Mislim da nije samo autor ovog putopisa, Furious Panda u problemu dok pokušava da se seti koje države je Riga glavni grad. Srećom, ukazao mu se poslovni put u Rigu u koju je naravno rešio da ode motociklom. U putopisu “Riga, Rigi, Rizi” Furious Panda odvešće vas od Bugarske, preko Srbije, Mađarske i usputnim državam sve do baltičkih država.

---

Moram da budem iskren i krajnje samokritičan. Sa baltičkim državama sam oduvek imao malo problema – neprekidno ih mešam. Zovu se slično i nalaze se jedna do druge negde u gornjem ćošku karte. U vreme kada sam ja učio geografiju one nisu ni postojale – bile su deo SSSR-a. Estonija je jasna ali druge dve… Koja je koja: Litva, Letonija, Litvanija, Latvija…

Kada smo dobili poziv da 19-tog maja dođemo u Rigu na regionalni sastanak, to je bila odlična prilika da raščistim nedoumice u vezi tih država. Rigu nepogrešivo pronalazim na karti ali kako se zove država čiji je ona glavni grad, e tu treba da se malo zamislim da bih odgovorio pravilno.

Što se tiče odlaska do tamo, samo je bilo pitanje vremena ko će prvi da izgovori dobro poznatu rečenicu. Ovog puta ja, kao stariji i pametniji, skupim snagu i promrmljam: “A šta misliš da idemo motorima?” Giv mi fajv i glupavi osmeh na licu obojice. Naravno, reč je o Dušanu i meni: majstorima da iskomplikuju sebi život, putnicima bez plana, bajkerima bez mana. (Ovo poslednje sam napisao da bi se rimovalo.)

Optimisti bez razloga.

Pripreme za put nisu postojale. Nismo imali vremena da planiramo putovanje ali se nismo ni preterano uzbuđivali. Samouverenost su nam davali fakti da su motori novi, imamo dobru opremu a za sve ostalo je tu službena Master karta (da podsetim, ovo se vodi kao biznis putovanje).

Sve u svemu, pred nama je šest-sedam dana vožnje da bismo dva dana bili na sastanku. Kad pomislim, možda je naziv ovog putopisa trebao da bude SMISAO BESMISLJA.

P.S. A i ta Riga… kako se menja po padežima?

Petak, 16. maj

Dan polaska. “Krećem odmah, samo nešto da završim” potrajalo je nekoliko sati. Tek oko jedan popodne definitivno napuštamo ofis u Sofiji.

Oblaci su crni, rominja kiša a nas dvojica gazimo. Što se više približavamo Srbiji, postaje sve tamnije i mokrije. Informacije iz medija i upozorenje carinika na granici naterali su me da prvi put od kada sam kupio Rukka opremu, obučem dodatno kišno odelo.

Bilo bi licemerno i izvan dobrog ukusa da pišem kako je bilo gadno da se vozi tog dana kroz Srbiju. Baš u to vreme bujice su odnosile živote, voda uništavala gradove, ljudi gubili sve što imaju a nas dvojica krenuli motorima u zezanje. Svo vreme mi je stajala knedla u grlu a osećaj stida me je nagrizao dublje nego voda koja je pronašla put ka mojim leđima.

Otprilike, to je ovako izgledalo.

Tek posle Novog Sada vreme se popravlja.

Podižemo prosečnu brzinu. Na granici kod Horgoša nije bilo veće gužve ali je mađarski carinik ipak iskoristio priliku da nam zaviri u kofere. Plaćamo putarinu i odvrćemo gas po mokrom auto-putu.

Na parkingu ispred glavnog grada Mađarske pravimo prvu pauzu. Mrak je već uveliko pao.

Okvirni plan je bio da prenoćimo u Budimpešti ali Dušan ima drugi predlog: “Tek je 9 sati. Jesi li umoran?” “Nisam.” “Nisam ni ja, ‘ajdemo dalje. Bratislava!”

Ovo parče puta posle Budimpešte je bilo dosta teško za vožnju. Asfalt je još uvek mokar od obilnih kiša a šleperi bacaju prljavu vodu po vizirima. To po mraku uopšte nije prijatno pa se trudimo da ne vozimo iza kamiona već ispred njih. Imam utisak da smo pretekli stotine.

I tako se mi malo posle ponoći nađemo na trećoj granici za danas. Za razliku od Mađarske, u Slovačkoj motori ne plaćaju putarinu. Ljubazni prodavac vinjeti nam je popravio veče kada je izgovorio nešto u stilu: Motorky neplati vinjetka.

Preostalih 20-tak kilometara do Bratislave vozimo rutinski. Već sam pisao da kada putujemo bez rezervacija, prenoćište prvo potražimo u Best Western lancu hotela. Ima ih svuda i odnos cene i kvaliteta je optimalan. Isto radimo i ovog puta – Dušanov Navigator V nas vodi pravo u jedan blizu starog grada. Tražiti hotel posle ponoći nije preterano zabavno i jako se obradujemo kada nam sanjivi recepcionar saopšti da imaju još jednu slobodnu sobu. Više nam ni ne treba. Dobro je što smo bez rezervacije odmah našli smeštaj jer je kiša upravo počela jako da pada.

Natopljenu opremu kačimo po sobi da se suši. Radijator stavljamo na maksimum i otvaramo prozor da izlazi vlaga.

Iako mrtvi umorni, ni jedan od nas dvojice ne može da zaspi. Slike današnjeg dana su nam još uvek pred očima. Krenuli smo u jedan popodne iz Sofije, po izrazito lošem vremenu smo prošli oko 1.000 kilometara i sada se baškarimo u toplim krevetima u Bratislavi.

Dok se vrpoljimo pokušavajući da ulovimo san, čuje se samo zvuk kiše koja bez prestanka dobuje po prozorima. Ovo nagoveštava kako ćemo sledećeg dana voziti.

Putopis je možda mogao i da se zove DVA MUŠKARCA I VODA.

Subota, 17. maj

Posle obilnog doručka nervozno pušimo na terasi i dogovaramo se kojim putem idemo dalje. Nikakvu ideju ni plan nemamo. Iznervirani što kiša ne prestaje da pada, svako kopa po Google maps-u i nešto mrmlja sebi u bradu. “Poprad,” vikne Dušan. “Idemo u Poprad.” WTF je Poprad, gde je to i čemu služi – nemam nikakvu ideju. “Poprad je gradić na suprotnoj strani Slovačke i tamo je… TOURATECH!!!!!!!!” Odmah nam se popravlja raspoloženje.

Obojica imamo nove motorima. Tokom prvih nekoliko hiljada kilometara smo ukapirali da prednja stakla i sedišta nisu na zavidnom nivou: duva i žulja. Čvrsto smo rešili da ih zamenimo nekom aftermarket opremom i ovo je prilika za to. Dakle, prvo idemo u Touratech a posle… videćemo.

Iako na trenutke ozbiljno pada, ne oblačim dodatno kišno odelo – juče sam se skuvao ko viršla. Već dve sezone me Goretex nije izneverio pa valjda neće ni danas.

Što se tiče Bratislave, obojica smo ovde već bili a i kiša nam je ubila inspiraciju za obilazak grada. Uključujemo gps i Bratislava ostaje iza nas.

Izlazimo na auto-put i u rain modu garimo ka istoku Slovačke. Zadovoljni smo jer ćemo uskoro ugraditi dodatnu opremu i povećati komfor na ovom dugom putovanju. Ni jedan od nas dvojice se nije zamislio šta ćemo da radimo sa originalnim sedištima i vizirima kada montiramo nove… ali nismo ni došli u situaciju da o tome razmišljamo. Kada smo prvi put stali, Dušan nazove Touratech da pita do koliko sati rade da bismo znali da li da žurimo ili da se razvlačimo po restoranima uz put. Ljubazni čovek sa druge strane žice mu saopšti da subotom uopšte ne rade.

Razočarani jer nam je prvi cilj današnje vožnje propao, pravimo alternativni plan. Sve je sivo, mokro i melanholično a i naše raspoloženje je takvo. Može zvučati morbidno, za šta se unapred izvinjavam, ali prođe mi kroz glavu jedna misao: kada je ovakva situacija, jedino ima smisla raditi nešto što je isto toliko ili mnogo više depresivno. Predložim da idemo u Aušvic. Ravno do dna.

Od mesta gde smo stali pa do Aušvica imamo oko tri sata vožnje. GPS nas je predložio neku zaobilaznu i brzu rutu ali se nama ne ide auto-putevima. Stavljamo opciju “najkraći put” i palimo pravo u planine.

Posle nekoliko desetina kilometara shvatamo da je možda bila pametnija ideja da smo krenuli nekim boljim putem. Kiša tuče skoro svo vreme, saobraćaj je prilično gust a krivine se nižu jedna za drugom. Retko se zaustavljamo i zato nema fotografija. Vodootporna GoPro kamera bi odradila posao ali se nisam setio da je napunim.

Na jugu Poljske je vanredno stanje zbog ogromne količine padavina. Zaustavljamo se na jezeru Ziwieckie gde televizijske ekipe prate situaciju.

Kažu nam ljudi da postoji opasnost od prelivanja brane.

Šta se dešava sa ovim vremenom? Šta mi tražimo ovde? Zašto za dva dana nismo sreli ni jednog bajkera? O tome ćemo razmišljati sutra.

Negde oko tri popodne ulazimo na dupke pun parking Memorijalnog centra Aušvic.

Autobusi iz Nemačke, Poljske, Austrije, Češke dovoze stotine posetilaca. Dobro je, nismo jedini koji će ovog sumornog dana obići poprište jedne od najvećih tragedija u istoriji ljudske civilizacije. Za razliku od ostalih koji izlaze iz “kaveza” različitih veličina, mi hrabri bajkeri smo mokri ko miševi. Rukka oprema je od natopljene vode teška ko tuč ali ipak nije propustila.

Ulaz u kompleks se ne naplaćuje što je sasvim normalno za ovakvu vrstu “turizma”. Pošto moramo da sačekamo više od pola sata da bismo sa sledećom grupom ušli, počnemo da se vrtimo na okolo u potrazi za mestom gde bismo se ugrejali. Naspram glavnog ulaza ugledamo menzu. Još ništa nismo videli ali sama predstava o tome gde se nalazimo ubija svaku želju za hranom. Ipak rešavamo da uđemo.

Unutra je toplo a to nam u ovom trenutku prija.

Da se ne bismo švercovali, poručujemo po jednu supu i parče hleba.

Naravno, nismo imali velika očekivanja, ali je zaista trebalo imati hrabrosti da se proguta po koji zalogaj tekućine u našim tanjirima. Nije problem što je supa bezukusna već je osećaj dok jedeš sličan onome kao kada te na zadušnicama teraju da nešto pojedeš a tebi se stisnuo stomak.

Dolazi i trenutak za ulazak kroz dobro poznatu kapiju.

Iznenađujuće, prvi utisak nije toliko strašan.

Ako se apstrahuješ od žičanih ograda, zgrade su pristojne, izgrađene su od crvene cigle i pre rata su bile kasarna Poljske vojske.

Pošto nemamo vremena sve da obiđemo, odvajamo se od grupe i rešavamo da pogledamo samo deo logora. Već posle prvog paviljona, jasno je o čemu se ovde radi. U njemu se mogu videti oduzete lične stvari logoraša. Na primer, obuća je raspredeljena na mušku, žensku, dečiju. Brda obuće. Poseban deo je sa naočarima… hiljade naočara. Invalidske proteze… Odeća… Zlatni zubi… Nakit… Brijači… Sve je pažljivo klasifikovano.

Što kaže Dušan, nacisti su svoje žrtve u ovom logoru rasklapali, ne prosto ubijali. Oduzimali su im sve što poseduju i time im brisali svaku individualnost. Umesto frizure koju voliš, odeće koja ti dobro stoji i nakita koji si nasledio od predaka, od ostalih logoraša se razlikuješ samo po istetoviranom broju na ruci.

Uzgred, vezano za te brojeve, postoji kontraverzna knjiga Edwina Blacka o tome kako je poljska ekspozitura IBM-a svo vreme rata sarađivala sa nacistima. Napravili su automatizovani sistem sa karticama logoraša kako bi, logistički, proces njihove eliminacije tekao na najoptimalniji način… da nema zastoja. Još je strašnije što je novac koji je dobijan od nacista, preko Švajcarske odlazio svo vreme rata u Ameriku.

Na mene je poseban utisak ostavila prostorija sa kosom. Tone kose… Ono što je potresno je fakt da je ta kosa prodavana proizvođačima tekstila u Nemačkoj. U jednoj vitrini se nalazi izložena rolna platna koji u sebi ima utkane ljudske vlasi.

Kao što vidite nemam fotografija. Nisam imao snage da sve ovo fotografišem. Imao sam osećaj da bi to bilo preveliko ulaženje u tuđu intimu. Crvena ženska cipela, očigledno moderna u ono vreme, pripadala je konkretnoj osobi sa imenom i prezimenom, prošlošću, porodicom, prijateljima, profesijom… Ta crvena cipela je bila lični izbor neke žene a ne nešto što bih ja želeo da imam na fotografiji.

U drugim paviljonima se može videti kako je mašinerija “čišćenja” funkcionisala u praksi.

Poražavajuće je koliko je široki spektar znanja i nauke bio korišćen u realizaciji ovog zločina. Hemija, biologija, medicina, psihologija, ekonomija, tehnologija… sve u funkciji ubijanja.

Još uvek se vode sporovi o tome koliko ljudi je ubijeno u Aušvicu ali, po meni, to nije najvažnije. Mnogo je važniji fakt kako je to urađeno: sistematski, organizovano, bezlično.

Neću ni da spominjem koliko je ovo mesto vezano sa sudbinom našeg naroda. Jedan znak sve govori.

Svet se dosta promenio od Drugog Svetskog rata ali, na žalost, u nekim stvarima je osao isti – u onim najgorim. Ljudi su i dalje sposobni da u ime ideologije, vere ili prosto pohlepe čine neverovatne stvari jedni drugima. Oni i mi. Mi smo uvek dobri, pravedni, ugroženi a oni su SVI zli, pohlepni, pokvareni. Uvek se nađe neki vođa–spasitelj koji obeća da se problemi lako mogu rešiti i masa mu poveruje… Zar je moguće da civilizacija nije napredovala ni malo? Zar je moguće da neke lekcije nikada nisu naučene?

Po meni, svako bi morao da obiđe ovo mesto jer mu to daje šansu da nauči važnu lekciju u životu: Niko nema pravo da upravlja tuđim životima i još manje da ih oduzima. Ni za kakve pare, ni za kakvu ideju, ni za kakav viši cilj a naročito NE ni za kakvog vođu.

Napuštamo ovo potresno mesto, svako sa svojim mislima. Sedamo na naše nemačke motore i ćutke produžavamo dalje. Vozimo prema krajnjoj destinaciji za danas – Lođu (Łódź). Pošto je bilo već oko pet popodne, rešavamo da vozimo putem E-75. To je nešto kao auto put ali su trake malo uže.

Ono što pravi dobar utisak je ponašanje učesnika u saobraćaju. Ajde što svi poštuju propise, nego se SVAKO pomerio u desnu pomoćnu traku kada nas je ugledao u retrovizoru. Mi naravno, kao pravi neotesani balkanski divljaci, pretičemo svo vreme. Vrlo brzo smo ukapirali da policije nema ni u najavi i da kamere snimaju samo sa prednje, za nas motoriste, “bezbedne” strane. To nam je dalo smelosti da malo jače odvrnemo desnicu ruku.

Posle celog dana pranja pod teškim kišnim kapima, sreća nam se najzad osmehnula – postaje sunčano i toplije. Kada sam rešio da vozim samo sa jaknom i Goretex postavom, upravo sam na ovo i računao. Goretex nije propustio vodu ali je spoljni deo bio natopljen i hladan. Ovo zubato sunce odradi funkciju kalorifera i ubrzo vozimo ko ljudi, suvi.

Pedesetak kilometara pre Lođa pravimo kafe pauzu u nekom turističkom restoranu.

Dok se ja motam na okolo i fotkam…

• 

• 

…Dušan kopa po booking.com-u.

Lice mu se ozari: “Kolega, već dva dana “naporno radimo” i red je da se počastimo. U Hiltonu imaju spa centar a poslednja slobodna soba je sa popustom od 70%.” Rešeno.

Ulazimo u Lođ. Kao pravi frajeri, zaobilazimo ogradu i naplatnu rampu i parkiramo motore ispred samog ulaza u ovaj luksuzni hotel.

Po izgledu ostalih gostiju shvatamo da se tu održava nekakva fensi konferencija i koktel. Noseći naše zgužvane torbe na ramenima, upadamo pravo među zvanice. Izgledamo kao da nas je nekon žvakao i ispljunuo: znojava lica, kosa ulepljena od kaciga, tragovi sasušenog blata po odeći i čizmama… Kada je ukapirala da nismo pogrešili hotel i da smo mi napravili rezervaciju pre pola sata, devojka na recepciji postaje krajnje ljubazna. Verovatno smo nekoliko puta pitali da li radi sauna, pa je dala sve od sebe i obezbedila nam sobu na devetom spratu. “Na desetom se nalazi spa centar, tako da vam je blizo.” Beskrajno zahvalni.

Puni entuzijazma, ulazimo u sobu i skidamo sa sebe moto opremu. Čulo mirisa nam daje do znanja da treba što pre da se istuširamo. Da ne bismo gubili vreme i čekali jedan drugog za kupatilo, krećemo pravo ka spa centru – tamo sigurno ima tuševa. Oblačimo bade mantile i hotelske bele platnene papuče i krećemo ka desetom spratu.

Dok smo umirali od smeha gledajući se u ogledalu, …

… Dušan nehotice stisne dugme na liftu za dole umesto za gore. Epilog: Ušli smo u lift i provozali se devet spratova do recepcije. Lift je stao gotovo na svakom spratu i punio se damama i gospodom u večernjim haljinama i svečanim odelima. Nas dvojica smo se, onako masni i znojavi, sklupčali u uglu i pravili se da se ništa ne događa. Tek se po neko osmelio da nas pogleda i da se diskretno nasmeši. Ostali nas upadljivo nisu gledali. Kada su svi izašli u lobi, prsli smo u smeh… a verovatno i naši nesuđeni saputnici u liftu.

Opuštanje u parnom kupatilu i sauni učinili su svoje – stomak je digao uzbunu. Ne pada nam na pamet da sedamo na motore i da tražimo mesto za večeru – odlazimo pravo u hotelski restoran.

Posle one supe u Aušvicu, ne obraćamo pažnju na cene. Kad je bal nek je maskenbal.

• 

• 

Kada bi današnji dan bio ceo putopis, zvao bi se AL SE DANAS DOBRO JELO… U TRI LEPE…

Nastavak putopisa Riga, Rigi, Rizi možete pročitati u temi na forumu jednostavnim klikom ovde.

---

Da li želite da dobijate obaveštenja o novim tekstovima?

Svakog petka ujutro šaljemo email sa listom tekstova koje smo objavili te nedelje, svima koji su se prijavili na BJBikers email bilten. Na taj način možete ostati u toku sa novostima, čak i ako neki tekst propustite u toku nedelje… 

---