Pre nepuna dva meseca pisali smo prvi deo biografije Đankarla Morbidelija i ujedno istoriju ovog brenda. Đankarlo Morbideli imao je veoma veliku strast ka motociklima i trkanju i zaslužuje da njegovoj karijeri posvetimo veću pažnju. Iz tog razloga danas nastavljamo dalje sa biografijom i istorijom Morbidelija.
Pre nego što nastavite sa čitanjem ovog drugog dela, predlažemo da prvo pročitate prvi deo koji možete pronaći ovde.
Posle dominacije u šampionatu 1975. godine, sve privatne ekipe želele su da 1976. godine imaju Morbideli 125 za potrebe takmičenja. Kako bi uspeo da zadovolji porudžbine, Morbideli je morao da otvori malu fabriku za proizvodnju repklila svojih motocikala. Za pomoć se obratio fabrici Benelli Armi koja je proizvodlia oružje, a koja je bila u vlasništvu familije Benelli. Ubrzo je u Pesaru otvorena nova fabrika iz koje su izlazile replike motora. Morbideli nije svima želeo da otkriva tajne svog agregata, pa je snaga agregata koji su izlazili iz fabrike iznosila 36,5 KS.
Međutim, prvi kupci koji su kupili agregate imali su problema sa radilicom, odnosno ležajevima jer je ostavljeno premalo tolerancije i brzo je dolazilo do pregrevanja i blokiranja. To nije bila Morbidelijeva greška, već greška proizvođača radilica, firme Hoekle iz Štutgarta, koja je već do sredine 1976. reparirala sve problematične radilice.
Na trkačkoj stazi, Morbidelijev trkački tim i dalje je nizao pobede. Bianki je 1976. godine ubedljivo osvojio titulu šampiona, pobedivši na sedam od devet trka. Do 1977. godine, polovina startne postave u klasi do 125 ccm vozila je Morbidelijeve motocikle. Te godine je Bianki postao po drugi put šampion u kategoriji do 125 ccm. Jedini proizvođač i vozač koji su uspevali makar malo da se približe Biankiju bio je Bultaco sa sada legendarnim Anhel Nietom.
Morbideli nije imao uspeha samo u kategoriji do 125 ccm, već je uspeo da uzme i titulu u klasi do 250 ccm. Mario Lega, Morbidelijev vozač u klasi do 250 ccm uspeo je da osvoji titulu u ovoj klasi, zahvaljujući svojoj konstantnosti. Lega je odneo sam jednu pobedu i to na GP trci u Jugoslaviji, ali je tokom cele sezone trku završavao u bodovima što mu je na kraju i donelo titulu.
Trkački Morbideli 250 prvi put se na stazi pojavio 1976. godine i vozio ga je Pileri. Tokom te godine motocikl je pretpreo mnoge modifikacije, najviše je rađenu na polju šasija kojih je promenjeno nekoliko tokom sezone. Čak je i BIMOTA bila angažovana da pomogne u razvoju šasije. Što se agregata tiče, radilo se o dvocilindričnom dvotaktnom agregatu zapremin 249,7 ccm. Agregat je imao vodeno hlađeni i šestostepeni menjač kao i usis preko roto-diska što je i bio zaštitni znak Morbidelija. Snaga koju je ovaj agregat isporučivao iznosila je 64 KS pri 11.500 O/min, a maksimalna brzina iznosila je preko 260 km/h.
Zapravo, 1977 godina, bila je ujedno i poslednja pod kojom je Morbidelijev trkački tim nastupao pod imenom “Morbideli”. Od 1979. godine, Morbidelijevi motocikli i trkački tim nastupaće pod MBA nazivom. To je iz razloga što se Morbideli udružio sa fabrikom Benelli Armi koju je vodio jedan od braća Benelli koji su osnovali taj čuveni brend. Kako ne bismo kvarili priču u Morbidellju, predlažemo vam da pročitate istoriju Benelli motocikala koju možete pronaći ovde.
Valja spomenuti da je jedan od vozača za Morbideli bio i Graciano Rosi, otac Valentina Rosija. Gracijano je imao zapažene rezultate u svojo GP karijeri na Morbidelli motociklima.
Đankarlo Morbideli okušao se i u razvoju motocikala i trkanju u klasi do 500 ccm. Zapravo, to je i poslednji put da se Morbidelli brend mogao videti na stazi samostalno, budući da je kao što smo spomenuli ranije, MBA preuzeo ulogu u manjim klasama.
Za razvoj motocikla za takmičenje u klasi do 50 ccm Morbideli je dizajnirao prvo redni četvorocilindrični agregat koji je bio nagnut pod uglom 35 stepeni ka napred. To je omogućilo da se kvačilo i menjač ubace ispod agregata. Umesto za četiri, Morbideli se odlučio za dve radilice u agregatu. Mnogi delovi agregata bili su napravljeni od magnezijuma jer je Morbideli blisko sarađivao sa firmom Campagnolo koja se bavila proizvodnjom kočnica i točkova. Ova verziija agregata nije prošla prototip fazu i ubrzo je odbačena.
Prešlo se na drugu verziju agregata od 500 ccm. Druga verzija imala je V4 agregat sa uglom od 45 stepeni između cilindara. Zapemina agregata iznosila je 494,16 ccm sa prečnikom i hodom klipa od 55×52 mm i kompresionim odnosom od 13:1. Za napajanje gorivom bila su zadužena 4 Mikuni karburatora prečnika 34 mm, a paljenje je bilo elektronsko. Ova verzija agregata isporučivala je 130 KS pri 11.500 O/min, što je za ono vreme bila itekako velika snaga, a maksimalna brzina koju je ovaj motocikl mogao da razvije iznosila je nešto preko 290 km/h.
Agregat je spakovan u aluminijumsku monokok šasiju, a suva težina celokupnog motocikla iznosila je 135 kg. Glavni vozač bio je Graciano Rosi i očekivalo se da će Rosi i novi Morbidell GP500 ostvariti velike rezultate. Međutim, niz mehaničkih problema, kao i padovi Rosija doveli su do toga da Morbideli odustane od projekta. Još nije sasvim poznao da li je Morbideli odustao zbog loših rezultata ili zbog previsokih troškova razvoja agregata.
Posle povlačenja sa trkače staze i razvoja trkačkih motocikala, Morbideli se dugo nije pojavljivao, sve do 1994. godine kada je predstavio revolucionarni prototip: Morbidelli V8! Morbideli nije odustajao od razvoja motocikala i polako je radio na razvoju novog motocikla, ovog puta, koncept je bio krajnje neobičan. Morbidelli V8 zamišljen je kao sport-turer motocikl. Đankarlo Morbideli ugradio je u njega V8 agregat radne zapremine 847 ccm koji je poorečno postavljen u šasiji. Motocikl je stvarno bio nešto nesvakidašnje, ali ga je pratila i visoka nesvakidašnja početna cena od čak 45.000 dolara.
Lista zainteresovanih kupaca popunjavala se i pored toga što je motocikl bio poprilično skup. Iz nepoznatih razloga, projekat je obustavljen pre samog početka proizvodnje. Izrađeno je svega četiri primerka Morbidelli V8 modela, uključujući i prototip modele.
Posle neuspeha sa prototipom V8, Morbideli se okrenuo vođenju svog muzeja u kojem je svoje mesto našlo oko 350 motocikala raznih proizvođača, mada su veći deo činili Morbidelli trkački motocikli. U muzeju se mogao videti i čuveni Morbidelli V8. Muzej je uspešno vođen sve do pred kraj 2019. godine kada je iz muzeja rasprodato mnogo motocikala.
Đankarlo Morbideli preminuo je 12. februara 2020. godine. Morbideli je imao uspešnu i blistavu karijeru osvojivši mnogo pobeda i titula u GP šampionatu u raznim kategorijama i pokazao se kao inovator mnogih tehničkih rešenja na motociklima koja su do kraja ostala neprevaziđena.
