Danas vam donosimo jedan putopis sa putovanja dugog 30 dana. GastroBiker proveo nas je kroz lepe predele Italije, Albanije i još par država (da ne otkrivamo sve). Putopis pod nazivom “Konačno Sicilija” je pred vama i nadamo se da će vas opustiti. Uživajte!

Imao sam i previše vremena da upoznam sebe a premalo vremena da se na osnovu te spoznaje menjam, tako da bih izbegao zamku čuvene definicije  gluposti: stalno ponavljanje iste radnje a očekivanje drugačijeg rezultata, ja sam jednostavno u tim situacijama prestao da preduzimam bilo kakve radnje.

Jedino što sam isplanirao je da idem na put i da Sicilija treba da bude deo tog puta i da se ne vraćam istim putem, od koga je, dovoljno je.

Pripreme teku glatko, nema ih, iz višegodišnjeg iskustva sam dosao do zaključka da se pažljivo pakovanje od par dana i haotično pakovanje koji sat pred polazak, svodi na relativno isti rezultat, uvek nešto zaboravim i uvek ponesem nešto što će mi samo predstavljati teret, u drugoj opciji sam bar poštedjen nervoze tih par dana kada ne razmišljam o pakovanju.

26. maj, dan prvi

To jutro ni po čemu nije nagoveštavalo da će baš taj dan biti prvi dan putovanja ali već oko 14h me uhvatio neki neizdrž, počinje pakovanje, haotično, kako drugačije. Polazak iz Novog Sada oko 16.30h, znam, poranio sam. Kratko zadržavanje u Bgd da se popije kafa sa Djuntom i izlazak i noćenje u Kraljevu. U Kraljevu me je dočekao dobar drugar, može se reći brat, Mihajlo i naravno nije bilo šanse da uzmem neki smeštaj, bio sam njegov gost.

Dan drugi

Budjenje u Kraljevu, solidno mamuran planiram da vozim do Pazara pa da tamo kod Jonuza doručkujem ćevape, ko je čitao predhodni putopis već zna a ko nije čitao a ima dovoljno strpljenja da isprati ovaj, znaće da kod mene važi pravilo: verovatnoća da će nešto ići po planu je obrnuto proporcionalna vremenu utrošenom za planiranje. U ovom slučaju plan mi kvari Mihajlova mama sa doručkom koji čeka serviran na terasi. Doručak je bio toliko dobar da sam u Pazaru samo mahnuo Jonuzu, neki drugi put.

U Pazaru standardna gužva, neko nepisano pravilo je da prolazak kroz Novi Pazar traje isto koliko i putovanje od Raške do Pazara. Ulazak u Crnu Goru i pravac Gusinje pa preko Prokletija do Skadra. Albanci su medjuvremenu malo sredili deo od graničnog prelaza do magistrale, na potezu do Hani hotit je otvoreno par ugostiteljskih objekata, vidljiv napredak.

Pošto imam dobro prolazno vreme iz Skadra svraćam na Adu Bojanu da se javim drugarima, ignorišem znak da su radovi na putu za Ulcinj i da se ide starim putem za Bar, ignorišem makadam ali u jednom tunelu nisam mogao da ignorišem bager pa sam se u sred tunela sit ispričao sa inžinjerom iz zemuna dok sam čekao da se bager pomeri malo u stranu da se provučem, kacigu nisam skidao jer su iznad mene majstori uvezivali armaturu. Po mojoj skromnoj proceni još mesec dana posla, ing iz zemuna se slaže ali oni ipak otvaraju put za dva dana.

Kratko opuštanje na Adi Bojani, nisam imao vremena da čekam pasulj ali sam zato smazao svu slaninu pa su drugari jeli klot pasulj.

Sa Ade Bojane sam se za Skadar ipak vratio obilaznicom. Pravac Drač na trajekt, kartu sam rezervisao pre nego što sam krenuo sa Ade Bojane ali nije bilo gužve tako da se karta mogla uzeti i na šalteru neposredno pred polazak. Ljubazni policajac u luci maksimalno olakšava kupovinu karte i ukrcavanje.

Nisam rezervisao kabinu a ni pilotsko sedište, improvizovao sam smeštaj na gornjoj palubi, kombinacija baštenskoh garnitura sa kojih je posada skinula jastuke da spreči spavanje na istim i jastuci sa malih fotelja koje su potpuno neuslovne za spavanje daju sasvim pristojan ležaj.

Dan Treći

Bari-Matera-Gerace

Kako se trajekt lagano približavao odredištu u glavi mi je samo bio opis kolege sa foruma koji je tako lepo opisao miris peciva iz pekare u Bariju da sam ocekivao da cu naleteti na pekaru cim se iskrcam, to je glavni razlog zašto nisam ništa jeo na brodu. Iskrcavanje je prošlo glatko, sa ekipom Italijanskih bajkera sam prosao bez čekanja i pasoške kontrole, izlazim iz luke i očekujem miris peciva. Umesto mirisa peciva preovladjuje miris benzina, Garmin nema opciju centar grada ali zato ima opciju „upoznaj industrijsku četvrt“ dok sam došao do centra izgubio sam volju za životom a ne za pecivom, gužve je bila nesnosna, nije bilo šanse da se provlačim sa koferima, nalevo krug i pravac Matera. Predeli oko Matere kao i cela Kalabrija su veoma slični Siciliji, nijanse su u pitanju. Vruće je kao u rerni.

Matera je prelep gradić, centar sav u kamenu, nigde hlada. Opet pod utiskom putopisa tražim kafić koji ima terasu na krovu sa savršenim pogledom na centar grada, naravno da ga nisam našao, tj prošao sam pored njega kada sam krenuo iz Matere za Gerace. 

E sad, sve što sam planirao sam omašio, Gerace mi uopšte nije bio u planu, plan je bio da nadjem smeštaj u Crotoneu ali pošto nisam našao pekaru u Bariju, kafić u Materi i nisam obišao grad mrtvih imao sam vremena da predjem dodatnih 250km, tako da  sam tražio smeštaj negde uz more bliže Siciliji. Otvaram buking i stalno mi iskače ponuda za Gerace (čita se Djeradje) hotel La Rupe, odlično ocenjen, uz glavnu napomenu; odličan pogled, nije uz more ali deluje primamljivo, bukiram na osećaj, objasnim Garminu gde da me vodi i gas. Po mojoj logici more treba da se pojavi sa leve strane, već pogadjate pojavilo se sa desne, nije problem, glupo bi bilo da nešto bude kako sam očekivao, idem superstradom, kilometraza do cilja rapidno pada ali vreme dolaska ne, provlači me kroz neke sokake gde je ograničenje 90kmh a jedva mogu dva auta da se mimoidju, svakih dvesta metara skretanje pod uglom od 90 stepeni u isti takav sokak, sa neizbežnim Stop znakom, ništa čudno Garmin je to. Kao da putujem sa ženom, prvo me dovede do ludila, onda ne pušta glasa od sebe i taman kad sam na ivici da ga ostavim pored puta pa neka zajebava nekog drugog, počne da radi kao da mi čita misli i još bolje od toga. Počinje uspon, serpentine, nigde žive duše, dobar asfalt, u jednom momentu drveće pokriva put, kao da vozim kroz prirodni tunel, prelepo. Uspon je bio fenomenalan, spust još lepši, u daljini se nazire gradić na vrhu brda, stajem i slikam, ispostavilo se da je to Gerace.

U momentu zaboravljam na muke sa garminom, pevam ispod kacige, opustio se, uživam i pratim uputstva, sve funkcioniše. Dok se ne opustim dovoljno pa da me opet zajebe tako da ga ne upalim bar dve nedelje. Nisam ženjen i jasno je da pričam o navigaciji ne o ženi, mada sam ubedjen da je Garmin žena imena muškog.

Gerace, pun pogodak. Predivno mesto, pogled iz hotelske sobe vredi milion. Vlasnik hotela fin i prijatan, maksimalno izlazi u susret, hotel je nasledio od babe i dede i trenutno ga preuredjuje. U mestu kao da je vreme stalo, da nema automobila lako bih pomislio da sam se vratio sto godina u nazad. Gerace je poznat po tome što se u njemu nalazi stotinu crkava a gurmani ga prepoznaju po maslinama, bergamo narandžama i Rafiolama (domaći kolač kojim se jako ponose), furaju slow life fazon i sledeća poseta Kalabriji neće moći da prodje bez Djeradjea.

Dan četvrti

Gerace-Scilla-Taormina-Ragusa

Budjenje u Djeradjeu i pogled kroz prozor, mrtva trka kada je lepši prizor, ujutru ili u suton.

Vlasnik hotela me je prilikom čekiranja pitao na kakav doručak sam navikao odnosno kakav doručak se služi u zemlji iz koje dolazim, doručak je bio uključen u cenu, pitanje me iznenadilo ali nisam obraćao pažnju na to. Doručak je bio sasvim korektan. Pozdravili smo se, preporučio mi je da obavezno svratim u Scillu, na sreću poslušao sam ga. Ponovo kroz nacionalni park Antonimina i serpentine, ori se pesma pod kacigom. Što zbog pevanja što zbog temperature svraćam hitno u market i pijem litru i po vode na eks. Superstrada, isključenje za Scilu, mali trg, kafeterija.

-bon djorno

-djorno i tebi ragazza, može kafe?

-croasan?

-kako drugacije? od tog dana ih ne razdvajam.

Sedim u bašti gustiram kafu i gledam u motor.

A motor preko ograde gleda:

Trajekt do Messine za motor i mene koju paru ispod 10 evra.

Iskrcavam se na Siciliju i kažem sebi: Konačno Sicilija

Pošto ću na ovom putovanju imati još susreta sa brodovima, svaki put kad kad pomenem ukrcavanje i iskrcavanje setim se onog vica kad je Orah putovao brodom i nazove ga majka na telefon i pita: sine jesi li stigao a on joj odgovara: nisam majko, zvaću te kad se iskrcam.

Iz luke me put vodi u Taorminu, jako zanimljiv ulaz u mesto, dosta turista se penje žičarom ali su uglavnom pešaci ako ste motorom zaboravite žičaru. Taormina je prepuna turista i totalno je fensi, pomislio sam ako je ovako na celoj Siciliji onda sam se negde dobro zeznuo u proračunu, Siciliju sam potpuno drugačije zamišljao. Krčanje creva i ludi konobar koji iskače ispred motora mi skreću misli na pravu stranu. Kaže konobar da je čuvao parking mesto samo za mene, jeste rekoh, u levom džepu ti mrmot a u desnom čokolada. Nije me razumeo ali se nasmejao kao da jeste, paziće na motor dok ja jedem, opet sam mu pomenuo mrmota ali dzabe, već me je kupio. Izbor je pao na pizzu sa maskarponeom, parma šunkom i pistaćima, zvuči šašavo ali je jako ukusna. Nema slike, brži sam od foto aparata. Imam sliku sa terase restorana, bolje išta nego ništa.

Izlazim na parking a onaj konobar stvarno pazi na motor, pita gde idem. Odgovaram pitanjem da li ima neko lakše pitanje. Izgleda da nema, prekidam dramsku pauzu i kažem da idem malo do Etne, tu se on okreće u pravcu etne gleda nebo i kaže, nemoj danas, magla je gore idi sutra bice savršen dan. Mislim se, šta si ti? Konobar, parking boj, meteorolog ili tri u jedan. Krećem ka vulkanu kad stvarno neki oblak zajahao vrh, ok, možda je konobar stvarno meteorolog. Bukiram smeštaj u Ragusi i vozeći obroncima Etne dok nisam izbio na autoput koji nisam mogao da izbegnem dolazim u Ragusu. Vlasnica, nazovi vile, priča kao navijena. Zatrpava me nepotrebnim informacijama i nestaje pre nego što sam shvatio da su na Siciliji a posle će se ispostaviti i u ostatku italije i u delu Švajcarske drugačije utičnice od naših a adaptera bez.

Dan Peti 

Ragusa-Sirakuza-Etna do pola-Bronte

Doručak je uključen u cenu, i tek tu shvatam zašto me je čovek u Djeradju pitao na kakav sam doručak navikao i da je u stvari taj doručak koji sam opisao kao korektan bio potpuno nestandardan za jug Italije i da je pored toga što je maksimalno pojačao količinu ubacio još par dodatnih sastojaka. Da ne zaboravim, nije hteo da naplati pivo i dve flaše vode koje sam popio tokom boravka, tako je samo učvrstio moju odluku da se čim pre vratim u gerace.

Doručak koji mi je ponudjen u Ragusi uz najbolju nameru ne može se nazvati čak ni dečija radost, kod nas u bolnici barem dobiješ parče hleba i šnitu parizera.

Nervozan demonstrativno napuštam Ragusu i krećem za Sirakuzu, predeli kroz koje prolazim čas posla teraju nervozu i počinje uživanje u vožnji na prazan stomak.

U Sirakuzi ispravljam nepravdu, davim se kroasanima, bukiram smeštaj u Bronteu, najavljujem dolazak nakon 19h i pravac Etna. Približavam se vulkanu, dan savršen, sunčano bez oblačka, pogodio konobar u brucu. Pomislim ne može bolje. Da sam rekao pa da se ujedem za jezik ovako mi samo preostaje da vidim koliko će da me košta moj nesmotreni optimizam. Nižu se krivine, dobar asfalt, okolina pleni, ne znam gde da gledam. Taman da zapevam a kvačilo sve mekše i mekše, ne valja. Stajem na proširenju, na 2000 mnv, sreća pa sam motor odmah okrenuo prema nizbrdici. Kvačila bez. Nema ulja u posudi, crevo čitavo, ispod cilindra vlaži. Dve opcije: bolja da je otišao ventil na cilindru pa da je izgubio ulje i gora, da je otišao cilindar kvačila. Konsultacije sa Djuntom, Djunta uzdržan neće odmah da tipuje na goru opciju, nisam mu dao dovoljno validnih informacija, pokušava da dijagnostikuje kvar ali bez skidanja cilindra nema sigurice a zadržava dozu optimizma valjda da mi ne pokvari skroz raspoloženje. izmedju redova zaključujem da je sto posto gora opcija, na momenat se iznerviram baš a onda pogledam oko sebe, i počnem da se smejem. Na Siciliji sam, na visini Pančićevog vrha, ispod mene plavo more, iznad mene Etna, oko mene krajolik kao da sam sa Apolom 11 sleteo na mesec i sad će meni neki glupi cilindar da kvari raspoloženje, e pa ne može. Mada moram da priznam imao je par momenata kada je bio blizu i bio je uporan ali o tome u nastavku, onako usput.

Ništa od Etne, „Konačno sicilija“ će morati da bude kompletirana iz drugog pokušaja. Do smeštaja tričavih 54km, po uskim puteljcima i nepreglednim ukrštanjima, bez kvačila, sitnica. Ni sam ne znam kako sam uspeo da stignem a da nisam ni jednom stao, pošto bi posle bio problem krenuti. Stižem u smeštaj zanimljivog naziva, Good morning Etna home, slikam Etnu sa terase i šaljem sliku drugaru iz Kanade koji me je sat ranije pitao gde sam. I stiže mi odgovor: Brate ovo brdo izgleda kao da je vulkan.

Smejem se a plakao bih. Ne moram da napominjem da je u pitanju Kanadski Bosanac.

Nastavak putopisa možete pročitati u temi “Konačno Sicilija“.

Novi broj Bjbikers magazina ugledao je svetlost dana u digitalnom formatu. Broj 6 Bjbikers magaziina možete prelistati ovde.