Beg iz grada i odlazak u neke drage i lepe krajeve je uvek dobar povod za vožnju. Tako je mislio i naš član foruma QmBGD koji se uputio u Rijeku, da obiđe drage ljude i napravi lepu turu opisanu u današnjem putopisu Solo skidanje mraka.
Seo sam na prvi motor već sa 6 godina. Kasnije, od rane mladosti sam maštao o putovanjima motorom, ali kako to obično biva, život ima neke svoje planove, do pre dve godine zaboravio na prvu ljubav (bukvalno prvu)… ALI, nikad ne reci nikad!
Kada sam odlučio da uzmem skuter srednje klase, koji mi svakodnevno treba za grad, na umu sam imao i opciju da mogu sa njim da odem ponekad malo i izvan grada, ništa predaleko, ali eto, da se provozam. Imao sam nekoliko izleta do stotinu kilometara po Srbiji i vidim da nismo loš tandem Hondica i ja.
I tako, pre dve nedelje otrpilike, otvori mi se priča da moji nisu tu a da mi neki dragi ljudi dolaze u Rijeku i odlučim da napravim jednu vožnjicu, usput i da posetim drage ljude. Naglasak je na vožnji, ne na obilasku i razgledanju znamenitosti.
Vreme je tradicionalno već nedeljama katastrofalno tako da vremensku prognozu bukvalno nisam ni pogledao. Na put sam odlučio da krenem sam jer ni sam nisam imao definisan tačan program. U prevodu – manje više bez organizacije. Zatražih savete u temi na forumu i dobih dosta odgovora.
Proverio gume, spakovao stvari, pasoš, parice iiii usput se prilagođavam situaciji i osećaju (koji me oko putovanja redovno zajebe).
Ideja ja bila da idem prvo do Banja luke, pa do Rijeke, nazad preko bosne i NP Una pa kući, sa minimum autoputa.
Odlučio sam prvi deo puta da mi bude do Banjaluke preko Šapca i Bijeljine, pa posle malo okolnim putem kroz Bosnu u pravcu ka Tuzli pa ulazak u Banjaluku preko Kotor varoši.
Sam put do Šapca ne bih komentarisao, nije vredan pomena, jedina deonica gde sam hvatao autoput. Koleginicina porodica u Šapcu pravi vrhunsku Viljamovku, te sam moram da ponesem za par osoba po flašu, nadajući se da me niko neće pregledati na granicama. Kad sam to obavio, znao sam da sam sve neophodno poneo, iako kit za reparaciju guma nisam nigde našao. Verovatno ne bih umeo ni da ga upotrebim svakako…
Do Bijeljine, put takođe nije za komentarisanje. Tu sam prema preporuci kolega sa BJB seo na doručak u Ćevabdžinicu Semberka. Morao sam ćevape da uzmem, šta drugo. Kad sam poručio bez luka konobar me zbunjeno pogledao i pitao da li sam siguran – druže, treba da dišem sebi u kacigu još satima, luk mi ne treba stvarno… Ćevapi bejahu bez greške – i ja preporučujem Semberku. Posle neki pisali po forumu da treba i urmašice da uzmem, ali kasno drugovi, ja već bio dalje.
Od Bijeljine, masnih brkova krenuh prema BL. Dosadan put preko Brčkog do Dubrave. Tu je već krenulo gore-dole, šuma, brda, proplanci, krivine. Put ne baš dobar ali nije ni loš. Zanimljiv i za vožnju i za oko. Biće da je kiša pljuštala pre mene, jer oko Srnica beše sve natopljeno, u mnogim krivinama je potočić vode prelazio put uz neizostavni šljunak. Nema veze, učimo kako skuter reaguje, šta sme a šta baš i ne.
Spuštamo se do Gračanice (izgleda se sveže tako zove, niko u BiH je ne zna po tom imenu). Tu se fotografišemo sa lokomotivom, za uspomenu.
Nastavljamo prema Doboju koji je katastrofa za vožnju – uz put predugo naselja i sporo se vozi, ružno (ako smem da kažem).
Na moju radost, od Jelaha put postaje baš zanimljiv i lep, za nas koji volimo prirodu i krivine. Bio je i suv uglavnom. Tu sam se za dušu izvozao lepo, dok nisam osetio da je vreme za kaficu, ne žurim nigde. Naiđoh na prevoju na motel Jotan. Na magistrali je, ne znam ima li šta bolje u blizini. Gospođa bila nasmejana i jako ljubazna, kafa domaća dobra. Kada sam zatražio još jednu kiselu gospođa mi donese bokal izvorske vode, da se odžednim a ne da bacam pare. Spomenu da imaju uvek svežu lokalnu pastrmku. Stalno staju kola da pokupe sladoled na točenje.
Dok pijem kafu vidim preko magistrale ima put ka nekom hotelu (slika). Popnem se posle gore da vidim na šta liči i deluje privlačno. Bašta na terasi, ski staza… Verovatno bih tu seo da sam snimio odmah. Zove se “Hajdučko selo”.
Vraćam se na magistralu i put je stvarno bio zanimljiv za vožnju, iako ne previše spektakularan, sve do BL preko Kotor varoši.
U BL odoh da posetim dedin grob i napokon se parkirah kod ujaka i bake. Ujak nije bio tu, ali baka nam donese po pivo, nismo se videli predugo…
Dan 2.
Budim se u 6, oseća glava da sam bio sa sestrom u gradu do prekasno, ili previše piva bilo? Pomogla mi je oko rute za Rijeku, zna baraba gde je lepo, gde su krivine, dobre kafane…
Taman navučem kacigu na za broj veću glavu, zove me ista sestra, čeka me na kafi. Uh, odlaganje vožnje, al ajde, kafa i ceđena neće škoditi mom stanju, ne žurim svakako.
Ruta je BL – Prijedor – Novi grad – Kanjon Une – Bihać . Prelaz u u HR u Izačićima – Vratnik – Senj – Rijeka. (rekoh idem da se vozim, ne najkraćim putem).
Posle kafe, stvarno mi se razbistrilo u glavi, iako je nebo i dalje spremno da se isplače po meni svaki čas. Krenem navedenom rutom. Put je sve vreme lep za vožnju, brza magistrala.
Iza Prijedora se dokopah reke Sane i tu mi već postade prelepo. Jbg, obožavam reke. I dalje bez ozbiljnih i oštrih krivina, ljulja se motor na većim brzinama. Lagano, stižem do Novog grada. Tu se “kačim” na Unu. Kreće neka nova, lepša dimenzija… Da ne kažem očaravajuća.
Vozim se uz reku, gledam njene boje, hoću krivinu da promašim. Ma uživancija od vožnje i od prizora. Šta li je lepše?
Pred Bosansku krupu me policija tera desno od moje nove ljubavi Une (i prva devojka u koju sam se zaljubio u 2. razredu zove se Una, ni poljubac nisam dobio nikada), kaže biciklistička je (u)trka. Ja tužan, ali ispade zanimljiv zaobilazak, dobar put. Opet me navigacija skrenu sa glavnog puta, ja joj bezrezervno verujem jer realno pojma nemam ni gde sam, a mrzi me da stajem i gubim vreme na razgledanje rute (moj standardni zajeb na putu). Odvodi me mapa kroz sela, muslimanska (primećujem), put ponegde preuzak za dvosmernu džadu, kao kroz Košutnjak. Nailazam na neki dvorac, šta li je. Lepo izgleda – ajde da poziramo. Nakon toga se novom maistralom vraćamo do moje Une, napokon.
Ubrzo stižemo u Hotel Kostelski buk. Nadam se da nisam poranio na jagnjetinu za 2 osobe, iako je 11h. Prc! Jbg, daj pastrmku. Bila je super, poveći porcijaš. I domaća kahva bila prAva!
Hotel je fensi, terasa restorana ogromna i iznad samog buka je, prizor prelep. WC čist i mirišljav.
Idemo dalje. Brzo stižem na prelaz Izačić. (Tu srećem prve motoriste putnike od polaska iz BG.) Gužva poveća, 2 grupe motorista u koloni ispred stoje uredno. Prokleti stranci, kako sad ja da krenem preko reda i pravim se lud… Guramo motore u par navrata, srećom, posle 10-15 minuta vratio se i drugi policajac u smeni iz WC-a pa se otvara i druga rampa. Trka pacova ko će pre da se prestroji. Stižem treći na red vozeći jednom rukom jer drugom pridržavam kacigu i mobilni. Bravo za mene! Iza granice se motoraši okupljaju, čekaju saputnike da pređu. Jedino ja siroče, sam. Oni sve neke krmače od mašina, oprema iz Star wars-a. Ja na skuteru, kožne Nike i preko pantalona sa džepovima “štitnici” iz Pontisa.
Kreće vožnja uzbrdo obroncima Velebita. Korenica pa Otočac. Mnogo motora usput, poveće grupe. Velika većina se uredno javlja, ja otpozdravljam i obrnuto. Sav sam nešto ponosan.
Stižem na Vratnik, skapiram da je pogled malo poviše pored magistrale, vidim parkirane motore ispod. Mrzi me da pešačim, poteram moj adv “motor” preko kamenja do vrha (cca 37m od magistrale) i ponosno bacim pogled na more dole. To je trajalo kratko jer zamalo da me vetar sa sve motorom oduva do tog istog mora. Napravim popularan selfie. Krenem nazad i proklizavajući po onom istom kršu nizbrdo pitam se koji q mi je ovo trebalo… Dođoh u komadu na magistralu. Sad več iskusan bajker, srodio se sa motorom, peglam krivine ka moru, pretičem ozbiljne mašine koje voze stranci, trkam se sa domaćinima u raspalim kantama na 4 točka.
Na ulasku u Senj neki radovi, naizmenični prolazak, “beogradski” se provlačim da budem prvi. U Senju kao pravi dripac parkiram na mermer uz neki spomenik – da napravim lepu fotku. Kao sramota me.
Posle toga pičim za Rijeku. Subota je, bio i neki praznik u IT, na stotine motora usput. Automobila x100. Od previše sporih i nesigurnih stranaca, do lokalnih samuraja na R-ovima koji gaze razdelnom trakom ne pitajući za zdravlje ostalih… Ja sam negde između, bliže ovim prvima. Jbg, nemam mogućnost da budem kao ovi drugi, mada i ja radim isto ali kao bezbedno i daleko sporije.
Stižem u Rijeku, odlazim u baštu na Rujevici i tu me prvo pivo već opali lepo, narednih još mnogo i poneka donešena a usput rashlađena rakija me dokrajčiše, u voljenom društvu.
Nastavak putopisa možete pročitati u temi na forumu.
Da li želite da dobijate obaveštenja o novim tekstovima?
Svakog petka ujutro šaljemo email sa listom tekstova koje smo objavili te nedelje, svima koji su se prijavili na BJBikers email bilten. Na taj način možete ostati u toku sa novostima, čak i ako neki tekst propustite u toku nedelje…
