Donosimo vam jedan lep serijal pravih motociklističkih priča autora Zorana Stevanovića poznatijeg pod nadimkom Tvigi i ovaj serijal nazvaćemoTvigijeve priče. Prva od tih priča koja je pred vama je o tome kako se nekad polagalo za A kategoriju, a ova priča može da bude i lepa lekcija iz poštovanja prema drugim kolegama i tadašnjoj miliciji. Uživajte!
*Još jednom da ponovimo, autor priče je Zoran Stevanović – Tvigi, a mi samo prenosimo njegove beleške.
ВОЗАЧКИ ИСПИТ ЗА“А“ КАТЕГОРИЈУ
Тада нико из екипе није имао возачку дозволу. То смо сматрали сасвим нормалним и никоме ни на крај памети није падало да полаже возачки испит. Дозволе нам нису требале. Сматрали смо себе за сјајне возаче, а и милиција нас није претерано гњавила. Ако би случајно и показали такве неуобичајене намере, ми бисмо бежали. Уосталом, бежали смо и овако, спорта и разоноде ради. То је тада било у моди и више смо то схватали као трку са милицијом него као право бежање од власти. У једном моменту смо се били баш обезобразили. Слободно смо се возикали около па смо се чак и на краће путеве запућивали. Једна група дрзника са мало бољим моторима чак и на море спустила и срећно се вратила назад неуловљена. А онда су се ствари изненада промениле. Ваљда смо се милицији већ били попели на врх главе или је друг Тито издо наређење:“сви у борбу за сигурност у саобраћају!“ И народна милиција је, лукаво и сасвим изненадно, напала на нас у оквиру тазе измишљених “Недеља сигурности у саобраћају“. Некако смо успели да ескивирамо тај први озбиљан напад али, када су и после њега стали озбиљно да нас витлају, схватили смо да се нешто дебело променило.
У почетку нам је то било занимљиво као додатак спорту и рекреацији. Чудом се нисмо могли начудити шта им је одједном па траже да имамо возачке дозволе и регистроване мотоцикле. Али,када су пале прве пријаве, схватили смо и да је ђаво однео шалу па смо и на својој кожи осетили колико боли плаћање казни. Дозволе нам нису могли одузимати јер их нисмо ни имали. А када се и то променило и запретила је свеже измишљена забрана полагања возачког испита уколико је изгредник био ухваћен на делу, схватили смо и да шут са рогатим не може,па смо решили да и ту беду скинемо са врата. Мотоциклизам је тог момента постао баш скуп спорт. Тада смо сви из екипе били чланови “Амд Академац” и већ смо увелике и возили трке. А када су и за то постале потребне дозволе, истога момента је цела такмичарска екипа спала на неколико старијих возача па је мото секцији клуба претио распад.
Ми би смо још и наставили да се вијамо са муријом, али су старији знали да то никако на добро не може да изађе па су предузели хитне и конкретне кораке. У почетку су покушали да делују у смислу тада врло популарне морално – политички – другарске критике али то није имало никаквог ефекта. Ником од нас није падало ни на крај памети да иде у ауто школу, да полаже озбиљне испите и вожњу. То је било прескупо, а и понижавајуће. Као да смо се добровољно предали и отишли да се поклонимо класном непријатељу. А и ретко ко од нас је имао довољно новца да то и комотно плати. Видевши да на њихову позитивну иницијативу није одговорио ама баш нико, схватили су да наша класна свест још није довољно развијена па су прешли на план б, а он је био директно дављење у свакој могућој прилици. Сваки састанак клуба је обавезно имао прву тачку дневног реда која је гласила “полагање возачког испита“. Ни са том акцијом се нису баш прославили. Ми једноставно нисмо разумели шта су хтели да нам кажу, а то је било да се времена мењају, да нас народна милиција већ одавно мрко гледа као будуће пробисвете који су већ као мали почели да крше закон па се од њих стога у будућности могло и очекивати све најгоре. Зато ће, у смислу утеривања рада, реда, закона и дисциплине у распуштену земљу, органи реда и мира да се острве на нас као осице. Поред тога, својим распуштеним владањем брукали смо старе часне чланове који су тај клуб основали и који су били поштовани у тадашњем друштву. Видевши да ће све да оде у суноврат, преузели су ствари у своје руке. Амд Академац је организовао полагање возачког испита за своје чланове. Да се зна да је ствар била озбиљна, трошкове је сносио сам клуб. И тако смо почели редовно да похађамо школу за шофере мале. Тачно на време на наставу је долазио предавач, бркати народни милиционер у униформи,који нам је уливао у шупље главе “ОЗБС“. По окончаном теоретском делу испита ишли смо на полигон небили тамо научили да возимо као школарци и савладали оно што се тражило на практичном делу возачког испита. Међутим, то се претворило у катастрофу. На полагању смо попадали сви до једног. До практичног дела испита нисмо ни стигли, теорија на је свима дошла главе. Разлог за ту грдну бруку је био комичан. Возачки испит је тада био сачињен тако да буде ранга тежег факултетског испита, а ми смо били убеђени да је, за нас такмичаре, све преко везе сређено и да је полагање само било про форме. И тада је веза успешно радила само што смо ми, млади глупани, превидели са каквим часним старинама имамо посла и да би они пре цркли него молили за услугу, па смо, не знајући, на испит изашли као и сви остали грађани. Тако,нико ништа није бубао већ смо се замлаћивали около и зато показали срамне резултате. Матори су нас изложили невероватној критици. Ма испљували су нас јер смо нашом срамном неозбиљношћу укаљали не само добро име Амд Академца, мото спорт, већ и сам лик и дело друга Тита и његове народне милиције. Били су баш гадно бесни. Ми смо били брука мотоциклистичког подмлатка па су, за казну, дигли руке од нас.
Имали смо право, по закону, да у неком кратком временском року поново изађемо на поправни испит, али ни то нико није урадио па смо надаље, ако смо уопште желели да возимо своје мотоцикле, морали сами да се снађемо за полагање возачког испита и да достојанствено поднесемо оно што нас је највише болело, то јест, да га платимо сами, као сав нормалан свет. Они више нису хтели да се брукају и да потежу за банду тупавих бадаваџија. Тако је и било. Са њима није могло да се цењка. А ми смо коначно схватили да је ђаво однео шалу и да ћемо, окрени обрни, ипак морати да имамо уредне возачке и саобраћајне дозволе, а и да смо управо упропастили одличну прилику да до њих и дођемо. Зато је свако од нас навалио да полаже како зна и уме. У међувремену смо се шверцовали у саобраћају, а то је сваким даном било све теже, а и вожње нису више биле оне лепе и опуштене јер нам је стално над главом висила милиција. А они су се убрзано модернизовали и бројно знатно ојачали па су уличне јурњаве постајале све учесталије и рискантније, а казне су уредно расле са пропадањем привредне реформе.
Ја сам полагао знатно касније. Дуго сам то одлагао али сам, на крају, морао да легнем на руду и наканим се да и то скинем са врата. А када је коначно дошло и до тог славног полагања, то се претворило у циркус. Прво сам, као ђачић, ишао у ауто школу седео у школским клупама и срицао правила “ОЗБС“-а. А када сам савладао теоретски део и прошао проверу знања, добио сам инструктора вожње. То је био један много симпатичан, али до зла бога успорен и досадан чичица. Одмах је видео да сам искусан возач па ме је зато давио и стално ми приговарао за вожњу толико да сам на крају изгубио нерве и решио да исправим ту криву дрину. Испало је да, после толиких година вожње озбиљних мотоцикала, силних пређених километара и вожења трка ја нисам био дорастао управљању томосовим мопедом T-12 са којим је успешно витлао сваки пијани поштар у овоме граду. Зато сам га првом приликом спопао да ми објасни зашто ме тера да возим као баба и да се вучем као да никада нисам сео на мотоцикл. Ишло ми је на нерве да мотоцикл возим као тотални почетник. Само што ми није тражио да веслам ногама при поласку.
„Баш то и хоћу“, мирно је одговорио дедица,“ да возиш као тотални али сигурни почетник. Мислиш да су другови милиционери наивни? Одмах ће видети да возиш без дозволе, а то је забрањено. То је прекршај. Зато ће те оборити. Ако возиш са очитом рутином, никада нећеш положити.“
„Хоћете да кажете како треба да исфолирам несигурност и збуњеност?“
„Управо тако. Ето видиш да си схватио. Као прво, другови милиционери су власт. Они воле када их се неко плаши. Друго, то су они исти којима ти и твоји другови стално бежите моторима и идете им на нерве. Наравно да ће да вам се освете на свом терену. А да, за почетак, престани да долазиш мотором на часове, ухватиће те па нећеш моћи да изађеш на испит.”
„Провалио сам те, матори зликовче! Ти си такође пуб! Вероватно си у пензији, али то уопште није битно. Једном пуб, увек пуб. “помислио сам у себи.
Међутим, све то ми се чинило сасвим логичним, а и био сам сигуран да ми мој инструктор све то што говори и ради, чини управо у моју корист. Зато сам решио да надаље до у танчине слушам досадног дедицу. Заборавио сам све што сам знао о вожњи мотоцикла и кренуо од почетка. Пажљиво сам слушао и памтио дедицине савете педантно их испуњавајући баш онако како ми је он рекао. Био сам као и сваки други мото школарац. Чак сам и код куће пред огледалом, вежбао како да направим ону тајанствену сенку страха на лицу коју се, шатро, баш трудим да сакријем, а која је служила да насанка пуба при директом контакту очи у очи. Дисциплиновано сам прдуцкао на Томосу T-12 који су касније прославили другови поштари. А када бих био добар и када би дедица био весео, а време лепо, дозвољавао би ми да“јурцам“са Јавом 90 родстер. Тако сам, полако и мукотрпно, обликовао свој лик и дело наивног омладинца који још увек не влада са сигурношћу тим брзим и опасним справама од ужасних 50 кубика и чак неколико коња, мада се истина труди, и који никада неће бити онај друштвени отпадник који рискантно бесни путевима и магарчи нашу дичну народну милицију поваздан им бежећи, а сирома, не схвата да побећи не може јер нашој милицији још нико побегао није. Моја улога је, рецимо, требала да буде да сам скромни студент из провинције који ће мопедом да прдуцка до факултета и да, за награду ако положи испите, да добије коју кинту од родитеља, да сипа гориво па да, за викенд седне на моторче и, у спором ритму, крајње обазриво и поштујући саобраћајне прописе, провоза девојку чак до далеке Авале. Тамо ће прво паркирати на за то дозвољено место и обезбедити возило, отом попити сокић па прошетати здравом природом, а онда ће полако срећни да се врате кућама пре мрака. Притом се подразумевало и да ћу, чим спазим наше другове милиционере, да се тресем од страха и да ми на крај памети неће пасти да од њих бежим као они беспризорни који нису ни свесни да их то само народна милиција пушта и даје им прилику да постану свесни омладинци иначе ће брзо долијати. А када будем пролазио поред патроле, весело прдуцкајући, могу поносно да дигнем чело јер сам сасвим регуларан, опрезан и свестан омладинац. Обашка што ми ни на крај памети неби пало да са Томосом T-12 на коме смо девока и ја, бежим мурији јер се оно гованце тако вукло да су могли трчећи да нас стигну.
Најтеже од свега ми је пало што сам, у оквиру потпуне камуфлаже, морао и да се ошишам. У то доба чупавац је био као прст у око гурнут мурији. Косурдачом се јасно показивало нагињање ка лажним вредностима трулог запада и спремност да се подрива наше друштвено и државно уређење које је, као што је у целом свету већ било познато, било толико добро да боље једноставно није могло бити. Субверзивни елементи су увек били под будним оком милициских служби и свако ко је макар само био сумњив, се обрађивао у потаји. Зато сам жртвовао гриву. Ајде, нарашће поново. Такав је био задатак. Све за мотоциклизам! А тиме сам и оцу мало учинио па више није чантрао како “у кући гаји попа“. Ма сав сам се профинио и упреподобио да сам себе нисам могао да препознам. Екипа ме је убила од зезања, а ја сам ћутао и трпео. Био сам на задатку.
Коначно је и дошло време да се полаже. Овога пута се нисам замлаћивао него сам озбиљно схватио задатак. Сео сам и “загрејао столицу“. Нагрувао сам тестове. Неке испите на факултету сам брже и лакше спремио. Тестове сам положио из цуга. На то сам баш био поносан јер су на њима људи безброј пута падали. Главни заплет је настао на вожњи. Тамо где сам требао да будем сигуран и супериоран једва сам се провукао. Полагао сам на већ поменутој Јави 90 власништво ауто школе. То је био један мали, хистеричан, моторчић са веома израженим светлим традицијама те Чехословачке фабрике, а то је била кварљивост. То мало говно се кварило сваки час. Поред тога ишло ми је на нерве јер сам на њему изгледао као циркуска мечка на бициклици. Али бољег није било па сам принудно прихватио постојеће стање.
Био је то леп дан као створен да се утекне са испита и са екипом блеји негде. Али ја сам очеличио свој карактер па сам, као сваки прави одговорни моторџија, аутобусом градског саобраћаја отишао до ауто школе. Тамо ме је већ чекао досадни дедица, мој инструктор вожње. Са њим су ме чекали и, за ту прилику, свеже опрани моторчићи. После техничке провере Јаве поседали смо на возиланца по већ утврђеном распореду – дедица на Томоса, а ја на Јаву. Инструктор је закопчао свој браон – мелирани сако модел “самоуправљач“, окренуо качкету наопако да је ветар не однесе док будемо јурили градом, па кренусмо пут испитног полигона. Напред је прдуцкао дедица, а ја сам се вукао за њим. Брзином бициклице, допрдулекали смо до једне од споредних уличица у близини главног гнезда мурије, у улици 29 – ог Новембра. Уличица је, за ту прилику, била затворена за саобраћај. Тога дана је служила искључиво само за обарање, пардон, полагање возачког испита свих категорија. Када смо стигли тамо, већ се била накупила овећа гомила препаднутих несрећника које је разбијала трема. Како су за “А“ категорију полагала само два кандидата, то су пубови одлучили да, као загревање, прво нас пообарају и скину нас с врата, а после да се на миру сладе осталим жртвама. Први је полагао неки момак, прилично отресит и самоуверен, на дречећи црвеном Пуху. Знао сам га из виђења. Када је кренуо, одмах се видело да је рутинизиран. Возио је као да се сродио са својим Пухом. Наравно, одмах су га оборили са оправдањем – несигуран. Бесно је отишао пржећи несрећни мотоцикл као да је он био крив за падање. Погледао сам у мог дедицу инструктора, а он се само насмешио. А ја сам све схватио. Била је то грешка у сценском наступу. То ме је прво научио дедица, да се правим тоша и да глумим збуњено невинашце.
Када сам ја дошао на ред, ставио сам гумице за тегле око ногавица да не ландарају и не каче се о ногоступе па сам сачекао команду да приступим обављању борбеног задатка. И када сам је добио Јава је решила да баш тада оправда лош глас који је био ту Чехословачку фабрику мотоцикала. Послушно је упалила мало прпотала, отом се загрцнула и умрла. Отом више није хтела да сарађује. Некако сам измољакао бркату комисију да ми дозволе да је поправим и покушам поново да урадим оно што буду тражили од мене. На једвите јаде, добио сам за то пола сата. Не часећи часа, одмах сам распростро алат по земљи, сео поред умрле чехиње и навалио да шрафим. На срећу, добро сам познавао најчешће кварове те мале крнтије па сам је ускоро вратио у живот. Тек када сам је упалио видео сам да је мој инструктор све време стајао поред мене и гледао шта радим али се није мешао. Краичком ока сам шацнуо и да је комисија била живо заинтересована шта буџим. Поправљена Јава је опет радила беспрекорно. Једино што нико није могао да зна докле ће. Чудни су били духовни путеви чехословачких возила. Обрисао сам руке и алат мусавом крпом па сам их педантно одложио на њихово место испод седишта. Отом сам ненаметљиво стао поред реанимираног возила у ставу мирно и гледао у комисију. А они су се смешкали. У оквиру акције “Техника народу“ ценило се механичарско умеће па га је ценила и народна милиција. Ипак, оставили су ме да чекам. И таман када су оборили још једног несрећника који се толико био усрао да му је Фића скако као јарац, и завршили цигарет паузу, дошао је ред на мене. Баш тада се на Београд сручио олујни пљусак. Док сам прегурао моторче под неку стреху, био сам потпуно мокар. И док је беснело невреме над градом, сви су се завукли на суво, а само смо дедица и ја чучали под стрехом као две покисле кокошке.
„Коме је суђено да буде јебен, њему саме гаће спадају! Знамења за полагање су нам просто очаравајућа!“ рекао сам, а он се само насмешио.
Предложио сам му да оде и седне у оближњу кафану. Ја сам имао пуне руке посла да спречим Јаву да се навлажи, а фен нисмо понели. Ако ништа више био је старији човек и требало је, због здравља, да се осуши и мало огреје. И нека наручи нешто топло да попије на мој рачун. Али он је глат одбио.
„Не оставља се ученик у невољи.“ рекао је.
У том тренутку ми је дошло да га пољубим. Био сам му неизмерно захвалан што је остао ту поред мене и што је самном делио добро и зло. Нисам био сам, били смо тим. Тресао сам се од зиме. Температура је нагло пала, а ја сам био у мокрој кошуљи неупадљивих боја и такође скроз мокрим фармеркама домаће производње („Ли-Купер“). Стрепео сам шта ће ми после кијамета приредити она мала чешка курва. Да ме је поново издала, нових пола сата сигурно небих добио. Коначно је киша стала и асфалт се просушио. Кандидати су опет мало падали као крушке па су се милиционери сетили да и ми постојимо. Руком су ми дали знак да приступим. Упалио сам Јаву да се мало загреје јер се хладна гасила као од шале. Зачудо, још увек је радила је како треба. На крају ми приђе милиционер.
„Ајд саде ти! Седај на то чудо и крећи.“ командовао је.
Како је чудо већ радило, био сам спреман. Стрепео сам не од испита већ шта ће следеће да ме стрефи. Можда из дубина свемира падне на мене комета или летећи тањир.
Дисциплиновано сам саслушао задатак. Притом сам дао све од себе да покажем и своје глумачко умеће, то јест,да изгледам као да сам уплашен, а трема ме разбија. Притом сам, испод ока, погледавао у инструктора. Стајао је и даље испод стрехе и само ми се смешио.
„Видиш оно дрво? “рече милиционер.“ Иди до њега, али сасвим до њега, да га скоро додирнеш предњим точком и ту се окрени. Али не смеш да спустиш ногу на земљу. Ако само и додирнеш земљу,пао си!“
„Јел до оног дрвета што је оборио ветар?“ запитах.
Баш до њега.“ одговори орган.
Нисам могао да верујем. Олуја је оборила огромну грану старог дрвета која је попречила целу улицу. Око ње је била гомила грана свих могућих величина и разгранатости. Ту ни пешке нисам могао да се окренем, а камоли мотоциклом. Још, ко нађавола, и улица је била толико уска да бих се и без гомиле грана намучио да се из цуга окренем без спуштања ноге. Да сам се уплео у оно грање не да сам морао да спустим ногу него бих још и сигурно треснуо. Чак су и они што су и они што су полагали за “Б“ категорију ишли другим путем, а мене послаше директно у џунглу. Као да је том приликом полагао за мотоцикл Тарзан, господар џунгле, а не ја. Но, добио сам задатак, а милиционер је отишао назад до трочлане комисије. Тамо су се нешто домуњђавали и смијуљили. Јасно ми је било да су намерно монтирали сутуацију јер је комплетна комисија пришла близу да би уживала у мојим мукама. Очито да су наумили да се прво мало забаве и да ме отом, као човека, лепо оборе. Ја сам им био разбибрига за тај дан. Шта сам друго могао него да прионем на извршење?
„Е данас ме је баш потерало! Ако извучем живу главу, добро је!“ помислио сам.“ Ма нек иде живот!“
Убацио сам у прву брзину и кренуо, а онда, тачно како ме је дедица научио, одмах у другу па правац на гране. А када сам стигао до микро џунгле на асфалту, пронађох неку могућност да се до пола окренем, али се ту упетљах у гране и морадох да станем. Даље се није могло. Стао сам, али нисам спустио ноге него сам стао да цимам моторче “на руке“ и „на сец“ као што сам видео да то раде трајал возачи док се мотоциклима веру по сломивратима. Повремено сам, на кварно да не виде пубови, коленом гуркао о једну велику грану да бих одржао равнотежу. На сву срећу Јавица је била лака као перце, а ја јак ко бик па сам се гицао и трзао целим телом и успевао сам да је, мало по мало, одижем од земље и окрећем. У једном тренутку сам се тако упетљао у гомилу грања да сам морао да спустим ногу. Али лисица сам ја па сам се досетио и ногу сам уместо на земљу, кратко спустио на грану. Тако сам успео да се некако искобељам из мука то јест да се, на крају, ипак окренем и, сав прекривен лишћем и гранама, камуфлиран као да долазим са положаја, жив вратим до комисије. Притом сам озбиљно стрепео од исхода јер се нисам окренуо него извео циркуску тачку. Само ми је трапез фалио да се на њему још мало бечим и да лепо насмејем комисију.
„Ако паднем овога пута, сигурно ме чека светла будућност у циркусу. “мислио сам успут док сам се враћао.
А када сам стигао и стао испред њих још увек знојав, камуфлиран и мусав, гледали су ме са неверицом. Нико се од њих није надао успешном извршењу задатка а по најмање ја. Тако смо стајали и гледали се неко време које се мени чинило баш дугачким. А чешка курва испод мене је прдуцкала и, зачудо, течно радила на леру као да се никада неће покварити, испуњавајући ваздух пријатним мирисом изгорелог Двотактола.
„Спустио си ногу!“ рече милиционер.
„Да, али не на земљу него на грану. Ви рекосте да не смем да спустим ногу на земљу, гране нисте помињали. Наређење је било недовољно прецизно. Да сам знао да се и грана важи, тркнуо бих доле да мало рашчистим прашуму пре вожње.“ рекох шеретски.
А они су почели да се смеју. Тада су сви волели такве шерете што поваздан на ситно подјебавају, недају на себе и дижу расположење. Очито сам им се свидео. Показао сам механичарско умеће, одличну возачку вештину и довитљивост, а притом сам био, као права жртва, мусав, дроњав и потпуно мокар од кише и зноја. Ма прави омладинац за узор, онај који се не повлачи пред проблемима већ их одмах ту, на лицу места, успешно решава. Жртве нису биле важне. И шта су још могли да траже од мене? Једино да им и попушим.
„Добро, хајде сада,“ рече сурови брка који од стомака сигурно неби видео где гази па ни пешке неби могао да савлада ону прашуму и вероватно би угинуо тамо ако га не би на време спасли,“ даћу ти још једну шансу.“
“Шта овај лудак хоће од мене? Зар ће опет да ме тера да форсирам грање?“ помислио сам.
Али он издаде другу наредбу.
„Вози у куг око мене.“
Знао сам за јадац. Матори лисац, мој инструктор, ме је припремио за ту превару.
„Добро води рачуна, када кренеш да возиш око њега он ће само да командује: Уже кругове, брже кругове, уже кругове, брже кругове, уже кругове, брже кругове, све док на крају не будеш возио око њега на задњем точку и тада, наравно, забрљаш. “објашњавао ми је подлост за лако обарање кандидата па смо и то мало вежбали на часовима. Зато сам се одмах стуштио да витлам око њега као осица. Готово да сам му точковима прелазио прако службених“шимика“.
„Ојс!“ раздрао се он. “Шири кругови,спорији кругови!“
Ту сам већ јасно видео да сам победио и у овој дисциплини. Остало је још само да одем до раскрснице, погледам лево и десно, испред и иза себе, а то је морало сасвим јасно да се види, па да дам знак руком који ће подуже да траје да моја намера буде очита осталим учесницима у саобраћају, небили сваки возач и пешак до краја општине Стари град видео да намеравам да извршим радњу скретања. Тада мотоцикли нису имали мигавце па су се такве балетска егзибиције уредно захтевале од стране васпитно настројене милиције драге. Отом сам опет морао да погледам на све стране да се у међувремену није променила ситуација у саобраћају, и то онако,драмски, па тек онда да извршим полукружно окретање. После тога требало је да се вратим на почетну позицију, али шалтујући прва па одмах друга брзина. То је већ за мене био мачији кашаљ. Одрадио сам све како треба, до најмањег детаља, вратио се на почетну позицију испред комисије, угасио мотор, дигао га на велики штендер и стао мирно поред њега баш онако како сам у Филмским новостима у биоњи “Славија“, видео да раде возачи БМВ-а из титове мото пратње. То је био добар узор и упалио је код пубова. Комисија је отишла да већа, а инструктор је дошао до мене. Све је било на висини и по “ПС“-у па смо достојанствено чекали пресуду.
„Шта мислите, јел ће да ме пусте?“ гњавио сам дедицу.
„Видећемо,“ одговорио је, “ја сам више него задовољан. Лепо си то урадио. А за оно окретање, ја би ти дао три дозволе одједном.“
Уто је стигла и комисија. Главни брка мучитељ се нешто загонетно смешкао. Добро сам познавао тај шармантан, загонетни смешак. То је био један од оних када те навуку да будеш поштен човек и да лепо све признаш, а они те награде за поштење тако што ти тај пут опросте прекршај и пусте те. Ти одеш срећан кући и пун симпатија за праведну и васпитно настројену народну милицију, а после ти стигне од судије за прекршаје кићена пријава. И зато, подучен пређашњим искуствима,помислих:
„Моша! Падох!“
А орган ми је пружио парче папира на коме је писало дали сам положио или не. А папирче је било онако мангупски савијено тако да се видело само да пише “положио“ али се није видело шта је писало пре тога. То је био главни штос. Очарани кандидат би помислио да је положио и само што неби пишнуо у гаће од силне среће, а када би отворио папирче, кад тамо, а оно показало би се и оно кобно “није“. Стрепећи, полако пружих руку небих ли узео животно важан папирић од кога је зависила моја даља мотоциклистичка судбина, али несташни пуб измаче руку. То је већ било превише за мене. Дошло ми је да му завалим песницу у главу па да ме се сећа целога живота, али се суздржах и достојанствено истрпех зезање. Власт је то!Они могу да те подјебавају када им се дигне, и у најтежим тренутцима твог жвота а, ако само и писнеш, могу да те млате до миле воље. А ти,стоко, мораш да ћутиш, трпиш и стрепиш. Истини за вољу, умели су они и да буду далеко гори.
“Шта мислиш“, упита ме несташко, “јеси ли положио?“
„Не знам, али би волео да јесам. “одговорио сам.
„Јеси“, рече пуб и даде ми руку, “било нам је задовољство да те пустимо. Вала си се намучио. Него,где си научио оне акробације?“
„Каклве акробације?“ зачудих се ја.
„Па оне док си окретао мотор у грању.“
„Нисам нигде, ово ми је било први пут.“
Окренуше се и одоше а мени паде камен са срца. Наравно, истог момента сам проверио истинитост његових речи. А на артичету је стварно, тврдим и недовољно исписаним рукописом, писало да сам постао озакоњени управљач моторних возила са једим трагом, те да сам добровољно прихватио сва права, а нарочито обавезе, које су из тога следиле. Отом сам се окренуо дедици инструктору. А, на моје чуђење, предамном је стајао сасвим други човек. У ствари, био је то исти онај чичица од раније, али овај пут раздраган и насмејан. Није било ни трага од оног ћутљивог, надрнданог и досадног намћора. Тек тада сам схватио. Он је био стара гарда. Завршио је посао и тек тада се опустио и показао се у правом светлу. Честитао ми је и загрлио ме. Зачудила ме је толика блискост.
„Браво момче, нека ти је са срећом! И да знаш, драго ми је што сам ти ја био инструктор!“ рекао је.
Отом је ваљало моторчиће одвести назад у ауто школу. Како смо сели на њих, опет је ударила киша. Зато смо брже боље стали и сели у првој кафани. Обоица смо пили пиво. Ваљало се, ради урока.
„Јер вам и даље драго што сте били инструктор оваквој баксуштини као што сам ја? Искисли смо засве паре.“ рекао сам.
„Наравно да јесте! То једна киша не може да поквари.“ одговорио је.
Када је киша стала, платио сам пива мада се он отимао и хтео он да части, па смо, прво мусавом крпом, а отом рукавима од кошуља, обрисали седишта покислих возила и милогузно их вратили у ауто школу.
Тог лета сам, по први пут у животу, са важећом дозволом, мотоциклом путовао на море. За ту прилику сам чак и мотоцикл регистровао. Више нисам морао да бежим и сакривам се од мурије, али та дугогодишња навика ми је тешко излазила из рутине. После се ипак показало да све баш није било тако тешко, али, мало по мало, и те сам се бриге решио.
Za utiske i još priča možete posetiti temu na forumu i ostaviti svoj utisak.
Da li želite da dobijate obaveštenja o novim tekstovima?
Svakog petka ujutro šaljemo email sa listom tekstova koje smo objavili te nedelje, svima koji su se prijavili na BJBikers email bilten. Na taj način možete ostati u toku sa novostima, čak i ako neki tekst propustite u toku nedelje…
