Izvini, nisam te video…

Znate onu tipičnu situaciju u kojoj se krećete trakom sa pravom prvenstva, ali se automobil uključuje tačno ispred vas, panično staje i potom vidite vozača koji vam se unezvereno obraća rečima: Izvini, druže, nisam te video! Koliko god u takvoj situaciji budemo s pravom besni, treba da znamo da nas taj vozač verovatno stvarno nije video… Kako je to moguće?

Sigurno ste bili u takvoj situaciji više puta. Svima nam se to desilo. Vozili smo putem sa pravom prvenstva kad je odjednom ispred nas izleteo automobil iz sporedne ulice, iako je uredno stajao na raskrsnici i gledao ka nama. Bili smo sigurni da nas čovek vidi, vozili smo putem sa pravom prvenstva – sve je potpuno jasno i po pravilima! Ali se ipak desilo da je automobil krenuo i u apsolutno najgorem trenutku ukočio i stao – tačno na sred naše trake! Zašto se to pobogu dešava? Ukratko, postoji razlog utemeljen u našoj biologiji, tj. u načinu na koji naše oko procesira slike koje posmatra.

Prvi problem je pojava koja je dokazana još pre 100 godina, a koja se zove Saccadic Masking. Prilikom brzog prelaska pogledom preko nekog terena dešava se da oko ne uspe da uhvati i registruje baš sve slike, već registruje samo nekoliko ključnih slika sa pauzama između, a onda naš mozak pretpostavi sve nedostajuće slike između tih ključnih i mi mislimo da vidimo kontinualni prikaz stvarnosti. Međutim, unutar tih pauza mali objekti mogu da ostanu skriveni i da ih uopšte ne registrujemo da su tu.

Pogledajte video koji tu pojavu dobro ilustruje:

Drugi problem je prepoznavanja objekata koji se približavaju. Naše oko je napravljeno tako da lako registruje pokrete po horizontalnoj i vertikalnoj osi, ali teško registruje pokrete po Z osi, tj. narodski rečeno – po dubini. Na primer, kada vozač automobila pogleda niz ulicu iz koje mu prilazi motociklista, vrlo lako taj vozač ne primeti tog motociklistu jer motociklista ima malu siluetu koja jedva primetno raste kada se približava po dubini. Zato vozač automobila suštinski previdi da se uopšte dešava neki pokret na slici koju je video i pomisli da je put prazan. Sledeće što se dešava je standardno – vozač krene svojim vozilom i izlazi na put, ponovo pogleda niz ulicu levo i pošto je svojim vozilom napravio pokret po horizontalnoj osi, tek sada spazi da mu motociklista prilazi, ali sad je kasno i taj isti vozač često napravi još jedan pogrešan potez – ukoči tačno ispred motocikliste. Posledicu možemo lako da zamislimo…

Treći problem je veličina siluete motocikliste koji prilazi i procena brzine njegovog prilaska od strane ostalih vozači u saobraćaju. Naime, naučnici su dokazali teoriju da na procenu brzine prilaska nekog vozila u velikoj meri utiče veličina tog vozila, tj. objekta. Naučnica Pat DeLucia je napravila kompjutersku simulaciju sa ljudima koji su imali zadatak da analiziraju dva objekta različite veličine, a koji im se približavaju istom brzinom i da kažu koji će objekat brže stići do njih. Učesnici su listom svi procenili da brže prilazi veći objekat, tj. objekat sa većom siluetom. Drugim rečima, manja silueta npr. motocikliste uzrokuje da ostali učesnici u saobraćaju pogrešno procene da taj objekat sporije prilazi iako je često upravo obrnuto – motocikl često brže prilazi u odnosu na ostale učesnike u saobraćaju.

Kao što vidite, dosta ima problema zbog kojih nas ostali vozači zaista mogu prevideti i svojim postupcima dovesti u ozbiljnu opasnost. Šta mi možemo da uradimo da bismo to promenili? Ipak možemo puno toga.

1. Kupujmo i nosimo svetlu i fluorescentnu moto garderobu, da bismo bili vidljiviji. Tamna odeća i kacige se daleko slabije uočavaju od svetlih stvari. Pritom, i leti po jakom suncu ćete biti zahvalni ako budete nosili svetlu garderobu. 🙂 Postoje fluorescentni moto prsluci i trake koje možete nositi preko jakne, a koji noću reflektuju svetlost.
2. Potrudite se da prepoznate kada vam se dešava scenario Izvini nisam te video i učinite sebe vidljivijim. Na primer, ukoliko se krećete ulicom sa pravom prvenstva, a vidite automobil koji prilazi iz bočne ulice, setite se da je moguće da se desi taj scenario. U tom trenutku treba da se pripremite za kočenje i da biste sebe učinili vidljivijim, unutar svoje trake krećite se levo – desno, da biste napravili pokret po horizontali iz perspektive vozača koji gleda ka vama.
3. Usporite na brzine koje ostali učesnici u saobraćaju očekuju i na koje su naviknuti. Skoro svi učesnici u saobraćaju očekuju da se ostali učesnici kreću brzinama 60-70km/h u naseljenim mestima. Čak im je sposobnost procenjivanja brzine prilaska drugih učesnika u saobraćaju bazirana upravo na toj pretpostavci brzine. Svaki put kada se krećete van tog očekivanog opsega, setite se da vi izbacujete iz koloseka sve druge učesnike u saobraćaju u smislu te procene i da će po pravilu ti ostali učesnici pogrešno proceniti vašu udaljenost i brzinu prilaska.
4. Izbegavajte vožnju u mrtvom uglu i ostavite dovoljno prostora između sebe i drugih učesnika, da biste se učinili vidljivim.
5. Uvek pretpostavite da vas drugi ne vide i rizične manevre (preticanja, promena trake, skretanje u raskrsnicama) radite kada ste sigurni da su vas ostali učesnici u saobraćaju videli.
6. Vodite računa o poziciji u svojoj traci i budite spremni da kočite i/ili da odradite manevar izbegavanja. Praksa je pokazala da je preko brzine od 30-40km/h veća šansa da ćete izbeći neku prepreku koja se pojavila ispred vas, nego da bezbedno ukočite i zaustavite se ispred te prepreke.

U svakom slučaju, treba da znamo da smo nevidljivi u saobraćaju i da je naš zadatak da ne dozvolimo da se nesreća ne desi. Nije važno ko je kriv, pošto se nesreća već desi jer dobro znamo da ko će biti povređen. Zadatak motocikliste je da ne dozvoli da do nesreće dođe.