Posle velikog interesovanja u vezi putopisa koji smo objavili prošlog petka pod nazivom “Jeste li bili kad u fabrici motocikla?“, za danas smo vam pripremili još jedan putopis od istog autora. Naš član foruma Štampar podario nam je još jedan zanimljiv putopis pod imenom Devojka za jedan dan. Poput prethodnog putopisa, putopis Devojka za jedan dan ne sadrži mnogo slika, ali zato ima kvalitetnog teksta. Uživajte!

PREDGOVOR

Osim što je putopis ovo je i put u jedno drugo, davno prošlo vreme. Pre nego što prašina zaborava prekrije moja sećanja podeliću ih sa svima koji vole da čitaju jer fotografija skoro da i nema.

Nastala kao želja i pokušaj da dočaram i otrgnem od zaborava posete Grobniku ova priča je delić mog životopisa u kome je riječki motodrom imao značajno mesto.

Putovanje iz jednog vremena koje ”kao da je bilo juče” u stvari je bilo pre nego što se popriličan broj članova ovog foruma rodio. Oni koji nisu osetili delić ”onoga vremena” ostali su uskraćeni za gledanje uživo SP-a u motociklizmu na tlu ondašnje države, a ja i Branko se prisetismo svojih putovanja na Grobnik onomad kad smo se sreli u Banji Koviljači…

…nedavno se sretosmo ponovo, a dvojica ”onovremenskih” ljubitelja motociklizma ne mogu u razgovoru da se ne dotaknu Rijeke i moto trka.

Naše podsećanje na ”ona vremena” radoznalo je slušao Guliver. Za njegovu i još neku mlađu generaciju Grobnik je prilična nepoznanica.

Kako smo u jednoj drugoj temi videli da ima još ljudi koji se sećaju ”onoga Grobnika” poput Đorđa i Coke, a Strašilo se, siguran sam u to, muvao i po boksovima u doba kad je još bio dete (mali Strašilo). Znam da nas ima još dosta koji pamtimo ”onaj Grobnik” poput Marokanca npr. koji u nekoj temi napisa da je obišao SFRJ na MZ-u sa sadašnjom suprugom Vericom ”a da njeni roditelji nisu znali za to”.

”Pogodi me to i to sa više strana”, da upotrebim njegov izraz jer sam i sam neko slično putovanje napravio ”a njeni roditelji nisu znali za to”. Oživi tako jedno leto pred mojim očima kao film koji mi sad neko prikazuje.

Stariji ljubitelji motociklizma pamte da su u ”staroj dobroj SFRJ” vožene trke koje su se bodovale za Svetsko Prvenstvo. Vožene su na Preluci u Opatiji a od 1978-e SFRJ je imala stazu po svim svetskim normama onoga vremena.

Prava pravcata trkačka staza nalazi se na Grobničkom polju kod Rijeke ili ”iznad Rijeke” kako mnogi govorimo.

Grobničko polje je nekada bio vojni poligon, a u blizini motodroma je i aerodrom za lake aviončiće.

Staza postoji i dan danas, ali u svetu moto sporta ima daleko manji značaj nego onda. Nisam dugo bio tamo, a ne verujem i da ću još kad otići. Nekada je bilo drugačije jer je esencijalni događaj na ondašnjoj moto sceni u SFRJ bila Velika Nagrada Jugoslavije, a održavala se na Grobniku. Kome su nešto značili motocikli i moto sport morao se pojaviti tamo ako je držao do sebe.

Na Grobniku su vožene trke za Prvenstvo Evrope, prvenstvo države, Balkana itd., ali VN JUgoslavije je bila glavni događaj. Zadnji put je vožena 1990-e, gledao sam je i tad u jeku Hrvatske nacionalne euforije.

Ipak, ne mogu da napišem samo jedan suvoparan tekst u koga ću da stisnem neka dva tri dana provedena na Grobniku i put do tamo. Ne bi bilo pošteno prema onima koji nisu videli to vreme, a podsetiće one koji jesu i koji su se kao i ja radovali svakom odlasku u Rijeku.

Takvo putovanje mi je značilo mnogo više nego puko posmatranje moto trke i donosilo puno zadovoljstva, a izmaknut za ovih četvrt veka još jasnije i bolje vidim kako je to u stvari bilo.

I koliko mi je bilo važno, bio je to odlazak na hadžiluk, ništa manje… iliti hodočašće kako već doktor primereno naslovi svoj put na ostrvo Man.

Dozvoliću sebi da budem malo preopširan jer iz prošlosti nije lako ”izvući” samo jedan konkretan događaj, a da uz njega ne krene cela slika tog vremena i mog života u tom vremenu.

Neka ta slika bude ”doprinos spoznaji kako smo izgledali, šta smo vozili i gde smo putovali” (nostalgija iz prošlog veka-Dane Deda).

Pokušaj da izostavim neke svoje intimne doživljaje i razmišljanja jednostavno nije uspeo, kako preskočiti i izostaviti nešto što predstavlja ”glagol života” i što mi je često bila misao vodilja?

Priča bez toga ne bila kompletna jer mlad čovek hteo ne hteo, mnogo razmišlja o ženskom međunožju i većina razmišljanja i postupaka su usmereni ka tome da stigne tamo što brže i što češće.

Išao sam u Rijeku i ranijih i kasnijih godina, ali proleće je te 1988-e mirisalo kao nikad pre, Mesec je tog leta bio nekako plav, a višnje u mom dvorištu su bile slatke. Nijedna rakija nije bila prejaka, a prvi put sam tad vodio suvozačicu sa sobom na takvo putovanje.

Vozio sam MZ ETZ-a 250 i na najbolji mogući način razbijao predrasude o tome da sa takvim motociklom nije uputno ići daleko.

Uz podsećanje na taj motocikl priča je posvećena ”devojci za jedan dan”…

…ako sam nekada i hvatao sebe u pokušaju podvlačenja crte i računanja u šta je potrošeno pedesetak godina odustajao sam brzo…

…jer takav, krajnje besmislen račun na kraju se uvek svede na par stihova…

Grešio sam mnogo,i sad mi je žao

i što nisam više, i što nisam luđe

jer, samo će gresi, kada budem pao

biti moje delo-sve je drugo tuđe,

(Duško Trifunović)

Pesnik je tu da nas podseti da mnogi od nas ne ostadoše imuni na ovozemaljske grehe. Iako svi znamo da ćemo ispaštati zbog toga jednoga dana kada to neko stavi na kantar, grehe ipak činimo… ili smo ih činili…

U neke smo srljali voljno, svesno i željno, a neki su nam se prosto samo desili, možda i slučajno i bez namere, a opet i bez želje da ih ne počinimo, bez opiranja, možda nismo ni bili svesni šta činimo u nekom trenutku.

Ne merimo ih sve istim aršinom, neki moj greh meni nekad deluje naivno i sitno, a nečiji tuđi pregolemo, nekad je obrnuto-nečiji tuđi greh je malen, malecak, zanemarljiv, ma nije vredan ni spomena, a moj sopstveni se čini veliki, ogroman, veći od ove noći u kojoj pišem priču o jednom grehu koji mi ponekad izmami smešak na lice.

Nije on usamljen na mom rabošu gde se teftere počinjeni grehovi, ima njih čini mi se nekad i previše, ali mi on nekako odudara od sličnih situacija u koje me gurnuše vetrovi života.

Ako se ispovedim greh me neće više mučiti, neće mi na san dolaziti ni padati na pamet u trenutcima kad čujem ”Yesterday, When I Was yong”… sladak je to greh bio, sladak kao pusta mladost koja prohuja tako brzo i ostavi nezaboravne uspomene.

Više od te pesme na greh me podseti jedan stari šator koga sam izneo napolje raspremajući garažu nameran da ga bacim jer samo smeta i skuplja prašinu već mnogo godina, kampovao nisam odavno.

Pomislio sam i da nije više upotrebljiv, možda su ga i miševi izgrickali? Otvorio sam ipak zelenu vreću u koju je upakovan i shvatio da sam pogrešio, trebalo ga je baciti odmah jer iz vreće uz koloniju pauka izađoše i uznemireni duhovi prošlosti.

Šator na prvi pogled ne izgleda loše, plave je boje i koliko vidim platno je čitavo. Rešim da ga postavim u dvorištu samo da vidim u kakvom je stanju. Možda ga nekom i poklonim ako je ispravan.

Postavio sam ga za tili čas.

Ulazeći u tesan prostor zapahnu me neki karakterističan i davno zaboravljen miris kao odgovor na pitanje koje sebi često postavljam-mogu li uspomene da mirišu?

Mogu. I to jako…

Na podu napipah flekicu od voska…eh.

Pamtim ko da je bilo danas-dobio sam šatorčić 88-e od jednog prijatelja. Da se poslužim, ali ga nikad više nije tražio natrag.

Nije mu verovatno nikad ni trebao.

A meni jeste, baš te 1988-e meseca Jula. Po čemu uopšte pamtim neku godinu neki period mog života?

Neke događaje pamtim po devojkama i ženama s kojima sam se voleo, družio, vozao. Po motociklu koga sam tad posedovao i vozio…

Po vožnjama i putovanjima…

U tim godinama meni je to bilo najvažnije…

A imao sam ih 28, obilato trošenih na druženje s devojkama kao i mnoge kilometre provedene na motociklu.

I mnogo ludih zadimljenih kafanskih noći zalivenih potocima alkohola i polupanih čaša, sisatim pevačicama i neumornim muzičarima koji znaju da odsviraju ”uzmi sve što ti život pruža” ili ”oči jedne žene”, a neprijatno se štrecnu kad tražimo da sviraju ”ko to kaže ko to laže” ili ”vostani Serbie”, to se tad nije smelo, a sumnjam i da su znali.

Moja se malenkost uvek pitala, ponekad i naglas, kome bre i zašto smeta pesma?

Mnoga još pitanja nisu imala smislen, a neka nikakav odgovor…

To je mene i par mojih istomišljenika često vodilo u rasprave bez početka i kraja, bez odgovora, načinjali smo filozofiju, a da toga nismo ni bili svesni.

Takozvane istočne zemlje toga vremena bile su pune kafanskih pijanih filozofa, ali ja sebe nisam tako video, bio sam samo mlad i radoznao čovek čije se misli raspinju između onoga što vidi i onoga što mu pričaju.

Famozni ”memorandum SANU” koji se krišom u obliku fotokopiranog teksta distribuirao među proverenim poznanicima ponešto je razjasnio, a iz belog sveta stiže najava kraja komunizma.

Sve to stvori popriličnu konfuziju među ”drugovima” koje sam poznavao. Oni nisu mogli da shvate da nije sve onako kako su slušali na partijskim sastancima i da će oni ubrzo biti samo prošlost…

…i da niko normalan neće verovati u to što oni propovedaju…

..i da niko više neće moći da, između ostalog, zabranjuje knjigu, pesmu ili film…

…niti će neko voditi ”službenu belešku” o tome šta je čuo na pijacu ili u kafani.

Ja sam njih razumeo odlično, mnogi od njih prodali su dušu za neku sitniju privilegiju, radno mesto, stan i nisu hteli toga da se odreknu, uporno su srljali u nešto što nikako nije mogla biti ”svijetla budućnost”, više je ličilo da će biti mračna i nisam je samo ja tako video.

Ucenjivački pokušaji fabričkih ”partijskih aktivista” tokom predzadnje decenije 20-og veka da me zavrbuju u njihovu satanističku stranku na izdisaju bili su jadni, smešni i naivni, a moj odgovor uvek isti ”izvinte drugovi, nemam vremena, čeka me jedna crnka sa slatkom krofnicom među nogama”.

Nisam lagao nikoga, trošio sam vreme ispunjavajući svoj svet lepotama koje su meni bile drage i sa neskrivenim gađenjem gledao na ideologiju koju predstavljaju razni uvlakači, čankolizi, dupedavci. Pohlepni sitni materijalisti kupljeni za tepsiju ribe, a često i manje od toga.

Moje poimanje osnovnih životnih vrednosti nije bilo slično sa razmišljanjem većine ljudi koje sam sretao svakodnevno.

Zavrtao sam gas i bežao, a to bekstvo me uvek vodilo na isti način i na slična mesta, moja su interesovanja bila vrlo predvidiva.

Motocikl je od rane mladosti bio sjajno sredstvo da me prenese u neki drugi, lepši svet ili makar samo odveze u zagrljaj neke devojke.

Veče se počinjalo u nekom od još uvek retkih lozničkih kafića, a završavalo u zoru u nekoj zloglasnijoj kafani na periferiji.

Kafići su polako najavljivali neko novo doba, a mene obuzimala tuga što će kafanske pevačice biti samo istorija o kojoj ću pričati mlađima.

Tužan sam bio i ako na fajrontu ne povedem kući žensko društvo da mi u osvit novog dana podari malo sreće.

Tad mi je dolazilo da vrisnem od muke jer se ta noć neće i ne može više nikad nadoknaditi. Trudio sam se da se tako nešto što ređe dešava,predugačka mi je bila svaka noć ako jutro treba da dočekam sam.

Neobuzdana mladost je nezasito i nezaustavljivo tražila još, a kraj se tome nije nazirao, činilo mi se da kraja i nema i da ću zauvek ostati u 28-oj.

Vozio sam svoj život punim gasom, a poneki stariji su govorili ”pustite ga ljudi, u mladosti se živi”… drugi neki ljudi su me sablažnjivo gledali.

Iz kafane se ponekad znalo otići pravo u fabriku na samoupravljanje u prvoj smeni. Umela se i tamo dotaći sreća jer često se dan ili noć u fabrici baš oduži pa se dosada mora nekako neutralisati, najbolje uz neku samoupravljačicu kojoj samo treba objasniti da se vreme na poslu može kratiti i na lepši način i da mi sami koliko-toliko samoupravljamo svojim životima.

Tako sam lakše podnosio fabričku nezdravu atmosferu. Bilo je toga svugde, mnoge su fabrike bile poznate kao prave ”fabrike ljubavi” ili prostim narodnim jezikom rečeno – jebarnici.

Bez obzira na sve, u to ružno improvizovano zdanje prepuno ljudske zlobe i mizerije nisam odlazio rado, podsećalo me previše na zatvor i moja se fabrička epizoda brzo završila.

Nestajali su polako i crno beli ORWO filmovi kao i Fotokemikine hemikalije i raster papir 883 za c/b fotografiju, a fotografija izgubi draž u mojim očima, nikad na kolor i c/b nisam gledao isto.

Neki novi vetrovi dunuše državom, načuh negde da će da se štampa autobiografija Milovana Đilasa, a ”Borba” u nastavcima objavi ispovest čika Vlade Dapčevića, najčuvenijeg preživelog sužnja režima Josipa Broza kome je te godine poslednji put upriličena skupocena proslava rođendana što je oštro kritikovala Slovenačka ”Mladina”. Postojalo je ”dva miliona razloga” da se ne slavi rođendan mrtvome čoveku.

U Prosvetinoj antikvarnici nabasah na ”Arhipelag Gulag” sjajnog Solženjicina konačno na Srpskom jeziku i knjige zauzeše počasno mesto na mojoj polici.

Voleo sam da kopam po istoriji tragajući za istinom i za odgovorima. Predobro sam znao da je ”zvanična” istorija puna laži, izmišljotina i namerno izostavljene istine. Neke su knjige polako i stidljivo otkrivale i pojašnjavale nešto što se samo naslućivalo i o čemu se nije pričalo glasno.

Posredstvom Slovenačke Jeklotehne postade moguće kupiti Kawasakija na legalan način, cena je bila ”jedan tebi-jedan državi”, a prvi GPX 750 koji je te godine stigao u Loznicu bio je plaćen 16.000 DM.

Skromniji i manji GPZ 500 S sa jednim diskom napred i dobošem pozadi nije koštao ni punih 10.000 DM, ali ipak više od novog ”stojadina”.

Iz Slovenije stiže i ”Vroči kaj” – ”socijalistički pornografski časopis”. U državi gde je pornografija bila zakonom zabranjena časopis koga je uređivao sjajni dr.Košiček narodne mase oduševljeno dočekaše.

Beograd dobi svoj McDonalds, a u Ljubljani proradi porno bioskop. Bili su jedini u Istočnoj Evropi.

U prvoj privatnoj Lozničkoj prodavnici stidljivo se pojaviše Coca Cola u konzervi i Milka čokolada, ilegalno uvezene kao i Rafaelo kuglice koje postadoše hit među klincima.

Generacija koja ove godine slavi punoletstvo ne može zamisliti izraz oduševljenja na licima ondašnjih osamnaestogodišnjaka limenkom Coca Cole koju su kupili po prvi u životu.

Država zvana SFRJ milostivo dozvoli svojim sužnjima u mom kraju da konačno postanu korisnici telefonskog priključka. Naravno, kad sami kupe centralu i plate proširenje postojeće mreže. Osim što sam se našao u neverici da ću posle 15 godina čekanja ”dobiti telefon” zatekoh se i u razmišljanju odakle da namaknem tolike pare.

Ilegalno stigoše i video rekorderi i kamere, Loznica dobi svoj prvi ilegalni video klub, a ja u nekim krugovima dobih neopravdano nadimak ”Lordan”. Niti sam producirao niti režirao prvi Loznički pornić, to je neko izmislio prisluškujući razgovor nekih vragolanki.

Tamni je vilajet bio svet oko mene sazdan od bluda, razvrata, bahanalija i greha. A pokajao se svako ko je u taj vilajet zakoračio i poneo nešto odatle. Neko se kaje što nije uzeo bar malo, a onaj ko je uzeo malo kaje se što nije poneo više.

Nisu svi imali hrabrosti za iskorak u tamni vilajet, a mene je užasavala pomisao na život u kome je neko već sve smislio i ugurao u kalup a ja samo treba da dignem ruku u znak da se slažem.

Jebeš to, ja tako nisam mogao…

U ludoj vrtešci tamnog vilajeta u koji sam svojevoljno upao probao sam i zajednički život (izgleda da smo te noći previše popili), ali smo i ja i ona brzo došli do zaključka da u tome nema draži. Složili smo se ipak da je bilo zanimljivo iskustvo, poljubili se i odjurili svako na svoju stranu.

A moja se vrteška zavrtela još brže, još luđe, nije joj ni bilo vreme da stane. Točak ruleta zvani život se okretao, a kuglica skakutala donoseći sreću… tok.. tok… tok… Goca… Dara… Vesna…

…stade na početku čas vrelog, čas kišovitog leta 1988-e kad sam se smuvao s novom novcijatom devojkom mlađom od mene deset godina, tek stasalom, tek punoletnom, zvao sam je Malena. Živela je takoreći u mom komšiluku i nekako je preko noći od devojčice postala devojka koju nisam mogao da ne primetim.

Shvatio sam da je i ona želela da bude primećena.

U početku se, kako mi je kasnije sama priznala, malko plašila nečega što je videla u meni ali je to i privlačilo na neki način (”živeo si ko’ da je svaki dan poslednji”). Nije mogla da shvati ni šta će mi tolike knjige pisaca za koje nije nikad čula, pa nisam valjda pročitao i one debele knjige, komentarisala je moju skromnu biblioteku?

To me oborilo s nogu, a njoj se svidelo što slušam Doorse, Beatlese, Boru Čorbu i Azru, itd… itd., ali kako mi je tu zalutao neki Clayderman, Pogorelić, Aznavour, Leonard Cohen.

Wagnerova muzika je činila da se uplaši, a utisak nije popravljala ni Mozartova simfonija, ni Bachova fuga, kako mogu to da slušam pitala me jednom kad me zatekla zanesenog zvucima violine neponovljivog Vlastimira Pavlovića?

”Jel’ istina da ovaj krvoločni pas kad oseti da će da ugine prvo pojede svog gospodara”? Zanimalo je sasvim ozbiljno kad je prvi put pomazila REX-a. Ništa manje ozbiljno sam odgovorio da je baš taj pas poznati ljudožder koji još nije doručkovao na šta je ona hitro trgla ruku sa pseće njuške.

Pravo pravcato dete iskreno u svoj svojoj naivnosti uveseljavala me svojim biserima, a ja njoj objašnjavao da nisam izašao iz ”Paklene pomorandže” kako joj je možda neko ljubomoran i zloban ispričao i da ako neko vozi motocikl to nipošto ne znači da je razbojnik, siledžija i kabadahija.

Druženje s nekim mlađim ulilo je malo dodatne svežine u moj život u kome sam, tako sam bar onda mislio, već sve video, isprobao i doživeo.

Postao sam te godine vlasnik jednog MZ ETZ-a 250, skoro novog. Sa Laverdom 500 koju sam imao pre toga doživeo sam dva gadna udesa u prethodnoj godini i rešio da je se kurtališem, da ne bih rizikovao s njom još neki udes, po treći put.

Proleće je stiglo rano, a meni motocikl polupan, sezona počinje, uzimaj šta ima, a izbor je za one pare kojima sam raspolagao bio jako mali. MZ-e mi se svideo, a bio sam malo skeptičan kad sam ga preuzeo.

Posle nekoliko vožnji do Novog Sada nisam mu imao mnogo šta zameriti.

Manji i lakši motocikl osim što je neprikosnoven za lokalnu vožnju može sasvim dobro poslužiti i za neko duže putovanje. Skromnost je doduše i tad bila odavno izumrla vrlina.

To sam shvatio slušajući gomilu tzv. bajkera koji ”bez ‘iljadarke ne bi krenuli na duži put”… mene su ipak, više mamile daljine i putevi, a manje natpisi na rezervoaru i broj kubika.

Daleko od toga da nisam voleo zver na dva točka, ali – ”čemu vakat njemu i zeman”.

Budući da je putopis-roman Devojka za jedan prilično obiman, moramo vas zamoliti da čitanje nastavite u klikom na temu Devojka za jedan dan.

Da li želite da dobijate obaveštenja o novim tekstovima?

Svakog petka oko 10h šaljemo email sa listom tekstova koje smo objavili te nedelje, svima koji su se prijavili na BJBikers email bilten. Na taj način možete ostati u toku sa novostima, čak i ako neki tekst propustite u toku nedelje…