Ovčar Banja ima svakako dugu tradiciju i ime. Na osnovu arheoloških pronalazaka utvrđeno je da su se njeni termalni izvori koristili još u praistoriji. Iako je i starim Rimljanima i Turcima takođe bila poznata blagodet termalne vode, Ovčar Banja je za banju zvanično priznata tek 2011. godine.
O samoj banji i njenim blagodetima svakako ima puno toga da se kaže, međutim ovaj put je spominjem jer mi je Ovčar Banja poslužila samo kao polazna tačka. U banjskom okruženju toliko toga ima za videti i obići, o nekim mestima sam već pisao dok ću neka tek predstaviti. Kada smo već kod banje podsetio bih na fenomenalni Banjski potok, o kome sam pisao i koga toplo preporučujem za obilazak.
Iz banje krenuh starim putem ka obližnjoj brani gde ću parkirati, i starom železničkom mostu koga ću preći pešice.
Kada sam kod mosta odmah da napomenem. Ovaj put (prilaz) i most za prelazak sam ja odabrao na svoju odgovornost i ne preporučujem ga nikome! Kao što vidite, morate ići preko uzane čelične konstrukcije da biste ga prešli. Nedaleko odatle postoji još jedan stari železnički most koji je koliko-toliko prilagođen pešacima i koga koriste normalni ljudi.
Po prelasku mosta vidljiva pešačka staza nastavlja dalje ka mom cilju…
Nekoliko stotina metara dalje nailazi se na ovo mesto. Na desnoj strani fotografije se vidi stari železnički most koji preko Zapadne Morave vodi do magistralnog puta #E-761. Upravo ovaj most trebate koristiti za prelazak preko reke. Mesto pored magistrale gde treba parkirati, odnosno mesto gde započinje ovaj most (kao i sam most) se ne vidi na Gugl mapi, moguće ga je videti samo na satelitskom snimku.
Na levoj strani fotografije se vidi put koji nastavlja dalje ka lokaciji koju želim da obiđem, a tu je i tabla (putokaz) sa opisom lokaliteta.
Negde između, sakriven u rastinju nazire se nemački bunker iz Drugog svetskog rata.
Nemi svedoci nemačke okupacije rasuti su po čitavoj Srbiji. Na strateškim mestima nekadašnjih ali i sadašnjih pruga još uvek se mogu videti nemački bunkeri iz perioda 1941-1944. Od oko 350 koliko ih je sagrađeno pored pruga, zubu vremena još uvek odoleva oko 250 bunkera. Kako građevinski stručnjaci objašnjavaju, bunkeri su građeni od “staroplanskih” pečenih cigli donošenih uglavnom iz bombardovajem razrušenog Beograda. Kada se od pomenutih cigli naprave dupli zidovi, pa se tome pridoda kamen i armirani beton, dobija se građevina sposobna da istrpi dosta toga.
Iako se mnogi bunkeri danas nalaze na privatnim imanjima, vlasnici imanja nisu i vlasnici bunkera, tako da ne smeju menjati njihov spoljašnji izgled. Ali… ko će sa Srbinom izaći na kraj? (fotografiju ispod sam preuzeo sa interneta, nije moja)
Nakon obilaska i fotkanja bunkera, nastavih dalje ka mom primarnom cilju uživajući u fantastičnom prirodnom okruženju.
Od bunkera i mosta opisanih u prethodnom postu potrebno je još laganih 15-20 minuta pešačenja do mesta koje tražim. Nekolicina tabli upućuje na lokalitet, odnosno na uređenu pešačku stazu koja vodi uzbrdo.
Strma staza započinje odmah iza simbolično postavljenih vrata u kojima je urezan krst, dok na tabli pored piše “Pećina Kađenica”.
Ovo je nažalost jedno od onih mesta zbog kojeg trenutno prestaje svako zadovoljstvo koje je taj dan činilo savršenim. Putovanje motorom, prelepo vreme, fantastična priroda… sve u trenutku biva potisnuto tugom i setom. Zastajem pred vratima pećine, sam sam, jedino što remeti skoro perfektnu tišinu je povremeni šum vetra i tihi žubor Zapadne Morave koji dopire iz podnožja.
Uz laganu škripu i pucketanje nepodmazanih šarki, otvaram drvena vrata i pravim prve korake unutar pećine. Obuzima me isti osećaj poput onog kada sam tokom obilaska nacističkog koncentracionog logora Dahau u Nemačkoj ulazio u gasnu komoru. Kao da sam mogao da osetim taj strah, nemoć i patnju tih nesrećnih ljudi…
Pećina Kađenica se nalazi na desnoj obali Zapadne Morave nekih tridesetak metara od vode. Kađenica je samo jedna od mnogobrojnih pećina Ovčarsko-Kablarske klisure, međutim jedina je koja krije strašnu tajnu koja je manje-više poznata svima. Osim toga Kađenica je jedina pećina u Srbiji koja je ujedno i kapela i sveto mesto.
Te 1814. godine dok su Turci harali ovim krajevima, Hadži-Prodan podiže srpski narod protiv turskog zla. Ustanak je nažalost ugušen i nije urodio plodom, a Turci ko Turci postadoše još okrutniji te započeše sa silnim odmazdama širom Srbije. Šta će, narod iz mnogih mesta se dade u zbegove pred razjarenim Turcima, a lokalno stanovništvo nađe spas u ovoj zbeg-pećini. Tog nesrećnog dana je jedna majka bila neoprezna te joj beba zaplaka u naručju dok je bila van pećine. Ko za inat, zulumčari koji su se našli u blizini začuše plač deteta i prejahaše tada plitku Zapadnu Moravu. Za bilo kakav beg je bilo prekasno, preko stotinu mahom žena i dece ostade šćućureno u pećini. Izgleda da užasnije patnje i većeg prokletstva nije moglo biti, pa turski zlotvori nakupiše vlažnu slamu, šiblje, grane… i zapališe vatru ispred svakog otvora u pećini. Svi se ugušiše. Ugušili su se “kadom” – dimom, pa po tome pećina i dobi naziv. Kažu da se danima kasnije još dimilo sa tog mesta i da je dim bilo moguće videti iz daleka. Kao da sudbina nije bila dovoljno okrutna prema nastradalim mučenicima, pa su njihove kosti kao podsetnik na ovaj užasan događaj stajale razbacane po pećini još 120 narednih godina. Zalaganjem tadašnjeg vladike žičkog Nikolaja Velimirovića, 1936. godine su preostale kosti sakupljene i pohranjene u dve kamene grobnice – u dva sarkofaga koji se i danas nalaze u istoj toj pećini. Ova dva sarkofaga se nalaze ispod Hristovog raspeća u oltarskoj apsidi.
Strma staza do pećine i njenog ulaza nije postojala sve do pred sam rat 1940. godine, dok su 1991. godine obavljeni dodatni radovi na sređivanju prilaza. Nedavno, Evropska unija sprovela je projekat uređenja 10 pećina na prostoru od Italije do naše zemlje. Jedina na toj mapi iz Srbije našla se pećina Kađenica u Ovčarsko-kablarskoj klisuri. Nakon sređivanja, Kađenica se tako našla i na turističkoj mapi regiona kao jedinstvena pećina i istorijsko mesto.
Ispred pećine se nalazi krst i klupica, dok dimom nagaravljene stene i dan danas podsećaju na zločin koji se ne zaboravlja. Kao što već napisah, za ovu pećinu se mane-više čulo, ali oni koji jesu je često nazivaju i “srpsko gubilište i svetilište”.
I tako, pun utisaka istim putem se vratih do brane i starog železničkog mosta sa početka priče. Emocije i utisci se lagano normalizuju, a Kađenica ostade da svedoči o stradanju srpkog naroda nekim novom posetiocima i pokolenjima.
Žutom bojom je obeležena staza koju trebate koristiti, dok je crvenom obeležena ona koju sam ja koristio i koju ne preporučujem zbog nebezbednog mosta preko kojeg treba preći, o čemu sam pisao. Makadamski put pored Kađenice dalje nastavlja za Jelen Do. Da li je sa te strane moguć pristup vozilom – nije mi poznato. Ukoliko neko sazna ili već zna nešto o prilazu sa te strane, neka javi (napiše).
Nadamo se da vam se dopao naš današnji predlog za avanturu motociklom. Takođe, predlažemo da pročitate predloge i putopise koje smo ranije objavljivali. Njih možete pročitati ovde.
Ukoliko želite da vidite još predloga ili da i sami predložite lokalitet koji vredi posetiti, to možete obaviti u našoj temi na forumu.
Da li želite da dobijate obaveštenja o novim tekstovima?
Svakog petka ujutro šaljemo email sa listom tekstova koje smo objavili te nedelje, svima koji su se prijavili na BJBikers email bilten. Na taj način možete ostati u toku sa novostima, čak i ako neki tekst propustite u toku nedelje…
