Celog života sam gledao preko tv-a i uživo profesionalne trkače kako voze na trčakoj stazi i neprestano sam se pitao: „ kakav je osećaj voziti na trkačkoj stazi?“. Mogu ponosno da kažem da sam i ja konačno prvi put vozio na trkačkoj stazi. 

Pre određenog perioda dobio sam priliku da testiram Yamahu Niken. Poklopile su se kockice da sa istim motociklom izađem i na stazu da probam motocikla, ali i svoje mogućnosti. Trkačka staza bila je Navak, na kojoj organizacija trackday.rs organizuje vožnje na stazi. 

U okviru track day-a pored redovnih termina postoji i takozvana intro grupa. Ta grupa je namenjena početnicima na moto stazi, tj. za one koji nikad nisu vozili na ovoj ili drugim stazama. Idealno za mene, pomislih. 

Tako sam se obreo na stazi i čekao strpljivo svoj prvi izlazak na Navak stazu. Konfiguraciju staze sam manje – više već znao, budući da sam ranije kao gledalac posećivao track day ovde. Pored toga, na YouTube-u sam gledao i snimke vožnji na ovoj stazi čisto kako bih stekao neko osnovno znanje o putanja, markerima kočenja, itd. 

Najbolji osećaj u mom iskustvu vožnje motocikala bio je upravo trenutak kada su redari dali odobrenje da uđem na stazu. Taj osećaj slobode i uzbuđenja jednostavno ne mogu da vam opišem. Trema više nije bila prisutna i samo sam se prepustio stazi i njenim krivinama.  

Prvobitni cilj da ne forsiram od samog početka i da se opustim malo je propao. Međutim adrenalin je odradio svoje i malo sam požurio, ali posle par kasnih kočenja i odlazaka široko nateralo me je da malo usporim. U narednim krugovima polako sam učio stazu i sticao osećaj prolaska kroz krivine. 

Slobodno mogu da kažem da vožnja van staze ne može da se poredi sa onom na stazi! Taj osećaj da može opušteno da se vozi i da se sva pažnja usmeri samo na osećaj sa motociklom i krivinama dao mi je veliku dozu opuštenosti, te sam uživao u svakom ubrzanju, kočenju i prolasku kroz krivine. 

Osim uživanja, vožnja na stazi pomogla mi je da ispitam i neke granice motocikla, poput krajnjih granica sposobnosti kočenja motociklom, ali sam takođe uvideo i u kojim segmentima vožnje sam slab i na čemu treba da radim. 

Termin u intro grupi u trajanju od pola sata bio mi je sasvim dovoljan za prvi put, jer naredni put ću se zasigurno potruditi da vozim u poludnevnim terminima.  

Doživljaj staze Navak  

Iskoristiću priliku da opišem i moj doživljaj staze Navak. Pre vožnje na stazi, još jednom sam pažljivo prostudirao stazu krivinu po krivinu kao i putanje koje bi trebalo da pratim kroz svaku krivinu kako bi moja prva vožnja ličila na nešto. Sama staza dužine je 2.950 metara i sastoji se od (ako se ne varam) nekih 14 krivina, koje su lepo konfigurisane. 

Meni se kod ove staze sviđa što je prilično tečna. Jedina krivina sa kojom nisam uspeo da se “pomirim” tokom moje prve vožnje bila je prva krivina u koju se ulazi posle jakog kočenja posle startno – ciljnog pravca. 

Izlaz iz prve krivine već pruža lep osećaj i odmah po izlazu iz prve krivne, morate da se prebacite blago u levu stranu, a zatim se prolazi kroz prvu šikanu. Prolazak kroz prvu šikanu pružio mi je lep osećaj. Iz šikane se “ispucavate” i držite pun gas do sledeće krivine koja prvo ide blago u desno i zahteva da malo pređete preko ivičnjaka kako biste imali bolji izlaz u narednu desnu krivinu. Ova krivina je još jedna od krivina u kojoj sam zaista uživao, ali sam bogami pomalo i strepeo jer sam morao da držim kočnice do duboko u krivinu. 

Zatim ide jedan lep deo kroz dugu desnu krivinu koju sam u mom slučaju prošao sa gotovo potpuno otvorenm gasom. Posle izlaza iz ove krivine sledi naglo kočenje za jednu oštriju desnu krivinu. Ova krivina je još jedan dobar test osećaja na kočnicama jer posle prolaska kroz teme krivine morate da vučete motocik na desno, kako biste se lepo pripremili sa sledeću dugačku levu krivni. Duga leva krivina, vodi ka oštrom temenu krivne i potrebno je kočiti pod nagibom, što je u mom slučaju takođe bilo veoma uzbudljivo. 

Nakon izlaska iz ove krivine sledi prolazak kroz brzu levu krivinu i pripreme za prolazak kroz dugu desnu krivinu. Iskreno, iako je jako lep osećaj prolaska kroz ove krivine, nekako nisam uspeo lepo da prođem kroz ovaj deo staze. Ali je zato izlazak iz duge desne krivine fantastičan jer izlazite pod punim gasom i posle izaska sledi kratak pravac. Ukoliko se lepo namestite na izlazak iz pretgodno opisane dugačke desne krivine, možete postići lepe maksimalne brzine na kratkom pravcu.

Posle kratkog pravca dolazimo do kočenja koje vodi kroz kratku šikanu. Još jednom, prelep je osećaj kada prebacujete motocikl sa desne u levu, pa ponovo u desnu stranu dok prolazite kroz šikanu. Ovde nisam imao predaha, jer nakon nameštanja putanje sledi još jedno naglo ispucavanje na startno – ciljni pravac. Kroz šikanu je takođ bio lep osećaj kaka sa dobro odvrnutim gasom blago prođete preko ivičnjaka na izlazu is šikane. 

Posle završetka vožnje na stazi i sumiranje sopstvenih misli uz kafu, jednostavno sam se osećao mnogo opuštenije i nisam više osećao potrebu da malo zavrnem gas u saobraćaju. Vožnja na stazi ima dodatni benefit jer vam kasnije brža vožnja u saobraćaju nije više toliko zanimljiva i jednostavno želite da se vratite ponovo na stazu. Tek mi je tad postalo jasnije zašto su mnogi vozači sportskih motocikala jednostavno prestali iste motocikle da voze u saobraćaju i potpuno su se preorijentisali na vožnju na stazi. 

Da li želite da dobijate obaveštenja o novim tekstovima?

Svakog petka oko 10h šaljemo email sa listom tekstova koje smo objavili te nedelje, svima koji su se prijavili na BJBikers email bilten. Na taj način možete ostati u toku sa novostima, čak i ako neki tekst propustite u toku nedelje… 

Nije bilo lako napisati ovaj tekst, i pisala sam ga sa knedlom u grlu. Cela poenta je da nikad neće biti zaboravljen. Ride on Kentucky kid, živećeš zauvek.

Imam jedan tužan tekst, a ovo će verovatno biti drugi. Mora tako da se počne, šta da se radi. Kad je tužna priča, i početak teksta mora biti takav. Teško je kad nekoga izgubiš. Kad ostaneš bez člana porodice, prijatelja, osobe koju si voleo. Jednom sam do sada to doživela i to je bio pakao, mesecima. Mislim taj gubitak ne može da se poredi sa ovim, o kojim ću sada pisati, ali svima nama je nekako bila knedla u grlu, mnogi od nas sigurno su i plakali (ja jesam, baš me je nekako pogodilo), kada je osvanula vest da je preminuo Niki Hejden. Možda Niki Hejden nije bio naš prijatelj, deo porodice, ali jeste bio deo MotoGP zajednice, porodice koju svi mi širom sveta činimo, i navijači, vozači, članovi tima, kuvari, itd. Kad je neko ko zna gde, ali tu negde na ovoj našoj planeti sve je ok, ni ne misliš toliko o njemu, ali kad ode, kad nestane onda ti bude krivo.

Onda te to pogodi. Pogotovo kada je u pitanju ovakva situacija. Čovek je tolike godine rizikovao svoj život na stazi, tolike godine bio posvećen ovom sportu, ali i motokrosu, i da ga u pauzi prvenstva dok vozi bicikl, najbezazlenije prevozno sredstvo, udari automobil, da bude u komi i da umre. Samo tako, odjednom. Na takav način. To je mene potreslo. Koliko je život samo nepravedan. 35 godina, praktično je bio u najboljim godinama, imao je još toliko vremena pred sobom. Tužno, zaista tužno. Ovaj tekst je posvećen njemu, da se malo podsetimo njegovih uspeha, probaću da bude u kratkim crtama, da oživimo njegovo ime.

Početak sam napisala još pre dva dana, ali nisam htela da forsiram, pa sam odustala, u nadi da ću nastaviti i sigurno završiti tekst. Ove noći ta misao mi nije davala mira, morala sam da sednem za kompjuter, uđem u word dokument pod nazivom Niki 69 i nastavim tekst, što sam i učinila, negde oko četiri ujutru. Pravo vreme za tekst, haha. Ako ništa drugo, bar me drži koncentracija.

Nego, dosta o meni, ajmo malo o Hejdenu. I da, on nije bio na onoj zamišljenoj listi, ne znam kako se tu ipak stvorio, zašto sam razmišljala o njemu, ali čim mi je pao na pamet, znala sam da moram da napišem jedan tekst, kao da sam mu to dugovala. Pre MotoGP-a Niki je vozio u Superbajku, sa sedamnaest godina za Honda RC45 fabriku, i 1999. osvojio je AMA Supersport šampionat, a 2002. i AMA Suberbajk šampionat. 2003. godine prešao je u MotoGP. Vozio je za tim Honde, timski kolega bio mu je Rosi, u čijoj se senci našao. U Japanu i Južnoj Africi bio je sedmi, povukao se u Španiji, bio je 12. u Francuskoj i Italiji, i deveti u Kataloniji, 11. u Holandiji, osmi u Engleskoj, peti u Češkoj i Nemačkoj, deveti u Portugalu i opet peti u Rio de Žaneiru. U Motegiju je došao do prvog podijuma, na trećoj poziji. U Maleziji se našao na četvrtom mestu, a u Valensiji je bio tek 16. U generalnom plasmanu zauzeo je peto mesto i osvojio nagradu Rookie of the year. Naredne godine od njega su očekivani još bolji rezultati, ali je ipak bila malo lošija od prethodne, bio je osmi sa 117 poena, bio je dva puta na podijumu, u Rio de Žaneiru i Nemačkoj, ali se i pet puta povukao, najviše u karijeri tokom jedne sezone. 2005. počeli su da ga kritikuju i da se čude kako još uvek vozi za Hondu.

Zablistao je u Laguna Seki. Ovo mesto nije bilo u kalendaru još od 1994. ali je on imao iskustva, pobedio je ovde 2000. godine u AMA šampionatu i osvojio četvrto mesto 2002. u Superbajku. U subotu prvi put se našao na pol poziciji, ispred Rosija, sada već bivšeg timskog kolege. Uzbudljiva trka, velika borba Kolina Edvardsa, Rosija i njega, ali je Niki izašao kao pobednik za 1.941 sekund ispred Edvardsa i 2.312 ispred Valea. Prva pobeda u karijeri, ali prva i za Hondu još od Rosijeve 2003. u Valensiji. Napredovao i došao do treće pozicije u šampionatu, iza Rosija i Marka Melandrija, sa šest podijuma i jednom pobedom. Kritike iz prošle sezone urodile su plodom, i Niki ih je 2006. sve ućutkao.

Eto koliko me je držala koncentracija, izgleda da će tekst dobiti nastavak sutra, ili neki drugi dan, taman kad je najbolja godina, ne mogu je tek tako analizirati. Lepota je u detaljima, samo ih ja nekad preskočim, a nekad se zanesem, pa poželim da se posvetim svakoj godini jednako, ali zar je to uopšte moguće? Nisu sve iste, nisu sve zanimljive, nisu sve sezone dobre. Eh, dosta sam piskarala, vreme je za spavanje, u stvari odavno je prošlo, ali da uhvatim par sati, pa se vraćam. Ako bude lep dan, a mislim da hoće, ko zna šta nam to donese, možda tekst posle pauze bude još bolji. Dugački tekstovi guše ljude, ali ja ih baš volim, jednostavno ne mogu da skratim. Toliko o tome da ću pisati u kratkim crtama.

I novi je dan, evo mene opet. Umalo da napišem Dobro veče, hahah, to mi je palo na pamet kad sam ponovo ušla u tekst. Ali vidite to i nije tako loša ideja. Ipak, pošto nije veče već noć, napisaću ovako Dobra vam noć, prijatelji. Dame i gospodo, broj 69, godina 2006, šampion – Niki Hejden. Španija treće mesto, Katar drugo, samo 0.900 sekundi iza Rosija, Turska i još jedna treća pozicija, dovoljna da preuzme mesto vodećeg u šampionatu, samo jedan poen ispred Kapirosija. U Kini je ponovo bio na postolju, ovog puta samo iza Pedrose. Nova trka, ovog puta u Francuskoj gde je prvi put ove sezone završio van pozicije koja vodi na podijum, a to je peto mesto. Najveći konkurenti bili su Kapirosi i Marko Melandri. U Italiji je Niki nastavio sa dobrim rezultatima, opet treći, što je uzrokovalo da Kapirosi preuzme vođstvo, a u Kataloniji drugi, dok su Kapirosi i Melandri propustili trku.

Na redu je došla Danska i prva pobeda ove sezone. Startovao je sa pete pozicije, međutim pretekao je Melandrija, Nakana i Hopkinsa, i ispred njega našao se samo Kolin Edvards, koji je tokom većeg dela trke vodio. Tokom pretposlednjeg kruga uspeo je Hejden da ga pretekne, Kapirosi je napravio grešku i sišao sa staze, pa je sada zaostajao nešto više od sekunde. Iako se činilo da je trka rešena on ipak nije odustajao, i uspeo je na pola kruga do kraja da zaobiđe Hejdena. Obojica su vozili do krajnjih granica, ali Edvards je bio brži na pravcima i samo nekoliko krivina pre kraja uspeo da zauzme opet prvo mesto. Edvards je ostavio nezaštićenu unutrašnju stranu i u krivini su bili jedan do drugoga. Hejden je otišao preširoko do šljunkaste površine, i taman kad se mislilo da je borba gotova i da će Kolin odneti pobedu, međutim desilo se upravo suprotno. I Edvards je pogrešio, i pao, završio trku. Niki Hejden je ipak izašao kad pobednik iz ovog duela i kao pobednik trke.

Novih 25 poena i 46 više od Rosija. Sedmo mesto na stazi u Velikoj Britaniji, još jednom van podijuma, ali treće u Nemačkoj, i pobeda drugu godinu zaredom u Laguna Seki, na domaćoj stazi. Ovog puta završio je trku ispred Vermeulena, i u generalnom plasmanu imao 34 poena više od Pedrose, koji je bio u tom trenutku drugoplasirani, a 51 od Rosija, na četvrtom mestu. Češka – deveti, Malezija – četvrti, Australija – peti, Japan – takođe peti. Rosi se par puta popeo na podijum i slavio na Sepangu, pa je sada bio drugi, sa 51 poena zaostatka u Americi do 12 u Motegiju. Pretposlednja trka, Portugal, Rosi na pol poziciji, Hejden treći. U petom krugu pokušao je da ga prestigne Pedrosa, ali je resultat bio pad obojice, izbacio ga je sa staze, i sada je Rosi preuzeo vođstvo u šampionatu sa osam poena u plusu u odnosu na Nikija.

Imao je sreće da je Rosi za 0.002 sekunde završio drugi iza Elijasa, imao je sreće što mu je Elijas ajde da kažemo otkinuo pet poena, inače bi tih pet odigrali verovatno odlučujuću ulogu u Valensiji. Rosiju je bilo potrebno ili da bude drugi ili da pobedi, pa da bude šampionat MotoGP-a za 2006. godinu, i delovalo je dobro po Italijana, startovaće sa pol pozicije, dok je Niki bio peti. Ipak, MotoGP je tako nepredvidiv sport, i to je ono što mu daje posebnu draž. Valentino je startovao loše i sa prvog završio na sedmom mestu već u prvom krugu, dok je Hejden došao do drugog. Tokom petog kruga Rosi je napravio krucijalnu grešku, uspeo je da se ispravi i vrati, ali je završio 13. dok je Hejden treći prešao crtu, iza Bejlisa i Kapirosija, i sa 252 poena osvojio šampionat.

I sada ću ovde staviti jedan link sa jutjuba, da sami vidite kako je slavio, ili da se podsetite jer se ja neću truditi da to opišem. Ne mogu. 1473 reči a ja sam tek došla do 2007. godine, izgleda da će ovaj tekst biti najduži do sada koji sam napisala.

Honda ga je nagradila novim dvogodišnjim ugovorom u septembru, vozio je model Honde RC212V i broj 69 promenio se u broj 1. 2007. nije bila baš sjajna, nije uspeo da se prilagodi novom motociklu pa je sezonu završio kao osmoplasirani, sa 127 poena, 240 manje od pobednika Kejsija Stonera, koji je za 2008. preuzeo broj 1 namenjen šampionu, a Niki vratio svoj 69. Tokom 2008. bio je i deseti, peti, šesti, osmi, trinaesti, osmi, sedmi, četvrti, pa opet trinaesti, peti, itd. Onda se javio se problem sa Hondom, jer je Pedrosa u sred sezone promenio gume, a njega nisu čak ni konsultovali, što ga je razljutilo i bilo je očigledno da će se rastati. To se i desilo, zvanično je objavljeno u septembru da prelazi u Dukati, a timski kolega bio mu je Kejsi Stoner. Prekinuo je desetogodišnju saradnju sa Hondom.

Izgleda da ću morati da ubrzam malo preostale godine. Dukati i godina 2009. Vreme je za mali predah, kraću pauzu, ali biće gotov verovatno sutra, ipak sada idem u zemlju snova.

Debitantska sezona za Dukati počela je loše, jer se tokom kvalifikacija povredio, našao se u bolnici, ali sva sreća nije imao preloma pa se vratio u stazu taman za trku, međutim bio je 12. i ovo je bila njegova 100. trka. U Japanu ga je Takahaši već na početku nažalost eliminisao. Kako je vreme prolazilo poboljšavao je svoje rezultate pa je sa 15. mesta u Španiji, 12. u Francuskoj i Italiji, preko desetog u Kataloniji, osmog u Holandiji došao i do petog u Americi. U Indijanapolisu je došao do podijuma i bio je prvi vozač, uz Stonera, kome je to pošlo za nogom, još od Kapirosija 2007. Završio je 13. u šampionatu i to je bila njegova najgora sezona još otpočetka takmičenja u GP-u.

2010. je i dalje vozio za Dukati, potpisao je jednogodišnji ugovor, i ta sezona je bila osrednja, završio je sedmi na listi najboljih, a kao momenat sezone izdvojila bih treće mesto u Australiji, Kejsi Stoner je slavio i to je prvi put od opet 2007. godine da su dva Dukatija bila na podijumu. 2011. je dobio ugovor na dve godine, ali ovog puta garažu je delio sa Rosijem. I ova godina nastavljeno je u istom ritmu kao i prethodna, samo je sada bio osmi, u većini trka bio negde na sredini, a prvi i poslednji podijum, odnosno treće mesto zauzeo je u Španiji. Šesti, osmi, jedanaesti, šesti, deveti, sedmi, šesti, deseti, sedmi, šesti. Indijanapolis i Češka povlačenje, u San Marinu sedmi, Aragon aut, Japam i Australija osmi, Malezija četvrti, Valensija aut. Deveti u generalnom plasmanu i prvi put u karijeri tokom sezone da se nije popeo na podijum.

2013. pridružio mu se Dovi, moj miljenik jelte, ali i ova godina nije se mnogo razlikovala od prethodih, pa je na kraju sa 126 poena zauzeo devetu poziciju. 2014. je promenio tim i potpisao za Aspar, bio šesnaesti, mučio se sa povredama, malo vozio, malo odsustvovao. 2015. je bila njegova poslednja u MotoGP-u, nije se proslavio i prešao je u Superbajk šampionat. Ni tamo se nije najbolje snašao, imao je pomešane rezultate, a svoju prvu pobedu 2016. godine ostvario je u Sepangu. Njegova neočekivano poslednja trka bila je 14. maja u Italiji, koju je završio kao 12. a ukupno 13. do tada u šampionatu.

I tu se priča završava. 17. maja desila se ta grozna nezgoda, a 22. maja Niki je izgubio bitku za život. 70% krivice bilo je na vozaču, 30 na Hejdenu, jer se nije zaustavio na znak STOP. Jedan mlad život je ugašen, 35. godina. Ta vest je duboko potresla sve ljubitelje motosporta širom sveta.

Valentino Rosi oprostio se rekavši da je teško pronaći reči kada osećate takvu prazninu, Kejsi Stoner istakao je da je zahvalan što ga je poznavao i da će nedostajati, Marka Markeza je vest slomila i poručio je da nikada neće biti zaboravljen, a Doviciozo je uz sliku tetovaže nastale nakon smrti Marka Simončelija napisao da je po njegovom mišljenju život putovanje, o ogromnoj i neverovatnoj snazi koju moramo da promenimo, usmerimo je, revolucioniramo, i da se u isto vreme potvrđuje njegova svest o tome koliko smo važni pred kraj.  Ja ću se od Nikija Hejdena još jednom oprostiti sada, ovim tekstom i ovim rečima:kažu da su oni koje izgubimo tu sa nama, u našim srcima, dok god mislimo o njima, i ne zaboravljamo ih. Svi koji budu pročitali tekst misliće o Nikiju Hejdenu, o Hondinom broju 69 sa američkom zastavom, kako 2006. proslavlja titulu, i dokle god je tako, a i dokle god je istorije, dokle god je ovog sporta, navijača, živeće Niki Hejden. I danas, kao i tada, napisaću za kraj samo ovo: RIDE ON KENTUCKY KID.

Da li želite da dobijate obaveštenja o novim tekstovima?

Svakog petka oko 10h šaljemo email sa listom tekstova koje smo objavili te nedelje, svima koji su se prijavili na BJBikers email bilten. Na taj način možete ostati u toku sa novostima, čak i ako neki tekst propustite u toku nedelje…