Možda se sećate ranije objavljenog putopisa “U Gruziju nećete moći – Turska kao uteha”, a danas stiže putopis “Gruzija na ne baš planiran način” od našeg člana Cedo 11. Današnji i pomenuti putopis su ista avantura iz perspektive dva različita aktera. Uživajte!

Pre nego što počnem da pišem malo detaljnije o samom putopisu, koji će uporedo biti propraćen slikama, a naposletku i celokupnim snimkom, o ne tako dalekoj Gruziji (barem ne u geografskom smislu), u samom uvodnom delu ću reći par stvari kako sam došao na ideju za ovo putovanje, zašto sam došao na ideju o ovom putovanju, kako je sve proteklo u idejnom razmišljanju pre samog putovanja, periodu pripreme i same realizacije i ostalih stvari koje su se ticale svega. Ukratko zašto baš Gruzija?

Iako nisam skoro bio aktivan na forumu (7+ godina, morao sam da resetujem šifru jer sam je zaboravio), a godina i više otkako sam pisao neki putopis, ne zamerite mi ako ću malo uvodni deo odužiti, ne bi li vam predstavio kako je sve ovo krenulo.

Već par godina unazad, tokom intezivnog razmišljanja kuda putovati, nekako sam stekao utisak da posle skoro trinaest godina, koliko aktivno vozim motor, prostor i okolina unutar same naše lepe Srbije, a i šire okoline, postao mi je skučen i pomalo, da me pogrešno ne razumete, nedovoljno inspirativan.

Pre  nekoliko godina, kada je naš dobro poznati Radić prvi put, a nedugo posle i drugi put, bio u Gruziji, kada se vidimo negde, da li kod njega u radionici ili na nekoj planini tokom kampovanja, pričali smo kako mu je bilo na putovanju, za mene tada, u poprilično nepoznatoj Gruziji. Tokom priče i hvalospeva da mu je to tada bilo jedno od najlepših putovanja, trudio sam se da u svojoj glavi projektujem situaciju da i ja, tj. da ću i ja, jednog dana da pokušam da se otisnem u tako neka (u to doba za mene) veoma daleka putovanja.

Dosta godina posle, kad god sam pomislio o samoj Gruziji, ako mi se u tom trenutku nađe u blizini neki uređaj na kom mogu da uključim mape, upišem mesto svog stanovanja – glavni grad Gruzije, Tbilisi, i tokom čekanja da se putanja na uređaju generiše, zamišljao sam da sam osedlao svog metalnog konja i uputio se u bespuća istoka. Ali, ubrzo se na tome i završi. Putanja prikazana na uređaju i brojka koja se merila u kilometrima me je odmah odbila. Momenat kratkotrajnog razočaranja. Sa tadašnjim iskustvom verovatno nebih mogao to da izguram do kraja i, sa ove tačke gledišta, ne bi bilo kompletno putovanje. Ovakvi momenti su se s vremena na vreme ponavljali i tištili me, ostavljajući iza sebe neku vrste nelagode. Međutim…

Pred kraj 2024. godine sam opet počeo sve intezivnije da razmišljam i da preko interneta istražujem Gruziju. Do tada je moje saznanje o Gruziji je šturo, da ne kažem – nikakvo. Znao sam da izlazi na Crno more, da je glavni grad Tbilisi, sa kojim državama/zemljama se graniči, da su poznati po dobrim vinima, Staljin da je tu rođen i ništa više. Opet, čovek bi rekao zašto bi neko tamo išao (što mi i jeste dosta ljudi postavilo to pitanje tokom i nakon tog perioda), ali sa druge strane, ni informacije sa kojima sam raspolagao u datom trenutku, većini ljudi je to bila nepoznanica.

Nakon što je tek došla ova 2025. čvrsto sam rešio i sebi rekao: „Ovo je godina kada ću da idem u Gruziju!“. Na ovo moje lično prihvatanje činjenice da je to to, treba preći na naredni korak, možda i najteži. Kako?

Kao prosečni građanin ove zemlje moram se pomiriti sa sudbinom da nemam baš puno dana koje bih mogao da iskoristim od godišnjeg odmora, a i finansije nisu baš jača strana, sve se u tom trenutku zvaničnog samoodobrenja činilo kao nemoguća misija. Kako god, čvrsto sam odlučio, ne želim više da maštam, hoću da san postane stvarnost!

Krenuo sam polako u ozbiljnije planiranje putovanja. Prvo sam preneo tu informaciju svojim bližnjima i da je to moja zamisao da tokom leta idem na ovo putovanje. Na prvu ruku, moje lično mišljenje je da me baš i nisu ozbiljno shvatili. Ipak je to dalek put, mislili su da ću možda i odustati do tada. Međutim, nisam se baš dao da to mišljenje i promenim i samo nakon par meseci neprestanog planiranja, sve je počelo da ide svojim tokom.

Motocikl koji trenutno vozim je Suzuki V-Strom 650XT iz 2019. godine. Pouzdana raga, koja me nikada nije ostavila nigde sa svojih 50.000+ kilometara na satu, prava putna krstarica. Preudoban, sasvim dovoljno snage, neverovatno mali potrošač. Može da se da se natovari kao teretnjak, ali to je ujedno i mana, jer je i sam po sebi pretežak za iole ozbiljniju vanasfaltnu vožnju, pogotovo ako se putuje na duže, što iziskuje i više stvari da se ponese. Ali, i to prevazilazi, samo je potrebno malo više angažovanja. Imam to što imam za sada, a za ubuduće  ćemo videti, kada dođe vreme za to.

Tokom prvomajskih praznika i jedne vožnje po jugu Srbije, na kom smo bili Gliga, Radić, Spaja i ja, obavestio sam ih da će moje putovanje u Gruziju biti realizovano ove godine, početkom avgusta, kada mi kreće kolektivni godišnji odmor. Ostaje mi samo kako ću da obezbedim sebi barem tri nedelje (dve nedelje je kolektivni godišnji odmor) za potrebe ovog putovanja. Finansije su u ovom trenutku postale drugi faktor, jer se uštedelo od početka godine, a ima još tri meseca do polaska.

Plan je bio da se putuje solo jer, i da sam pitao nekog da ide sa mnom, bilo bi to veoma teško oko same organizacije, pogotovo da neko uzme toliko dana godišnjeg odmora.

Nedugo posle, javlja mi se Spaja i tokom priče mi postavi pitanje da li bi bilo u redu da i on krene na putovanje sa mnom. Bilo mi je u početku čudno, ali tokom razgovora mi je postalo jasno da možda i nije pametno da idem sam na tako dalek put, pa smo se na kraju dogovorili da idemo zajedno. Posle par dana me je opet pozvao i pitao da krenemo njegovim kolima i prikolicom na koju ćemo da ćemo da stavimo motore, kako bismo barem uštedeli na energiji koja je potrebna da se stigne tako daleko. I ostalo je na tome do kraja. Delimično.

Kada sam tokom nekog druženja spomenuo Gligi za ovu opciju, i njemu se javila ideja da krene za Gruziju, ali da će javiti kada se iskombinuje sa vremenom.

I tako je sve, ukratko, krenulo. Bliži se vreme polaska, sva trojica smo uspeli da se izorganizujemo oko slobodnog vremena. Uspeo sam da osiguram sebi celih mesec dana godišnjeg odmora (povezao stari godišnji i masakrirao novi godišnji odmor), sredio na poslu sve što treba da se sredi. Ostaje samo da se iznajmi veća prikolica, jer Spajina prikolica može da ponese samo dva motora, pa smo kod mene u Zrenjaninu iznajmili prikolicu, po koju je Spaja došao. Tad smo natovarili moj motor i pravac Beograd, gde sam prespavao kod Spaje. Sutra, 2. 8. 2025. natovarismo i Gligin i Spajin motor i konačno krenusmo put Gruzije Spaja i ja (Gliga je u tom trenutku u Rumuniji, pa ćemo ga pokupiti za dva dana, kada bude sleteo u Trabzon). Motori i stvari su spakovani, vreme je da se krene. Biće ovo dug put. Veoma dug put…

Napomena:

Da bi dalja priča imala potpun smisao i ispratila sled događaja, bilo bi poželjno da, ako već niste, nastavak priče propratite prvo na https://forum.bjbikers.com/topic/232876-u-gruziju-ne%C4%87ete-mo%C4%87i-turska-kao-uteha/, gde je Gliga lepo i detaljno objasnio šta se u međuvremenu desilo i zašto nismo uspeli sva trojica da dođemo do Gruzije, a ja ću nastaviti priču od poslednjeg 16. odnosno 17. dana našeg druženja, tj. dana kada su oni krenuli nazad ka kući, a ja dalje putem Gruzije…

Nastavak putopisa “Gruzija na ne baš planiran način” možete pročitati u temi na forumu.

Da li želite da dobijate obaveštenja o novim tekstovima?

Svakog petka ujutro šaljemo email sa listom tekstova koje smo objavili te nedelje, svima koji su se prijavili na BJBikers email bilten. Na taj način možete ostati u toku sa novostima, čak i ako neki tekst propustite u toku nedelje…