Prvi put na drugom kontinentu može da bude samo uzbudljivo, pogotovo ukoliko putujete motorom. Uživajte u putopisu našeg forumaša Vuknikse i njegove ekipe.
Putopis u brojkama:
* 2 motora (Yamaha TDM 900 i Suzuki V-STROM DL 650);
* 2 kontinenta (Evropa, Azija);
* 4 učesnika (Nikola i Julijana na TDM-u i Aleksandar i Ivana na STROM-u);
* 4 različite zemlje (Srbija, Bugarska, Turska, Grčka);
* 5,3 litra prosečna potrošnja goriva na putu;
* 6 meseci pripreme i razrade puta (decembar 2017 – maj 2018);
* 9 različitih prenoćišta (Plovdiv, Istanbul, Ankara, Goreme, Antalija, Kušadasi, Čanakale, Kavala, Sofija);
* 22 godine zajedničkog prijateljstva;
* 30-ak kilograma tereta po motoru;
* ~ 230 litara benzina;
* 300 turskih lira za neplanirani servis u Turskoj;
* 420 kilometara prosečno voženo u danu;
* ~ 4400 kilometara puta;
* bezbroj uspomena, utisaka, fotografija i snimaka sa putovanja.
Kefalonija, Grčka, septembar, 2017.
Našoj četvorci, drugo zajedničko letovanje u nizu. Obilazimo ostrvo i komentarišemo kako tih 10-15 dana godišnjeg odmora moramo mnogo bolje da iskoristimo naredne godine. Moramo da se bolje odmorimo jer nismo više za celodnevne obilaske ostrva. Ivanina ideja je Turska i all inclusive hotel, i da uz to iskombinujemo i putovanje motorom.
To zvuči kao prava stvar i kao i uvek kada smo nas četvoro u pitanju, pada jednoglasan dogovor, da sledeće godine u 15 dana iskombinujemo moto turu i letovanje. Odlučujemo se za hotel u Antaliji u Turskoj, a usput planiramo da obiđemo Istanbul, Kapadokiju i u povratku Pamukale, Efes i Troju. Sve između ćemo naknadno dogovoriti.
E sad, motorima, kojim motorima…hm…
Saša je prodao svoj maksi skuter, Apriliu Atlantic 500, pre par meseci i trenutno je bez motora, ali planira kupovinu Stroma 650, a ja sam još uvek sa mojim Atlanticom koji planiram da prodam posle letovanja, pri kraju sezone, i da kupim TDM 900.
Pretposlednji dan odmora, Saša kapariše motor i odmah po povratku ide po Stroma. Odličan primerak, sve od opreme, kupljen nov u Srbiji, 2008.g. dva vlasnika pre njega, poznata istorija, ukratko, odlična kupovina!!!
Čačak, decembar, 2017.
Početak decembra, a mi već dogovorili skoro celu rutu, i rezervisali smeštaje za ceo put, kako bi maksimalno iskoristili pogodnosti „early booking-a“ i uštedeli neki dinar. Iako u tom trenutku ja niti imam novi motor, niti sam prodao stari, ali…
Čačak, januar 2018.
13.01.2018. i ja kaparišem TDM-a, 2003.g. tek uvežen iz CH i prva registracija u Srbiji. U CH imao jednog vlasnika sve ove godine. U dosta pristojnom vizuelnom stanju za to godište ali je motor „go“. U narednom periodu, kreće opremanje TDM-a…servis, zadnja guma, vizir, crash barovi, prerada sedišta, nosači bočnih kofera, bočni koferi i nakon dosta uloženog vremena i novca na kraju Tedi izgleda ovako:
U narednom periodu kreću detaljnije pripreme vezane za sam put. Planiranje rute, šta sve obići, koliko kilometara po danu prelaziti. Rešili smo da uradimo nalepnice i majice za put. Otprilike smo zamislili kako bi trebalo da izgleda ali ne znamo kako i da napravimo. Moj brat nam pomaže i odrađuje pripremu za štampu, i dobijamo konačno idejno rešenje i zvaničan logo naše ture koji će kroz celo putovanje privlačiti pažnju i pohvale mnogih.
Detaljni servisi motora su urađeni na vreme, sve je isplanirano tako da smo spremni već 45 dana pre polaska. Ostaje nam samo da odbrojavamo dane do 01.06.2018.g., datuma našeg polaska na prvu ozbiljnu moto avanturu.
1. dan, 01.06.2018.
Planirana ruta za 1. dan: Čačak – Niš – Sofija – Plovdiv, okvirno oko 520km.
Ustajemo naravno pre zvona, još jednom proveravamo da li je sve spakovano, iako smo prošli „check list“-u već nekoliko puta. Uspešno sve staje u dva bočna Givi E360 kofera od po 40 litara, top case Kappa K53 i Louis tank torbu od 25l.
Imamo vremena da na miru popijemo kafu u stanu, i da krenemo na dogovoreno mesto sastanka. Isto mesto kao i prošle godine kada smo maksi skuterima išli u Trebinje, Dubrovnik i Durmitor, pa pronalazimo simboliku da krenemo sa istog mesta kao i tada.
Nažalost, 90% puta je autoput, ali svesno smo krenuli što dalje i što brže, da bi sutradan bili što bliže Istanbulu. Već na izlasku iz Kragujevca nas zaustavlja saobraćajna policija, traže nam samo lične karte, kako kažu „zbog evidencije“, i pitaju nas uporno jel idemo u Jagodinu. Kasnije smo shvatili da verovatno zaustavljaju samo bajkere i registruju sve koji idu na moto skup Hell Angels-a u Jagodini. Vidimo da je jedan policajac moj prezimenjak pa počinjemo da pričamo o poreklu, tako da nas ubrzo rutinski puštaju poželevši nam srećan put. Na auto putu nailazimo na nekoliko HD sa prslucima pomenute grupe.
Stižemo na granicu gde u roku od pola sata ulazimo u Bugarsku.
Na prvoj pumpi sipamo gorivo i raspitujemo se za vinjetu, za koju nam kažu da nije potrebna za motore. Ubrzo stižemo ispred smeštaja u Plovdivu. U pitanju je stan u novom kompleksu zgrada. Sve zgrade su ograđene, svaki ulaz ima svog čuvara, koji nam je dozvolio da parkiramo motore ispred samog ulaza umesto na parking mesto i koji je odbio čast koju smo mu ponudili za čuvanje motora.
Osveženje, tuširanje i krećemo u obilazak Plovdiva. Pešačkom zonom stižemo do centra, koji vrvi od ljudi i koji nam se svima mnogo dopao. Pre puta, dogovorili smo se da nećemo ručati u toku dana, već samo doručkovati i večerati, kako bi izbegli pospanost u toku vožnje posle obilnih obroka. Preko dana ćemo se osvežavati sa energetskim napicima i nekim čokoladicama da nadoknadimo izgubljenu energiju.
Večeramo u bugarskom lancu restorana „Be Happy“. Nakon večere, primećujemo da mnogo ljudi jede suši, koji niko od nas do sada nije probao. Odlučujemo se da probamo i to verziju sa jagodom na vrhu. Neki su pojeli i dopalo im se, a neki sam pljunuo sve…šta ću kad ne volim.
Vraćamo se u smeštaj koji smo prethodno snabdeli hranom za doručak i nekim pivom koje se u međuvremenu ohladilo i odlazimo na odmaranje jer nas sutra čeka dugo iščekivani Istanbul!
02. dan, 02.06.2018.
Planirana ruta za 2. dan: Plovdiv – Istanbul, okvirno oko 430 km.
Ustajemo to jutro oko 07h, doručak, pakovanje i polazak. Do Plovdiva je auto put u odličnom stanju, ali od Plovdiva ka Burgasu je malo lošiji kvalitet. Međutim, kada se skrene na deonicu ka Svilengradu i Istanbulu ponovo je dobra deonica puta, tako da veoma brzo stižemo na granicu.
Bugarsku stranu prolazimo brzo i dolazimo na drugi najveći granični prelaz na svetu. Uz malo razumevanja od strane vozača automobila i malo sreće, obilazimo deo kolone i dosta brzo prelazimo i tursku stranu granice i stajemo da se slikamo i ovekovečimo ovaj trenutak.
Od granice do smeštaja imamo nekih 260km. Imamo dve opcije, auto put ili magistrala do Istanbula. Odlučujemo se ipak za auto put, jer smo voljni da stignemo što ranije, jer imamo samo taj dan i sutradan na raspolaganju za obilazak ogromnog grada.
Kako smo se ranije raspitali, za legalnu vožnju po auto putu je neophodno kupiti „tag“ tj HGS. Rečeno mi je da je 20 eur više nego dovoljno od granice do Antalije i nazad, a s obzirom da mi nećemo ići auto putem sem do Istanbula odlučujemo da uplatimo 10 eur, tj nekih 50-60 lira sa uključenom cenom nalepnice u taj iznos.
Prolazimo prvu naplatnu rampu i ne vidimo nigde nikakvu oznaku gde može da se uzme HGS. Stajemo kod teretne vage i tu nas policajac upućuje da se vratimo peške u suprotnom smeru i nekih par stotina metara niže pređemo auto put i da kupimo HGS. To i činimo, i nakon nekih 10-15 minuta pokušaja da se sporazumemo sa starijim Turčinom nekako dobijamo nalepnice sa 52.5 lire kredita, a 7.5 lira je koštalo izdavanje same nalepnice.
Negde sam na forumu pročitao ranije, kako je neko skrenuo pažnju na jak bočni vetar od Edirne-a do Istanbula…to mi je ostalo negde u podsvesti i to sam očekivao, ali vetar koji je duvao taj dan, auuu, nikada jači vetar nisam osetio u svojoj kratkoj moto karijeri. Pravio je ogroman otpor, duvao sa jedne i druge strane, tako da je vožnju činio izuzetno napornom i teškom tih par stotina kilometara a i dosta povećao potrošnju motora.
Sam put je odličnog kvaliteta, što će se tek kasnije pokazati kada zagazimo malo dublje u unutrašnjost Turske.
Na nekih 50-60km od cilja, stajemo u totalno zakrčenu kolonu i tada smo već pomislili da je to to. Narednih par sati ćemo provesti kuvajući se i provlačeći se koliko je moguće…
Međutim, nakon nekoliko minuta, ugledali smo da su u pitanju samo radovi na putu i da je saobraćaj dalje totalno normalizovan. Brzo nastavljamo dalje bez većih zadržavanja, navigacija nas vodi pravo do smeštaja koji se nalazi između Kapali Čaršije i Gulhane parka. Ranije smo se snabdeli sa kineskim komunikacijama, tako da na prilazu gradovima, Saša i ja smo na vezi jer ja imam navigaciju, pa možemo lakše da manevrišemo do željene adrese.
Kvalitet soba u hotelu nije ni prići slikama sa booking-a, ali ajde, prelazimo preko toga s obzirom da imamo rešeno pitanje parkinga u centru Istanbula, a i realno ćemo bukvalno samo prespavati, jer planiramo maksimalno da iskoristimo vreme u obilasku.
Odmah odlazimo u Kapali Čaršiju, koja radi još par sati, a sutradan, u nedelju je zatvorena. Grand Bazaar tj. Kapali Čaršija je jedna od najvećih tržnica tj. pijaca na svetu. Preko 4000 radnji u preko 60 uličica koje su natkrivene. Ogroman izbor raznoraznih turskih đakonija. Od kožnih stvari, novčanika, torbica, suvenira, garderobe, obuće, slatkiša, začina. Od igle do lokomotive.
Ako prodavac prepozna kojim jezikom govoriš odmah čuješ izraze u našem slučaju na srpskom ne bi li privukao tvoju pažnju. Sem magneta za uspomenu, nismo planirali nikakvu specijalnu kupovinu, pa nismo ni hteli prodavcima da privlačimo preteranu pažnju.
Nakon Kapali Čaršije, odlazimo do Aja Sofije i Plave Džamije. S obzirom da je Ramazan u toku, a kako je sumrak uskoro, ceo park vrvi od ljudi, koji su prostrli ćebad na travu, leže, odmaraju i spremaju hranu i piće koje će konzumirati nakon zalaska sunca. Poslušali smo savet da jedemo što pre, jer će kasnije postati nemoguća gužva, tako da svraćamo u prvi restoran, gde jedemo svi po kebab ali umesto piva pijemo po sok, jer je pivo jako teško (skupo) pronaći u toku Ramazana.
Iva je inače naš glavni organizator što se tiče turizma, uvek se raspita šta obići, kako, kuda i slično, što i ne čudi jer je diplomirani turizmolog, tako da su joj putovanja takoreći profesija a i opsesija.
Posle obilaska najpoznatijih simbola Istanbula veče nastavljamo posetom četvrti Ortakoy, mestu na obali Bosfora, odmah pored „prvog bosforskog mosta“. Do Ortakoya odlazimo tramvajem i autobusom. Istanbulski „bus-plus“, tzv. Istanbul Card kupujemo uz pomoć lokalnih građana i uplaćujemo kredit na karticu. Moram da napomenem, da su ljudi u Istanbulu, a pokazaće se i dalje na putu, veoma srdačni i otvoreni za svaku pomoć. Znali engleski jezik ili ne, učiniće sve da pomognu ukoliko ih nešto pitate. Sa tom jednom karticom svi možemo da putujemo. Jedna vožnja košta 2.6 TL, tj. pola eura otprilike. Prolazimo kroz popularni deo grada Bešiktaš i pored samog fudbalskog stadiona od istoimenog kluba. Stižemo u sam zalazak sunca, hodža počinje da peva, a restorani se veoma brzo popunjavaju. Svraćamo u restoran na samoj obali, pijemo turski čaj i probamo njihov specijalitet „kumpir“, tj. veliki pečeni krompir, pomešan sa sirom i raznim dodacima koje svako bira po svojoj želji. Provodimo još malo vremena uživajući u pogledu na džamiju i prelepo osvetljeni bosforski most.
Za kraj dana, odlazimo u kako su nam rekli u jednu od najstarijih i najpoznatijih poslatičarnica u blizini hotela, Osmanlizadeler, gde smo probali nekoliko vrsta baklava, koje, malo je reći, ja obožavam. Po slikama se može zaključiti koliko je bilo teško suziti izbor i probati samo nekoliko komada.
Posle ovog tanjira, morao je da usledi još jedan
Punih stomaka a i očiju punih prelepim slikama, završavamo drugi dan našeg putovanja. Sutra nastavljamo sa obilaskom grada koji nas je kupio na prvi pogled. Sve nam se dopada!!!
Nastavak fantastičnog putopisa “Prvi put na drugom kontinentu” možete čitati u temi na forumu.
Aktuelni broj našeg BJBikers časopisa broj 5 nalazi se na “MojKiosk” kioscima. Ne propustite priliku da nabavite svoj primerak časopisa!
