u visini cevanice. Umesto auto-putem preko Bolonje, uputili su se lokalnim drumovima kroz Umbriju i Toskanu.

Optimisti bez razloga
Optimisti bez razloga

Opcija curvy roads na gps-u ih je vodila po svakakvim zabitima i divljim putićima. Jedan predivan proplanak u Umbriji su iskoristili za kratku foto sesiju.

Ipak,  veoma često su se alternativni putevi koje gps predlaže pretvarali u polumakadam sa dosta rupa i šljunka. Njegov veliki Adventure je to peglao bez pardona ali mali GS F700, sa spuštenim vešanjem i punim koferima, to teže podnosi. Trnu joj ruke.


Oko 3 popodne su stigli u okolinu Arezzo-a. Ovo je treći dan vožnje i umor počinje da savlađuje ženski deo ekipe. Donose odluku da do Livorna, krajnje destinacije za danas, idu auto-putem. Uštedeće vreme, moći će da se odmore i ljudski večeraju.

Koliko je vožnja po neravnoj površini izmara, toliko italijanski auto-put budi Supermena u njoj. Mali GS šiba kao lud. Provlači se između kolona kamiona u desnoj i brzih automobila u obilaznoj traci. Par puta ju je (kada je stigne) upozorio da uspori.

Popodne stižu u Livorno. Uz put su rezervisali pristojan hotel u centru grada. Bilo je boljih i jeftinijih hotela ali su tražili takav koji ima garažu da ne bi skidali sve stvari sa motora.

Ona je preko TripAdvisera pronašla restoran Ghignoli Maila Gioia. Uz muziku Pink Floyd-a, lokalno pivo i dobru klopu, prepričavali su današnji dan i nestrplivo očekivali sutrašnji.

Ankona – Livorno: 390 kilometara. Mnogo pauza i odmaranja.

8. septembar 2015.

Napustili su hotel pre doručka jer trajekt kompanije Mobi kreće rano, u 8 ujutro. Ukrcavanje motora je ovde bio malo veći (da ne kažem veliki) izazov za početnika. Trebalo je popeti se dva sprata, voziti na okolo i svo vreme izbegavati metalne grbe koje su, citiram: “rasute po podu kao minsko polje”. Iako se oduzela od straha ipak je nekako uspela.


Plovidba je trajala 4 sata i svo to vreme je bilo posvećeno njoj. Prva dva sata su prošla u seansi smirivanja od stresa zbog ukrcavanja.

Druga dva sata su radjene psihološke pripreme za silzak sa broda. “Diši duboko… Slušaj chillout muziku da se opustiš…” Na brodu je bilo 3-4 bajkerke i svakoj su oči bile pune straha a ponekoj i suza. Šou… htedoh reći… užas. Na šta su sve primorane jadne žene bajkera samo da zadovolje očekivanja svojih ambicioznih muževa.

Sledi “strašno” ali ipak uspešno iskrcavanje i… i… i… i ostvaruje se višegodišnji san:

KORZIKAAAAAAA!!!!

Primedba autora*

Sigurno to niste provalili do sada pa da otkrijem tajnu: ovo dvoje ljudi o kojima pišem u trećem licu, to smo u stvari Tanja i ja.  :Joska:

Već šest godina maštamo da odemo na Korziku, planiramo sve detalje, budžetiramo, brojimo dane… i na kraju se uvek nešto dogodi pa odustanemo. Čisto zbog malera, puj, puj, da se ne ukaže da je i ovo bio samo san, do sada sam držao u tajnosti imena aktera i krajnju destinaciju. Pišem kao na prstima samo da ne izbaksuziram nešto… ali sada, kada smo već 100% stigli, nastavljam u normalnom putopisnom stilu.

Dakle, jasno je ko je i gde išao pa sad mogu da kažem nekoliko reči o pripremama za ovu turu.

Prvobitna ideja je bila da uštedimo par hiljada kilometara, da motore pošaljemo do Rima i da do tamo odemo nekim low cost-om. Na isti način i vraćanje. Razloga za to izbegavanje “prazne” vožnje je bilo nekoliko ali su dva bila osnovna. Tanja je novopečena bajkerka koja, između ostalog, nije kao od brega odvaljena, nema natprosečnu fizičku kondiciju a i nikada nije vozila ovako dugu turu i to sa natovarenim motorom. Zato smo želeli da vozi samo tamo gde je interesantno: po samom ostrvu i Toskani. Drugi razlog sam ja. Posle pada i lomljenja ključne kosti (i još nekih kostiju), doktor mi je rekao da budem oprezan, da ne opterećujem levo rame i da ni u kom slučaju ne padam na njega dok mi ne izvadi titanijumski implantat. Plan je bio da odmah po povratku sa ove ture organizujem operaciju da bih bez metalnih ojačanja mogao da uđem u moto sezonu 2016.

Kako to obično biva kod nas, plan je jedno a realizacija nešto sasvim drugo. Pos’o-kuća, deca-klijenti, drnde mrnde… Sve u svemu, do poslednjeg trenutka nismo mogli da potvrdimo datum polaska pa je špediter na kraju odustao. Umesto da promenimo destinaciju i izaberemo nešto bliže (što bi svako normalan i uradio), mi rešimo da krenemo pa kad stignemo.

Da bih bio potpuno siguran da nećemo imati tehničkih problema sa Tanjinim GS-om (samo bi mi to falilo u životu), 5 puta sam ga vozio u servis: podešavanje ručice kvačija i kočnice, promena svih mogućih ulja, kontrolna dijagnostika na kompjuteru, stezanje šrafova… Par dana pre puta smo montirali komplet BMW Vario kofera ali ih iz predostrožnosti nismo punili do maximuma niti držali u raširenom položaju.

Kada je već reč o prtljagu, putovanje sa dva motora je mnogo komfornije – pojavljuje se višak slobodnog prostora. Prvi put smo sa sobom poneli sve što smo želeli. Skoro prazan tank bag me je inspirisao da ponesem bolju foto opremu: Canon 6D, dva objektiva (24-70/2,8 i 70-200/4) i GoPro kameru. Čak sam poneo i stativ i daljinski okidač. U vezi ovoga ću odmah da se izjasnim. Osim ako vam osnovni cilj nije pisanje putopisa ili fotografisanje, nema potrebe nositi ovako nabudžanu tehniku. Prvo, sa ovakvim aparatom si mnogo nefleksibilniji. Ko je radio sa DSLR aparatima zna da se uvek pogrešan objektiv nalazi na telu. Dok ga promeniš, prođe voz. Drugo, kadriranje sa kacigom i rukavicama je veoma komplikovano. Ne vidi se dobro kroz vizir i možeš slučajno da promeniš neki parametar a da ne primetiš. Meni se nekoliko puta pomerila kompenzacija expozicije i to sam primetio tek kada sam blede fotke prebacivao na kompjuter.

Što se tiče odeće, jedva smo presekli u čemu ćemo da putujemo. U poslednje vreme nismo imali sreće sa vremenom pa smo krenuli pesimističnijom varijantom. Tanja je išla u svom Revit odelu koje je dobro za toplo vreme. Kad se dodaju ulošci odlično podnosi kišu i hladno. Ja sam se zeznuo i krenuo u BMW Streetguard odelu koje je idealno za osvajanje Nord Kapa i Aljaske u februaru. Pošto je na ovoj turi vreme skoro stalno bilo toplo i sunčano, veći deo puta sam se kuvao ko viršla.

Već sam spomenuo da smo samo par dana ranije znali tačan datum polaska. Samim tim, nismo rezervisali nikakav smeštaj. Računali smo na booking.com. To se već godinama pokazalo kao najbolja varijanta za spontana putovanja po Evropi. E, da se i u vezi ovoga odmah izjasnim: kada je reč o Korzici, taj pristup se ispostavio kao velika greška. Na Korzici u septembru jednostavno NEMA MESTA U HOTELIMA.

Produžavamo putopis. Kada smo se uz famfare iskrcali u Bastiju, još uvek uzbuđeni, krenemo uz obalu od hotela do hotela da tražimo sobu. Posle petog “nema”, seli smo u neki kafić da preko booking.com-a pokušamo da nađemo smeštaj. Cilj nam je bila zapadna obala. Ćorak… Nema skoro ništa slobodno ni za večeras a ni u narednih 7 dana. Probamo mesto po mesto i nigde nema ništa. Naravno, uvek postoji varijanta od 300 Evra za noć…

Proveravamo i kampove. Nemamo kamp opremu i tržimo samo bungalove. Nema.

Totalno nespremni za ovako nešto, rešimo da promenimo koncepciju. Hteli smo da nam zapadna obala bude osnovna teritorija te da se po njoj motamo uz maksimalno dva noćenja na jednom mestu. U ovoj situaciji rešimo da prvo tražimo bilo kakvo prenoćište i onda da obilazimo kraj u kome se nalazimo.

Dok očajno pravimo refresh na sajtu booking.com, pojavi se u jednom hotelu blizu pristaništa slobodna soba. Verovatno je neko otkazao. Odlazimo pravo tamo. Tanja se vraća sa kiselim osmehom. Iznajmila je sobu za dve večeri, ali je cena… brutalna.

Kasnije se ispostavilo da su sve cene smeštaja na ovom ostrvu bile brutalne (oko 100 evra i na gore). Pretpostavljam da sobe po relativno normalnijim cenama postoje samo ako se mnoooogo ranije napravi rezervacija. U svakom slučaju, kad je već takva situacija, preostaje nam samo da povadimo sve kreditne karte na sto. One će sve istrpeti, barem dok ne stignemo kući.

Smestimo se mi u našu “zlatnu” sobu, lepo se odmorimo i napravimo prijatnu večernju šetnju po Bastiji. Najviše nam se dopao stari grad, koji je smešten na brdu.

“Poštovanje gospodine. Lepa boja, nema šta.”

Kolega verovatno ovde živi pa se uvežbao da parkira ispod prozora. Sigurno i izlazi na gornju ulicu, uz stepenište.

Par fotki za uspomenu i dugo sećanje.

Da ne bismo tražili restoran, uradimo nešto što nam je postao skoro svakodnevna praksa do kraja putovanja. U samoposluzi pazarimo razne vrste korzikanskih sireva, suhomesnatih proizvoda, voća i pića. Sve je neverovatno ukusno i zdravo a finansijski se i te kako isplati.

Izvaljeni na terasi grickamo korzikanske đakonije, pijuckamo vince, pufkamo cigare i gledamo kako nestaje dan. Na svakih desetak minuta poznati zvuk nas natera da glave proturimo preko terase – zaustavlja se neki bajker da pita za smeštaj. Bezuzpešno. Ne znam šta rade sredovečni parovi kao što smo mi kada u ponoć ne mogu da nađu mesto na kome će spavati.

Ovog dana smo vozili “čak” 9 a plovili 117 kilometara.

Budući da je putopis sadrži još teksta i slika koje nažalost ne možemo sve da spakujemo u jedan tekst, a da pri tome bude i pregledan, moramo vas zamoliti da nastavite sa čitanjem putopisa ovde.


Da li želite da dobijate obaveštenja o novim tekstovima?

Svakog petka oko 10h šaljemo email sa listom tekstova koje smo objavili te nedelje, svima koji su se prijavili na BJBikers email bilten. Na taj način možete ostati u toku sa novostima, čak i ako neki tekst propustite u toku nedelje… 


Jovan Ristić
Jovan Ristić
Pisanje tekstova za motociklističke magazine i sajtove počeo sam da radim 2013. godine iz strasti prema motociklima i moto sportu. Svoje prve "korake" započeo sam na dvotaktnim motorima koje obožavam i dan danas. Za mene motori predstavljaju strast, način življenja i smisao života. Ništa me u životu toliko ne dotiče kao zvuk motora... Poštujte sebe, nosite kacigu i ne konzumirajte alkohol dok vozite!
17,717FanovaLajkuj
1,287PratilacaZaprati
101PratilacaZaprati
119PretplatnikaPretplatite se