Današnja priča nije samo predlog za izlet, već i priča o Milunki Savić najhrabrijoj ženi Prvog svetskog rata! Da li vam je poznato ko je najodlikovaniji vojnik Prvog svetskog rata, Velikog rata u kome je učestvovalo preko sedamdeset miliona ljudi? Da li biste bili iznenađeni ako bih vam rekao da je to bio Srbin? A koliko bi tek iznenađenje bilo ako biste saznali da je to zapravo bila Srpkinja? I ne samo to, ona je najodlikovanija žena-ratnik u istoriji ratovanja ikada, ta žena je svrstana među deset najvećih žena ratnika svih vremena… ta žena je Milunka Savić.
Milunka Savić je rođena 1889. godine u selu Koprivnica, u neposrednoj blizini Raške i Jošaničke banje (o kojoj sam pisao u mom prethodnom postu). Da bi zaštitila brata od mobilizacije tokom Balkanskih ratova, u vojsku je stupila 1912. godine pod imenom Milun Savić, pretvarajući se da je muško. “Samo da me ne rane, mislila sam. A ako me već rane, neka to bude u nogu, ili u ruku. Može, mislim, i u glavu, samo neka ne bude u grudi. Kad ono, kao za inat, metak udari u grudi!” – pričala je Milunka. Od tog 30. juna 1913. godine, dva dana posle svog 20-tog rođendana, kada je ranjena u napadu Bugara na srpske položaje u dolini Bregalničke i Zletovske reke, Milunka Savić više nije mogla da krije svoj identitet. Kada se previjena osvestila u vojnoj bolnici, pored nje je stajao lekar zabezeknut činjenicom da se pred njim nalazi žena -vojnik. Zbog svoje hrabrosti, smelosti i stečenog poštovanja od svojih starešina i saboraca, Milunku nisu vratili kući. U svoju Koprivnicu, iz balkanskih ratova Milunka se vratila sa medaljom za hrabrost kao prekaljeni kaplar srpske vojske.
Nakon pobede Srbije u oba balkanska rata, mir nažalost nije dugo potrajao. Već 1914. godine započeo je Prvi svetski (Veliki) rat do tada neviđenih razmera. Početak rata Milunka je dočekala u svojoj rodnoj Koprivnici. Ne oklevajući, odmah se uputila ka svojoj najbližoj komandi tražeći svoj dobrovoljački ratni raspored. Gde god da se obratila, kao žensko bila bi odbijena, pa je tako došla i do generala Stepe Stepanovića. Ne želevši ni da je sasluša, čuveni general joj je samo odbrusio: “Kući!”. Međutim, nije se pokolebala, pa je tako otišla u Kragujevac, ni manje ni više nego kod načelnika Vrhovne komande, vojvode Radomira Putnika. Vojvoda je mislio da će devojka biti zadovoljna ponudom da bude bolničarka. Probao je da bude blag govoreći joj i kako je šteta da pogine tako mlada: “Mislio je”, govorila je Milunka, “da sam u rat krenula za nekim momkom, a mene je vodio čist patriotizam!”. Kad je video da devojka nema nameru da odustane rekao joj je da dođe sutra, a ona njemu da će ostati da sačeka odluku. Istog popodneva, na ratnom savetovanju, vojvoda Putnik izneo je pred saborce problem sa devojkom koja mu se, kako je rekao, “navrzla” zbog želje da ratuje. Nije im rekao njeno ime, pa je ta priča izazvala smeh starijih komandanata, ali je major Vojislav Tankosić pitao nije li slučajno reč o Milunki Savić koja se proslavila u ratu sa Bugarima. “Ta devojka je okretna, hrabra, brza, snalažljiva, pronicljiva, odličan bombaš i treba je primiti u neku našu jedinicu”, izneo je svoje mišljenje. “Pa gde bi sa njom?” upitao je vojvoda Putnik. “Ako već hoće da ide, onda je vojvodo pošaljite u Gvozdeni puk, sa najboljima!” odgovori Tankosić.
Tako i bi. Milunka je raspoređena u čuveni “Gvozdeni puk”, najelitniji Drugi puk srpske vojske “Knjaz Mihailo”. Borila se u mnogim bitkama, a za junaštvo demonstrirano u Kolubarskoj bici odlikovana je zlatnom medaljom za hrabrost “Miloš Obilić”. U jesen 1915. godine u Makedoniji, Milunka je zadobila teške povrede glave i tako povređena povlačila se preko Albanije. Nakon Krfa bila je prebačena u Bizertu na lečenje i oporavak. “Kako su me ranjenu negovali u Bizerti! U mojoj sobi nije se moglo okrenuti od cveća, pomorandži i čokolada, koje su mi donosile francuske gospođe i oficiri. Često me je obilazio i sedi francuski general admiral Geprat. Bilo mi je stalo i do života, i do bojišta. Bojala sam se da će naši probiti front, krenuće u Srbiju, slomiće nemačke i bugarske pukove, smrviće ih, a ja neću biti među njima. Uzimala sam lekove, tražila da mi stalno previjaju ranu, a hranu gutala kako bih što pre stala na noge“, prepričavala je Milunka svoje bolesničke dane. Odatle se vratila na Solunski front gde je učestvovala u bitkama tokom leta i jeseni 1916. godine.
Za pokazanu hrabrost u borbama 1917. godine prestolonaslednik Aleksandar Karađorđević odlikovao ju je zlatnom Karađorđevom zvezdom sa mačevima, a ubrzo potom stiglo je i priznanje francuske vojske – Legija časti V stepena. Kasnije je dobila i francuski Ratni krst sa palminim granama i oficirsku Legiju časti. Milunka Savić je prva žena ikada odlikovana francuskim ordenom Ratni krst sa palminim granama. Nosilac je i spomenica oslobodilačkih ratova od 1912. do 1913. godine, albanske spomenice, kao i spomenice ratova za oslobođenje i ujedinjenje. Takođe je ponela britanski orden svetog Majkla, kao i ruski orden svetog Đorđa Pobedonosca. Odlikovanja nedostižna mnogim vojnicima dobila je jer je bila izuzetno precizan bombaš i uspešan jurišnik – a kasnije i komandant. U ratnim knjigama sa Solunskog fronta postoje podaci da je u jednom prepadu „kaplar Milunka Savić zarobila 43, a u drugom 60 bugarskih vojnika“. Zarobljavala ih je, razoružavala i sprovodila do štaba – sama. Ne treba opisivati iznenađenost zarobljenika kad bi saznali da ih je pokorila jedna žena. Posle sedam godina iscrpljujućeg bojovanja i nošenja muškog vojničkog odela, Milunka Savić je demobilisana u Sarajevu 1919. godine…
U Jošaničkoj banji se nalazi memorijalni kompleks podignut 1995. godine u čast Milunki Savić. U centralnom delu kompleksa dominira spomenik srpske heroine sačinjen u prirodnoj veličini. Odmah pored spomenika nalaze se i memorijalne ploče sa imenima učesnika Balkanskih i Velikog rata iz mesnih zajednica Jošanička banja i Kovači, koji se nažalost sa bojnog polja nisu vratili svojim kućama.
Međutim, ono što do tog trenutka nisam imao prilike da vidim je memorijalna soba koja je sada sastavni deo kompleksa. Memorijalna soba je otvorena oktobra 2020. i njena unutrašnjost je sačinjena iz nekoliko segmenata.
Centralni deo postavke čini interaktivni mozaik sa brojnim Milunkinim fotografijama. Uz pomoć dostupnog tableta potrebno je samo skenirati kod sa jedne od fotografija. Skeniranjem koda aktiviraćete autentične filmove iz Prvog svetskog rata.
Drugi deo postavke su dva improvizovana vojna rova, srpski i austrougarski, kojima je za cilj da dočaraju uslove u kojima je Milunka ratovala.
Treći deo postavke su autentični predmeti iz perioda Velikog rata: puške, bajoneti, delovi opreme, fotografije, dokumenti, naslovnice…
Možda sam ranije napisao, možda i nisam… iskreno, posebno sam “bolećiv” i poprilično emotivno doživljavam sve vezano za taj period naše istorije. Svaka moja poseta nekoj spomen kosturnici, spomen obeležju… kod mene je propraćena posebnim emotivnim nabojem, uvek pristupam sa velikim, slobodno mogu da kažem, strahopoštovanjem. Tako je bilo i ovaj put… Na ulazu me dočekuje ljubazna radnica, domaćin, koja se do mog dolaska očigledno dosađivala. Razmenjujem sa njom nekoliko rečenica, i nakon što saslušah šta je imala da mi ispriča, pravim prve korake u prostor koji je osvetljen samo ambijentalnim svetlima. Ali muzika… moj boravak u memorijalnoj sobi je bio propraćen (po meni) najdirljivijom verzijiom pesme “Tamo daleko”. Pomenutu verziju sam odmah prepoznao, na klaviru je izvodi Japanac Masaši Jamanaka. To je bio prvi put da sam je čuo na nekom javnom mestu, i to kakvom! Kakva kombinacija.
Kako mi je bilo, ne mogu da vam opišem. Uostalom, poslušajte melodiju, pogledajte fotografije i procenite sami…
Nastavak ove priče možete pročitati u temi na forumu.
Ukoliko želite da vidite još predloga ili da i sami predložite lokalitet koji vredi posetiti, to možete obaviti u našoj temi na forumu.
Da li želite da dobijate obaveštenja o novim tekstovima?
Svakog petka ujutro šaljemo email sa listom tekstova koje smo objavili te nedelje, svima koji su se prijavili na BJBikers email bilten. Na taj način možete ostati u toku sa novostima, čak i ako neki tekst propustite u toku nedelje…
