Priče iz zemlje bikova

Još jedan putopis jednog od naših članova foruma, sasha naš forumaš uputio se sa svojom suprugom na sam jug Španije. Sa ovog putovanja doneo nam je jedan prelep putopis koji je nazvao: ” Priče iz zemlje bikova”. Uživajte!

Kako je do ovoga došlo?

[Pripremne faze : idejna, organizaciona i tehnička]

Za mene skoro svaki zimski vikend predstavlja vreme u kome preovlađuje dokolica. Nikada me nisu zanimali tzv. zimski sportovi, a ono malo snega što padne u BG-u se i onako brzo istopi. Zato se u tim danima rado prepuštam maštanju o mestima koje bi vredelo posetiti i to prvom prilikom – čim grane proleće. Uostalom, dobre navike ne treba menjati a pošto smo s proleća 2017. išli na istok, do Crnog mora a u maju 2018. na zapad, do Toskane logično bi bilo da ovoga puta krenemo na jug.

Pošto je to rešeno, vreme je da se otvori atlas i pronađe odgovarajuća stranica… Grčka je odmah otpala, jer smo tamo već bili, a Sicilija mi se učinila suviše blizu. Hm, možda bi mogli da probamo Afriku, npr. Tunis ili čak Maroko… Ideja nije loša, prolećne temperature su tamo idealne za motocikliste ali postoji i jedan problem – ne volim da posećujem zemlje sa pretežno muslimanskim stanovništvom u vreme Ramazana (a on ove godine pada baš u maju). Jednostavno ne bih želeo da se ponašam drugačije od većine a ne mogu ni da se čitav dan uzdržavam od jela i pića.

To znači da će Afrika morati malo da pričeka, ali ne odustajem, nego tražim nešto što je u geografskom smislu najbliže crnom kontinentu a da tamo ne važe maločas pomenuta ograničenja. U tom trenutku shvatam da Španija tj. njena južna provincija Andaluzija ispunjava skoro sve kriterijume – ima idealne klimatske uslove, puno prirodnih lepota i zanimljivih gradova a tu je i dodatni motiv – do sada nisam išao dalje od Barselone pa je ovo idealna prilika da ispravim ovaj „propust“.

Ovim izborom sam završio prvu „idejnu“ fazu, pa je vreme da proverim da li je ovakav poduhvat opšte izvodljiv. Motor tj. skuter imam, volje očigledno ne nedostaje a početkom maja će biti i nešto više slobodnih dana. Zato se bacam na prikupljanje informacija a one mogu da potiču iz najrazličitijih izvora. Ja sam pored standardnih turističkih vodiča i Internet sajtova (preko kojih se inače najlakše  dolazi do osnovnih smernica), koristio i klasičnu literaturu. Naime, sasvim slučajno mi je do ruke došlo kompletno izdanje Servantesovog Don Kihota, pa sam iskoristio priliku da dopunim srednjoškolsko znanje i izdvojim nekoliko zanimljivih lokacija. Tako su se na budućoj ruti pojavila mesta poput Kuenke, El Tobosa, ali i pećina Montesinos. Dalje prema zapadu slede gradovi Kordoba i Sevilja a pošto je relativno blizu i atlantska obala, nisam propustio priliku da ubacim i luku Kadiz. To je ujedno bila i najzapadnija tačka koju sam planirao da posetim, što znači da dalje nastavljamo prema Rondi, Malagi i Granadi. Tu ćemo pokušati da se popnemo na Siera Nevadu i osvojimo najviši vrh Pirinejskog poluostrva a zatim nastaviti dalje prema Valensiji i Barseloni. Na sve ovo treba dodati i „vezne deonice“ kroz HR, SLO i IT, kao i plovidbu zapadnim Sredozemljem (od Ćivitavekie do Barselone i nazad) i sve zajedno spakovati u 15-16 dana. Tesno, ali ostvarivo…

Polovinom aprila preduzimam prve konkretne korake, što podrazumeva rezervaciju smeštaja za sve planirane termine i kupovinu karata za trajekt. Obzirom da se prvog majskog vikenda vozila i MotoGP trka u Herezu, koristim priliku da i nju ubacim kao jednu od stanica. Pošto je sve ovo moguće obaviti preko Interneta, uskoro se na stolu pojavila omanja hrpa papira. To je bio prvi opipljivi dokaz da uskoro krećemo…

Pre samog polaska sam morao da obavim još jedan važan poslić. U pitanju je servis motora i provera njegovih vitalnih funkcija. Svi potrebni delovi i potrošni materijal su nabavljeni još pre nekoliko meseci ali treba „uloviti“ i majstora da ih zameni. Srećom, Dr. Dare (aka Satelis) nas na vreme prima u svoju ordinaciju, postavlja dijagnozu i primenjuje pravu terapiju. Kawa je u opet u TOP formi!

Neka putovanja imaju dva početka. Ovo naše bi u idealnom slučaju trebalo da počne iz Barselone, ali pošto je mesto na kome živimo oko 2.000 Km udaljeno od glavnog grada Katalonije, bili smo prinuđeni da krenemo tri dana ranije i kombinujemo različita prevozna sredstva. Dakle, početak pre početka…

29.04 [BG > Venecija]

Malo oblačno, ali toplo prolećno jutro se brzo pretvorilo u tipičan jesenji dan. Sa padom temperature, povećava se slojevitost naše garderobe, sve do trenutka kada ni kišni kombinezoni više ne uspevaju da spreče drhtanje. Dok od prodavca na pumpi tražim vinjetu za motor, on u šaljivom tonu primećuje kako je ovo vreme „idealno“ za vožnju na dva točka. Da, zato ću vam ga ostaviti ovde… Ja idem u Španiju a tamo kako mi bude…

30.04 [Venecija > Ćivitavekija]

Pošto nismo imali nameru da se zadržavamo, smeštaj nalazimo u kampu. Dobro opremljeni bungalovi, (sopstveno kupatilo, topla voda, klima koja može da greje) u potpunosti zadovoljavaju naše potrebe, a treba imati u vidu da je gostima osim kafića i bazena na raspolaganju i solidno opremljena prodavnica. Dopunjavamo zalihe i nastavljamo dalje…

Iskustvo od prethodnog dana kada smo na ime putarine od Trsta do Venecije ostali kraći za 11 Eur nas tera da ostatak puta kroz Italiju provedemo na putevima nižeg prioriteta. To u praksi znači da iGo dobija nove parametre (isključujem simbole koji označavaju auto put i plaćanje) pa prema Raveni nastavljamo magistralnim pravcem. Nakon nekoliko sati vožnje i isto toliko pauza, stižemo do „druge obale“ tj. Tirenskog mora i gradića koji je zove Ćivitavekija.

Već je kasno popodne, ali pošto ukrcavanje na trajekt počinje tek za nekoliko sati, imamo sasvim dovoljno vremena za kasni ručak/ranu večeru i kratku šetnju kroz grad. Realizaciju plana počinjemo u lokalnoj piceriji i predajemo se uživanju u njihovim specijalitetima…

Ćivitavekija možda ima veliku luku, ali se sam grad može obići za manje od jednog sata. U njemu se preklapaju razni istorijski uticaji, pa se na malom rastojanju mogu videti dobro očuvane srednjevekovne građevine i sasvim moderni objekti. Prilika za fotografisanje, u svakom slučaju ne nedostaje….

Šetnja kroz grad nam je brzo dosadila, pa se spuštamo do luke i zauzimamo mesto u prvom redu. Na žalost, od brzog ukrcavanja nema ništa, jer prednost imaju šleperi i druga teška vozila. Posle dobrih dva sata, rampa se diže i konačno zauzimamo mesto na palubi predviđenoj za prevoz putničkih vozila. Za motore postoji poseban kutak jer oni tokom plovidbe moraju biti vezani. Taj posao ostavljamo uvežbanoj posadi a mi se penjemo na gornju palubu i uživamo u pogledu na grad. Uskoro ćemo isploviti…

Nastavak putopisa priče iz zemlje bikova možete nastaviti sa čitanjem u temi na forumu.