Talentovan, hrabar, i harizmatičan. Osporavan, i kritikovan, a opet samo svoj. Kad su mu rekli da se smiri i kad je počeo da vozi smireno, tragično je nastradao. Marko Simončeli bio je prvi među hrabrima, a ovo je priča o njemu.
Marko Simočeli rođen 20. janura 1987. godine u mestu Katolika u Italiji, ali je svoje detinjstvo proveo u mestu Koriano. Za razliku od velike većine svojih konkurenata koji su počeli da se takmiče čim su prohodali, Simončeli je sa takmičenjima počeo nešto kasnije, “tek” sa sedam godina počeo je da se takmiči u minimoto šampionatu u njegovom Korianu.
Kvalitet brzo ispliva, pa je tako mali Simončeli 1996. godine počeo da se takmiči u minimoto šampionatu Italije. Tada je devetogodišnji Simončeli počeo da ostavlja utiske i da beleži rezultate. Njegov talenat i velika hrabrost već su tada počeli da dolaze do izražaja. Bez obzira što je Simončeli bio fizički viši od svojih konkurenata, svojom odlučnošću 1999. i 2000. godine postaje italijanski minimoto šampion. U toku 2000. godine paralelno je vozio i evropski minimoto šampionat u kojem je završio na odličnom drugom mestu u generalnom poretku.
Njegov talenat nije ostao nezapažen i uz veliku podršku svog oca Paola Simončelija, 2001. godine Marko prelazi u kategoriju od 125 ccm u prvenstvu Italije u kojem iste godine, kao “Rookie” osvaja titulu šampiona, a odmah naredne godine postaje i šampion Evrope u istoj kategoriji.
Pun samopouzdanja, velikih snova i očekivanja, Simončeli sada ima samo jedan cilj – da postane MotoGP šampion. Da bi stigao do MotoGP kategorije, prvo je trebalo da “odrasti” i ponovo se dokaže kroz GP kategorije od 125 i 250 ccm. Njegova fizička konstitucija nije mu išla u korist, pošto je Simončeli malo brže i više rastao od drugih vozača.
Svoje prve krugove u GP 125 šampionatu Simončeli je odvezao u avgustu 2002. godine, kada je došao u Mateoni ekipu kao zamena za Češkog vozača Jaroslava Hureša. Ta trka vožena je na Brnu i Simončeli je završio na 27. mestu, a već na sledećoj trci na Estorilu uspeva da osvoji svoje prve bodove sa plasmanom na 13. mestu. Do kraja te sezone Simončeli više nije uspevao da osvoji bodove.
Naredne sezone takođe je ostao u Mateoni ekipi i može se reći da je imao tešku sezonu privikavanja na šampionat. Dosta padova i vožnja u ne baš naročito konkurentnoj ekipi donela su mu poene na šeste trka u sezoni, ali je na poslednjoj trci osvojio odličnu četvrtu poziciju i na kraju 2003. godine se već primetio da Simončeli polako postaje ozbiljan konkurent za velike rezultate. Ta sezona ostaće upamćena i po tome što je Simonečli počeo da koristi broj 58 koji će ga pratiti do kraja karijere.
Prve pobede u 125 ccm
U sezoni 2004. godine, Simončeli je promenio ekipu i prešao u Rauch Bravo. Prva trka nije prošla najbolje i Simončeli ne uspeva da je završi. Međutim, na drugoj trci koja je vožena na stazi Herez, Simončeli osvaja svoju prvu pol poziciju u karijeri. Trka je vožena u kišnim uslovima i Marko Simončeli drži tokom trke odličnu drugu poziciju. Ispred njega se na prvoj poziciji nalazio Kejsi Stoner, koji na tri kruga pre kraja pada i prepušta Simončeliju vodeću poziciju koji dolazi do prve pobede. Ta pobeda je bila i jedina za Simončelija u toj sezoni.
Marko Simončeli se još jednu sezonu zadržao u kategoriji do 125 ccm. Na prvoj trci na Herezu opet je pobedio, a tokom te sezone zabeležio je ukupno pet podijuma. Međutim, jednostavno je fizički prerastao 125 – ice i vreme je bilo da svoje mesto potraži na većim motociklima.
Na svom terenu u 250 ccm
Gilera je kao proizvođa 2006. godine rešila da se vrati u kategoriju od 250 ccm, a kao svog vozača odabrali su Simončelija. Ta sezone bila je odlična, ako se uzme u obzir da je bila prva kako za Simončelija, tako i za Metis Gilera ekipu. Beležili su rezultate između 7. i 10. mesta, a najbolji plasman Simončeli je zabeležio na GP Šangaja sa osvojenim 6. mestom.
Ni druga sezona nije prošla ništa bolje za Simončeilija i Metis Gileru. Tokom 2007. godine, Simončeli je shvatio da mora više da se “lakta” za pobedu i od 2008. godine gledali smo sasvim drugog Simončelija. Iako je prve dve trke završio padom, od treće trke u Portugalu sezona za Simončelija počinje znatno bolje. U Portugalu ne trećoj trci osvojio je drugo mesto i prvi podijum u kategoriji od 250 ccm, a dve trke kasnije na Le Manu opet osvaja drugo mesto.
Zatim dolazi trka na domaćem Muđelu. Simončeli ima odličnu trku i bori se Barberom za pobedu. Već sam više puta spomenuo da je Simončeli kuburio sa većom visinom, a samim tim i težinom. Uzrok toga je da na kilometarskom pravcu na Muđelu gubi u maskimalnoj brzini. Barbera mu diše za vratom i Simončeli vozi levo – desno ne bi li omeo Barberu da ga prestigne na pravcu. U toj vožnji u levo, Simončeli svojim zadnjim točkom udara Barberin prednji točak i Barbera pada na pravcu pri brzini od preko 240 km/h. Simončeli je trku završio pobedom, svojom prvom u kategoriji, a zbog incidenta dobija usmenu opomenu od trkačke direkcije.
Do naredne pobede Simončeli nije čekao dugo. Već na sledećoj trci u Kataloniji u duelu sa Bautistom beleži novu pobedu. Do kraja sezone Simončeli je zabeležio još 4 pobede, a na pretposlednjoj trci na Sepangu, osvojio je treće mesto i titulu šampiona.
Marko Simončeli pokušao je naredne godine da odbrani titulu šampiona. Međutim i pored 6 pobeda i 4 podijuma nije uspeo da odbrani titulu i sezonu je završio na trećem mestu u generalnom plasmanu.
Prelazak u MotoGP šampionat
Pošto se dokazao u manjim kategorijama, Simončeli 2010. godine prelazi u MotoGP šampionat i ekipu Gresini na kojoj je vozio Hondu. Već na testovima na njegovoj omiljenoj stazi Sepang, doživeo je dva teška pada. Prilikom jednog od tih padova bukvalno je polomio kacigu. Ipak u celoj debitantskoj seozni bio je izuzetno konstantan. Nije završio samo dve trke i tokom sezone sakupio je ukupno 125 bodova, što ga je smestilo na 8. mesto u generalnom poretku. Najbolji plasman bilo je 4. mesto na Estorilu, kada je u tesnoj borbi za Doviciozom ispustio podijum za samo 0,06 sekundi.
Kontroverzna sezona i uspesi
Drugu sezonu Simončeli je započeo pun želje da ostvari još bolje rezultate. Upravo velika želja i hrabrost doveli su ga više puta tokom sezone u opasne i kontroverzne situacije. Od strane Honde Simončeli je dobio fabrički motocikl što je samo doprinelo da sa još više samopouzdanja uđe u novu sezonu.
Prva trka protekla je sa odličnim petom mestom. Na drugoj trci u Herezu voženoj po kiši činilo se da će doći do svoje prve pobede. Međutim, u prvoj krivini greši i pada propustivši priliku da Herez označi kao teritoriju na kojoj je pobedio u svim kategorijama. Zatim dolazi Estoril, na kojem takođe pada i to već u prvoj krivini.
MotoGP nakon Estorila dolazi na Le Man i tu počinje najveća kontroverza i hajka na Simonečlija. Tokom trke borio se sa Pedrosom za treću poziciju. Prilikom te borbe pomalo neoprezno prilikom jednog preticanja ne ostavlja prostora Pedrosi, koji pada i lomi ključnu kost. Sa obizrom da je Simončeli i ranije imao oštre duele, direkcija trke kažnjava ga prolaskom kroz boks i Simončeli na taj način gubi priliku da se po prvi put popne na podijum.
Mnogi vozači javno su kritikovali Simončelija zbog njegovog agresivnog načina vožnje. Pre trke u Kataloniji, imao je razgovor sa direkcijom trke. Na kvalifikacijama, osvaja svoju prvu pol poziciju. Kritike su očigledno uticale na njega, jer trku vozi prilično oprezno i završava na sedmoj poziciji. Kritike su toliko uticale da je u narednih par trka Simončeli bio preoprezan, sve do drugog dela sezone kada na Brnu konačno dolazi do treće pozicije i svog prvog podijuma u MotoGP šampionatu.
Svoje odlične rezultate nastavio je na Mizanu, Aragonu i Motegiju kada je zabeležio tri četvrte pozicije, a zatim je na trci u Australiji završio na drugom mestu, odmah iza Kejsi Stonera.
Tragičan kraj na omiljenoj stazi
Nadimak koji je Simončeli nosio glasio je “SIC” (na italijanskom naglasku SIĆ) što je akronim staze Sepang Interantional Circuit. Na Sepangu je osetio da ima šanse za pobedu. Jedini je startova na tvrđim gumama i u uvodnim delovima trke borio se sa Bautistom za četvrtu poziciju.
Na lzlasku iz 11. krivine, motocikl gubi prijanjanje, ali Simončeli svom snagom pokušava da ostane ne motociklu i ispravi ga kako ne bi pao, što se pokazalo kao kobno. Motocikl počinje da se vraća ka unutrašnjem delu staze, a u tom trenutku nailaze Kolin Edvard i Valentino Rosi i udaraju u telo nesretnog Simončelija. Od siline udarca, Marku spada kaciga, a od siline udarca samo par trenutaka kasnije, umire.
Svi vozači i članovi ekipa, kao i mi gledaoci kraj ekrana ostajemo u neverici. Brzo stiže vest da je Marko Simončeli preminuo od posledica udarca.
Njegov otac, Paolo Simončeli, koji je stigao do Simončelija dok su ga stavljali na nosila izjavio je da kad je uhvatio ruku svog Marka, on je već bio preminuo. Tragičan dan, koji će zauvek ostati urezan u memoriju svih koji prate MotoGP šampionat.
Veliki oproštaj
Sahrani je prisustvovalo preko 20.000 ljudi, a na poslednjoj trci u Valensiji priređen je “minut buke” umesto minuta ćutanja. Njegov otac izrazio je želju da se od Marka Simončelija oproste turiranjem motocikala. Tako su motocikli iz sve tri kategorije izašli na stazu i u istom trenutku turirali motocikla, a Kevin Švanc, koji je bio omiljen Simončelijev vozač, odvezao je krug na njegovom motociklu.
Tako je MotoGP šampionat odao počast velikom vozaču i još većem čoveku. Simončeli je bio totalno drugačiji od svih vozača. Pored toga što je bio talentovan, hrabar, srčan, takođe će ostati upamćen po svojoj kovrdžavoj kosi, humoru i velikom osmehu.
Marko Simončeli nikad neće biti zaboravljen, a njegov broj 58 nosiće se na mnogim kacigama kao odavanje priznanja nekom ko je imao veliko srce.
Ciao Super SIC.
