Svako od nas koji vozimo motocikle ima svoje destinacije iz snova koje želi obići motociklom. Naš član foruma @godovic ima je želju da odvoza Dolomite. Taj san konačno je oživeo ove godine kada je sa svojom suprugom napravio lepu turu koja je obuhvatila i Italiju.Putopis šniranje čizme nastao je tim povodom. Uživajte.
Uvertira
Ideja za putovanje “rodila” se kao i sva druga u post korona dobi, kada smo svi jedva čekali da osetimo sopstvenim čulima miris, hladnoću, vlagu, vrućinu, umor i sreću iz video zapisa koji smo gledali tokom zime na youtubu. Možda sam malo isforsirao relativno dugo putovanje koje je za mene bilo jako novo i nepoznato jer sam do tada sve u svemu prošao 8-9.000 km od kojih recimo 2.000 km sa suprugom.
Zašto prvo Dolomiti, a ne “Mala Matura” t.j. Transalpina i Transfagaršan?
Najverovatnije sam malo ispaničio kad sam na forumu u temi Dolomiti, 06/21 pročitao da se u Italiji planira postupno zatvaranje planinskih prevoja na Dolomitima za motore u korist “zelenih” prevoznih sredstava, počevši već od 2022 god.
Kao iskusniji (nikako reč – stariji) kolega @Petre me poveo na zagrevanje od 3 dana i nekih 1200 km do manastira Ostrog u Crnoj Gori.
Prvo pregledali moju Hondicu NC750x 2018, podesili zadnji amortizer, upakovali što manje stvari za 3 dana i krenuli da testiram svoje granice i mogućnosti, a Petre da ispuni godišnju dužnost.
- Dan: Skoplje – Uroševac – Suva Reka – Prizren – Skadar – Ulcinj – Bar – Budva
- Dan: Budva – Ostrog – Cetinje – Lovćen – Kotorske Serpentine – Budva
- Dan: Budva – Tuzi – SH20 – Prokletije – Peć – Priština – Skoplje
Sve prošlo kako treba, ja sam bio prezadovoljan od obiđenog, a posebno SH20. Ne bi dužio o ovom putovanju jer smatram da ste ga većina več prošli.
Elem, planiranje je bilo počelo lagano oko Nove Godine, a intenzivnije u toku proleća.
Cilj putovanja su bili prevoji Dolomita, primarno famozni Stelvio, a i ostali, ali je trebalo tamo i stići i vratiti se do Skoplja. Pritom, supruga ne deli, ili bar nije delila moje oduševljenje, ni motorom, ni vožnjom po planinama, pa je trebalo dodati planu neke destinacije koje bi njoj bile zanimljive.
Prvi plan je bio da se zadržimo na relativnom severu Italije, znači da se ide u Veneciju, kroz Dolomite, do jezera Komo i Milana i onda nazad preko jezera Garda do Trsta, pa preko Jadrana do Skoplja. Međutim, Jadransku obalu smo već videli, a Italiju slabije, pa kad već mora da se izvozi tih 1300-1500 km ka jugu – što ih ne bi vozili kroz Italiju?
Tako, nakon dugog, dugog klikanja po Google Maps i preračunavanja dnevnih distanci (a pritom su nam neke iskusnije kolege govorile da je 200km razumna dnevna distanca, a druge da komotno možemo proći i 400km dnevno) plan je pao da ne vozimo više od 250km.
Nekako su se složile kockice da mlađu od troje dece pošaljemo u dečji kamp u Grčku, dok je najstarije imalo svoje planove, festivale i Ohrid. Pored finansija i slobodnih dana, za nas kao roditelje je to bilo ključno da bi se ovo putovanje ostvarilo, mada smo sve vreme imali taj neki pritisak i strepnju da li će sve biti u redu i sa nama i sa decom.
0. (nulti) dan
(Skoplje – Sremska Mitrovica – Kutina (Garešnica), 26 Juni 2022, 790km)
Nedelja, ustajanje rano, možda pre 5, i pravac na autobusku stanicu. Tri autobusa sa decom i jedan motociklista u full opremi, natovaren sa tri kofera i torbom sa supruginom opremom na zadnjem sedištu.
Krećemo! Deca na jug, a ja sam ka severu. Adrenalin radi, supruga me zeza da sam se malo uplašio i vraća se kući.
U 6:30 sam već na autoputu u Srbiji i plan je da ne forsiram jer imam čitav dan da stignem do Kutine. Rešavam da stanem u Sremsku Mitrovicu na ručak.
1. Dan, ponedeljak, 27 juni, 516km
(Naleteo na suprugu u Veneciji)
Slavonija ostavila prijatan utisak. Put do Ivanić-Grada preko Čazma lep, lepo uređene kuće, dvorišta, rano jutro prošao kroz neku jako gustu, tamnu šumu koja me baš ohladila. U glavnom put je malo tesan, dobar asfalt, krivine i svakako mnogo interesantniji nego autoput, ali da bi dobio na vremenu, moram da se vratim na autoput posle Ivanić-Grada, pa pored Zagreba, preko Slovenačke granice, pravac do Ljubljane (SLO). Vinjetu sam kupio online, a na granici potvrdio da je aktivna.
Prvi put u Ljubljani, nisam imao puno vremena da je doživim, skoro i da nisam ni sišao sa motora. Vozio polako i divio se, kako su svi bili nekako usporeni, а srećni, većinom na biciklama, trotinetima, peške, pa bilo mi malo neprijatno što vozim motor. Sve lepo, precizno označeno i u toj tišini dok stojim na semaforu neko pored mene viče: Многу возење а? Од Скопје, браво, ајде среќен пат!
Skoro podne, počinje vrućina, meni se nešto jede i eto ga Lidl. Pun pogodak, podzemna garaža, hladna, uzeo toplu pitu, jogurt, vode, malo odmorio i produžavam da upoznam “moje” nesuđeno selo – Godovič.
Godovič je malo selo, lepo naravno, naspram crkve – kafić, fini ljudi, odmah objasnili da je put preko passa Godovič lep, a da nisam pogrešio što sam skrenuo su potvrdile bar desetak kolega dvotočkaša, većinom sa severa Evrope koje sam sreo na tom delu puta. Sa ovog mesta već ima i slika. Vratilo se sećanje da imam i mobilni i kameru.
Inače moj nickname je Godović – ne znam ni sam zašto, to se vuče još od kada sam bio beba i kada sam se nekome, koji mi je bio smešan, zabavan, obraćao sa Godogodo, pa su počeli i moji najbliži da me zovu tako.
Posle sela Godovič je selo Črni Vrh i odma iznad sela prolazim kroz svoj prvi pass na ovom putovanju.
Godovič pass je mali, nekoliko oštrih uzastopnih serpentina, i prelep pogled na Črni Vrh. Asfalt odličan.
Preko Ajdovščina, vraćam se na autoput, Nova Gorica i znak Italija. Naravno da sam stao i slikao znak!
Podesio sam GPS na “no tolls”, jer sam imao dovoljno vremena da stignem do Venecije.
Put do Venecije od Nove Gorice prolazi kroz mnoga naseljena mesta. Uglavnom put je spor, kružni tokovi, ima i ležećih pandura, ali ima i miris Italije. Dobar deo puta je sa obe strane drvored, i baš dobro zaklanja sunce. Sve je bilo poseveno, obrađeno, pokošeno – jednostavno sređeno. Kuće sa desne strane ispod nivoa mora, i sam put je nasip – brana.
Nešto pre 18:00 časova stižem u Veneciji t.j. Mestre. Plan je bio da sutradan obiđemo Veneciju ali ima vremena, pa rek’o ajde, idem bar da bacim oko, da vidim o čemu je reč.
Okrenem krug dokle mogu motorom do same pešačke zone, snimim gde su parkinzi i preko mosta idem u već bukirani Hotel Delle Rosse, skidam bočne kofere, tuš, oblačim civilnu odeću i pravac na železničku stanicu da sačekam moju dragu. (zato nulti dan t.j. zato je ovo prvi dan)
Kao što sam ranije pisao da su se kockice složile, i kad smo uplatili kamp za mališane u Grčku, djavo u supruzi je našo WizzAir kartu za 10 evra Skoplje – Bolonja i još toliko za brzi voz od Bolonje do Mestre (Venecija)
(Inače ideja sa avionom nije bila naša “originalna”, već je pre jedno 7-8 godina kolega @zuty13 sa devojkom obišao sever Italije i dobar deo Španije, koliko pamtim, tako što je on krenuo sam, a njegova devojka avionom došla do Milana i na kraju te ture, avionom se vratila nazad do Skoplja da bi preskocila dosadan autoput (1300km) do Makedonije).
Let malo kasnio, ali je srećom bilo dovoljno vremena da supruga uhvati brzi voz i tanaa – nadjemo se u Mestre (Venecija), pa avantura može da počne.
Lako se dogovorimo da nema šta da trošimo vremena u Mestre, pa na konj i opet nazad ka Venecii.
Ovo vozikanje tamo-vamo i jeste i nije se pokazalo pametno jer do kraja dana sam bio ubijen.
Sa druge strane, doživeti Veneciju u sumraku, bez gužve, prijatna temperatura, i onda sutradan, toplo, haos, gužve – totalne suprotnosti.
Prošetali lagano do posle 22:00 i kad se već bila ispraznila od ljudi rekli smo ajde u hotel, jer smo se malo bojali i za motor ostavljen na parkingu za motore koji se ne naplaćuje; ograđen, sa kamerama ali ipak može da prođe ko god želi. Parking se nalazi desno dole od mosta za ulazak u Veneciju, Terminal 5, prema pristanište za trajekte. Postoji još jedan parking za motore na samom kraju mosta, ali je taj bio prepun i delovao nam je nesigurno.
Opet ono prebrojavanje, tu su ključevi, pasoši… Mrzelo me da namestim tank torbu, i ubacim tank torbu u centralni kofer, palimo motor i nazad u hotel. Samo što smo stali, počeo sam da psujem. Sinulo mi je da sam dobro proverio da su svi klučevi, pare, pasoši, pa čak i ključevi od hotela u tank torbi koju sam polusvesno ubacio u centralni kofer koji se nažalost može zaključati bez ključa.
Nema kljuceva – nijedan. Svi su unutra! Takodje i punjači, akciona kamera, bukvalno sve najvrednije.
Morali smo da kažemo recepcioneru da nemamo ključ od sobe, da je zaključan, pa da nemamo punjače, a takođe u to doba su sve radnje zatvorene, pa se bilo kakva pomoć ne nazire.
Vezali smo motor sa bravom kofera uza zid, i legli da spavamo nadajući da će sve biti još tamo kada ustanemo.
*(Sam hotel je inače stariji ali čist, sobe su male ali imaju sve što treba, kupatilo je pristojno i usluga ljubazna. Lokacija je odlično povezana sa Venecijom i imaju ograđeni parking. Koštao nas je 64 evra sa doručkom.)
Nastavak putopisa možete pročitati u temi na forumu klikom ovde.
Da li želite da dobijate obaveštenja o novim tekstovima?
Svakog petka ujutro šaljemo email sa listom tekstova koje smo objavili te nedelje, svima koji su se prijavili na BJBikers email bilten. Na taj način možete ostati u toku sa novostima, čak i ako neki tekst propustite u toku nedelje…
