Mala lična moto priča bez adekvatnog naslova

Da li se sećate vaših prvih koraka ka motociklizmu? Verujem da se sećate, kao i naš član foruma DjordjeMijailović koji je na lep način opisao svoje korake ka i kroz motociklizam i pretočio u tekst i lepu priču. Mala lična moto priča bez adekvatnog naslova je upravo opisuje njegovu dosadašnju moto”karijeru”. Uživajte!

Decembar 2022, noć. Deca uveliko u krevetu. Motor 100km daleko od mene, a i da nije, isto bi bilo. Prvi simptomi zimskog neizdrža su uveliko tu. @maxx i @nafetS (valjda sam nabo ovo naopako ime) na Viberu uveliko lektorišu neki moto tekst koji pišu za forum. Ja se drzim po strani, eventualno malo podjebavam (pardon maj frenč) na tom chatu, ali razmisljam: “da, mogao bih da saniram te simptome neizdrža pisanjem putopisa, čisto da i sebe podsetim šta se dešavalo u mom moto zivotu poslednje 2 godine”. To je to! Idemo krećemo! Valjda…

Blenem u prazan “papir”. Pola čase vina je vec otislo a inspiracija za pisanje ne dolazi uprkos mom inicijalnom porivu da se latim tastature. Već se plašim da bi ova noć mogla da se oduži jer sad kad sam počeo neću sebi dozvoliti da odustanem. Taman krećem u ove prve rečenice, i evo dok otkucah ovaj prethodni pasus, dolazi supruga sa komentarom: “Ona sarma! Em što je bila najgora ikad – em je uništila rernu!”. Pogledah je preko ramena, pogleda ona u moju čašu. Bi joj sve jasno, nasmeja se i ode da spava. Odlično! Taman ću da iskoristim ovaj mali porodični trentak da ga uglavim u tekst ne bi li mi to savladalo ovu početnu inerciju tastature. Opa, dva pasusa su tu! Krenulo je!

Zadovoljan sam uvodom u ovu priču. Nadam se da ste i vi? Ako niste, napustite tekst! Neće biti bolje. I za ovih par pasusa sam se baš “iscimao”. Nije lako da znate! I još nešto da vam kažem. Pišem ovaj tekst iz jednog naleta. Nema ispravke i ponovnog čitanja, pa kako bude. Hoću da ovo izgleda baš kao da sad sedimo zajedno negde u kafani i ja vam ovo pričam. Nema poliranja. Upozoreni ste. Idemo dalje!

Ako ste i dalje tu, vreme da odemo u prošlost jedno dvanaestak godina, ali samo na kratko, obećavam! Samo malo da dam kontekst ovome o čemu ću da pišem – iako ne znam još uvek ni sam u kom smeru će ovo da ide. Lažem. Znam smer. Ugrubo bar. Samo ne znam cilj.

Poglavlje 1 – Bolest, prvi simptomi

Oktobar 2010. Prvi motor je kod mene tek kratko, nemoćna a sjajna Yamaha YBR125. Zajedno smo tek možda hiljadu kilometara. Prvi sam Yamahi, a i ona meni. Znate kako to ide. Volite se, ne znate ni sami zašto, ali vam je lepo. Prva vatra između nas još uvek gori. Vozili smo se uglavnom do fakulteta i nazad, tek po malo na relaciji Novi Sad – Šabac. Nesvestan tada da ljudi svet obilaze na motorima. Nije bilo Itchy Boots-a na Youtube, niti sam ja bio uključen u bilo kakve moto krugove da bih znao bolje. Ja sam mislio da motor služi za vozanje oko kuće i jeftinu vožnju po gradu. Malo banalizujem ali razumećete.

Više se ni ne sećam zašto, ali tog oktobra 2010 nekako mi je palo na pamet da odem na Cer. Valjda je i tad bio isti taj neizdrž kao i sad dok ovo pišem. Pojma nemam šta me tačno nateralo na taj, za mene nemogući korak, da se po toj hladnoći tim motorićem uputim baš na Cer Da, da, zvuči smešno ali verujte da meni tako zelenom nije bilo. Zapravo, to je jedan od većih iskoraka u mojoj “karijeri”, bar što se tiče subjektivnog osećaja.

Elem, stigoh na Cer i silazim prvi put sa asfalta. Ko je tamo bio, prepoznaće mesto sa slike. Nije daleko od planinarskog doma i asfalta.

Silazim sa motora i pocinjem da fotkam okolo. Nesto tu “nije” u redu. Tačnije rečeno, drugačije se osećam nego inače kada se motorom vozam. Ne kapiram baš šta je u pitanju, ali mislim da mi prija. Nisam tad tako analitički o tome mislio kao što sad pišem. Tada sam znao samo da mi je nešto “leglo”, ne zamarajući se tačno analizom tog svog iskustva. Prepustio sam se tom prijatnom osećaju i krenuo dalje. Još pamtim miris tog mesta.

Par skretanja, onako napamet, bez ikakvog poznavanja puteva i teren se počeo malo komplikovati. Lišće sakrilo duboke kolotrage, a u njima i krupno labavo i izuzetno klizavo kamenje. Ni dan-danas takav teren mi nije baš jednostavan za vožnju, a tad je to bio pravi pakao. Nizbrdica, točak beži, prednji pa zadnji, pa oba. Ja udaram po kočnicama kako znam i umem. ABS-a nema ni u priči te dve hiljade desete. Korman skače, rvemo se. Stenčuge skrivene u lišću mi lupaju šamare. Motor nizak, ali i ja sam, pa to ne pomaže. Krivina za krivinom stiže i nema im kraja. Imam tek po koji sekund da razmišljam između borbi sa vododerinama i jedina misao mi je da se ovo neće dobro završiti. Pašću svakog trenutka a oko mene kilometrima nikog. Jesam li pomenuo kakve su gume na YBR? Bolje što nisam! 

I da, sad posle žestokog opisa borbe sa nizbrdicom ide razočarenje: nisam pao! Ne znam kako, znam da nije znanje u pitanju već čista luda sreća i po malo fizike. U podnožju tog puta (ako put može imati podnožje), na ulasku u selo Milina, videh neki potok koji nisam morao da pređem da bih završio svoju vožnju. Tad nisam znao da “river crossing” ima i tako zvučno ime i da je to pojam dobro poznat endurašima (nisam znao ni šta su enduraši – toliko sam zelen bio). Adrenalin je malo popustio već. Osetio sam da sam preživeo najgore pa je to ispraćeno i nekim većim samopouzdanjem i tako čitav taj skup osećanja se manifestovao kao jasna želja da taj silni, ogromni, strašni i nadasve opasni potok pređem motorom!

Ako sad posle ove slike niste skontali koliko sam zelen bio, stvarno nema smisla pokušavati da to bolje objasnim. Toliko sam oduševljen svojom novom avanturom da stajem da slikam to potpuno zanemarujući svoje mokre noge u patikama (da, patikama). Pogledajte samo te boje, a mirise možete i da zamislite (miris šume, ne patika), a ja ih zaista osećam kad mislim o ovom trenutku, 12 godina kasnije. Toliko je jak momenat bio to za mene iako nisam razumeo zašto niti sam se time opterećivao previše.

Nekoliko sati kasnije već sam bio kući. Uzbuđenje me je držalo neobično dugo. Gledano sa ove vremenske distance ni malo ne razumem sam sebe kako nisam prepoznao o čemu se tu radi. Ako niste ni vi do sad, imajte strpljenja! Objasniću.

Poglavlje 2 – Neprihvatanje bolesti

Moj život sa yamahom se nastavio na “stari” način. Od kuće do fakulteta, po gradu i po malo sa devojkom (onom što je sarma muči iz prvih pasusa) po okolini. Motor smo koristili sve više na taj “stari” način. Nije prošlo mnogo vremena dok smo shvatili da je YBR za nas dvoje mali. U međuvremenu, otkrio sam i ovaj forum (putopis sekciju pre svega), pa se rodila želja da se kupi veći motor i malo proputuje. I dalje nesvesan svoje “bolesti” čije simptome sam osetio još na tom Ceru, biramo XJ6 te dvehiljade jedanaeste.

Oštro oko će primetiti i Yuga na slici. Po tome možete zaključiti da je ljubav ka dvotočkašima ipak počela da raste i da postaje ozbiljna. Za taj motor se moglo kupiti jedno 6 jugića (ili racionalnije – jedan normalan auto), ali prioriteti su nam oboma bili jasni!

Prosla je cela 2011 i pola 2012 u vožnjama novim motorom. Rumunija i ostale okolne zemlje. Iskustvo na asfaltu polako raste. Planiraju se sve duže ture. A u pauzi između tih dužih tura, desio se jedan zanimljiv momenat.

Jul 2012. Nama pada na pamet da se natovarimo na XJ6 i da odemo na Taru na kamp. Pre toga nikad kampovali. Od opreme imamo jedan ogromni šator, jedno nikakvo ćebe i dušek. Nemamo ni vreće za spavanje. Jul je. Može li biti hladno? Nema šanse!

Šator postavljamo. Vetar ga ljulja. Dan je posiveo nama u inat. Hladno je i sve je gore. Mi ni vodu nemamo, ni vatru, ni vreću. Ništa! Nismo bas sigurni kako će ovo da se završi. Love nemamo za smeštaj, kasno je za nazad. Preživećemo, ali nismo srećni.

Dok smo se mi bavili postavljanjem šatora, na tu livadu iznad Zaovina pristizao je još jedan motorista. Bio je na KLE. Bacio sam kratko pogled na njega baš u trenutku kad je tako lagano, stojeći, pregazio taj ivičnjak koji je delio asfalt od naše livade kao da ga nema. Tako lagano i bez napora. Gledajući ga, opet sam osetio isto ono što i na Ceru, samo ovog puta mi je bilo malko jasnije šta osećam. Hoću i ja tako da vozim i da imam takav motor! 

Nisam se dugo bavio tom mišlju jer je momak prišao i počeli smo malo da ćaskamo. Ubrzo smo shvatili koliko smo Nikolina i ja naivno i nespremno došli na tu planinu videvši tog momka kako je opremljen. Bilo je jasno da će noć da bude ledena. Srećom taj momak (već mi neprijatno da koristim reč “momak” toliko puta, ali smo rekli da nema brisanja teksta) je, u svoj svojoj spremnosti za izazove kampovanja, imao šta i nama da ponudi. Slika će otkriti sve, pa i njegov identitet. Nadam se da se @Gliga neće ljutiti što mu objavljujem sliku. Tada nismo ni znali sa kakvom off-road veličinom imamo posla! Verujem da se on ovoga ne seća, ali biće mi drago ako grešim!

Vatrica je pomogla neverovatno nasem pokleklom moralu. O toplom čaju od ubranih biljki sa livade da ne govorim! Taj čaj jeste lečio moral, ali je drugu “bolest” činio još gorom! Ako niste shvatili do sad, ta “bolest” je neobjašnjiva želja za vožnjom po prirodi! Ali ne, ni tad mi nije bilo 100% jasno o kakvoj bolesti se radi! To ću u potpunosti shvatiti tek nekoliko godina kasnije.

Mala lična moto priča bez adekvatnog naslova ima još zanimljivih poglavlja koje možete pročitati u temi na forumu klikom ovde.

Da li želite da dobijate obaveštenja o novim tekstovima?

Svakog petka ujutro šaljemo email sa listom tekstova koje smo objavili te nedelje, svima koji su se prijavili na BJBikers email bilten. Na taj način možete ostati u toku sa novostima, čak i ako neki tekst propustite u toku nedelje…