Skoro vas nismo vodili na istok. Iz tog razloga danas objavljujemo putopis našeg člana Oroku, koji je sa još jednim našim članom otišao putem Bliskog Istoka, tačnija lokacija glasi: Sirija i Jordan. Uživajte u ovom putopisu u kom se nalazi i pregršt lepih slika.
Posle šestomesečnih priprema za ovo putovanje, došao je i dan da se krene. Kao i pre svakog putovanja, a naročito ovako neizvesnog i dugog, loše se spava. Da kažem da sam spavao više od 3 sata u toku cele noći , kada se sve zbroji, mislim da bih vas slagao.
Veče pre toga sam se spakovao, pregledao sve što sam mogao ne bi li zaboravio nešto….Ha, bio sam ubeđen da sam poneo sve, kasnije ću se uveriti da nije tako, no, dobro je, kakva bi to avantura bila, da ponesem sve šta mi treba.
Dominator spreman za put, željno iščekuje nove kilometre.
Jutro , polazak, opraštanje od ukućana i krećem , Bliski Istok me čeka. Putovanje od 8000km je predamnom.
Prva etapa puta, Sombor – Srbobran – Novi Sad – Beograd. U Srbobranu sam se pozdravio sa drugarom iz Turije , motorasem sa foruma, koji tamo radi. Kupio mi je vece vezice koje sam naravno zaboravio i setio se negde usput, gledajuci beskrajne vojvodjanske njive. E, da i sečice koje sam mislio da sam zaboravio, ali ću ih kasnije pronaći. U Novi Sad navraćam da se pozdravim sa bratom od tetke, koje je tu na studijama, i od njega pozajmim još koji evrić za ne daj Bože …. ne treba da govorim da sam ih potrošio…hahaha
Onda Beograd, sastanak sa Bobsom, ispraćaj od strane bobsovih prijatelja i familije, kao i nekoliko clanova t-rex riders foruma,Potom u Politiku, na intervju, nisam ga rado dao, posto ne volim takve stvari, ali sto se mora nije tesko.
Možete ga pročitati ovde.
http://www.politika.rs/rubrike/Beograd/Kroz-pustinju-na-dva-tochka.sr.html
OLYMPUS DIGITAL CAMERA 
Posle Politike, pravac Mezgraja. Put do tamo, dosađivanje, auto put, sve isto, tako da nije vredno pomena.
E onda, dolazimo u Mezgraju. Malo selo u opštini Vlasotnice, kod Leskovca. Vredelo je preći 500 km, do tamo. Priroda je prelepa, ljudi još bolj. Uostalom pogledajte slike.
OLYMPUS DIGITAL CAMERA 
Krst koji se nalazi na vrhu brda, u šumi, služi kao mesto održavanja seoske slave. Domaćinstvo, tj. čast za organizovanje slave se prenosi svake godine na drugu porodicu u selu, tako da nema monotonije, uvek je novi organizator. Tu se skuplja celo selo i žurka traje do sitnih sati.
Mi nismo bilo na slavi, onaj je tek kroz dve nedelje, mi smo tada u nekim tamo pustinjama. Ali naložili smo vatru i uživali gledajući nebo prepuno zvezda. Seoski život, bez previše stresa, mogao bi biti idealan, ali nemaština, ljudi bez posla, u ovom selu, nećete verovati već treći mesec bez vode, naterali su mlade da odu odavde, i sreću potraže u nekom većem gradu.
Spavati idemo malo ranije, jer sutra je novi dan, valja preći Bugarsku i spavati u Turskoj.
Danasnja ruta je izgledala ovako :
Sombor – Srbobran – Novi Sad – Beograd – Mezgraja
Kilometraza : 501 km
Dan 2. Mezgraja(Srbija)- Babusnica – Sofija (Bugarska)- Edirne (Turska)
Kilometraza : 495km
Drugi dan, taj dan, nekako, gledam na početak putovanja. Do sada smo ipak bili na svojoj teritoriji, ali od danas, prelazimo granice naše Srbije i idemo pravac u nepoznato. Bar za mene, Bobs je često u Istanbulu. Pasoš je spreman za pečatiranje, za sada ima samo pečate Hrvatske i Mađarske.
Putopis: Sirija i Jordan 
Putopis: Sirija i Jordan
Jutro je, Bobs, spava, ja se, kako će se ispostaviti i tokom celog putovanja budim ranije i tada razmisljam o prethodnom danu i spremam se za nove puteve. Pregledam plan puta, zapisujem u moj blokčić kilometrazu od juče, puštam mozak na “pašu”. Baš u trenutku kada su i ovce pored mene na paši.
Kao sto smo vec utvrdili, Mezgraja je prelepo seoce, ali nećemo se dugo zadržavati u njemu, dalek je put pred nama. Prvo idemo u Babušnicu, na preporučeni burek. Cena je neverovatno mala, oko 20din, ako se dobro sećam, a burek….ODLIČAN!
Tu se upoznajemo i sa forumašem Srdjan010, koji Bobsu nabavlja još jedan sprej za lanac, da se nađe.
Nismo se mnogo zadržavali u Babušnici, valja danas i do Turske stići.
Bugarsku granicu prolazimo veoma brzo i polako do Sofije. Sofiju smo obišli oblaznicom, koja baš i nije nasrećnije napravljena, jer je velika gužva. Ono što sa video od nje, nije me baš fasciniralo, jer osim zgrada iz komunističkog perioda, ciganskih čergi i šatora, ništa nisam video. Nikad ne bih rekao da sam u onoj Evropskoj uniji o kojoj novine pričaju! Najlepša stvar koju sam video tokom vožnje tim delom Bugarske je Rila…planina koju odavne zelim da obiđem zbog njenih jezera i manastira. Neka, sačekaće, a ja ću se Rili vratiti, ako ne uskoro, jednom sigurno hoću.
Ostavljajući Rilu za sobom, idemo dosadnim auto putem, na kom nisam ništa ni slikao, mada ionako nema šta da se vidi osim pravog puta i njiva.
Posle celodnevne vožnje auto putevima Bugarske, predveče stižemo do granice. Bugarsku granicu opet prelazimo za par minuta, niti nas iko pita nešto, niti mi njih. Pogledaju dokumenta i zdravo. Turska je već malo komplikovanija, idemo na nekoliko šaltera, pa po vizu, pa opet do nekoliko šaltera, gde svako gleda zeleni karton, pasoš i saobraćajnu. Polako, ali sigurno, oseti se miris Bliskog Istoka, gde sa dokumentima uvek mora nešto da bude komplikovano!
Tu se i srećemo i sa prvom džamijom u Turskoj koju smo videli, 100 metara od same granice, možda malo preblizu, ali verujem, da ljudi koji čekaju u velikim gužvama, sa kamionima, vole da odu na molitvu baš u nju.
U Edirne, biramo kamp na navigacji, koja nas vodi kroz sam centar i neke male, zanimljive ulice, do kampa. Saznajemo da je kamp zatvoren zbog nekog cirkusa, pa onda okreći se, idemo u drugi kamp. U njega dolazimo po mraku, pa nema slika, tj. ima samo jedna slika, kupanje, večera, jedan Efes i spavanje… bar za mene, bobs ostaje na još kojem.
Dan 3. : Edirne – Istanbul
Kilometraža : 244 km
Jutarnja kafica skuvana u šerpici nas razbuđuje i polako se spremamo za Istanbul. Ja sam uhvatio malo vremena da se prošetam po kampu, pogledam prazne bazene i igrališta. Kako saznajem, nije sezona, pa je prilično prazno, a i bazen su ispraznili zbog zime.
Ne zadržavamo se mnogo u Edirneu, idem pravac za Konstantinopolj. Usput smo slikali i nuklearne elektrane, nisam ni znao da ih turci imaju. Baš posle tih elektrana, ja sam imao mali peh sa nožicom menjača, proklizala je baš kad ne treba, tu sam skidao, zavrćao, dotezao par puta, dok mi bobs nije dao njegovu rezervnu i tako sam rešio probleme sa njom.
E onda kako se polako približavamo desto-milionskom Istanbulu, počinju gužve. Koje kasnije postaju sve veće, a mi baš tamo dolazimo oko 15h. U pravo vreme, za najveću gužvu. Kada smo locirali hotel, odnosno dobili tačnu adresu, navigacija je pokazivala 1,8 km. Ta nepuna dva kilometra, prelazili smo od sat i po, do dva vremena. Iako smo imali motore i provlačili se sa koferima koliko možemo, trebalo nam je to vreme. Bobsu je motor dugo bio u crvenom, zbog temperature, a ja kad sam rukavicom dotakao u jednom trenutku cilindar, izgorela je na tom mestu. E tad je bilo vreme za predah dok se ne ohlade. Dobio sam i uspomenu na Carigradske guzve, u levi kofer me je udario neki auto, malo je falilo da padnem, da sam pao, ne znam ko bi me digao onako natovarenog.
Posle svih tih gužvi i nervoze, stižemo do hotela, ostavljamo stvari, odma kupanje, hlađenje, pa u mali obilazak. Bobs i ja smo skoknuli do Kapali Čaršije, jedne od najvećih pokrivenih pijaca na svetu. Verovali ili ne, sadrzi 58 pokrivenih ulica prepunih raznoraznih radnji. Svakodnevno je poseti od 250 do 400.000 ljudi, pa i nije bezveze što sam čuo podatak da jedna radnja u njoj moze da kosta i do milion i po dolara.
Već na samom ulasku u čarsiju, vidi se da je unutra velika gužva.
A unutra, krcato…
Svakakvih radnji ovde ima , zlata, srebra, porculana, sve šljašti, i doživljaj je neverovatan. Samo pogledajte koliko šljaštecih boja imaju na tim tanjirima i šoljama!
Nakon Kapalija još malo šetamo gradom, tu po okolini, ubijajući vreme dok Bobs-ov prijatelj ne dođe. Nailazimo i na Istanbulsko sveučilište, koje svake godine pohađa oko 70.000 studenata! Plan je bio da nas malo provede po gradu i da kasnije odemo na večeru.
A ovo nam je pogled sa hotela, na trajekte koji čekaju prolazak kroz Bosfor.
E onda dolazi Bobsov prijatelj, koji će me odvesti do Plave džamije i Aja Sofije, da pogledam jedne od najveličanstvenijih graditeljskih dostignuća. Bobs ostaje u hotelu, da se odmori.
Šetajuci se ulicama Istanbula, oseća se da je Azija blizu, prolazimo pored kavana, gde se puše nargile, jedem sladoled, po starom turskom receptu, koji se u kornet ubacuje sa dodatni šou programom, gde prodavac zeza kupce, u ovom slučaju mene. Dobio sam kornet i u glavu i u stomak, bar pet puta mi je izvukao sladoled iz ruke, čak mi je ispričao, da je jedna devojčica odustala od sladoleda i otišla uplakana.
Policija u Turskoj vozi odlične motocikle, jedine marke koje sam primetio da voze su Honda i BMW…Ipak se zna šta je kvalitet!
Polako, stižemo do trga sa kog se vide Aja Sofija i Plava džamija. Veličanstven prizor, jedna nasuprot druge, sa jedne strane Plava džamija sa svojih šest viskokih minareta krasi krajolik Istanbula, dok je sa druge strane, nekada najveća crkva u Vizantijskom carstvu, sa svojih četiri nadograđena minareta. Aja Sofija.
Aja Sofija, ovo velelepno zdanje, koje predstavlja vrhunac graditeljstva šestog veka, izgrađena je za samo pet godina. Kako su uspeli da naprave crkvu visoku 55 metara za tako kratko vreme, bez savremene tehnologije, ostaće zagonetka za mene, ja jedino sto mogu je da se divim. U svojoj dugoj istoriji, Aja Sofija, pretrpela je izmene na spoljašnosti, odnosno dodana su joj četiri minareta dolaskom Turaka u Istanbul, da bi 1935. godine Ataturk, od ove crkve/dzamije napravio muzej. Nažalost, došao sam ispred nje oko 18h, kada je ona zatvorena, jer je radno vreme do 17h, pa sam uskraćen da vidim freske iznutra.
Potom, okrećemo se najznačajnijoj džamiji posle one u Meki – Sultan Ahmed džamiji, nama poznatijoj kao Plava džamija. Nastala je kao odgovor muslimana na Aja Sofiju i to veoma uspešno. Sa svojih 200 prelepih prozora, pruža neponovljiv doživljaj tokom dana.
Unutrašnjost plave džamije, važno napomenuti da sam i tu došao u zadnji čas, jer je molitva počela desetak minuta pošto sam ja ušao u džamiju.
Ove sijalice, do pre nekoliko godina, bile su sveće. Bio je jedan čovek, kome je jedini posao bio da pali sve sveće, menja potrošene i ponovo pali, ako se neka ugasi. Težak posao, ali verovatno cenjen. Sada je njegov posao preuzela je struja.
Divan tepih na podu džamije, nije bez razloga u takvim šarama. Da se ne bi stvarala gužva i da svako ima dovoljno mesta za sebe, jedan ovaj krug, sa leve strane, dovoljan je za jednu osobu. Tu tačno stanu dva stopala i vi tako zauzmete svoje mesto.
Na izlazu, molitva počinje, pa je razgledanje završeno.
Na izlazu iz džamije, uočio sam i obelisk koji je dovučen iz Egipta, prvo u Rim, kasnije u Konstantinopolj još u 4. veku.
Još jedan pogled na plavu džamiju
Nakon razgledanja grada i dobre šetnje, valja nešto i pojesti. Po Bobsovoj preporuci jedem prepelice. Nisu loše, ali bar u mom slučaju služe samo da se zasitite na sat vremena, kasnije ste opet gladni. Premalo mesa, dosta kostiju, čine da se osećate gladno vrlo brzo, tek posle mi je bilo jasno što je Bobsov prijatelj naručio piletinu.
On se od prepelica nije ugojio…
Mašine zaključane, čekaju nove avanture, a posle večere na spavanje, sutra idemo u Ankaru, glavni grad Turske.
Budući da avanture tek počinju, moramo vas zamoliti da nastavak putopisa pročitate u temi na forumu jednostavnim klikom ovde. Pored odličnog putopisa, bićete u prilici da vidite i prelepe slike.
Da li želite da dobijate obaveštenja o novim tekstovima?
Svakog petka ujutro šaljemo email sa listom tekstova koje smo objavili te nedelje, svima koji su se prijavili na BJBikers email bilten. Na taj način možete ostati u toku sa novostima, čak i ako neki tekst propustite u toku nedelje…
