Pohod na zemlju bunkera

Današnji putopis je izuzetno zanimljiv. Naš član foruma Gliga vodi nas u pohod na “zemlju bunkera”, odnosno u susednu nam Albaniju. Osim Albanije, Gliga je obišao i druge zemlje iz bivše nam velike države. Zgode i nezgode koje je Gliga doživeo pretočio je u fantastičan putopis u kojem verujem da ćete uživati kao što sam i ja uživao dok sam čitao.

Albanija je zemlja gde će vam, u najboljem slučaju, izvaditi bubreg prvom prilikom. Znajući tu činjenicu ja sam u danima pre putovanja pio dosta tečnosti kako bi bubrezi bili u što boljem stanju, čisto da se ne brukam kada dođe do tog neizbežnog događaja. Takođe imaju bunkere na svakom ćošku, ekstremno su siromašni i mrze nas.

Eh, sad kada je taj formalni deo proser… hoću reći uvoda, gotov može da se krene sa putopisom

3-4 godine planiranja, maštanja i iščekivanja, čitanja svih mogućih putopisa, spajanja mesta koja deluju zanimljivo putevima koji deluju zanimljivo… Sve to se na kraju kondenzovalo u putovanje od 13 dana, od toga 8 u Albaniji, a ostatak u Crnoj Gori i Makedoniji (Srbija je ovaj put tu samo kao prostor između kuće i početka avanture). Mnogo, mnogo vožnje van asfalta, neverovatne prirode, dobrih ljudi. Albanija je najbliže mesto gde možete doživeti avanturu u nekom drugačijem okruženju od onoga na koje smo navikli.

Za početak omanja gomila fotki, da vam zagolica maštu 

Srbija:

Crna Gora:

Albanija:

Makedonija:

Srbija, drugi put:

Dan prvi, 27.7.

Posle dva dana odlaganja polaska više nije bilo razloga za čekanje. Rano, već oko podneva, krećem na vožnju. Cilj je stići do kanjona Morače, tamo zanoćiti kako bi sutrašnji dan imao na raspolaganju za normalnu vožnju po Žijevu, Komovima, Prokletijama…

Sat vremena nakon polaska primetim da mi ne rade farovi. Osigurači u redu, svi kontakti u redu. Već tu sam bio na granici da okrenem kući, nisam imao ideju šta može biti problem. Poziv Liberu u Valjevo i “dođi, rešićemo”. Nije trebalo puno ubeđivanja.

U Valjevu odmah odlazimo do Ćipure gde se problem rešava. Na kraju je bio neki prilično fantomski kvar, instrument je pokazivao da sve radi iako u praksi nije bilo tako. Uglavnom, ksenoni i prekidači su izbačeni, u projektore ubačene halogene H1 sijalice i to tako radi.

Nakon završene intervencije već je bilo solidno kasno za nastavak putovanja tako da mi nije bilo neprijatno prihvatiti poziv na noćenje kod Libera. Prijatno veče uz odlično društvo, nema greške. Nećete verovati ali nemam više fotki od ovog dana.

Drugi dan, 28.7.

Rano ustajanje, pakovanje, doručak u obližnjoj pekari i spreman sam za pokret. U samom startu odlučujem da izbacim deonicu između Podgorice, preko Žijeva i Komova prema Plavu. Svakako sam bio knap sa vremenom a jučerašnji zastoj nikako nije pomogao. Crna Gora je tu, blizu. Bilo bi glupo da sam morao skraćivati put kroz Albaniju.

Od samog Valjeva kreće zanimljivi deo vožnje. Glavni put prema Kosjeriću je dobar i krivudav, saobraćaja praktično nema.

Pred Užicem se setim drugarovih priča o putu koji je napravljen starom trasom Ćire. Ovo je odlična prilika da se isti isproba, vremena imam na pretek a silazak sa asfalta uvek dobro dođe. Malo skitanja po gradu dok nisam našao početak puta (pešački most je u pitanju, naravno…) i kreće odmaranje. Kanjon Đetinje je lep i vredi ga obići.

Na asfalt se izlazi kod brane jezera Vrutci, ne znam koliko kilometara dalje.

Lokalnim krivudavim putem do Zlatibora gde točim gorivo. Tu negde srećem i dva Poljaka koji voze iza mene ali oni se brzo isključuju sa glavnog puta.

Udes i zastoj pred Prijepoljem. Na početku kolone upoznajem Vladu (vozač ovde na BJB) koji vozi najnatovareniji motor koji sam ikada video 

 Vozimo zajedno do pumpe u Prijepolju gde nam se putevi razilaze.

Na granici bez zadržavanja, put je svo vreme kao stvoren za vožnju. Bijelo Polje, Berane, Andrijevica, Plav… Pred Plavom prestižem Jeep Cherokee austrijskih tablica. Nekako mi je odmah bilo jasno da su ljudi krenuli više-manje istim putem kroz severnu Albaniju kao i ja i da ćemo se viđati narednih dana. U Plavu gomila turista. Ne znam da sam igde, ikada video više automobila sa američkim tablicama. Nemam pojma koja je priča sa tim. Kupovina klope za večeras jer je plan da napravim krug po Prokletijama, oko Hridskog jezera, i da negde gore zanoćim.

E sad, nije da volim da vam nabijam napetost i neizvesnost ali ovde ću danas prekinuti sa pisanjem. Moram napolje… Sutra me takođe nema, idem u Niš da pokrenem priču sa osiguranjem. Realno, nastavak tek prekosutra. Ako će vam biti lakše sve što se bude pisalo na dalje je dosta zanimljivije i ima mnogo, mnogo više fotki atraktivnih predela.

Drugi dan, nastavak.

Ništa od Niša danas, može malo da se piskara.

Od Plava kreće onaj deo vožnje koji zapravo iščekujem svo ovo vreme. Daleko od toga da krivudavi asfaltni putevi sa malo saobraćaja nisu zanimljivi, ali vožnja van asfalta, kroz neverovatne predele je prava stvar. Prema Babinom Polju vodi uzani asfaltni put koji se svo vreme penje. Nekoliko izvora, šuma i konačno kraj asfalta. Prvi put kada put izađe iz šume ostajem zatečen prizorom.

Najbolje od svega je što znam da kasnije postaje još lepše 

 Kada sam već stigao ovde prisetim se da sam svojevremeno trasirao još neke puteve u ovoj oblasti i da vode do odličnih vidikovaca. Sada se naravno nisam mogao setiti gde se to tačno nalazi ali nije bio nikakav problem da na prvoj sledećoj raskrsnici skrenem sa glavnog puta. 10-ak min penjanja putem koji se slabo koristi me dovodi do livade sa par srušenih katuna i nekoliko novih brvnara, pogledom na vrhove sa druge strane doline… Mir, tišina i popodnevno sunce. Pravo vreme za ručak i kratki predah.

demo dalje. Povratak nazad na glavni put i nastavljam sa penjanjem. Od katuna Bogičević put postaje lošiji, uspon strmiji a prizori atraktivniji. Stani tu da fotkaš, stani ovde da piješ vode, onda ovde opet da fotkaš, pa da samo da bleneš… Takvu vožnju volim.

Dok sam stigao do prevoja već je bilo popodne, odlično svetlo za fotkanje. Put od katuna Bogičevića do karaule nije u sjajnom stanju. Može da se vozi al’ ja ne bih voleo tuda da prođem svojim motorom sa suvozačem (to će mi biti glavno merilo prohodnosti puta).

Ovo sve deluje kao sjajno mesto za kampovanje ali još je rano za to. Treba obići i Hridsko jezero, čisto da se što manje toga ostavi za sutrašnji dan. Prevoj, napuštena karaula i kreće lagano spuštanje drugom stranom planine. Od katuna do karaule put praktično svo vreme ide paralelno sa granicom, par stotina metara od nje. Tu je i tromeđa Crne Gore, Albanije i Kosova. Odatle pukne i prvi pogled na vrhove u Albaniji, oko Volbone. Njih ću narednih dana gledati i izbliza, sa druge strane.

Hridsko jezero, gomila terenaca parkirana na putu (do samog jezera se mora pešačiti), gomila turista. Sa jezera se čuje uporna pucnjava, galama. Znam mesto sa fotki pa me ovo sve ne odvraća od obilaska. Jedan od posetilaca me podseti da u okolini Plava i Gusinja ima i drugih prirodnih lepota (davno sam planirao rutu pa sam većinu zaboravio. Sada pred početak putovanja nisam imao previše vremena da se podsećam). Alipašini izvori, Oko Skakavice… Materijal za sutrašnji dan.

Posle jezera krećem u potragu za kamp mestom. To u principu znači da opet skrećem sa glavnog puta (ova južna strana je put koji svi turisti koriste, na severnoj nisam sreo nikoga). Pošto još uvek nije dovoljno kasno i dalje sam probirljiv sa lokacijama. 15-ak min tumaranja me izvodi nazad na asfalt. Odatle su dve mogućnosti: skrenuti levo prema Plavu ili desno, opet u divljinu. Biram divljinu. Do sada sam se već oslobodio što se vožnje tiče tako da uživam u nešto bržem ritmu. Prolazim par potencijalnih mesta al’ nijedno nije “pravo”. Dolaskom do katuna Bogičević postaje jasno da ne vredi ići dalje, bilo bi previše napraviti još jedan krug.

 Vraćam se koji km nazad do proširenja kraj puta sa nekim četinarima. Jes’ da nisam sakriven od pogleda ali me to nešto ne dotiče ovaj put. Raspakivanje, supica i pristojno smrzavanje tokom noći. Ovaj put sam se odlučio da ponesem najmanju i najlakšu vreću koju imam, McKinley X-treme light. Vodio sam se idejom da u slučaju hladnoće mogu da se uvučem u postave od moto odela. Zeznuto je prilikom leganja potrefiti koliko će biti hladno a onda tokom noći čoveka mrzi da se oblači. Smrzavao sam se koliko sam mogao da trpim, onda za minutu obukao postave i do jutra spavao k’o čovek.

Oko 390km za nešto više od 8 sati vožnje.

Nastavak ovog fantastičnog putopisa možete pročitati u temi na forumu jednostavnim klikom ovde.

Da li želite da dobijate obaveštenja o novim tekstovima?

Svakog petka ujutro šaljemo email sa listom tekstova koje smo objavili te nedelje, svima koji su se prijavili na BJBikers email bilten. Na taj način možete ostati u toku sa novostima, čak i ako neki tekst propustite u toku nedelje…