Ovo je priča o čoveku koji je promenio ovaj sport, i ostavio najdublji trag u istoriji. Ovo je priča o čoveku koji je ušao u legendu. Valentino Rosi je simbol MotoGP-a.
Kada bi ovaj tekst dobio naslov, glasio bi MotoGP. Sigurno ste pomislili ” Pa to uopšte i nije kreativno, niti primamljivo, i ništa ne znači.“ Ko će uopšte tekst sa takvim naslovom i da pročita. Pa sad svi pišu klikbejt naslove, svima su bitni klikovi, kakav bih novinar bila kad bih napisala tako nezanimljiv naslov. Iako ne bih želela da budem takav novinar sa takvim naslovima, napisala bih sigurno neki da bar zaintrigira čitaoca da makar baci pogled. Međutim, ovog puta grešite. Dala bih tekstu taj naslov jer je o jednom čoveku, a kad pomislite na MotoGP jedan čovek vam pada na pamet.
Ipak, sve je to super kad pišete sami za sebe pa možete da radite sa naslovom šta god želite, ali sada pošto će biti objavljen tekst na sajtu jednog magazina, moram svoj naslov prilagoditi kako bi zadovoljio kriterijume objavljivanja na isti, stoga ovaj tekst dobija novi naslov, koji ima istu poentu kao i prethodni, a on glasi Valentino Rosi – simbol MotoGP-a. Bez sumnje, ima tu velikih šampiona, velikih imena, ali jedno se izdvaja, pa neka izvine navijači ostalih, u koje čak i ja spadam, ali jedno ime je simbol ovog sporta. Prva asocijacija na GP čak i onome ko ne zna ništa o motociklizmu biće to ime.
Ne Stoner, Pedrosa, Markez, Doviciozo, Vinjales, ni Horhe Lorenco. Valentino ROSI. Ne pitajte kako znam. Nije da nisam već proverila. Pored toga što je ikona ovog sporta običnim smrtnicima koji ne prate sigurno je najzanimljivije što ima 41 godinu i još uvek vozi, još uvek je na motoru i juri 350 kilometara na sat, pa ga onda upamte. Kao što sam već gore napisala, da se razumemo, nisam fan baš vatreni fan Valentina Rosija, već njegovog sunarodnika Dovicioza iz onih razloga o kojima sam pisala pre neki dan, ali sam fan MotoGP-a, pa stoga moram makar malo voleti ovog Italijana s minđušom na uvu koja mi nekako uvek privuče pažnju, uvek simpatičnog, i gospodskog ponašanja. Neću da vam zamaram mozak njegovom biografijom, i putanjom kojom je išao do sada, da bih dokazala svoje tvrdnje, svi mi znamo ko je Rosi, ali ću pokušati da vam bar malo približim kako ga navijač drugog vozača doživljava.
Sigurno se pitate zašto sam odlučila da pišem baš o njemu i odakle mi inspiracija. Budući da imam više slobodnog vremena zbog novonastale situacije a imam inspiraciju, i onog unutrašnjeg čovečuljka koji mi govori ” Piši, Anđela, moraš nešto da napišeš “ gledala sam vremeplov na Sport klubu i mislila u sebi ” Vau, kakva vožnja “, i s Rosijeve strane, a i sa Lorencove, i onda sam shvatila da sam mnogo toga propustila jer sam tek malo kasnije aktivno počela da pratim MotoGP pa se ne sećam ove trke, iako sam je verovatno i gledala, a i tad sam počela da baš pratim fudbal pa mi je to bilo u fokusu. Taj trenutak kada ga je prestigao u poslednjem krugu, u poslednjoj krivini ostao mi je u sećanju, i donela sam odluku da saznam sve o Rosiju, i da posvetim jedan tekst njemu, jer iako nije moj miljenik, ali jeste mog tate, zaslužio je. Sigurno mnogo više zbog doprinosa ovom sportu, međutim ja jedino ovako mogu da mu odam svoje poštovanje. Sigurno je i da sam ja na početku svog učenja o MotoGP-u prvo čula za to ime, a i kako i ne bih kad se u mojoj kući, i u prizemlju i na spratu nedeljom u isto vreme gledala trka, pa malo pokupiš od tate, malo od dede, pa onda sama odlučiš za koga ćeš da navijaš, al’ si klinka opčinjena Liverpulom, pa ti je sve što je crveno lepo, pa ti i vozači sa crvenim motorima postanu nekako bliski, pa onda ratuješ sa ostalima ko je bolji, ko pobeđuje. Bila su to lepa vremena.
Ups, polako skrećem sa koloseka, sa teme, mada nije da ne radim to stalno. Elem, da se vratim na Valentina. Napisala sam početak i kraj teksta, fali mi sredina. Sredina je najvažnija i povezaće sve u celinu. U nadi da će mi pomoći pozvala sam tatu. ” Tuu, tuu, halo. “ ” E, ćao, tata, pišem tekst o Rosiju, treba mi tvoja pomoć. Kako bi ga ti opisao? “ ” Kao iz topa sledi odgovor ” LEGENDA”. ” Pa dobro, tata, to već znam, može nešto više? “ ” Pa šta da ti kažem drugo, MotoGP pre njega i posle njega neće biti isti. “ Hvala, tata, mislim da si mi dovoljno pomogao. Pomogao mi je da shvatim da se dobre stvari ne dešavaju preko noći, da se sve mora zaslužiti radom, da treba biti fin, lepo vaspitan, odmeren, da treba biti pozitivan, da moraš da se trudiš da bi uspeo u onome čime se baviš. Valentino Rosi je ceo taj jedan paket. Savršen sportski paket. I malo ljudi na svetu se mogu pohvaliti time. Promenio je ovaj sport, pomerao granice, učinio da njegova vožnja deluje savršeno, da gledati njega kako vozi u tebi probudi uzbuđenje, radost, zadovoljstvo.
Valentino Rosi u moru istih se izdvojio kao jedan božanstveni cvet, usamljen, najlepši. Valentino Rosi voli ovaj sport, i zato još uvek, iako ima 41 godinu vozi. Budući da ne znamo šta će biti sa ovom sezonom, ni da li će se i koliko voziti, ni da li će povući nakon ove sezone, ili će i sledeće voziti, samo u Petronas Jamahi, smatram da smo svi srećni što živimo u vremenu ovog šmekera. Neki od nas plakali su kad je Stoner završio karijeru, neki kad je Lorenco, neki kad je Pedrosa, ali mislim da kada dođe dan da Rosi završi karijeru da ćemo svi kolektivno plakati. Sigurno je da je svako od vanzemaljaca ispisao neku istoriju, i mnogi pre njih, sigurno će i mnogi kasnije, svako će biti upamćen po nekoj trci, možda nekom gestu, padu, sigurno je da je povlačenjem redom Stonera, Pedrose pa Lorenca motosport, tačnije GP izgubio velike šampione, borce i heroje, ali povlačenjem Valentina Rosija MotoGP će izgubiti deo sebe. I to ne baš mali deo, već solidno veliki.
Nastaviće svojim putem, sa novim šampionima, novim talentima, ali ono što je ovaj čovek uradio za sport nikada, ali baš nikada neće biti izbrisano, zaboravljeno. I za dve godine, ukoliko do tada ne vozi, i za pet, 10, 15 godina o njemu će se pričati. Ušao je u legendu, još odavno, i još dugo će ljudima kao asocijacija na MotoGP biti Valentino Rosi, šta god Mark Markez uradio u narednim godinama, šta god uradili drugi.
Još mnogo dečaka i devojčica će sa velikim interesovanjem gledati roditelje, ili deke pravo u oči i pažljivo slušati kako je pobeđivao najbolje, i bio najbolji među najboljima. Još mnogo klinaca prvo što će čuti o ovom sportu biće ” Vidiš, sine/ćero, jedan čovek promenio je ovaj sport “, dok se na ekranu u publici žute majice, i broj 46 sija magičnim sjajem. JEDAN JE DOKTOR.
1997, 1999, 2001, 2002, 2003, 2004, 2005, 2008, 2009.
Da li želite da dobijate obaveštenja o novim tekstovima?
Svakog petka oko 10h šaljemo email sa listom tekstova koje smo objavili te nedelje, svima koji su se prijavili na BJBikers email bilten. Na taj način možete ostati u toku sa novostima, čak i ako neki tekst propustite u toku nedelje…
