September 30, 2020
Naslovna Moto putopisi U inat svima i uprkos svemu!

U inat svima i uprkos svemu!

-

Svi ćemo se složiti da je ova godina bila katastrofa što se tiče planova i putovanja po svetu. Ipak, naš član foruma Forsberg rešio je da u inat svima i uprkos svemu osedla svoj motocikl i krene na put u Albaniju. Forsberg je sve lepo i detaljno opisao i pravo je uživanje čitati ovaj putopis. Nadam se da ćete poput mene i vi uživati u ovom putopisu.


Ovaj putopis mogao je imati nekoliko naslova i svi bi mu savršeno odgovarali. Ipak, odabrani naslov se iskristalisao još pre nego što je samo putovanje počelo.

Naravno, razumemo svi da je ovo leto u kojem treba uživati što je više moguće u datim okolnostima, a onda ga što pre zaboraviti da se više ne ponovi (ako nam situacija dozvoli tako nešto). Ostali smo zarobljeni u svojoj zemlji, a to i nije tako loše imajući u vidu da smo mogli ostati zarobljeni i u svoja četiri zida. Ali dobro, to sad nije bitno, pa frustraciju o stanju u državi ostavljam za neka druga vremena, mesta i teme.

Neki od alternativnih naslova mogli bi zvučati ovako:

  • U zemlji najgorih vozača
  • Pogleda uprtog u nebo
  • Korak ispred kiše
  • (Ne)poštujući propise

U svakom slučaju, naslov sam odabrao jer se cela ideja o ovom putovanju rodila iz prkosa samoj situaciji.

Još proše godine sam shvatio da me odlazak na more ne uzbuđuje previše. Ustani ujutru, doručkuj na brzinu, sedi u kola, vozi do neke lepe plaže i onda sedi ili leži na njoj ceo dan. Jebo zabavu!

Ipak, inat je proradio kad sam shvatio da ne mogu da biram da li ću na more ili ne. Sedi di si, ni za di si nisi. Jes vala, meni će neko nevidljivo sranje da zabrani da idem more! E taj film bogami, neš gledati! Ipak, bilo je potrebno vreme da počnem ovako da razmišljam.

Kada je virus već postao opšte mesto u našim životima i kada su ljudi krenuli da odlaze na letovanja, prva pomisao koja mi se javila jeste kako ljudi nisu normalni da putuju pod ovakvim okolnostima.

A onda, isplivaše slike s mora… Na slikama vidimo prazne plaže, čisto more i prelepo vreme. I onda pomislim, bože, ko je ovde lud? Da li oni koji su otputovali usred ove pošasti i provode se na praznim plažama ili mi koji ovde šetamo punim parkovima i šetalištima pokraj reka?

Nekako zaključih da em što je njima lepše tamo gde su nego nema ovde, em su sigurno bezbedniji tamo gde su nego mi ovde. I sad kad bacim pogled na Lido vidim hrpu ljudi koji drže distancu, ali su i dalje jako blizu jedni drugima. Dakle, putnici i zavisnici od mora, oni koji su uspeli da uđu u zemlje u koje su namerili bez da ih vrate sa granice, svakako su u zavidnijem položaju, i zdravstveno i u smislu uživanja, od nas koji smo ostali u svojim domovima. Dakle, možda ipak treba smisliti neki način i otisnuti se u svet i pored svega što nas je snašlo, mislim se za sebe. Jer gore od Lida svakako neće biti.

Kako sam doneo odluku da baš sad idem u Albaniju ne znam ni sam. Sećam se samo da mi je ova ideja pala na pamet i da sam počeo da razmišljam koliko bi mi vremena trebalo da se spustim dole, šta time dobijam i koliko vremena imam da posetim znamenitosti ove zemlje. Pre nekoliko meseci sam promenio posao, tako da su dani godišnjih odmora deficitarna roba za mene u ovom trenutku. Ipak korona možda i nije izabrala lošu godinu da nas poseti…

I tako, gledam ja mapu, pa malo gledam motor, pa opipavam teren na poslu oko toga koliko dana odmora bih mogao da uzmem i kad. Načelno se dogovorimo šefica i ja da uzmem slobodnu prvu nedelju avgusta, jer zbog obaveza u firmi mogu ili tad da idem na odmor ili negde u oktobru-novembru. A tad zaista ne znam šta bih radio bez obaveza. I ovako radim od kuće i osećam se kao da sam na odmoru.

Cela organizacija bila je u magli do samog dana puta. Uspeo sam da izboksujem i slobodan petak kao šesti radni dan, koliko sam i imao na raspolaganju. Ipak, zbog količine posla i još nekih obaveza koje honorarno završavam, pripreme za ovaj put sam obavio veoma šturo, a i za njih sam imao vremena samo kasno uveče. Samu kupovinu sam završio veče pred put. Dakle, maltene idem u nepoznato, bez tačnog plana gde ću da se smestim, koliko ću tu tačno da budem i šta ću da vidim. Imam kratku listu u telefonu mesta za posetiti, pa ću u hodu da je brusim.

Veliku zahvalnost dugujem @.milke.koji mi je dao nekoliko kvalitetnih saveta oko ovog putovanja. On se vratio iz Albanije oko 15 dana pre mog polaska i ima najsvežije informacije.

Zahvaljujući njemu znam da postoji kamp na obali mora malo izvan Valone. Zbog toga, pakujem šator i vreću i imam ideju bar gde bih mogao da se smestim kad stignem na more. Znao sam da želim nekoliko dana da se opustim, kao i nekoliko dana da se vozim po samoj Albaniji. Pakujem se u Louis vodonepropusnu torbu veče pred put i spremam se da ustanem sutra u 6h kako bih do pola 8h krenuo. Uplatio sam zdravstveno osiguranje koje pokriva Covid-19 za mesec dana, pa i ako me strefi dole, bar znam da ne moram da se brinem da li ću morati da platim lečenje.

Oko ponoći sam u krevetu i alarm je navijen. Sutra kreće avantura.

*

PS. Kao kad igramo jamb, tako ja sad najavljujem da će ovaj putopis biti opširan. Svakako to ne obećava nužno i visok kvalitet, ali kao što se kaže, lepota je u očima posmatrača (čitača). Nadam da ćete imati vremena i želje da ga pročitate, kao i da ćete uživati. Može se desiti da tempo objavljivanja ne bude baš dinamičan, jer imam i snimke sa kamere koje bih voleo da zakačim uz većinu postova, a znate i sami da montaža i vreme koje ona traži je usko vezana za znanje onog koji montira, a kod mene je to i dalje na jako niskom nivou tako da se može desiti da ili razmak između dva posta bude malo duži ili da jednostavno ostavim kačenje videa za neki kasniji momenat dakle, kao i uvek, strpljenje je naš veliki saveznik.

Dan 1. Beograd – Gazimestan – Gračanica – Tirana

Dosta sam nervozan nekoliko dana pred put. Idem više iz prkosa, pa me tako i ne drma putna groznica. Više se pitam da li radim pravu stvar. Još kad pogledam motor i količinu stvari na njemu, nije mi dobro. Al ajde, šta je tu je, nisam čka da odustanem u poslednjem trenutku ili, pu-pu daleko bilo, pređem u kola. Skok na motor oko 8h i vreme je da se krene.

U inat svima i uprkos svemu!
Prva pomisao kad sam se spakovao bila je da li mi zaista treba ovoliko stvari – U inat svima i uprkos svemu!

U ovom trenutku još ne znam da li se može ući na Kosovo ili su i za nas granice zatvorene. Planiram da idem na Makedoniju zbog toga, jer mi se ne troši vreme uzalud. Ipak, dobijam od @.milke. poruku da ima proverenu info da se na Kosovo može, tako da i ovo postaje realna opcija. Imam taman vremena do Niša da razmislim šta mi je činiti.

U inat svima i uprkos svemu!
Vreme je za pokret! – U inat svima i uprkos svemu!

Ćale je došao da me isprati svojim motorom (shout-out @oldtimer), pa ga koristim da pogleda kako se teret ponaša u vožnji. Ja i sam osećam da talasa, jer je pričvršćen samo elastičnim gurtnama. Negde kod YUBC-a slažemo se da bi mi bilo pametno da kupim španere i njima zaista pričvrstim teret za motor. Umesto direktno za autoput, skrećem desno i pravo u Uradi sam jer znam da oni španera uvek imaju na stanju. Kupujem par dosta dužih nego što mi je potrebno, ali ću se sa viškom snaći lakše nego sa manjkom.

Dok ja kupujem španere, @oldtimer fotka – U inat svima i uprkos svemu!

U nekoliko minuta smo sve privezali i putovanje može da počne. Umesto u pola 8, na autoput izlazim oko 8.45h. Šta je tu je… Bežim iz Beograda i na 100km odavde stajem na pumpu da stavim čepove u uši.

Pijem vodu, jer da se tankujem još nemam potrebe. Utom, 5-6 motora staje na tu istu pumpu. Prvo se mislim – Slovenci. Pozdravimo se na srpskom, kad oni ostalo ništa ne razumeju.

Ispostavi se da su momci Poljaci i da putuju za – Albaniju. Pitam mogu li da vozim sa njima pošto idemo ka istoj destinaciji i oni se, naravno, slože. Nemam komunikator, ali reko’ nema veze, voziću iza vas i to je to. Dogovorimo se da idemo na Merdare i odvrćemo gas. Mojoj sreći nema kraja. U svoj euforiji zaboravljam na čepove i nastavljam da vozim bez njih dok mi oko ušiju šišti.

Nosio sam GoPro, tako da u jednom trenutku ih sve skoro pretičem kako bih ih snimio i zauzimam drugo mesto u koloni. Možda im malo kvarim koncepciju, ali računam, preteći će me ako im smetam, pa ću opet biti na začelju, što mi i odgovara. Ipak, tek me jedan ili dva motora pretiču, malo brže vozimo i odvajamo se od ostatka grupe na neko vreme toliko da ih jedva vidim u retrovizoru, ali oni nas sustižu posle oko 15 minuta.

Iako smo dogovorili da idemo na Merdare, vođa grupe kreće da se isključuje, čini mi se, na Jagodnu. Ja im signaliziram da grešimo, tako da se vraćamo na autoput sa dogovorom da se isključimo na skretanju za Prokuplje.

Stajemo na pumpu, jer jedan čoper u koloni mora na 200km da sipa gorivo. Ja ovde dopunjujem svoj rezervoar i obavljam telefonski poziv. Ostali motori nisu baš najbolje parkirani na pumpi, blokiraju prolaz i pomeraju se. Stavljam čepove koje sam ranije zaboravio, palim motor, ali Poljaka ni od korova.

Računam da su već otišli, tako da izlazim na autoput, odvrćem gas skoro do 200 km/h kako bih ih stigao, ali ih ni u daljini ne vidim. Stajem na prvo odmorište oko 5km od pumpe misleći da su se možda samo pomerili na pumpi i da su iza mene. Ipak, njih nema, a mene sunce prži.

Nastavljam dalje i od putara koji rade asfalt saznajem da su prošli ispred mene. Šta ću, pomalo razočaran, nastavljam da vozim. Moguće da sam im kvario koncepciju, pa su rešili za zbrišu, a možda smo se samo mimoišli. C’est la vie.

Na naplatnoj rampi za Prokuplje saznajem da su oko 5 minuta ispred mene. I dalje se nadam da ću možda da ih stignem, ali ubrzo shvatam da od toga nema ništa. Ipak nije ovo autoput, ima saobraćaja i kamiona. Dalje definitivno nastavljam sam.

Na jednoj pumpi posle Kuršumlije pravim pauzu da jedem. Poneo sam nekoliko konzervi ribe i paket plastičnih viljuški kako bih što manje sedeo po restoranima. Uzimam sok i klopam.

Naravno, pumpa je na takvom mestu da postoji lokalno društvo je tu sedi po ceo dan. Od jednog od njih saznajem koliko ima do granice, pardon, do administrativnog prelaza, i dobijam još nekoliko saveta. Na moju konstataciju da bih išao do Gazimestana i na pitanje kakva je situacija u smislu bezbednosti kažu mi da se može. Plus, gazda pumpe je iz jednog sela u blizini, pa njega pozivaju da mi objasni detalje.

Od njega dobijam detaljne informacije, kao i savete da ima još mesta koje mogu posetiti. Uz to, dobijam i knjigu na poklon. Nju je njegov otac napisao sa temom proslave 600 godina Kosovskog boja (čuveni miting 1989) i, pretpostavljam, položaja Srba na Kosovu. Ipak do sad nisam stigao da je prelistam, jer sam poneo svoje štivo za odmor.

Uz zahvalnost, nastavljam dalje i ubzo sam na prelazu. Nema gužve, pa ulazim bez problema i pratim smernice koje sam dobio. Čudno se osećam. Ipak sam na dva točka, BG table i vozim se po Kosovu. Ipak, problema nemam.

Prva stanica je Gazimestan. Znam da postoji spomenik i želim da ga vidim. Ipak je ovo jedno od najbitnijih mesta u našoj istoriji.

Gazimestan – U inat svima i uprkos svemu!

Kod Trudne se uključujem na autoput za Prizren, odvajam se jako brzo ka Prištini, pa na magistralni put za Mitrovicu. Utom u daljini sa desne strane lako vidim spomenik.

Prilazni put je u lošem stanju. Asfalt je, ali je propao, dok neobuzdana trava sa obe strane preti da ga u nekom trenutku proguta. Kompleks je ograđen i čuva ga KPS policajac. Osim mene, nema nikoga.

Natpis na zadnjoj strani kule – U inat svima i uprkos svemu!

Parkiram, silazim sa motora i pitam, na srpskom, može li se posetiti kula. Kaže može, samo da mu dam ličnu kartu da me upiše. Nju mu pružam i pitam da li mogu jaknu kod njega da ostavim. Bilo je oko pola 2 kad sam stigao do spomenika i sunce prži. Kaže da nema problema i jaknu spuštam na ogradu i krećem u obilazak.

Spomenik, kao što vidite na slikama, spolja, pristojno izgleda. Unutra, ipak, situacija nije baš sjajna.

U inat svima i uprkos svemu!
Unutrašnjost je videla i bolje dane

Vrata kule imaju neku improvizovanu bravu i kvaku pa ne znam da li se uopšte zatvaraju. Sama kula je prepuna golubova i njihovog izmeta. Čak, na nekoliko odmorišta ima i nekoliko gnezda sa po dva jajeta. Takođe, stihovi epskih pesmama (koja ili koje su pesme u pitanju ne znam, ali sigurno je deo pesme Boj na Kosovu ispisan, kasnije sam toliko uspeo da saznam) su ispisani na svakom odmorištu, ali tu i tamo su slova otpala.

Penjem se do vrha i uz prikaz bitke pokušavam da zamislim kako je to moglo izgledati pre toliko godina. Da je Kosovo ravno, ravno je…

U inat svima i uprkos svemu!
Prikaz bitke i pogled s vrha kule

Posle nekog vremena, iznapadan muvama koje ovde iz nekog razloga caruju, silazim i odlazim do policajca. Pitam šta je gde, jer prvi sam put tu. Kaže tamo iza je Priština, a ono pravo je Elektrana Kosova. Objašnjava mi gde je put za Muratovo Turbe, kao i kako posle za Gračanicu. Sve na (skoro) čistom srpskom, bez ikakvih problema, komentara ili naznake neprijatnosti. Pokazuje mi gde je česma da se umijem i natočim vodu. Nisam hteo da ulazim u neka politička pitanja, tako da mu zahvaljujem na pomoći i odlazim da vidim mesto gde se nalaze Muratovi unutrašnji organi. Kako sam kasnije saznao, sam grob je u Bursi.

Muratovo Turbe – U inat svima i uprkos svemu!

Razdaljina od kule do Turbea je vrlo mala, oko 2km. Lako nalazim mesto, jer je blizu glavnog puta dok se nekoliko klinaca usput okreće za mojim BG tablama (ili se meni samo tako čini). Ovde provodim oko 15-20 minuta. Sam kompleks je skoro renoviran turskim parama i jako lepo izgleda. Spolja je lepo uređeni vrt, a unutrašnjost svedena kao i u svim džamijama. Spremam se da pođem, ali ne uspevam da uslikam okolinu, jer čujem nešto nalik zvuku eksplodiranja gume iz pravca gde sam parkirao motor. Pomišljam da nisi klinci rešili da mi požele „dobrodošlicu“, tako da izlazim da proverim situaciju. Sve je ok, a ja se pakujem i krećem za Gračanicu.

Kad na vestima slušam kako se nešto desilo u opštini Gračanica, Zubin potok i slično, imam utisak kao da je sve to udaljeno kilometrima i kilometrima od prvog velikog grada. Pa ipak, Gračanica je, u suštini, na samo 10 minuta od Prištine. Tek onda shvatam koliko je Kosovo geografski zaista malo.

Dvorište pod konac kao i u ostalim manastirima – U inat svima i uprkos svemu!

Manastir je otvoren i niko ga ne čuva. Bar ja to obezbeđenje ne vidim. Pre nekoliko godina, obezbeđenje svih manastira prešlo je u ruke KPS-a, osim manastira Dečani. Tamo je i dalje KFOR zadužen za obezbeđenje. U Gračanici, po zidinama koje opasuju manastir, a one su vrlo niske visine oko 2,5-3 metra, razapeta je bodljikava žica i to je to.

Ulazim u krug manastira, posećujem crkvu i divim se jako dobro očuvanim freskama. Poželeo sam da napravim krug po celom kompleksu, ali mi ne dozvoljavaju da idem dalje od crkve. Kažu pandemija je i kontakt sa sestrama je ograničen, odnosno nedozvoljen.

Fotkanje unutrašnjosti crkve je zabranjeno, ali su freske previše dobro očuvane, tako da pravim jednu fotku na brzinu, naravno bez blica

Nema problema. Izlazim napolje, kupujem guaranu i čokoladicu i šetam jedno 100m do spomenika Obiliću. U srpskim sredinama plaća se i u evrima i u dinarima. Nakon što sam i njega video, pakujem se na motor i krećem u pravcu Prizrena. Istim putem do Prištine, pa na autoput. Sunce je i dalje visoko na nebu i nema nameru da smanji doživljaj.

Spomenik Obiliću u Gračanici sa manastirskim zidinama u drugom planu – U inat svima i uprkos svemu!

Vozeći razmišljam o tome gde sam i šta sam video. Da mi je neko pričao da ću se sam voziti Kosovom, ne bih mu verovao. Ma ne bih pomislio da ću opšte biti na Kosovu. Ipak tu sam gde sam. Pogled mi se gubi u daljini u shvatam da se u planinama nebo crni. A toliko sam se nadao planinama i nekim nižim temperaturama.

Nedugo zatim, pogađaju me prve kapi kiše. Kakav maler mislim se. U poslednjem trenutku pred polazak iz BG-a kišno odelo sam izvadio iz torbe. Avgust je, gledao sam prognozu i računao da je palo sve što ima da padne. Pa i ako me strefi neka kišica, kišna postava na jakni će rešiti problem. Parkiram na prvom parkingu koje vidim, vadim postavu iz kofera i smeštam se pod suncobran koliko da je postavim i da nastavim put. Vreme nema baš ovakav plan za mene.

Kiša se pojačava i meni postaje jasno da nema potrebe da razmišljam o nastavku sve dok se situacija ne smiri. Sedam u baštu kafića, naručujem kiselu i čekam da kiša kaže šta ima. Ali, situacija počinje da se komplikuje.

Od krupnih kišnih kapi, ovaj pljusak se pretvara u oluju. Vetar počinje da duva, a ja kao i ostali gosti iz kafića najpre prelazimo u staklom ograđeni deo bašte. Kad su suncobrani krenuli da padaju, a drveće da se povija, bogami, ulazim u unutrašnjojst kafića i sam hipermarket računajući da ne želim da budem na putu srči kad prozori budu polupani. Od oluje, motor koji je na 20m od mene, više ne vidim. Samo trepćuća svetla automobila koji više ne mogu da voze i parkiraju se na ovom parkingu.

Ako se neko seća mog putopisa od prošle godine, setiće se da sam imao vrlo sličnu situaciju kao i ovu i to ubrzo nakon polaska iz Beograda. Tada, za razliku od sada, imao sam malo više pameti da ponesem kišno odelo, a ne da razmišljam kako se neka oluja neće (opet) meni desiti. A toliko sam putopisa pročitao ovde na forumu u kojima su ljudi najebali što nisu poneli kišna odela. I tad sam se mislio, bože, bože, pa koliki mentol treba da budeš da nešto tako malo namerno ostaviš ko kuće. Sad pretpostavljam da je 180cm i 86kg sasvim dovoljno da zaradiš kvalitativnu ocenu “mentol” :D

Posle dugih 45 minuta, kiša se smiruje. Rezigniran prilazim motoru, brišem rezervoar, cepam plastičnu kesu i stavljam je pod dupe i krećem dalje. Oluja je otišla ka Prištini, a mene čeka još dosta dug put do Tirane. Čekajući da oluja stane, bukirao sam smeštaj tamo.

Do same granice kiša nije padala, problema nisam imao, ali mi stomak daje signale da sam verovatno preterao sa klimom dan ranije i da time nije previše srećan.

Stižem na granični prelaz Morina i stajem u red. Prisećam se kako su se vojnici koji su se tukli gore ’99. žalili na vetar koji ove ume da bije. I to ne da bije, nego šiba, pa i početkom avgusta! Kravi pored mene koja prelazi granicu za svoj groš svakako on ne smeta. Bez mnogo peripetija ulazim u Albaniju. Dajem gas, a vetar me migolji levo-desno.

Put dalje do Tirane kao da nema kraja. Celom dužinom autoputa nema table koja kaže koliko još ima do glavnog grada. Ili do bilo kojeg grada uopšte. Plus, ja se ovde načitah priča o tome kako po Albaniji najviše ima benzijskih pumpi i to gde ti pada na pamet. Ovde – ni za lek!

Posle nekog vremena, pali mi se rezerva na motoru i sa njom vozim nadajući se skoro pumpi. Nema ni jedne niti ima znaka za koliko je sledeća, a ja sve nizbrdo u leru vozim. Vidim, vrag odneo šalu.

Na prvom isključenju sa autoputa silazim u nadi da negde u mestu ima pumpe. Odmah dolazim na raskršće, ali nit ima znaka nit ima mesta. Gde da idem, biram ulevo, pa šta mi bog da. Srećom, posle nekih 300m nabasavam na pumpu i kažem gospođi da sipa i ne pita. Na 11 litara je zaustavljam jer ne znam koji je kvalitet benzina, a čitao sam ovde da je neko imao problem i da se motor uzjogunio dok nije potrošio loše gorivo. Dajem babi 20 evra i ona ni da pomisli da da kusur. Ja obajšnjavam, a meni ona sve na albanskom priča kao ne zna šta hoću. Uspem ja tu nekako da joj skrenem pažnju o čemu se radi, pa dobijam 500 leka kusura. Mada i dalje mislim da me jeste zajebala za nekoliko evra, krećem dalje.

Već neko vreme mi se čini kao da mi zadnja guma malo pliva (a možda je i vetar). Čim sam sa pumpe zamakao iza ćoška stajem da bacim oko i nalazim strano telo u gumi. Baba nema kompresor, ali guma ne izgleda kao da je ispustila. Tako da nastavljam dalje u nadi da će biti neke druge pumpe da proverim kako stoje stvari sa pritiskom. Frka mi je da izvučem to šta god da usred nedođije da ne pogoršam stvar dodatno.

Naravno, čim sam se popeo na autoput, oko 1km kasnije eto pumpe. Stajem, ali ni oni nemaju kompresor. Nastavljam dalje, stajem na još jednu, oni mi objašnjavaju gde je kompresor, kad tamo ima i vulkanizerske radnje. Proveravamo pritisak, on je dobar, balončići baš se i ne prave kad se polije vodom, tako da po savetu ne diram ništa i nastavljam dalje. Kaže momak da svakako ne rade gume za motore.

Onako smiren što ništa nigde ne pušta, nastavljam za Tiranu. Ovo se sve dešava oko 7h uveče. Oko 8 ulazim u predgrađe Tirane i doživljavam fras u vidu albanskog saobraćaja.

Gužva; ljudi prelaze ulicu gde kome padne na pamet; ne poštuje se prvenstvo prolaza u kružnim tokovima; saobraćajne trake na ovom delu puta kao da ne postoje. Povrh svega, meni je vizir musav od mušica i rupe na putu često ne registrujem.

Pod stresom, mrtav umoran stižem u smeštaj tačno u 21h, kad sam se i najavio da ću doći. Moja soba sa kupatilom za 11 evra je spremna i mirišljava. Dobijam tzv. „secure parking“ za 1 evro u prilazu zgradi pored i odlazim na spavanje.

Dosta je za ovaj dan.

U nastavku je snimak vožnje prvog dana.

Budući da je kao što vidite putopis prilično opširan i detaljno napisan, moramo vas zamoliti da čitanje putopisa nastaviti u temi na forumu, jednostavnim klikom ovde.


Da li želite da dobijate obaveštenja o novim tekstovima?

Svakog petka ujutro šaljemo email sa listom tekstova koje smo objavili te nedelje, svima koji su se prijavili na BJBikers email bilten. Na taj način možete ostati u toku sa novostima, čak i ako neki tekst propustite u toku nedelje… 


Jovan Ristić
Jovan Ristić
Pisanje tekstova za motociklističke magazine i sajtove počeo sam da radim 2013. godine iz strasti prema motociklima i moto sportu. Svoje prve "korake" započeo sam na dvotaktnim motorima koje obožavam i dan danas. Za mene motori predstavljaju strast, način življenja i smisao života. Ništa me u životu toliko ne dotiče kao zvuk motora... Poštujte sebe, nosite kacigu i ne konzumirajte alkohol dok vozite!
18,362FanovaLajkuj
1,287PratilacaZaprati
112PratilacaZaprati
119PretplatnikaPretplatite se