Po profesoru Mihalu Rapošu i kustosu Vršačkog muzeja Feliksu Milekeru dvorac Damaskin je sagrađen početkom XIX veka. Rapoš dalje navodi da je osnivač sela Ištvan Damaskin, dvorac sa parkom, jezerom, pomoćnim objektima, šumom, vinogradom, voćnjakom i ostalim imanjem od 2500 hektara prodao 1890. godine Lazaru Dunđerskom za 960.000 zlatnika, koji je ovo velelepno zdanje kupio za miraz svojoj ćerki Olgi. Tada Dunđerski renovira stari dvorac i time suštinski pravi sadašnji, 1901. godine. Kako Samuel Borovski kaže, u pitanju je bila prilagodba starog dvorca novim potrebama, ali se nije dirala klasicistička simetrična struktura.
Današnji izgled je rezultat prepravki i adaptacija poslednjih vlasnika porodice Dunđerski. Zgrada dvorca je smeštena u prostranom parku na kilometar udaljenosti od puta za Vršac. Građen je kao rezidencijalni objekat za stanovanje i ima sva obeležja koja to potvrđuju. Park koji okružuje objekat je dobro očuvan i nosi obeležja stručno projektovanog parka sa negovanim rastinjem i jezerom za koje se vezuje legenda.
Kao za većinu dvoraca i za ovaj se vezuje legenda, o kojoj piše Milan Belegišanin u svojoj knjizi “Kamen u žitu – Zamkovi i dvorci Vojvodine”:
“Na poziv vlasnika zamka, slikar koji se zvao Jatan došao je da bi naslikao nekoliko slika za salon prelepog zamka Dunđerski. Zamak je na slikara delovao umirujuće i mislio je da će vrlo brzo završiti svoj rad. Prošlo je tri godine, a slikar nikako nije mogao da krene s radom. Svaki put kad bi uzeo kičicu, ruka mu je otežavala, a na oči mu se navlačila mrena. Srce mu se praznilo, a čelo rosilo strahom i znojem. Jedne je noći usnio kako se šeta pored hajdučičkog jezera. Iznenada, začuo je glas iz jezera: “U meni je kondenzovana sva lepota prirode, zamoči četkicu u moju vodu i stvorićeš najdivnije prelive boja. Inspiracija će ti biti neprestana. Na mojoj površini i u mom dnu spavaju duga i zvezde. Kroz moje kapi dišu, a kroz talase moje vode izranja belo golubije krilo. Sva ta lepota će biti tvoja, ali mi moraš obećati da ćeš mi pokloniti sve ono što ćeš sanjati od iduće noći pa do kraja života. I ti i dve generacije tvojih potomaka. “Usnuli slikar odmah na ovo pristane. Sutradan ujutru, kada se probudio, slikar ode do jezera noseći sa sobom štafelaj. Zamoči kičicu u vodu, i dogodi se čudo. Počeše da se stvaraju prekrasne slike. Imao je utisak da mu neko drugi vodi ruku. Ne samo što su oblici boje na štafelaju odisali belim golubijim krilima nego se čuo i lepet tih krila. Njegove septembarske šume ne samo da su imale sve jarke boje miholjskog leta nego je između okvira štafelaja dopirao miris opalog jesenjeg lišća. Platna slikareva bila su magija boja koje su mogle da se čuju i udišu. Ali od tada je slikar izgubio svoje snove. U prvo vreme mu to nije smetalo. Mislio je da mnogo radi i da se zamara, pa zatim zapada u tvrd i dubok san bez snova. No, kako je vreme prolazilo, počeo je da shvata da ukoliko u snu ne sanja, tada u tom vremenu ne živi. San bez snova je izgubljeno vreme. Uvideo je da je dao prevelik zalog jezeru. Trampio je za nekoliko slika poveći deo ne samo svog već i deo života svojih sinova i unuka. Nakon toga ostareli slikar je brzo napustio Hajdučicu, kao da beži od nečega. A jezero, bremenito snovima tri generacije, poneki put biva uzburkano, a poneki put biva kao staklo. U prvom slučaju se čini da se iz vodenih lukova stvaraju neki čudni oblici koji kao da su izašli iz noćne more nekog nesrećnika. Kada je voda jezera mirna, u njoj se mogu videti prekrasne slike dalekih predela koji su puni rike jelena i neke čednosti koja kaplje sa listova vrba, breza i topola. Kao da jezero sanja tuđi trampljeni san.”
Poput jezera i zanimljivi pomoćni objekti se nalaze u neposrednoj blizini dvorca.
Park prirode dvorca na 3,7 hektara je jedan od najočuvanijih vrednih predstavnika vrtne umetnosti sa početka 20 veka na teritoriji Vojvodine i Srbije uopšte. Tipičan je primer mešovitog stila koji je dominirao u vrtnoj arhitekturi toga vremena , nastalog kombinovanjem elemenata klsičnog i pejzažnog stila. U parku su sačuvani lepi primerci hrasta lužnjaka, bele topole, javora, klena srebrnaste lipe i mleče. Svrstan je u prirodno dobro od velikog značaja. U kakvom sam sve jadnom stanju zaticao nekada velelepne parkove oko ruiniranih dvoraca, ovaj je zaista za primer. Međutim, ono što mi je posebno drago je što sam uspeo da pronađem i vidim nešto zaista retko, a to je drvo Ginko bilboa!
Za drvo Ginko kažu da je reliktni živi fosil! Pre 100 miliona godina izumrle su sve vrste reda Ginkoales, jedino je Ginko preživeo u Kini. Upravo zbog svoje otpornosti, vitalnosti i dekorativnosti ova vrsta sadnica se često sadi u parkovima, alejama, drvoredima i privatnim vrtovima. Ginko je listopadno drvo koje se gaji vekovima u dvorištima kineskih i japanskih hramova, kao sveto drvo.
U kakvom je parku ušuškan dvorac, najbolje se vidi iz vazduha.
Dvorac je spomenik kulture od izuzetnog značaja i nažalost nije otvoren za posetioce. Nije ga teško pronaći ali kada mu priđete, nemojte se voditi Gugl navigacijom koja će vas odvesti iza dvorca (plava putanja). Može i sa te strane da se priđe, ali morate da se snalazite po zemljanim i travnatim stazicama.
Nadamo se da vam se dopao naš današnji predlog za avanturu motociklom. Takođe, predlažemo da pročitate predloge i putopise koje smo ranije objavljivali. Njih možete pročitati ovde.
Ukoliko želite da vidite još predloga ili da i sami predložite lokalitet koji vredi posetiti, to možete obaviti u našoj temi na forumu.
Da li želite da dobijate obaveštenja o novim tekstovima?
Svakog petka ujutro šaljemo email sa listom tekstova koje smo objavili te nedelje, svima koji su se prijavili na BJBikers email bilten. Na taj način možete ostati u toku sa novostima, čak i ako neki tekst propustite u toku nedelje…
