Naš članu foruma i čovek koji nam je podario mnoge lepe putopise Furious Panda u riznici na forumu ima (na našu) sreću još lepih putopisa. Jedan od tih lepih putopisa je i putopis Motociklizam i umetnost održavanja zena. U ovom putopisu, Furious Panda sa svojom suprugom i prijateljem za početnu tačku biraju Nicu, a kasnije preko Švajcarske i Italije u Sloveniju. Kako su tekle pripreme kao i celu radnju Furious Panda opisao je na njegov maestralan način. Uživajte.
PREDGOVOR
(slobodno preskočite ovaj deo jer malo davim. Putopis počinje ovde))
Sa knjigom Roberta Pirsiga (čiji sam naslov tako drsko parafrazirao), susreo sam se dosta davno, još tokom studija psihologije. Kao mlad radoznao čovek koji želi da spozna istinu o svetu, životu i ljudima, tu knjigu sam pročitao u jednom dahu. Naizgled običnu priču o putovanju oca i sina motorom kroz Ameriku, autor je nadgradio u zanimljivu filozofsku raspravu. U to vreme, metafizička strana romana (o kojoj, naravno, neću detaljno pisati), napravila mi je mnogo veći utisak od moto avanture glavnih junaka. Njihove vožnje, kampovanja, druženje sa drugim bajkerima, opravke motora… sve to mi je izgledalo samo kao scenografija za diskusiju o egzistencijalnim pitanjima koja su me tada interesovala. Jednom rečju, motocikl i njegovo održavanje je samo metafora koja olakšava čitaocima da shvate piščeve filozofske poglede. Slučano izabran ram u kome stoji skupocena slika.
Dvadeset pet godina kasnije… Knjižara u Knez Mihajlovoj…
Gledam korice i preznojavam se… Šta beše osnovna ideja ove knjige? Koju ono tezu zastupa autor? Uh…
Od svega, kao kroz maglu, pojavljuje mi se samo jedna scena. Glavni junak i njegov sin putuju neimenovanim motorom (kasnije sam otkrio da je reč o Hondi CB77 Superhawk).
Sa njima putuje i bračni par na novom BMW-u (BMW R60-2).
U jednom trenutku, nešto na BMW-u počinje da “štuca”. Dok njegov vlasnik traga za najbližim servisom kako bi rešio problem, glavni junak (vozač Honde) uzima stvar u svoje ruke. Otkriva uzrok kvara, nešto improvizuje sa delovima i rešava problem. BMW radi bez problema i mogu da nastave put.
Počinjem da se prisećam. Upravo tako! Pisac pravi paralelu između dva tipa ljudi, dva sistema vrednosti.
Prvi tip smisao života vide u racionalnom odnosu prema okruženju. Ti ljudi su analitični, veruju da se zadovoljstvo postiže samo dubokim razumevanjem i poznavanjem sveta oko sebe (mehanike, tehnologije). Takav je glavni junak, vozač Honde.
Drugi tip ljudi se ne udubljuju u detalje već se prepuštaju uživanju, sada i ovde. Žive punim plućima u datom trenutka. Kada se pojavi problem, oni računaju na druge. Takav je vozač BMW-a.
Sada se već prisećam… U ono vreme vozač Honde je bio moj heroj – vešt, nezavisan, snalažljiv, udubljen u detalje… I ja ću jednog dana tako!
Ups…
Čekaj malo…
Šta se u međuvremenu desilo?!?
Trenutno imamo ovakvu situaciju:
1. Malo sam “porastao”- imam skoro 50 godina.
2. Od jednog radoznalog klinca, željnog znanja, pretvorio sam se u čoveka koji je svoja interesovanja sveo na nekoliko osnovnih tema.
3. Verovatno su me godine napravile ciničnijim ili možda, više kritičnim. Čitajući ponovo “Zen budizam i umetnost održavanja motora”, filozofska strana romana mi se učinila nekako naivna i tinejdžerska. Ovaj put su mi bile interesantne samo moto pustolovine glavnih junaka.
4. Vozim BMW (što je neka vrsta dijagnoze).
5. Za razliku od “onih dana” kada sam bez problema uzimao alat i petljao po kolima (motor nisam imao), trenutno od celokupne umetnosti održavanja motora u stanju sam da operem motor, dospem ulje, zamenim sijalicu, pritegnem neki šraf… i to je to. Da, mogu da pozovem i najbliži servis ali… puj, puj… do sada mi to nije trebalo. Očigledno nisam više od ljudi koji će za vikend da zavrnu rukave i sami urade servis. Ipak, i dalje se divim takvim bajkerima.
Kada stavim ruku na srce moram da priznam – tokom godina pretvorio sam se u John-a (tako se zove bajker sa BMW-om u knjizi). On motor vozi iz zadovoljstva i trudi se da uživa u svakom trenutku dok je na dva točka. Motor gleda kao sredstvao koje mu pruža radost.
Ako treba još malo da vas ugušim, iskoristiću to da definišem svoj odnos prema motoru. Stvari stoje ovako:
1. Vožnju motora ne doživljavam kao sport, prosto nisam sportski tip. Nekoliko puta su me puškom uterali u teretanu i to je to. U školi su me postavljali za golmana ili beka a svi znate šta to znači. Da, kada me neko pita kojim se sportom bavim, kažem moto sportom ali je to više zezanje (razvijam desnicu ruku… u smislu davanja gasa). Tu i tamo pravim po neki ispad…
2. Motor ne doživljavam ni kao prevozno sredstvo. Da budem iskren, na plus 40 prijatnije je sedeti u klimatizovanom autu: slušaš muziku, možeš da zapališ cigaretu, da pojedeš sendvič, sunce te ne prži, ne navlačiš gomilu opreme… Sve je to lepo ali, što kaže moj drug Lale, u jednom trenutku naiđe motorista i sve to pada u vodu. Istog trenutka menjao bih se sa njim.
Dakle, nije mi poenta u transport od tačke A do tačke B. Da mi je cilj lakše kretanje po gradu ili štednja benzina, vozio bih skuter a ne ove dve grdosije.
3. Takođe, motor mi nije najvažnija stvar u životu. Postoje druge stvari koje volim mnogo više.
Ako treba da biram između porodice i motora, nikada se neću zamisliti. Na motor ne mogu da smestim svo četvoro, plus Sofijinu drugaricu, plus kuče. Dok deca još žive sa nama, želim da što više vremena provedem sa njima. Svi u kola pa na more, nije mi strano. Naprotiv.
Takođe, važan mi je i posao. Nekome može zvučati čudno ali je to istina. Verovatno sam imao sreće pa volim ono čime se bavim i da mi relativno dobro ide. Na kraju krajeva, upravo zahvaljujući poslu, sebi mogu da priuštim motor kakav želim i putovanja kakva zamislim. Trudim se maksimalno da kombinujem posao i motor ali kada to nije moguće, prednost ima posao.
Kada podvučem crtu, motor je za mene simbol čistog zadovoljstva, slobode, sreće. Svaki kilometer na njemu pruža mi jednu važnu stvar – uživanje. Koliko i da ne želim da priznam samom sebi, u ovoj fazi života očigledno je to moj ZEN (prosvetljenje, konačna istina, prava priroda…). Da li je to kriza srednjih godina, ponovno osvajanje slobode, pokušaj da se nadoknade godina u kojima sam se trošio malo više nego što je trebalo… nije ni važno. Važno je da sada vozim motor i da to jako volim da radim.
Upravo zato, ovaj putopis će biti posvećen putovanju koje za mene predstavlja esenciju zadovoljstva. Posle dosta teške godine, pred sam kraj sezone, napravio sam turu iz snova.
Dosta sam se igrao sa vašim strpljenjem, vreme je za akciju.
UVOD
Kojim putem ćemo ići ove godine?
Ponestalo nam je ideja, Piran smo već osvajali sa raznih strana…
Da vas podsetim (pošto sam o tom već pisao), oktobar je mesec kada moj kolega Dušan i ja odlazimo na reklamni festival u Sloveniju. Uvek uzmemo par slobodnih dana, uzjašemo naše konjiće i tako službeni put dobija novu dimenziju.
Kojim putem ćemo ići ove godine? Gledamo u kartu i ništa nam ne pada na pamet. Ne ide nam se drumovima kojima smo već vozili a preko Mađarske nam ne izgleda preterano zanimljivo.
Kreativni ljudi obično stvari gledaju iz drugog ugla a Dušanu je to posao.
“Neša, znaš kakav nam je problem?”
“Kakav?”
“J*** nas početna pozicija (Skoplje i Sofija). Uvek putujemo u Sloveniju sa istoka prema zapadu i tu nema mnogo varijanti. To što je bilo zanimljivo, već smo vozili.”
“I…”
“Treba da putujemo sa zapada na istok!”
Tako se rodila ideje za ovo naše putovanje. Šaljemo motore negde, mi dolazimo avionom i vozimo prema Sloveniji. E sad, ne idemo pravo za Sloveniju, nego malo okolo. Posle mnogo diskusije gde je to negde, izbor je pao na Nicu. Dobra početna pozicija za ono što već duže želimo da obiđemo – Provansu!
Znam, znam… pravi frajeri bi seli na motor i odvezli bi se do tamo. Problem je što od Sofije do, na primer, Avinjona ima oko 2.000 kilometara. Rastojanja mi nikada nisu bila problem ali manjak vremena i slobodnih dana jeste. Motorom do tamo, to su dva-tri dana vožnje po dosadnim auto-putevima da bi umoran stigao na početnu poziciju. Osim toga, po prvobitnim kalkulacijama, benzin, putarine i hoteli uz put, izašli bi nam manje ali ne i mnogo manje od cene transporta motora i low cost avionskih karata. Složili smo se da je bolje da tri dana provedemo u Provansi nego na auto-putu.
Kada je reč o Provansi, tu već ulazimo na teritoriju moje žene. Tanja je u principu opčinjena Francuskom a Provansa je za nju nešto kao svetilište. Kuća nam je puna knjiga i filmova o ovoj južnoj oblasti Francuske. Vrhunac je bio na našem prvom ozbiljnom pan-evropskom putovanju 2006-te. Vraćajući se kolima iz Barselone, jedan dan smo proveli u Arlu.
Tanja je do te mere otkačila zbog lepote koja nas je okruživala da je kao hipnotosana otišla kod vlasnice hotela i počela sa njom da pregovara o poslu. “Napuštam posao, selim se ovde sa svojom decom i kučetom i počinjem novi život kao recepcioner u hotelu. Ti kako hoćeš.”
E… pusti snovi…
Od ove ideje, naravno, nije bilo ništa pošto sam ja imao nekih sitnijih primedbi ali je njena želja da se tamo vrati ostala zauvek.
Jasno je, ovog puta i Tanja ide sa nama. Bilo mi je jako drago ali sam osetio i malu nelagodnost. Kada naša porodica krene na neko ozbiljnije putovanje, Tanja sve lepo isplanira, to stavi u excel i nema iznenađenja: zna se kada treba da krenemo, koliko kilometara treba da pređemo, gde spavamo, rezerviše hotele unapred… Kada Dušan i ja putujemo motorima, ne znamo tačan odgovor ni na jedno od tih pitanja. Koliko će nas istrpeti pre nego što dobije nervni slom?
I sa Tanjine strane je bilo određenih sumnji. Ovo je naše tradicionalno “muško” putovanje pa nije znala koliko je dobro da se jedna skvo ubaci u shemu. Možda ćemo u prisustvu dame morati češće da se tuširamo, da redovno menjamo čarape, da tiše pr****, jednom rečju, da radimo neke stvari koje će narušiti naš konfort i prirodnost. Pošto je postojala određena verovatnoća da nam se negde na putu pridruži i Dušanova devojka, Tanju je to ohrabrilo i rekla je “da”.
Svo troje smo bili veoma uzbuđeni zbog ove ture i svako je dao svoj doprinos pripremama. Tanja je napravila spisak mesta koja treba da obiđemo i kupila je avionske karte. Ja sam kompletirao moto opremu i pronašao firmu koja će transportovati motore. Čak sam i pročitao knjigu “A Year in Provence” Petera Mayle-a (ne radim to često ali desi se). Dušan je… koji je to ludak. Umesto na planirani godišnji odmor tokom avgusta otišao je… pogodite gde… U PROVANSU. Nije mogao da izdrži i pošto je bio motorom “u blizini” (Beč), rešio je da preko Alpa odskoči tamo i da vidi kako je. Njegovo iskustvo bilo nam je od velike pomoći. Kada se vratio, postavio je par sličica na Instagram-u i nama nije ostalo ništa drugo nego da umiremo od nestrpljenja.
Septembar
Ne bih želeo da zvuči kao reklama ali ljudi iz firme Allied Pickford koja nam je organizovla transport motora (www. allied.bg) su carevi. Imaju ofis i u Beogradu pa kome odgovara…
Pripreme za slanje motora su prošle veoma jednostavno. Nekoliko dana pre polaska dovezli smo im motore, popunili dokumenta, platili i to je to. Oni su ih sami upakovali na palete, utovarili i sredili papire.
Mali problem se pojavio zbog Dušanove “nonEU” registracije. Bila je naša greška što nismo odmah rekli da je motor makedonski. Prvobitni plan je bio da kamion sa motorima ide najkraćim putem, preko Srbije. Da bi se izbegle administrativne zavrzlame srpske carine, ljudi iz Allied Pickford-a su turu preusmerili na Grčku i Italiju. Na taj način nema izlaska sa teritorije EU. Iako je ovo dosta dalje i uključuje trajekt, nisu nam uvećali cenu. Hvala im na tome. Poslali su nam link za Google Maps tako da smo u realnom vremenu pratili gde se nalaze naši ljubimci.
21. septembar
Čudan je osećaj kada oblačiš moto opremu i odlaziš… na aerodrom. Imali smo manji problem sa brojem torbi jer Dušan, za razliku od nas, nije uspeo da pošalje stvari kamionom. Malo smo se prepakovali i svako je poneo po jednu njegovu torbu u ruci. Kacige nam nisu računali u ručni prtljag.
Leteli smo preko Beča. Izmedju dva leta imali smo kratku pauzu koju smo uglavnom proveli u kavezima za pušače.
Oko četiri popodne sleteli smo u Nicu. Zatekli smo prelepo vreme – temperatura je bila oko 25 stepeni.
Kamion sa motorima nas je čekao u blizini aerodroma, na parkingu shoping centra Galeries Lafayette. Na žalost, ni jedan taksista nije hteo da nas vozi tih par kilometara pa smo morali da idemo busom. Bilo je toplo, mi u opremi, natovareni torbama i opcija da idemo peške je bila odbačena jednoglasno.
Parking je ogroman i otelili smo se dok smo tražili kamion.
Kako nam je samo srce zaigralo kada smo u daljini ugledali naše ljubimce.
Boli ih auspuh, oni su već bili u Grčkoj, trajektom prekosili Jadransko more, prošli celu Italiju i ceo dan se odmaraju na plaži u Nici. Šta ti je motorski život…
Prvobitni entuziazam, brzo je splasnuo kada smo shvatili da treba nekako da skinemo motore sa kamiona. Da bi nam učinili uslugu, šoferi su nas čekali blizu aerodroma a ne u skladištu. To je značilo da bez viljuškara treba da spustimo motore niz usku metalnu rampu.
Čovek kome smo svojevremono dali instrukcije o tome kako da spakuje i učvrsti motore, veoma je ozbiljno shvatio svoj posao. Jedva smo uspeli da ih otkujemo od paleta.
Znam znam… pravi frajeri bi upalili motor, pun gas pa šta bude. Pošto mi nismo nikakvi frajeri a i bilo nam je glupo da se skršimo pre nego što smo krenuli, biramo konzervativniji pristup – snaga motor valja.
Kada postoji neki problem, u društvu uvek treba da postoji jedan optimista (priglup, naivan, neinformisan).
Sve u svemu i nije bilo tako strašno. Kad se skinu koferi ostane samo oko 65 kilograma po čoveku. Kočnicom se dozira kretanje na dole, jedni vuku drugi guraju i… hop, motor je već na asfaltu.
Kada su oba motora bila prizemljena, preostalo nam je samo da vratimo kofere na mesta, da prikačimo dodatne torbe…
… i spremni smo za avanturu.
Pozdravljamo se sa vozačima kamiona. Oni produžavaju za London a mi za Možan (Mougins).
Možan je malo mesto iznad Kana u kome smo rezervisali hotel za prvo veče. Ovaj gradić je popularan medju turistima koji žele da budu blizu mora a da istovremeno izbegnu jezive gužve i visoke cene smeštaja u fensi letovalištima na obali (Canes, Nica, Monte Carlo, Saint Tropes).
Razdaljina do Možana je suviše mala za napaljene bajkere koji su nekoliko dana svoje ljubimce gledali samo na ekranu kompjutera. Za ovu kratku turu (30-tak kilometara), pa sve do kraja putovanja, važilo je pravilo: vozimo samo po lokalnim putevima.
Već prvi kilometri vožnje kroz Francusku pokazuju neverovatnu vozačku kulturu.
Svako… ponavljam, svako se pomerio kada nas je ugledao u retrovizoru.
Tek smo krenuli i već stigosmo. Oko nas palme, zalazak sunca… Parkiramo se u dvorištu hotela. Zlobno konstatujem da postoje automobili koji mogu da ponesu manje prtljaga od nas.
Kratko osveženje i odlazimo do starog grada na večeru.
Možan je tipično francusko mestašce kakvo ćemo često sretati narednih dana – stari grad na vrhu brda, okružen zidinama. Do centra vodi krivudavi put. Iako je noć, vidi se da je sve kao u bajci.
Putopis: Motociklizam i umetnost održavanja zena 
Putopis: Motociklizam i umetnost održavanja zena
Pogled prema Kanu je fenomenalan.
Večerom u jednom malom restoranu završavamo prvi dan. Nemamo nikakvu ideju gde idemo i kako ćemo da provedemo sledeće dve nedelje. To je veoma dobar osećaj, naročito kada znaš da su sve opcije otvorene.
Nastavak putopisa Motociklizam i umetnost održavanja zena možete pročitati na forumu jednostavnim klikom ovde.
Da li želite da dobijate obaveštenja o novim tekstovima?
Svakog petka ujutro šaljemo email sa listom tekstova koje smo objavili te nedelje, svima koji su se prijavili na BJBikers email bilten. Na taj način možete ostati u toku sa novostima, čak i ako neki tekst propustite u toku nedelje…
