Dosta smo vas prethodnih nedelja vodili u toplije krajeve. Danas je na redu jedan putopis koji će vas provesti kroz Mađarsku, Slovačku i Češku. Naš član foruma pod nadimkom Kiza Pirat proveo nas je kroz lepe predele i sve to preneo opsiom i još lepšim fotografijama. Uživajte u putopisu Moto Češkanje.

Moj moto diplomski rad 
(al zamalo)

Kažu da je izvozati Transalpinu u Transfagarašan motorom nešto kao diplomski na fakultetu. Odbrana diplomskog, diplomiranje, šta već. Svakako nešto što pokazuje da znaš da voziš. Ok, ajde i ja da „diplomiram“. Mislim to mi je bio plan, a realizacija je ispala „pao sam na popravni“. A više razloga me sredilo, ne pravdam se, nema veze, ispalo je i ovako sasvim fino. Zato i krećem ovaj tekst.

Važna napomena:

Kako mi ide pisanje poslednjih godina, sigurno ću da ugnjavim, tako da odmah na vreme da upozorim, dugačak tekst, gnjavim i davim, spremite neke grickalice i neko pićence pre nego što krenete sa čitanjem. Mada kad bolje razmislim, zašto bi se neko ko drži do sebe i izlagao nečem ovakvom… al ajd, možda pada kiša ili sneg…

Pa da krenem moj prvi putopis…

Umesto uvoda ili kao uvod:

Ma spremao sam se ja za Rumuniju. Pravio neki plan, ucrtavao mesta na kartu koja su zanimljiva da se posete. I nije mi to baš išlo kako sam želeo. Ima dosta toga da se poseti, i ne polazi mi za rukom da napravim neku smislenu putanju. Sve je nešto gore-dole, pa onda preporuke da se i Transalpina i Transfagarašan idu od juga ka severu jer je tako zanimljivije i lepše, to još dodatno zakomplikuje moje planove. Nema mi druge, nego da tu Rumunjsku posetim nekoliko puta. Nije daleko, zanimljivo je očito, nije skupo… sasvim dovoljno razloga da se opustim oko planiranja.

I onda, dok ja tako lupam glavu gde ću pre, stiže mi mejl od drugara koji je takodje mlad moto vozač, da možda ne bi bilo loše da napravimo vožnjicu po njegovim krajevima. Prošle godine je i on položio, nije kupio motor, ali može relativno povoljno da rentira. Naime Honda prodavnica i servis u češkoj imaju par demo motora koje rentiraju, i on to koristi. Nije loše da čovek vidi koliko mu se sve to svidja pre nego što se upusti u kupovinu svog dvotočkaša. I sam poziv je bio nešto u tom fazonu, da dodjem da vozimo, jer nije siguran koliko će ga sve to držati. Pričali smo mi ranije o nekoj trodnevnoj zajedničkoj vožnji, ali kockice nikako da se sklope. Ja sam imao neku mnogo ozbiljniju ideju, ali ova pišna godina mi stvarno ne ide na ruku za planove. Tako da mi eto ponavljanje vožnje u društvu Trolova ostaje za neka srećnija vremena. A tako sam želeo. Nije mi puno trebalo da prihvatim, ajde bar nešto da realizujem od ideja, Češka je puna brda i krivina i dobrih puteva, do gore imam Madjarsku i Slovačku… u povratku mogu malo do Poljske i da udjem sa severa u Rumuniju, pa da obidjem baš ono što se retko ide u toj zemlji. Sasvim korektan plan, naravno ne ide meni sa planovima ni malo…

Malo menjam temu, ali možda je opravdano. Planinario sam, i to je jedna super aktivnost, ali koliko god bili dobar planinar, ima nekih planina koje Vas jednostavno neće. Nikada mi se to nije dogodilo, bilo je težih ili lakših uspona, ali dogadja se. Možda je Rumunija moja planina koja me ne pušta da je „osvojim“.
Baš davno sam gledao projekciju fotografija prijatelja koji su biciklima išli po toj našoj susednoj državi. Neko relativno davno vreme, Transalpina tad nije bila ni gotova. Oduševilo me je to, i tada sam poželeo da putujem biciklom. Upustio sam se u tu priču, ali nekako mi je sve bilo bliže, sve se nekako lakše nametalo za putovanja nego zemlja grofa Drakule.

U suštini, bitno je da se putuje, putovanje je uvek bolje od stajanja, siguran sam da će i ovo da bude zanimljivo. Meni se generalno dopada taj Češki mentalitet, kod njih je sve po zakonu, da tako kažem. Poštuju se pravila, propisi, ne ide se mimo toga, sve je uredjeno, jako puno putuju, stalno su aktivni. E sad neke turističke destinacije ih i ne vole, vrlo su skromni, da bi mogli tako da žive nisu baš neki potrošači. U Norveškoj sam posmatrao kako čovek kuva kačamak (palentu, kukuruzno brašno za njih 8-9) Velika šerpetina sa vodom, a on lagano ubacije brašno, kao da soli, da kojim slučajem ne pretera. I to je bilo sve što su večerali. Bez nekih priloga, čak ni mleko. A poznata je i priča da još kući ubace u kola džak krompira i onda spremaju tamo negde. E sad, baš sam morao i to da iznosim, ali eto, čisto da se zna da znam da su „ekonomični“, da ne koristim neki drugi izraz. Kako god, cenim ih zbog tih njihovih putovanja, zbog pridržavanja propisa, i još koječega. Stipsi ima kod svih naroda, pa mislim da i nisu tema ove priče. Svakako bolje biti stipsa koji putuje, nego stipsa koji sedi kući. Ili nije bolje?

Nebitno, vraćamo se na priču. Pravimo plan, meni se putuje, totalno mi je svejedno, vanredno se brzo dogovaramo, u dva tri mejla svega. Iz Beograda krećem u sredu, vozim dva dana do Češke, pa onda tri dana vozimo po Češkoj i dva dana putujem kući, ili idem negde drugo, zavisi kako mi sve to legne.
Moj sapatnik je napravio plan vožnje po njegovoj državi, i napravio mi predlog kako da stignem do njih gore. Za Srbiju nisam hteo puno da pametujem, jer sam Vojvodinu toliko puta prošao da ne vidim razloga da sada nešto obilazim. Sve mi je to pod nosom, tako da što pre do granice, autoput i ćao. Za Madjarsku sam planirao vinjetu i autoputeve, nekako se to nametalo, ravna je poprilično i ne baš previše zanimljiva. Slovačka je već bolja, fino je i što primaju Euro, imaju i brda i planina i krivina

Već sam bio poprilično spakovan, neke stvari ni ne vadim iz kofera, nedavno sam se vratio sa jedne tuturice, tako da je ostalo samo da malo prekontrolišem, presaberem se, ubacim još nešto što mislim da će mi trebati, izbacim nešto što mislim da mi neće trebati. Epilog je da ni pola stvari ne treba, ali eto možda zatreba, pa se nosi.
Iako sam planirao na Karpate da krenem u ponedeljak, iako sa ovom promenom plana sve prolongiram za dva dana, ni sam ne znam kako, ali na dan polaska ja jurim po gradu kišnu opremu i rastvor za sočiva. Naravno paklena vrućina, ja natovaren, sve spremno, a umesto da putujem, šmucam se po gradu. Od kišne opreme sam brzo odustao, ili mi ne odgovara veličina, ili je raspareno, ili preskupo. Dobro, valjda me neće kiša. A rastvor za sočiva sam morao da nađem. Inače ja baš ne volim da vozim po Beogradu, vozači automobila ne poštuju nas slabije, neki bangav mentalitet je zastupljen. Otprilike, kupi što veći auto da bi se što bolje zaštitio, a druge ko šiša, dobar advokat i veze mogu svašta da srede. I eto ti sada mene u haosu grada sa haos saobraćanim ponašanjem, sa sve koferima i u opremi koji ni malo nije prijatna kada ne „ćarlija vetrić mio“.

 Stalno se priča o toj opremi, treba da se nosi, jako je bitna, čuva glavu. Sve nešto mislim da te tekstove o opremi pišu ljudi koji je ili prodaju, ili rade u toj industriji. Da me pogrešno ne shvatite, ja opremu nosim od prvog dana, ali na trideset i kusur po gradu počinje lagano da mi se manta u glavi. Motor je jedna mnogo nesavršena sprava. Kola su znatno bolje smišljena. U kolima lepo možete da budete u šorcu i majici, dok na motoru trpaj na sebe tu famoznu opremu. Još u kolima radi i ventilacija, klima, otvore se i prozori, ma prilagodite sve kako god želite…

To sa kolima i motorom mi stalno prolazi kroz glavu. Kad god stanem ispred neke apoteke, (e tu motor ima prednost) pa onda skinem rukavice, pa skinem jaknu, pa skinem kacigu, pa skinem tank torbu, pa ajde da pitam da li imaju famozni Aosept. Naravno nemaju, ali baš nigde, kao da biram gde nema. Pa onda kontra postupak, vraćaj tank torbu, vraćaj jaknu, kacigu, rukavice… još da sve to bude strašnije nova mi kaciga, još nerazgažena, pa polako ali sigurno počinju da me bole uši. Jadne zapinju dok skidam i stavljam moj šlem  Počinjem lagano da ludim, sve više pravim greške, mislim da sam preko deset apoteka obišao, baš sam tu aktivnost morao da ostavim za kraj. Posle nekog vremena prestajem da skidam kacigu, sve više mislim kako su one modularne baš praktične, da možda nije pametno za putovanja što sam uzeo ovu…
Na kraju mi stiže na mobilni poruka gde sigurno ima. E super… i zamalo da tresnem ispred te apoteke, mnogo visok ivičnjak, i napravili mesto da može da se popne motorom, ali uza samu ivicu, a leva noga u vazduhu, ovo moje čudo se naravno naginje na levu stranu, nemam snage da je zadržim… huh… ako dobijem kilu, bruh ili šta se već dobija, znaću od čega je. Nekako ipak uspevam da je zadržim, lagano ispravljam, ovako natovarena je znatno osetljivija na naginjanje, neiskustvo… ipak nije loše što sam zimus proveno nekoliko meseci u teratani… imao sam neki osećaj da će da koristi. Ipak ova moja “juca-debeljuca” ima natovarena preko 280kg…
 Preživeh, a da se ne izblamiram i kupih rastvor, odustao od bilo čega drugog, pravac Takovska, Kneza Miloša i na autoput i gaaassss… ne stajem do granice… Tako je i bilo. Napravio sam dve pauze, malo da se izluftiram, da malo poteče krvi kroz vene i kapilare na mojoj glavi. Jadna ona kakvo čudo mora da trpi na sebi, pa još sa sve potkapom. Od jakne sam još u gradu odustao. Nisam mogao da više izdržim. Ne treba tako znam, ali mislim da sam svakog trenutka postajao sve veća opasnost u saobraćaju.

Autoput je bio poprilično prazan, ali na granici totalni haos. Do granice sam jedva jednu fotografiju napravio:

Pre granice sa leve strane je bio neki objekat sa poštom i nekom špedicijom i još koječim. Tu kupujem vinjetu, 10 dana 9 eura. Uredno mi vraćaju kovanicu od jednog eura. Nikakva nalepnica, ništa, to je sada elektronska vinjeta, dobijam samo papir. Kaže čovek „sada si u sistemu“! Aj dobro…. krećem gnjavažu sa granicom, sa naše strane je i ok, a onda dolazi ulazak u EU. E tu je haos, gomila traka i generalno svi skoro fini, sem nadrndanog vozača kombija iz Bugarske koji se vanredno bezobrazno prebacuje iz trake u traku, na kraju ide na mene, da me obori, hoće da me izgura… nije mu prošlo, izgurao je neki auto umesto mene, i ništa, tip sedi u kombiju kao da se ništa nije dogodilo.
Svidja mi se prelazak granica motorom, imam neki osećaj da više poštuju motoriste nego one u kavezima što se automobil zovu. Nisam se provlačio izmedju kola, možda je moglo, ali popio sam jednu kaznu prošle godine, pa da ne iskušavam sreću ponovo.

Od Beograda do Otrokovica (Zlinski kraj) sam imao oko 750km. Nekako se logčno nametalo da noćim pored Balatona, to je na pola puta. Ali previše sam se razvukao sa pakovanjem i šmucanjem po gradu, tako da nisam bio siguran koliko će mi vremena trebati, a tu odmah pored je bio jedan fini kamp koji znam od ranije. Mogu da stignem do Balatona i da nadjem kamp, a mogu i da ne stignem. Znajući sebe, ako ne bih stigao, nastavio bi da vozim, i izvozao celu rutu u danu, to jest noći. To je bilo malo glupo, zato sam se i odlučio da noćim tako blizu. A i zbog toga što sam trebao do Dekatlona, naime ostao sam bez upotrebljivog dušeka za spavanjac. Za varijante ovog brzog kampvanja, maltene bivakovanja, koristim samonaduvavajuće dušeke, debljine nekih 2.5 cm i težine oko 700 grama. E sada se u prodajnim objektima ovog francuskog lanca sportske i kamp opreme pojavio jedan jako zanimljiv model. Nije samonaduvavajući, ali to mi stvarno nije ni bitno, ali ima debljinu, mislim preko 5 cm, i baš je lagan. Cena nije savršena, ali za kvalitetan odmor itekako može da se izdvoji.

Jel treba da napomenem da sam jedini bio sa jaknom i pantalonama sa protektorima u tržnom centru, da su me ljudi čudno gledali, oni onako u kratkoj garderobi, a ja kao marsovac. Sve se nešto nadam da im je bar kaciga otvarala poglede ka tome da sam ja neki motorista i da to tako mora kad se vozi motor. Nekako ja to pazario, naravno ne model koji sam hteo, rasprodat je, nije ni čudo kad košta oko 50 eura, a kod drugih proizvodjača je preko 100. Uzeo sam neki koji sam kao već imao, teži nego što sam želeo, ali šta da radim. Dva dana nisam mogao da čekam da stigne nova količina.
 Onda sam malo testirao poštenje stanovnika Segedina. Jednostavno nisam imao gde sa tim dušekom i samo sam ga lepo stavio na sedište i otišao po nešto hrane. Ne znam kako to ide drugim vozačima mašina na dva točka, ali ja na motoru nemam potrebe ni da pijem ni da jedem. Ceo dan mogu tako. Toliko mi je vožnja motora lepa i toliko me čini srećnim da mi ništa više ne treba. Ali ta vožnja uskoro prestaje, onda će proradi glad, tako da ipak odradjujem snabdevanje za večeras i usput drmnem jedno parče pice, promenim malo eura u forinte. Vratim se do motora, a sve nedirnuto, pošten neki narod, fino, idemo dalje.
(Napomena: U menjačnici tržnog centra u čijem sklopu je Dekatlon je grozan kurs. Baš sam se fino ispalio, a rekli su mi, ali nisam pazio na času… )

 Ne snalazim se u Segedinu, uz pomoć navigacije pronalazim kamp i smeštam se. Cena mi deluje ok, 10 eura motor, šator i ja. Moglo bi to i bolje, ali u ovom kampu postoje i termalni bazeni. Zbog toga mi je posebno zanimljiv. Nekada smo ovde dolazili vodenim putem. Postojala je ta nekakva regata koju je organizovala Ilustrovana Politika, trajalo je to oko 30 godina, a ovo je bila omiljena destinacija. Kamp je na samoj obali Tise, ladjice se onako poredjaju tom obalom, i tu je spavanjac, a u bazenima je kupanje, ima tu i neki bife, koji tih dana procveta od posla. Bilo je to nekada, posle su ti bazeni bili zapušteni kada se izgradio Akva park, iskreno nisam ni očekivao da sada rade. Tako da sam se baš obradovao.

Hm… baš sam bio brz, dok sam podigao šator i namestio, zatvoriše bazene, ode spasilačka služba…

Pih… ostaje mi da probam na divljaka, zatvaranje im je samo jedna crvena traka na mestu gde su stepenice, može da se priđe sa svih strana. Topla termalna voda, definitivno mi je trebala, nešto me steglo u ledjima pa onako ide niz nogu, kažu išialgija neka, godine valjda. Ko me tero da skinem pojas tokom poslednje vožnje, onako znojan, pirka vetrić… krelac i kilavac od čoveka… Zato sada pravac bazenčić, lagano ušunjavanje i buć. Pravim se da me nema, niko me ne vidi.

Super.. tek eto ti još ljudi, kao da sam pokrenuo tajno kupanje. Dodjoše i neka deca, graja, haos. Reko ima da nas sve izbace. Ali to se nije dogodilo. Jednostavno tako funkcioniše. Noćno kupanje nije dozvoljeno, ali niko ni ne brani. Posle se ispostavilo da je lepše nego danju.
Ako nekog steže u ledjima, uhvatila ga promaja na motoru i sl, eto da znate gde to fino može da se popravi. Stvarno radi, još me malo žiga, ali nije strašno, trčim ponovo. Metuzalem se oporavio.

Nastavak putopisa možete pročitati u temi na forumu Moto Češkanje.

Da li želite da dobijate obaveštenja o novim tekstovima?

Svakog petka ujutro šaljemo email sa listom tekstova koje smo objavili te nedelje, svima koji su se prijavili na BJBikers email bilten. Na taj način možete ostati u toku sa novostima, čak i ako neki tekst propustite u toku nedelje…