Predlozi za izlete motociklom u Srbiji – Ečka i Titel

Srbija krije prelepa mesta. Predlozi za izlete motociklom u Srbiji su neograničeni. Prošle nedelje predstavili smo vam Vršac, a ove nedelje na redu su Ečka i Titel.

Dvorac, poznatiji kao Kaštel, nalazi se u Ečki na teritoriji opštine Zrenjanin. Dvоrаc је dео kоmplеksа nekadašnjeg plemićkog imanja u kome se nalaze i prаtеći оbјеkti: kаtоličkа crkvа, stаrа kоnjušnicа i vоdоtоrаnj nа kаnаlu. Upstart Ečku je na licitaciji komorskih dobara kupio bogati Jermenski trgovac stokom Luka Lazar 1781. godine. Na pustari je osnovao naselje i izgradio crkvu za stanovnike naselja, odnosno za podanike na imanju. Dvorac je početkom XIX veka u tzv. engleskom stilu izgradio Lukin sin Agošton Lazar. Imanje i dvorac je 1870. godine otkupio grof Feliks Ornonkur, a nakon toga je dvorac dograđen i izmenjen 1898-99. godine. Današnji izgled zgrada dobija kada je porodica Ornonkur bila u najvećem usponu i sa novim prezimenom De La Fontagne et d Harnoncur et Univerzagt i Palavicani. Kompleks dvorca u Ečki je okružen manjim parkom, a nekada je činio veću ambijentalnu celinu u kojoj je grof Feliks Ornonkur postavio parkovsku skulpturu, fontanu i drugi parkovski mobilijar. Nekadašnji pomoćni objeti su udaljeni od dvorca, a danas se nalaze izvan kompleksa. Vlasnik je bio nadaleko poznat odgajivač rasnih paradnih konja.

Nakon što je renovirao i dogradio dvorac grof Feliks De La Fontagne et d Harnoncur et Univerzagt i Palavicani, priredio je bal u rođendansku čast svojoj ćerki, na kome je svirao Franc List lično i uz prisustvo najuglednijih ličnosti iz Austo-Ugarske Monarhije, na čelu sa čuvenim grofom Esterhazijem. U okolini dvorca se nalaze crkva, ribnjak i vodotoranj koji celom kompleksu daju izuzetan ambijentalni i prirodno-ekološki značaj. Dvorac je renoviran i u dobrom stanju, a njemu se nalazi hotel lovački dvorac “Kaštel”. Dvorac je proglašen za spomenik kulture 2001. godine.

Kada sam poslednji put bio u poseti dvrocu bila je neka velika svadba. Baš mnogo ljudi je bauljalo unaokolo pa mi je bilo glupo da sad ja kao totalni “uljez” nešto slikam. Jedinu fotografiju jednog dela dvorca sam napravio sa strane parkinga. 

Međutim, to me nije sprečilo da obiđem (po meni) ništa manje atraktivne pomoćne objekte koji su se nekada nalazili u sklopu imanja.

Prvi je bila konjušnica.  Konjušnica je najstariji objekat na imanju koja je uprkos veoma lošem stanju zadržala originalni, izvorni oblik.

Nakon obilaska konjušnice, izašao sam sa imanja, prešao put i uputio se ka starom vodotornju koji je priča za sebe.

Pre mnogo godina, putujuća družina Jove Čizmića stigla je do zamka u Ečki. Pošto je već bila noć, spahijine sluge su ih smestile u zasebnu kuću u vrtu da prenoće. Tokom sutrašnjeg dana, pored malog vodoskoka zamka, počela je da se gradi bina. Kulise su na svoje mesto stavljene u sumrak istoga dana. Tri spahijine kćerke su sa zanimanjem pratile ove pripreme, a najviše pažnje su posvetile vitkom, prelepom mladiću do pola nagom, koji je radio za trojicu. Kada se spustila noć, spahija je sa porodicom i svitom zauzeo mesto, na pozornici su popaljene sveće i predstava je počela.

Bio je to neki lak i naivan komad o mladoj devojci koju saleće mnoštvo udvarača, ali ih ona sve odbija, čekajući svoga dragana da se vrati iz rata. Na kraju, izabranik njenog srca dolazi, rasteruje stare i dosadne udvarače i sve se lepo završava. Spahijine ćerke su oduševljeno tapšale na kraju. Bez obzira na naivnost komada, magija pozorišta se po prvi put odigrala pred njihovim očima. Pa, ipak, nešto ih je zbunjivalo. Na sceni su prepoznali skoro sve glumce koji su tokom dana postavljali kulise, samo nije bilo onog prelepog mladića, i nisu znale gde se do večeras skrivala ova jedina, prelepa devojka u trupi. Glumci su izašli da se poklone, i gle čuda – lepotica je skinula periku i kostim.

Pred ćerkama spahije je ponovo stajao lepi mladić od pre podne. Od uzbuđenja, najjače je ciknula najmlađa sestra. Još dugo nakon predstave, mlada devojka se nije odvajala od lepog glumca. Primetivši opasnost, stari spahija je glumcima platio mnogo više od obećanog i otpustio ih. No, mladić nije otišao sa trupom. Danima se glumac sakrivao u senci hrastova ogromnog parka u Ečki. Spahija ništa nije primećivao, sve do jedne večeri, kada ga je probudio lavež pasa. Izašao je na terasu i ugledao u dubini parka dvoje mladih. Gnevan je odvezao pse i napujdao ih na mladića. Mladić je počeo da beži, ali je stigao samo da utrči u kulu, koja se nalazila preko puta glavne zgrade zamka. Tu su ga psi sustigli i rastrgli.

Devojka se više nikada nije udavala, ostala je da živi u zamku Ečke sve do svoje smrti. Interesantno je to, da su i nakon spahije, koji je sagradio Ečku i kasniji vlasnici zamka bili stranci. I još nešto: ovaj neogotski zamak nikako da se restaurira do kraja. Dok je glavna zgrada obnovljena, kula preko puta nje, koja je isto tako deo zamka, još uvek je oronula i napuštena. Nekoliko puta je do njenog ulaza dovlačen materijal za obnovu i dovođeni su neimari sa juga. No, svaki put neposredno pre nego što bi radovi započeli, iz unutrašnjosti bi se čulo režanje. Psi koji su rastrgli mladića, sada su postali čuvari njegovog večnog prebivališta.

I dan danas, velikim se parkom Ečke, posebno u najsenovitijim delovima mogu primetiti mladi parovi. Kažu da je hladovina ovoga parka lekovita. Devojka, koju ostavi mladić (ode od nje ili umre), dolazi u hladovinu visokog drveća, nadajući se da će ga videti. Čitavu ovu priču je zapisala pred smrt upravo najmlađa spahijina kćer. Jedino u svom zapisu nije navela, da li je ona u svojim šetnjama parkom uspevala da pomiluje dušu rastrgnutog glumca. Ali, postoji delimičan odgovor i na ovo pitanje. Starice iz sela i dan danas govore kako je kneginja pri povratku iz šetnje kroz šumu vrta bivala samrtno bleda, i kako bi joj se ruke nekontrolisano tresle. Kada bi nakon izvesnog vremena uspevala da se smiri, palila je sveću kraj vodoskoka gde su nekada glumci montirali binu i kulise.

Od maja do novembra, park Ečke ispunjava uspavljujući zvuk vodoskoka i teški mirisi borovine i voska. 

(legenda preuzeta iz knjige “SNOVI ZATRAVLjENIH KULA” Milana Belegišanina)

Odmah po izlasku sa imanja, nalazi se i Katolička crkva Svetog Jovana Krstitelja koja je pоdignutа је 1864. gоdinе nа mеstu stаriје crkve iz 1794. gоdinе. Pоdizаnjе crkvе finаnsirаlа је plеmićkа pоrоdicа Lаzаr od Ečke (Sigismund Lazar od Ečke), kаkо stојi nа mеrmеrnој tаbli iznаd zаpаdnоg ulаzа.

Za vreme Prvog svetskog rata, 11. novembra 1916, skinuta su sa zvonika tri zvona i odneta u vojne svrhe. Godine 1917. bio je imenovan za župnika Ludvig Grifel, koji je verno vršio svoju svešteničku službu sve do 1944. godine, kada je zajedno sa nemačko govorećim vernicima morao u progonstvo pred nadolazećim jedinicama Crvene armije i partizanima. Tih je dana odneto iz crkve mnogo dragocenosti. U kripti je razbijena grobnica dobrotvora ečkanske crkve grofa Lazara, uništene su orgulje, oduzet je župni dvor, upropaštena je crkvena arhiva zajedno sa matičnim knjigama. Preostali rimokatolici nemačkog jezika su delimično mučeni i ubijani, a ostali oterani u logore ili rudnike, gde ih je mnogo zbog zlostavljanja, teškog posla ili gladovanja umrlo. Preživeli su se zauvek odselili u inostranstvo.

30. jula 1998. godine je pogodilo Ečku, Mužlju i okolna sela strašno nevreme. Silan vihor je odnosio krovove, čupao drveće i uništavao imovinu. Takođe ova crkva je pretrpela velika razaranja, naročito krov, zvonik, prozori i stakla. Već sledeće godine su započeli radovi na obnovi, dok danas, crkva izgleda napušteno i sablasno.

Nedaleko od mesta gde se Tisa uliva u Dunav, a na južnim obroncima Titelske visoravni smešten je Titel – malo naselje bogato različitim prirodnim blagodetima i istorijskim nasleđem. Iznad ovog mesta nalazi se Titelski breg, najpoznatija lesna zaravan u ovom delu evrope, visoka 128 metara sa koje se prostire predivan pogled na čitav Titel, reku Tisu i njena ušća.

Istorijski gledano, Titel je naseljen još u kamenom dobu, ali nastanak njegovog imena još uvek nije razjašnjen. Vekovima unazad, ovo malo mesto u Vojvodini naseljavali su Kelti, Rimljani, Huni, a neki naučnici veruju da je Atila Bič Božiji, vladar Huna, upravo sahranjen na obroncima Titelskog brega. Naravno, sve je to u domenu legende, ali morate priznati da postoje izvesne šanse da se tako nešto desilo, budući da su Huni dugo naseljavali ove prostore.  Zaista, Titel je u prošlosti mnogo puta bio osvajan. Zbog svog povoljnog geografskog položaja, svakako je bio na meti mnogih vladara tokom prethodnih vekova.

Pored raznovrsnog biljnog i životinjskog sveta, na Titelskom bregu se nalaze i šest registrovanih i delimično istraženih arheoloških nalazišta, od kojih su najpoznatiji i najviše istraženi „Feudvar” i „Kalvarija”.

Arheološki lokalitet „Kalvarija“ se nalazi na jugoistočnom kraju Titelskog brega iznad samog naselja Titel na samoj tromeđi Banata, Bačke i Srema. Reč je o višeslojnom nalazištu, visine slojeva oko šest metara, sa ostacima praistorije (neolita, bronzanog i gvozdenog doba), antike (sarmatsko naselje) i srednjeg veka (ostaci utvrđenog samostana). Sam lokalitet se nalazi pod zaštitom Republike Srbije, kao arheološko nalazište od izuzetnog značaja za Republiku Srbiju. Na samom lokalitetu vide se tragovi bedema tvrđave koja je štitila nekadašnji samostan.

——

Međutim, na Titelskom bregu dominira jedna stara, napuštena kapela koja više od 100 godina, čuva priču o jednom prokletstvu koje je ozbiljno uzdrmalo Bačvane. Nekada je bilo dovoljno izgovoriti samo “Šmitmajer”, pa da meštane Šajkaškog regiona uhvati jeza.

Strah se prenosio sa kolena na koleno, pa je i mlađim generacijama danas poznato da se mesto strave nalazi na Titelskom bregu zvanom Kalvarija. Tu, odakle puca najlepši pogled na Tisu, gde se vide i Bačka i Banat, prošlost je ispisala mračne stranice. Zbog kletve jedne devojke, koja se slomila tamo gde je i upućena – na leđima porodice Šmitmajer, dugo u ovom kraju nije bilo mira.

Na samom vrhu brda nalazi se kapela golih zidova, bez vrata i zvona, stoji usred Kalvarije kao poslednji zatočenik priče o davnoj prošlosti. Podigli su je 1892. godine Franc Šmitmajer i njegova supruga, u znak sećanja na preminulu kćerku. 

Krajem 19. veka, siromašna devojka Marija nikada nije prestala da se nada da će joj se sreća osmehnuti. Novac koji je teškom mukom zarađivala davala je na narodnu lutriju. Kako je bila nepismena, svaki put je svoj loz davala Francu Šmitmajeru, bačvaru, kojem je donosila vodu sa reke.

On bi joj govorio da nije ništa dobila i da može da baci srećku, sve dok jednom nije izvadio iz kante bačenu lutriju i unovčio ogromnu premiju. Marija je otišla kući u saznanju da nije ništa dobila, a Šmitmajer ju je ostavio da ostane u neznanju.

On se preko noći pretvorio u najbogatijeg čoveka kraja, kupio je mlin, ciglanu, novu kuću i zemlju koja se i danas naziva Šmitmajerova duž.

I tako je sve otišlo u nepovrat. Franc se nepošteno obogatio, pravdajući se po mestu kako je usnio san – ukazao mu se, govorio je, čovek koji mu je otkrio gde se nalazi zakopano blago, pa je on pratio smernice i pronašao ga, ali, Marija nikada u to nije poverovala. Proklinjala ga je svakog dana rečina: “Dabogda vam zemlja kosti izbacivala i sve vam prokleto bilo”. Pratila ga je na svakom koraku, a naročito ga je klela u trenucima kada bi ga viđala sa kćerkom.

Njene reči su odjekivale, parajući nebo, a njegova pohlepa je došla na naplatu. Šmitmajer je, nedugo pošto se obogatio, ostao bez kćerke miljenice. Devojčica je preminula pod nerazjašnjenim okolnostima. Franc i njegova supruga su se razboleli od tuge, shvativši da ih je stigla Marijina kletva. Odlučili su da podignu kapelicu, u nju polože kćerkino telo i posvete se veri, kako bi bar malo okajali grehe. Ali ubrzo su izgubili i svo imanje, tako da im je život sasvim izgubio smisao, što je Marija i želela. Sve što je htela bilo je da pate i da preostale dane provedu u najgorim mukama.

Šmitmajerovi su sahranjeni u kapelici koju su podigli, ali Marijina kletva ni tada nije utihnula. Navodno su njihove kosti počele da se promaljaju iz zemlje i da plaše meštane. Baš onako kako je ona govorila da će biti. Kapela je, zatim, počela da propada. Niko je više nije čuvao, niti održavao, a ogoljeni zidovi i obezglavljeni zvonik potpuno su joj izmenili lice. I cela Kalvarija je u tišini…

—–

Titelski breg je zaista jedno lepo mesto zbog kojeg vredi doći. Da li bio krajnja destinacija ili samo usputno svratište, vredi popeti se gore i na njemu provesti neko vreme. Ko se odluči da ga poseti neka ide putanjom koju sam označio. U suprotnom, Gugl će vas odvesti na kontra stranu, pored reke u podnožje brega, odakle je nemoguće popeti se. Od kapije do vrha ima oko 150m pešačenja.

Nadamo se da vam se naši prelozi za izlet motociklom u Srbiji sviđaju. Ukoliko želite, možete ostaviti komentar u temi na forumu.

Da li želite da dobijate obaveštenja o novim tekstovima?

Svakog petka ujutro šaljemo email sa listom tekstova koje smo objavili te nedelje, svima koji su se prijavili na BJBikers email bilten. Na taj način možete ostati u toku sa novostima, čak i ako neki tekst propustite u toku nedelje…