ČZ 175 ostavio je traga u mnogima porodicama, a zasigurno je ostavio dubok trak u sećanju Marka Višackog iz Vršca koji je dugo tražio i nabavio ČZ175 Sport, model 477, a zatim ga do detalja restaurirao. Budući da je restauracija protekla veoma detaljno i da je motocikl vraćen u najoriginalnije moguće stanje, rešili smo da njegov poduhvat pretočimo u članak koji je pred vama. Uživajte!

---

Priča počinje 1969. godine. Moj otac kupuje glanc nov motocikl ČZ 175 sport (477) u Robnoj Kući Beograd. Prvi model, sa hromiranim rezervoarom, Aprilia farom i bordo ramom, kao na fotografiji:

Otac se vozio se sa njom aktivno do 1975, prešao svega oko 12.000km, kada je rasturena radi “manjeg sređivanja”, i igrom sudbine ostaje rasturena nekih 25 godina. Delovi su se selili iz jedne šupe u drugu, gubili, sve dok se na kraju tako rasturena, nekompletna nije faktički poklonila kao “materijal za delove” sa sve saobraćajnom (bez ikakvog ugovora napravljenog – vrlo bitan detalj za naredni sled okolnosti).

Ja sam pre nekih 20 godina ušao u moto svet i uvek potajno hteo da nađem ili taj konkretan primerak ili sličnu da je sredim kako dolikuje i pozovem oca da je provoza jedan krug.
U to vreme tog modela nije bilo u oglasima. Kupujemprodajem još uvek nije postojao, bio je to period papirnih Halo Oglasa, bilo je Jawa 350 Twin Sport, poneka stara Totica, ali ČZ… ne.
2007. počinjem da učestvujem u Moto Klasik Šampionatu Srbije sa Jawom 250 (Model 559 iz 1968). Shvatam polako da dosta delova međusobno odgovara na svim tim ČZ-Jawama iz perioda 1955 – 1985 i prikupljam sve što mi ostane od moje trkačke “da se nađe jednog dana za projekat ČZ 175 sport”. Prelazim vremenom na Japanske motocikle, i onda zaboravljam na istočni blok.
Fast forward to 2012: Prijatelj koji voli oldtajmere, mi poklanja žutu ČZ 175 sport, u prilično neoriginalnom stanju, prilično prepravljenu, i što je najbitnije – bez papira. Uzimam je sa namerom da posluži za delove i slično iako sam svestan da svi autentični detalji nedostaju. Tokom narednih godina prikupio sam svašta, još jedan ceo agregat, točkove, kočnice, upravljače, ručke, fuzastere, ali legalan ram sa papirima – ne.

10 godina prolazi. Vozim Japance kao daily, novije, starije, i uspešno završavam restauraciju GPz-a 810 koji je poznat ovde na forumu. Ko je jednom prošao kroz proces restauracije motocikla do zadnjeg šrafa, zna odlično za postojanje tog crva, koji kad jednom uđe u čoveka, teško iz njega izađe, i vodi od patnji, muka, “šta mi je ovo trebalo”, stiže da jednog dana sa divljenjem gleda u gotov proizvod. Tako je i kod mene bilo. GPz 810 kao daily se koristi po sistemu: staviš ključ – vozi, jednom godišnje uradiš mali servis, ali nema šta da se čačka i radi na njemu kad je faktički nov motocikl. I evo ga isti crv ponovo. Što ne bi sredio ČZ konačno.

Počinjem da kačim oglase na svim mrežama “Kupujem ram i papire za ČZ”. Prepakovaću sve sa žute na legalan ram, uraditi motor kako treba i to je to. Nothing illegal there. Međutim oglas nema odgovora. Desetine komentara u stilu “Imao sam je”, ili “Imam, ali bez papira”. Godinu dana obnavljam te oglase. Zovem babe od 90 godina po nekim selima jer neko hoće da mi proda saobraćajnu ali nema kontakt sa vlasnikom, da bi nakon x dana traženja saznao da je čovek, vlasnik umro pre 20 godina i slično. Na kraju se pomirim sa sudbinom da papire neću naći, legalnih nema.

I setim se ja ponovo te nesrećne žute ČZ koji mi stoji ispod 2 cm prašine i razmišljam “A što moj otac ne bi otišao u MUP da podnese zahtev o vlasništvu vozila, on je jedini i prvi vlasnik, znamo kad je bila registrovana, Česi prodaju blanko pločice za ram, ukucaću šta treba i to je to”. I odvedem ja prilično nepokretnog oca u MUP da on lično podnese zahtev, zaprime oni to, kažu javićemo vam se uskoro sa rešenjem. Ja već srećan počeo da kupujem delove koji su mi potrebni za restauraciju, zovem MUP jednom,drugi put, “Nismo stigli, u gužvi smo”. Prođe još koja nedelja i stiže koverta sa odgovorom “Sa žaljenjem vas obaveštavamo da podatke o motociklu nismo pronašli budući da je previše vremena prošlo od poslednje registracije i više ne držimo arhivu do tih godina”. E tu mi već pada klapna, i mislim se pa da je Z1 900 ne bih se ovoliko cimao a ne za običan ČZ, neću ga ni raditi, dosta mi je tog motora.

Fast forward a couple of months: Drugar mi šalje broj, “Hej okreni ovog čoveka, ima ČZ 175 sport, prvi je vlasnik, ima papire, motor nije nikada bio u oglasima, ima 600km puta tamo i nazad, možda se isplati da rešiš više svoju muku”.

Dobijam broj telefona, ali se neko vreme i dalje dvoumim da li da uopšte okrenem, jer sam već izgubio nadu nakon 12 godina potrage, i već nebrojano puta zvao ljude sa “legalnim motorima”, pa se ispostavilo “Da, imam saobraćajnu, a vlasnik je u nekom selu kod Kragujevca, zaboravih ime, traži po selu limar je bio…”

Dok sam se ja dvoumio u posetu mi dolazi dobar prijatelj, imenjak, koji je veliki kolekcionar i ljubitelj starih motora, i igrom slučaja baš ove godine je završio restauraciju svoje ČZ 350 (model 472). Ispratio sam proces sređivanja ali je nisam video uživo. I dođe drugar.

Čoveče kako je mala! Kratka, uzana, lagana, imam osećaj kao na bicikl da sam seo. Dogovorimo se da se provozamo međusobno motorima, pa iskoristih priliku i da je provozam njegov ČZ. Mislim da bi najbolji primer mog stanja nakon silaženja sa nje bio dete koje je tek sišlo sa vrteške. Pa ja sam već zaboravio kako se ovo vozi! Naviknut na uglađen, miran rad Japanskih motora, da ne kažem dosadan, ovo zvrnda, drnda, klipovi u svađi, ali od najdosadnije Vojvođanske ravnice u vozaču bude osećaj ringišpila. To je to, zvaću čoveka koji prodaje motor. Kaže mi prijatelj, uzmi je, ja ći ti pomoći oko svega što mogu, budući da je vrstan mehaničar.
Sutradan:
-Dobar dan
-Dobar dan.
-Da li vi prodajete ČZ?
-Šta?
-Da li vi prodajete ČZ?
-Šta?

Jawu 175.

-A Jawu, pa da imam Jawu.
-Da li je to “Jawa” 175 Sport, ili stara Jawa totica?
-Ne, ne nije TERETNJAČA, ovo je baš Sport 1974 godište.
-Vi ste prvi vlasnik?
– Moj otac je.

-Da li je otac živ? Jeste hvala bogu. Znate zadnja kočnica nešto ne radi, a far nije vezan, jesam vam rekao da je sedište iscepano?…

-Ne zanima me stanje zaista, recite mi koja je poslednja cena?
Spuštam slušalicu. Gledam u prazno par minuta. Da li je moguće da nakon 12 godina imam rešenje ispred sebe?
-Halo imenjače, jel imaš prikolicu?
-Nemam.
-Sad ću da nađem ko rentira.

Uzimam slobodan dan budući da nas čeka 600 km puta. Žena pita “Kakav je to motor, kad ideš na drugi kraj zemlje po njega i uzimaš slobodan dan?” – “Dragocen”.

Organizacija celodnevnog odsustva nije baš bila jednostavna u moj slučaju iz više razloga. Prikolicu smo morali da rentiramo, a nije bila na raspolaganju kad se nama “ćefne” već je morala da se zakaže par dana unapred. Drugar imenjak saučesnik radi po smenama, nema vikend, već kako mu “zapadne”. Ja trenutno bez zamene na poslu, a prodavac (sin vlasnika) višnjica na torti. Plan mi je bio da zbog tolikog puta rešim sve u jednom danu, da odradim i prepis i da stavim tačku, ali kako kažu “Pretpostavka je majka svih zajeba”.

Par dana razgovori sa prodavcem idu u stilu:

-Mogu li da dođem prekosutra po motor?

-Au nemoj, idem na neku sahranu.

-Ok, kad vama odgovara?

-Ajde u ponedeljak, kad se vratim sa posla.

-Pa ako se nađemo popodne, nećemo moći da overimo potpise.

-A pa ne bi mogao svakako, moj ćale ne živi tu kod mene…

Ok. Kad sam imao strpljenja ovoliko, igraćemo tu igru. Buy the ticket, take the ride.

U trećoj reviziji dogovora, definisano je da dođemo popodne, od prepisa nema ništa, da spremim ugovore i da ih ostavim pa će čovek sa vlasnikom (ocem) da ode kad stigne da overi potpis i pošalje. Ok.

Pravac okolina Zaječara. Svojim kolima iz Vršca do izlaska iz Smedereva, tu ih ostavljam, drugar me kupi sa svojim kolima i zakačenom prikolicom i krećemo.

Dan divan. Pravi letnji. Rešimo da ne idemo autoputem, već regularnim, lepše je.

U kolima potvrđujemo jedini kriterijum za kupovinu: da su papiri regularni i da je ram prav. Stanje potpuno zanemarljivo. Agregat nebitan, estetika nebitna. Imam delova da sklopim skoro 3 cele i da nema ništa na sebi. Budući da je drugar iz Beograda, a ja u Vršcu, pravimo plan da na licu mesta kod prodavca rasturimo motor brzinski i ja odnesem jedan deo u Vršac, a on ostatak u Beograd, pa da na kraju objedinimo sve. On trenutno ima svoje dve ČZ 472 i jednu Jawu 354 u raznim procesima sređivanja.

Uživamo u putu pored Borskog jezera. Stižemo po mraku. Kad je video nas dvoje u BMW-u E28 kako smo došli po ČZ, prilično čudno nas je pogledao. 
Čovek nas vodi kroz dvorište do šupe gde motor stoji. Okruženje u skladu očekivanog, zavučena između mešalice, džakova sa betonom i starih merdevina. Da vidimo šta imamo pred očima:

Manje – više kompletna – prva boja, nije farbana ni zafarbavana. To nam se više puta potencira u priči, valjda diže rating kao kad nađete Lamborghini Miuru u prvoj boji, ne znam… 1974 godište, jedna od poslednjih serija kada su izbacili mešač za ulje (Imale su ga 1968-1972). Znači leva dekla umesto ulja ovde je klasičan tovarni prostor, odlično. Delovi koji obično stradaju kao što su hromirani izduv, i unutrašnjost rezervoara, za divno čudo u ovom slučaju zdravi.  Kilometraža je mala, oko 8.500km i parkirana je 40 godina. Točkovi za bacanje – idu novi obruči i žice svakako. Prednji blatobran za đubre – imam drugi. Ne treba ništa da se pegla, sve periferije idu svakako nove.

Ceo motor je održavan u stilu “Ako se nešto odvrne, stegnuću sa paljenom žicom”. Paljena žica se onda ukrasi izolir trakom. Ništa novo, kakvih sam se lomova do sad nagledao, ovo je još i dobro.

Prodavac pita “Da donesem akumulator sa skutera da je upalimo, trebalo bi da upali, prošle godine sam je palio”

– Ne treba, uopšte me ne zanima kako radi.

-Kako te ne zanima?

-Ma do vikenda će ovaj agregat već da bude izvađen i otvoren na radnom stolu. Imam još dva cela agregata, i još po neki cilindar itd. Bez brige.

Na licu mesta demontiramo sve delove limarije itd, motor obaramo, vezujemo, i pravac nazad.

Stižem kući u 2 ujutru.

Žena iz kreveta pita gde je motor?

-Eno ga u par džakova u garaži.

PA DA POČNEMO.

Naredno jutro. Da se vidi po dnevnom svetlu šta po mraku nismo videli, pa da se počne sa rasturanjem. Uz spajanje žica direkt na bobinu budući da je brava skinuta, mešavina iz šprica vezanog za karburator koji je brzinski očišćen, motor pali i radi. Radi 15 minuta u mestu da ga čujemo dobro zagrejanog. Ne lupa. Ler dobar. Prima gas normalno. Proba po ulici bez rezervoara i sedišta, menjač radi ok.

Čizme na štapovima su korodirane do tačke da im nema pomoći – moraće druge. Štapovi su pravi i ne vuče u stranu.

Nakon što je ram dobro odmašćen, pod tim mislim jedno 3 ciklusa pranja puromatom i natapanja svim mogućim sredstvima za odmašćivanje, skida se zadnja viljuška da bi se sredile čaure u istoj. Ona ima i mazalice na zadnjoj viljušci ali ih verovatno niko nije pipnuo od 1974. godine kad je izašla iz fabrike.

Skidanje čaura bi trebalo da ide rukom, ali u ovom slučaju moraju da rade i brener i stega.

Ram i viljuška su ošmirglani, ofarbani i sklopljeni. Taj deo motora je gotov i delovi će moći polako da se montiraju. Glava volana je podmazana kao i zadnja viljuška.

Nastavak projekta restauracije ČZ 175 Sport, možete pročitati i pogledati u temi na forumu jednostavnim klikom na sledećem linku – ČZ 175 sport, model 477 – kompletna restauracija

---

Da li želite da dobijate obaveštenja o novim tekstovima?

Svakog petka ujutro šaljemo email sa listom tekstova koje smo objavili te nedelje, svima koji su se prijavili na BJBikers email bilten. Na taj način možete ostati u toku sa novostima, čak i ako neki tekst propustite u toku nedelje… 

---

Svako od nas ima neke destinacije koje bi želeo da obiđe motociklom, a za našeg člana foruma te destinacije su postale realizovane. Portugal i najzapadniju tačku Evrope – Cabo da Roca naš član foruma Mijatovicc obišao je ispunivši jedan od svojih snova. Uživajte u putopisu!

---

Pre svega, pozdrav svima!

Kao kratak uvod u celu ovu priču oko krajnjih tačaka Evrope, koje čine:
Najsevernija: Norveška // Nordkapp
Najjužnija: Španija // Punta de Tarifa
Najzapadnija: Portugal // Cabo da Roca
Najistočnija: Rusija // vrh na grebenu Urala

A kao dobar momenat i priča obilaska motorom, doneo sam odluku da je vreme da krenem u ispunjenje dečačkih snova.

Krajem prošle godine, a nakon moje solo avanture po Italiji, dolazim do zaključka da su daleka putovanja moja strast i nešto u čemu baš uživam, a samim tim su mi po glavi krenule da se vrte krajnje tačke Evrope. Mnogi bajkeri kažu da je put na Nordkapp „bajkersko hodočašće“ i da mnogi imaju želju da odvezu svoje ljubimce do tamo.

Obzirom na to da sam krenuo ozbiljno da istražujem rute i čitam iskustva ljudi koji su posetili Norvešku, donosim odluku da je pravi trenutak da se „zagrejem“ i odradim, po meni, lakši deo i da čekiram južnu i zapadnu tačku. Otvaram Google Maps, kucam Cabo da Roca, gledam onu plavu putanju i krećem da se smejem – da, to je to! IDEMO!

Februar 2025.

Zvanično sam počeo da spremam rutu i pripremam ceo put. Prvobitni plan je bio da idem solo i ceo put sam tako pripremao i prilagodio sebi. Dakle, vrlo jednostavno i egzotično – od Beograda do Đenove autoputem, a zatim hvatam more i uz obalu do Portugala. Okvirno oko 26/27 dana, i definitivno određujem da je sredina avgusta idealna za polazak.

Mart 2025.

U međuvremenu, nakon spremljene rute i svih detalja, devojka je rešila da želi sa mnom, kao i moj kolega sa njegovom devojkom. Dakle, definitivno nisam solo i plan se malo menja. A da nas predstavim – Bojan i Jelena, Marko i Tamara, sa dva motora spremna kao zapete puške.

April – jun 2025.

Krenulo je lepo vreme i naše pripreme za put. Kao i svaki sportista, tako se i mi vožnjom spremamo za put – špartamo po Srbiji i regionu gore-dole, nabijamo kondiciju, ispitujemo motore kao i naše granice. Reč je o dva „Kineza“ – moj Moto Morini X-Cape 650 i Markov QJ SRT 550X. Da, zaista sam verovao u te motore. U tom trenutku moj X-Cape je imao 31.000 km i nije ni „štucnuo“ – zaista dobra mašina. No, jedno jutro stiže poruka da se Mare ponovio sa novim Tracerom 9GT i da njim ide na put. Promenom broja ljudi došlo je i do promene broja dana, te smo zbog mogućnosti godišnjih odmora sveli plan na 20 dana. Uh! Biće gusto, ali idemo!

Plan je bio ovakav:

• 01 / 19.08_ Brograd – Venecija 780km
• 02 / 20.08_ Venecija – Nica 539km
• 03 / 21.08_ Nica – Barselona 662km
• 04 / 22.08_ Barselona Free
• 05 / 23.08_ Barselona – Alicante 528km
• 06 / 24.08_ Alicante – Malaga 478km
• 07 / 25.08_ Malaga – Tarifa – Sevilla 365km
• 08 / 26.08_ Sevilla – Lisabon 464km
• 09 / 27.08_ Lisabon Free
• 10 / 28.08_ Lisabon – Porto 320km
• 11 / 29.08_ Porto free
• 12 / 30.08_ Porto – Madrid 562km
• 13 / 31.08_ Madrid Free
• 14 / 01.09_ Madrid – Andora 616km
• 15 / 02.09_ Andora Free
• 16 / 03.09_ Andora – Grotte du mas – Marsej 580km
• 17 / 04.09_ Marsej – Genova 400km
• 18 / 05.09_ Genova – Padova 362km
• 19 / 06.09_ Padova – Beograd 780km
• 20 / 07.09_ Rezervni dan

Da! Vrlo ambiciozno – slažemo se svi, ali što da ne. Odluka je pala da smeštaj tražimo dan za danom, da okvirno znamo gde želimo da dođemo, a sve ostalo „peglamo“ usput.

Jul 2025.

Spreman kao zapeta puška, sa perfektno sređenim motorom i, moram priznati, sa lepom kondicijom, palo mi je na pamet da se provozam i pogledam ponudu motora. Da vas uvedem – u tom periodu sam čekao da se pojavi Moto Morini X-Cape 1200, kog sam još na sajmu motocikala video i definitivno doneo odluku da će to biti moj novi ljubimac. Međutim, najave da će doći kod nas do jula nisu bile tačne iz nama nepoznatih razloga, pa je taj mali crv u meni krenuo da „kopa“ i istražuje.

Ponuda je bila vrlo široka, ali i vrlo skupa – tu su bili novi Ducati V2S, Triumph Tiger 900 Rally Pro i moj dugogodišnji san, GS 1250 Trophy. Naravno, svi su preko 18.000 €, a ja taj novac nemam, pogotovo ne sada pred put. Ali, kako to život namesti – nakon posete salonu Ducatija, gde sam gledao V2S i skoro bio na ivici kupovine (ali je bilo upitno da li bi stigao za mesec dana), sedim sa drugarom i mastimo se girosom kod Arene. Dolazimo do ideje da se provozamo do BMW-a da vidimo šta ima. Reko’ – što da ne, kuda sve tu i to.

Dolazim, gledam novi F900 GS Adventure, naravno u full opremi. Cena jaka, ali hajde da ga provozam – i nema greške, dobar motor. Nakon razgovora i moje ushićenosti, oni dobri ljudi iz BMW-a ponudili su mi jako lep popust za taj model sa full opremom, i imali su ga na lageru. Mislim da vam je jasno – izašao sam sa predračunom i kupio ga.

Dobro, sada je situacija jasna – imam novi motor. Kroz par dana sam rešio tih prvih 1000 km i odradio prvi servis, X-Cape sam prodao i konačno sam miran – sve sam rešio u mesec dana.

Avgust 2025.

Nakon svog ludila koje se dešavalo u proteklim mesecima i mnogo posla, konačno je došao taj trenutak – mi krećemo za Portugal! Ne mogu vam opisati tu ushićenost i radost. Rutu imamo, sve potrebne informacije imamo, osiguranja, opremu i, pre svega, dobru volju.

19.08_  Beograd – Venecija
Nakon neprespavane noći, alarm se oglašava u 5h. Već budan, ustajem kao da sam spavao 10 sati, oblačim se i silazim u dvorište do motora kog sam natovario veče pre, tako da sam bio spreman za pokret. Nalazimo se kod Nisove pumpe na Adi, proveravamo gume i krećemo – ljudi, mi krećemo!

Krajnji cilj za danas je Venecija, a put nas vodi preko Zagreba i Ljubljane do Trsta. Kratka pauza u Motocharlie i nastavljamo za Veneciju. Mislim da je ovo svima poznato i generalno dosadan deo puta, no stižemo u Veneciju oko 19h. Hotel smo rezervisali na Bookingu dan pre. Presvlačenje i pravac obilazak, ali ovog puta Venecija noću – iskreno nisam očekivao da je tako puna i noću, ali je stvarno dobar doživljaj videti je takvu.

Plan za sledeći dan je Nica – nalazimo smeštaj i pravac spavanje.

Ukupno: 812 km

Nastavak putopisa Portugal // Cabo da Roca 2025 možete pročitati u temi na forumu.

---

Da li želite da dobijate obaveštenja o novim tekstovima?

Svakog petka ujutro šaljemo email sa listom tekstova koje smo objavili te nedelje, svima koji su se prijavili na BJBikers email bilten. Na taj način možete ostati u toku sa novostima, čak i ako neki tekst propustite u toku nedelje… 

---