Naša zemlja rodila je puno velikih ratnika i vojskovođa. Jedan od njih je i vojvoda Stepa Stepanović. Današnja lokacija biće rodna kuća vojvode Stepe.
Bio je 18. decembar 1917. i noć se polako navlačila nad rovove. Vasilije Lazić, vojnik, sedeo je u svom rovu razmišljajući o svojoj porodici. Pitao se da li su živi, da li znaju da je on živ, da li će ih ikada više videti, zagrliti… Milion pitanja mu se motalo po glavi. Odgovora nije bilo… Iz tih misli trže ga glas: “Vojniče, šta ti je, što su ti sve lađe potonule?“
„Sutra mi je slava, gospodine. Razmišljam o mojima, jesu li živi, da li mogu da slave, imaju li uopšte gde”, rekao je Vasilije tiho, na šta mu je starešina poručio „da se drži“ i odjahao dalje. Sutradan su Vasilija pozvali u centralni štab. Dočekao ga je lično vojvoda Stepa Stepanović i tada je vojnik shvatio da je veče pre toga on bio u rovu.
Na stolu slavnog srpskog vojskovođe gorela je sveća, pored je bilo žito i pogača, umesto slavskog kolača. Vasilije nije uspeo da zadrži suze, na šta je vojvoda uzvratio: „Hajde, vojniče, nema suza! Da se preseče kolač. Srećna ti slava!“
—————————————–
U kući, podignutoj sredinom XIX veka, rođen je 12. marta 1856. godine istaknuti srpski vojskovođa Stepa Stepanović. Rodna kuća vojvode Stepe u naselju Kumodraž u Beogradu predstavlja spomenik jednom velikanu naše prošlosti, čije je ime utkano u srpsku noviju istoriju. Njegovo dugo vojno službovanje znači istoriju razvoja i jačanja srpske vojske.
Kao primerak narodne arhitekture rodna kuća vojvode Stepe ima arhitektonske i etnografske vrednosti čiji značaj raste, s obzirom na mali broj očuvanih kuća ovoga tipa u bližoj okolini Beograda. Vojvoda Stepa Stepanović bio je jedan od najistaknutijih i najskromnijih srpskih vojskovođa. Čin vojvode stekao je vojničkim veštinama koje je iskazao u cerskoj bici 1914. godine U dva navrata bio je i ministar vojske.
Vojvoda srpske i jugoslovenske vojske učesnik je svih 6 ratova koje je Srbija vodila od 1876. do 1918. godine. U vreme bitke za Jedrene komandovao je Drugom srpskom armijom. U Velikom ratu organizovao je mobilizaciju i koncentraciju srpske vojske. Potom je sa svojom Drugom armijom pobedio austrijance u čuvenoj Cerskoj bici, da bi se na kraju Stepina armija istakla i u proboju Solunskog fronta i daljim borbama za oslobođenje Srbije 1918. godine, što ga je uvrstilo u red najvećih vojskovođa Prvog svetskog rata.
Savremenici ističu da su njegova visoka inteligencija, oštroumlje i brzina kojom je donosio sudbonosne odluke i diktirao borbene zapovesti – izazivali divljenje kod njegovih neposrednih saradnika; da paradni dočeci i ispraćaji s muzikom i banketima za njega nisu postojali ni onda kad je bio na vrhuncu slave. To najbolje potvrđuju Stepanovićeve reči upućene dopisniku “Presbiroa” Vrhovne komande, koji je, povodom Cerske bitke, hteo da napiše njegovu biografiju za savezničku štampu:
“Nemate šta da pišete. Sve što se uradilo – uradili su oficiri i vojnici moje armije. Oni su najviše doprineli da neprijatelj bude pobeđen i da se zemlja oslobodi. Kad baš hoćete nešto da pišete za francuske i engleske novine, eto, to napišite. Istinu!”
Posle Radomira Putnika, u najvećoj meri je zaslužan za utvrđivanje i sprovođenje organizacione osnove srpskih oružanih snaga. Godinu dana po završetku rata povukao se iz aktivne službe i do svoje smrti živeo je povučeno u Čačku.
Rodnu kuću vojvode Stepe nije teško pronaći i navigacija će vas bez problema odvesti do nje. Kuća je proglašena za spomenik kulture od izuzetnog značaja i danas izgleda ovako.
Iako je Stepa posle Velikog rata u dva navrata bio vojni ministar, od imovine nije imao ništa. Rodna kuća u Kumodražu je pripadala njegovoj braći koji su bili zemljoradnici. Hteli su da mu dodele razne privilegije i poklone, međutim skromni vojvoda je tražio samo jedno – da mu poklone kobilu Vilu koja ga je verno služila u ratu. Vila, ostarela i slepa je i nadživela svog komandanta, pa je kako kažu čak i vukla kola sa kovčegom na sahrani čuvenog vojvode.
Početkom dvadesetih godina Stepa je počeo da pobolјeva. Znajući za sve probleme oko donošenja „Zakona o odavanju priznanja zaslužnima za Otadžbinu (Panteonu)”, te da je njegovom bivšem pretpostavlјenom vojvodi Putniku kapela podignuta 12 godina nakon smrti, a vojvodi Mišiću spomenik otkriven dve godine nakon sahrane, Stepa je odlučio da na vreme, sopstvenim sredstvima, podigne sebi grobnicu. Skice je lično izradio, a posao je poverio čuvenom čačanskom kamenorescu Frančesku Berbelјi. Grobnica je izrađena od betona. Na njoj je Barbelјa postavio dvostepeni spomenik od belog mermera u obliku piramide. Na prednjoj strani, pri vrhu, uklesao je krst, ispod koga je kasnije apliciran bronzani relјef vojvode Stepe u profilu, rad vajara Đorđa Jovanovića. Ispod krsta urezao je natpis: „STEPAN / STEPANOVIĆ / VOJVODA”.
Ogradu oko spomenika izradio je u vidu četiri veća i pet manjih stubova od belog mermera u obliku topovskih granata, međusobno povezanih lancima od kovanog gvožđa. Na većim stubovima kamenorezac je uklesao mesta na kojima je vojvoda Stepa vodio poznate bitke: „Pirot 1913. g. i Cer 1914. g.”, „Jedrene 1913. g. i Dobro polјe 1918. g”. Iako je Berbelјa u najbolјoj nameri, na ličnu inicijativu, ovom ogradom ukrasio relativno skroman spomenik, ta izmena je razlјutila vojvodu.
U spartanski nameštenoj sobi, prozorom okrenutoj ka omilјenom dvorištu, na gvozdenom vojničkom krevetu uz koji je stajao bukov stočić – ratna uspomena koju su mu napravili vojnici, i lični vojnički sanduk, 27. aprila 1929. godine preminuo je pobednik sa Cera, treći srpski vojvoda, Stepa Stepanović. Prema poslednjoj želji, vojvoda je obučen u svečanu uniformu sa vojvodskom šapkom, sa par ordenja i omiljenom sabljom.
Vojvodino telo je 29. aprila preneto u crkvu Vaznesenja Gospodnjeg i položeno na katafalk. Sat kasnije protojerej Radomir Krečković je sa sveštenikom Milovanom Milutinovićem, u prisustvu episkopa žičkog Jefrema Bojovića, pročitao „zaupokojenu molitvu”.
Kralј Aleksandar je stigao 30. aprila u 14 časova, što je označilo početak ceremonije. Vojvoda je sahranjen na mesnom groblјu u prisustvu kralјa Aleksandra, predstavnika Vlade, vojnih atašea Francuske, SAD, Čehoslovačke, Rumunije, Belgije i Polјske, te nekoliko hilјada lјudi, od zvaničnih i delegacija raznih udruženja, do običnih građana, uglavnom veterana proteklog rata. Tokom ceremonije grad je nadletala eskadrila od 10 aviona.
Svečanu sahranu okončao je autor spomenika Frančesko Berbelјa, koji je, po ličnoj Stepinoj želјi, kovčeg spustio na desnu stranu grobnice, ostavlјajući levu za suprugu Jelenu – Lenu. Nakon Stepine sahrane, iznad venca, uklesan je natpis „Stepan 1856–1929”, a kada je 1943. godine preminula i Jelena Stepanović, na desnoj strani obeliska dodat je tekst: „Jelena 1861–1943”.
O skromnom Stepi Stepanoviću toliko toga ima da se kaže i napiše da je to prosto nemoguće sažeti u svega nekoliko pasusa. Ali ono što sam uspeo je to da sam odlazak na čačansko groblje iskoristio da pronađem i obiđem grob čuvenog vojvode velikog srca.
Neka mu je večna slava i hvala!
Nadamo se da vam se dopao naš današnji predlog za avanturu motociklom. Takođe, predlažemo da pročitate predloge i putopise koje smo ranije objavljivali. Njih možete pročitati ovde.
Ukoliko želite da vidite još predloga ili da i sami predložite lokalitet koji vredi posetiti, to možete obaviti u našoj temi na forumu.
Da li želite da dobijate obaveštenja o novim tekstovima?
Svakog petka ujutro šaljemo email sa listom tekstova koje smo objavili te nedelje, svima koji su se prijavili na BJBikers email bilten. Na taj način možete ostati u toku sa novostima, čak i ako neki tekst propustite u toku nedelje…
