“Sve srećne porodice liče jedna na drugu, svaka nesrećna porodica, nesrećna je na svoj način.”

Upravo ovim citatom Lav Nikolajevič Tolstoj započinje svoje planetarno remek-delo. Roman “Ana Karenjina” svrstavaju u top 10 knjiga svih vremena, smatraju ga za najlepšu ljubavnu priču ikad napisanu, a isto tako kažu da je “Ana Karenjina” nakon Biblije delo koje je prevedeno na najveći broj svetskih jezika. Tolstoj pripoveda Aninu skandaloznu ljubavnu vezu s grofom Vronskim – vezu koja rezultira progonom Ane iz društva i konačnim samoubistvom. 

Ana Arkadjevna Karenjina je prelepa žena u kasnim dvadesetim koja je udata za muškarca koji je dvadeset godina stariji od nje. Iako je dobar i odgovoran muž, nedostaje mu strast. Ana dolazi u Moskvu da bi pomogla svom bratu da spasi brak, tu upoznaje grofa Vronskog nakon čega se zaljubljuju. Nakon nekoliko meseci njegovog neumoljivog progona, ona postaje njegova ljubavnica i, na kraju, napušta svog muža. Iako želi preći granice društvenih ograničenja, ona za to nema snage. Na kraju, Ana se baca pod voz jer ne vidi izlaz iz svoje situacije.

Grof Aleksije Kirilovič Vronski je mladi zgodni oficir u dvadesetim koji dobija odlično obrazovanje i započinje karijeru koja je obećavala. Vronski nema nameru da se ženi i živi promiskuitetni život tipičnog oficira. U Moskvi prvi put sreće Anu i doživljava “ljubav na prvi pogled”. Njegovo saletanje ne prestaje sve dok Ana nije popustila i na kraju ostala u drugom stanju. Njih dvoje započinju zajednički život, ali ne mogu postati zakoniti par jer Anin muž ne želi da se razvede od nje. Nakon Aninog samoubistva, u naletu očaja besa i prezira, Vronski postaje ruina od nekada izuzetnog čoveka.

Ono što je široj javnosti (uglavnom) poznato je to da su Ana i Vronski likovi koji su zaista postojali. Kao inspiracija za lik Ane Karenjine Tolstoju je poslužila priča o stvarnoj ženi koja se zvala Ana Stepanovna Pirogova. Sa druge strane, Grof Vronski je u stvarnom životu zapravo bio pukovnik ruske vojske Nikolaj Nikolajevič Rajevski. 

E sad… sledi deo priče koji je nažalost potpuno neopravdano zapostavljen i o kome se malo zna, a nalazi se van korica Tolstojevog romana. 

Pukovnik Nikolaj Nikolajevič Rajevski potiče iz veoma ugledne porodice. Njegov deda je bio proslavljeni general (istog imena) Nikolaj Rajevski, heroj otadžbinskog rata 1812. protiv Napoleona. Ratnički podvig njegovog dede ovekovečio je takođe Lav Tolstoj u čuvenom romanu “Rat i mir”. Njegov otac je takođe bio poznati general oženjen lepom, uglednom i obrazovanom ženom koji je nažalost umro mlad, ostavivši iza sebe dva maloletna sina. Nakon studija oba brata su bili na službi u gardijskom husarskom puku. 

Čin pukovnika Rajevski dobija sa trideset godina. Rajevski takođe učestvuje u ratnim operacijama u Taškentu (Uzbekistan) gde biva i ranjen. Prvi dolazak Rajevskog u Srbiju i Balkan je bio 1867. godine, kada ga za specijalnu misiju bira ni manje ni više nego ruski car Aleksandar Drugi lično. U Srbiji ga je prihvatio srpski ministar Blaznavac.

Devet godina kasnije pukovnik Rajevski ponovo dolazi u Srbiju, ovog puta kao dobrovoljac u Srpsko-turskom ratu. Nikolaj sa sobom dovodi i popriličan broj dobrovoljaca, njih oko 5000. Došavši iz Odese u Beograd, odmah se javlja u štab generala Černjajeva na Deligradu. Prvu bitku na tlu Srbije Rajevski je vodio za selo Moravac, dok je najslavnija pobeda na moravskom frontu bila bitka na Šumatovcu. Uprkos tome što su svi žestoki napadi turske vojske bili odbijeni, gubici su bili ogromni na obe strane. Na moravskom ratištu je tih dana izginulo oko 9.000 srpskih (kao i bar 31 ruski oficir) i više od 15.000 turskih vojnika. 

Turska vojska je započela odlučujuću bitku za Adrovac 20. avgusta (1. septembra po novom) koja je trajala od 8 sati ujutro do kasnih večernjih sati. Turci su celo pre podne sa teškom artiljerijom napadali srpske položaje sa ciljem da preuzmu adrovačke visove. U ranim popodnevnim časovima videvši da srpski položaju popuštaju, general Černjajev šalje pouzdanog i hrabrog Rajevskog da koliko toliko organizuje srpske redove dok ne stigne pojačanje. Rajevski je veoma spretno zaustavio dalje povlačenje, pomažući pri tome srpskim oficirima. Pošlo mu je za rukom da okupi jedinice, reorganizuje odbranu, pa i da pripremi protivnapad. Dok su dobošari i trubači davali znak za juriš, po njegovom naređenju, on je odabrao Šamanovićevu bateriju za svoje komandno mesto zato što je odatle imao dobar pregled, i zato što se nalazila i sasvim blizu neprijateljskog rasporeda. Odatle je komandovao napadom svojih jedinica. Nažalost, oko četiri sata po podne, Rajevskog pogađa neprijateljski kuršum u glavu i on pada mrtav bez izgovorene reči.

Na mestu pogibije pukovnika Nikolaja Rajevskog u Gornjem Adrovcu njegovi ratni drugovi su prvobitno podigli skroman kameni spomenik koji se i danas nalazi na istom mestu. U neposrednoj blizini kamenog spomenika, odnosno mesta gde je poginuo Rajevski podignuta je crkva Svete Trojice, u narodu poznata i kao Ruska crkva, Crkva Rajevskog, Šarena crkva ili Crkva ljubavi. Mesto za gradnju crkve je od seljaka otkupila srpska kraljica Natalija Obrenović, a arhitektonsko rešenje i novac za izgradnju je obezbedila grofica Marija, snaha pukovnika Nikolaja Rajevskog, žena njegovog mlađeg brata Mihaila. Crkva je građena po uzoru na onu u Rusiji u kojoj se ruski heroj krstio. Kako stoji na zidu hrama, crkva je podignuta i osveštana 2. septembra 1903. godine. Od kapije (puta) pa do crkve ističu se drvoredi svetog slovenskog drveta – lipe. Lipa je donesena iz sela Razumovske u Ukrajini, sa nekadašnjeg imanja grofa Rajevskih.

Meštani Gornjeg Adrovca još uvek od zaborava čuvaju i sa kolena na koleno prenose priču, kako je čuvena britanska književnica Agata Kristi tridesetih godina prošlog veka posetila njihovo mesto. Poznata spisateljica kriminalističkih romana je vozom “Orijent ekspres” bila na proputovanju do Istanbula, kada je rešila da svrati u Gornji Adrovac da bi posetila mesto gde je poginuo pukovnik Rajevski, koji je inspirisao Tolstoja da stvori lik Vronskog. Upravo iz tog putovanja je nastao jedan od najpoznatijih detektivskih romana “Ubistvo u Orijent ekspresu”.

Uporedo sa izgradnjom spomen-crkve građena je i memorijalna škola koje se nalazila u neposrednoj blizini. Nažalost, škola je vremenom toliko propala da su morali da je sruše zbog bezbednosti posetilaca. Nemojte me držati za reč, ali sam svojevremeno negde našao podatak da je to bila prva škola u Srbiji u kojoj se učio strani (ili ruski) jezik. Danas su na zemlji vidljivi samo obrisi temelja na kojima se nekada nalazila škola. 

Do crkve se lako stiže. Kako se prilazi ovom mestu put postaje sve lošiji ali se može prići bilo kojim motorom. 

Boraveći na ovom mestu, na poprištu bitke u vreme srpsko-turkog rata, kao da sam mogao da osetim miris baruta. Kao da sam jasno mogao da vidim dve vojske koje besomučno jurišaju jedna na drugu, vojske od kojih je jedna znatno brojčano jača, dok je druga srčanija i željna slobode. Ovo mesto natkriveno krošnjama prelepih lipa definitivno spaja legendu i stvarnost iz 1876. u kome je bratstvo po oružju Srba i Rusa ovekovečeno ovim lepim hramom. 

Italijani su recimo od potpuno izmišljenih likova napravili turističko čudo (ko je bio u Veroni zna o čemu pričam). Ceo grad je u znaku Šekspirovih junaka Romea i Julije. Čak postoji i Julijina kuća (Casa di Giulietta) sa balkonom na kojem su se njih dvoje zaklinjali na večnu ljubav… Naravno, ulazak u kuću će vam uredno naplatiti. A mi? Ne samo da ne promovišemo ovo mesto, već zubu vremena prepuštamo samu spomen-crkvu, a zaboravu istorijske i herojske događaje iz 1876.

Nakon pogibije pukovnika Rajevskog, njegovi saborci su telo preneli i privremeno ga sahranili nedaleko od bojnog polja – u porti manastira Svetog Romana. O tragičnoj pogibiji pukovnika Rajevskog i njegovoj junačkoj smrti na bojnom polju detaljno su izveštavale sve ruske i sve naše novine. Po predanju, pukovnikova molba je bila da ukoliko pogine u Srbiji želi da mu srce tu i ostane, a da mu se telo sahrani u Rusiji. Želja mu je kažu i ispunjena. Nakon samo nekoliko dana, posmrtni ostaci Rajevskog su iz manastira preneti u Sabornu crkvu u Beogradu. Na opelu u Beogradu, 5. septembra 1876. za dušu pukovnika Rajevskog pored mnoštva građana pomolili su se kralj Milan Obrenović i najveći dvorski i crkveni velikodostojnici. Nakon opela, uz velike vojne počasti njegova majka Ana Mihajlova preuzela je posmrtne ostatke i prenela ih u Rusiju. Legendarni pukovnik Nikolaj Nikolajevič Rajevski je sahranjen pored svojih slavnih predaka u porodičnoj grobnici u selu Razumovska, u Kijevskoj oblasti, u Ukrajini. Njegovo srce je ostalo večno da kuca za Srbiju u porti manastira Sveti Roman. 

Pošto sam priču započeo sa citatom sa kojim je Tolstoj započeo pisanje “Ane Karenjine”, možda je red da i završim sa citatom sa kraja dela:

“I to ne sam, nego ceo eskadron vodi o svom trošku! A ko je objavio rat Turcima? Niko nije objavio rat, nego ljudi saosećaju sa patnjama bližnjih, i žele da im pomognu”.

Nadamo se da vam se dopao naš današnji predlog za avanturu motociklom. Takođe, predlažemo da pročitate predloge i putopise koje smo ranije objavljivali. Njih možete pročitati ovde.

Ukoliko želite da vidite još predloga ili da i sami predložite lokalitet koji vredi posetiti, to možete obaviti u našoj temi na forumu.

Da li želite da dobijate obaveštenja o novim tekstovima?

Svakog petka ujutro šaljemo email sa listom tekstova koje smo objavili te nedelje, svima koji su se prijavili na BJBikers email bilten. Na taj način možete ostati u toku sa novostima, čak i ako neki tekst propustite u toku nedelje… 

Manastir Sveti Prohor Pčinjski je jedan od najstarijih pravoslavnih srpskih manastira, koji je nedavno proslavio 950 godina postojanja. Na nekih 30 km južno od Vranja, nalazi se na samoj granici sa Republikom Severnom Makedonijom, u zaista fenomenalnom prirodnom okruženju – na šumovitim obroncima planine Kozjak i na levoj obali prelepe reke Pčinje. 

Po predanju: početkom 10. veka, Roman Diogen, vizantijski vojskovođa tokom lova gonio je ranjenu srnu koja svoje utočište nađe u Prohoru. Tako u jednom trenutku naleti na starog isposnika od koga se prepade i počne bežati. Međutim, vidoviti starac ga pozva i reče mu da ide u Carigrad, gde će biti izabran za cara. Diogen zaista ubrzo postade car (Roman IV Diogen, 1068 – 1071.), ali zaboravi na proroka Prohora, zbog čega ga mu se ovaj javi u snu prekorivši ga. Car potraži pustinjaka u pećini isposnici ispred koje ga je i sreo, ali kako ga ne nađe, u blizini podiže hram i posveti ga Svetom Đorđu.

Manastir je bio je u okviru vizantijske države sve do Nemanjinih osvajanja područja oko Vranja između 1180. i 1190. godine. Tokom svoje burne i duge istorije, manastir je u više navrata rušen i spaljivan od strane Osmanlija i Arnanuta, naročito nakon Kosovske Bitke. Srpski kralj Milutin angažuje svoje najbolje dvorske (solunske) slikare Mihajla Astrapu i Eutihija i u 14. veku obnavlja manastir. Slede nova skrnavljenja od Turaka i Arnauta, dok u Prvom svetskom ratu manastir pustoše i Bugari. 

Manastir Prohor Pčinjski je 1950. godine stavljen pod zaštitu države kao spomenik kulture, dok je 1979. godine proglašen kulturnim dobrom od izuzetnog značaja. Manastir je i kulturno-prosvetni centar, u kojem su bogoslovska škola, prepisivačko-iluminatorska radionica, a uči se i ikonopisački zanat. Manastir poseduje i velike, slobodno mogu da kažem monumentalne, lepo uređene konake koji gostima omogućuju višednevni boravak.

U maloj pokloničkoj kapeli u unutrašnjosti manastira, nalaze se i mošti Svetog Prohora iz kojih evo skoro ceo milenijum izvire čudotvorno miro, zbog kojeg vernici iz celog sveta posećuju ovo mesto. Po (meni poznatim) podacima, Sveti Prohor je trenutno jedini srpski svetitelj-mirotočac u Srbiji.

Na nekih 2,5 km od manastira, na obroncima planine Kozjak nalazi se čuvena isposnica Svetog Prohora, mesto njegovog podvizavanja i smrti, kao i “otisci njegovih stopala u steni”. Do isposnice vodi poprilično strma pešačka staza kroz šumu kojom nisam išao. Takođe, od manastira pa do neposredne blizine isposnice vodi i planinski makadamski put kojeg zaista ne preporučujem motociklima koji ne pripadaju enduro kategoriji.

Na jednom mestu pre nego što put nastavi uzbrdo dalje u planinu, postoji malo proširenje – zaravan, na kojem se jasno vidi tabla koja vas upućuje prema isposnici. Odatle nizbrdo treba nastaviti peške.

Spustih se do isposnice… a onda je usledilo i razočaranje. Drvena kućica koja se nalazi ispred isposnice je bila zaključana! Stvarno nisam mogao da verujem.  Eto, videh mesto gde se nalazi pećina, bacih pogled na šumoviti planinski krajolik, i džombavim makadamom se spustih nazad do manastira. Tu zatim uđoh u priču sa ljudima iz manastira. Skrenuh im pažnju kako zaista nije u redu da nigde ništa ne piše vezano za zaključavanje ili neko “radno vreme” isposnice. Sve je obeleženo, postoje putokazi (svaka čast), ali nigde ni pomena da se pećina usred radnog dana zaključava. Takođe im rekoh da nisam ja problem ili neko ko će se terenskim vozilom izverati do vrha i razočaran vratiti nazad. Problem su ljudi, neretko stari i sa decom koji će zapucati par kilometara pešice uzbrdo kroz šumu, i onda bukvalno poljubiti zaključana vrata. To već nije u redu…

Šta je tu je… ovo napisah čisto da skrenem pažnju onima koji reše da odu do isposnice Sv. Prohora, da se prvo informišu u manastiru da li je pećina otključana ili ne.      

Nadamo se da vam se dopao naš današnji predlog za avanturu motociklom. Takođe, predlažemo da pročitate predloge i putopise koje smo ranije objavljivali. Njih možete pročitati ovde.

Ukoliko želite da vidite još predloga ili da i sami predložite lokalitet koji vredi posetiti, to možete obaviti u našoj temi na forumu.

Da li želite da dobijate obaveštenja o novim tekstovima?

Svakog petka ujutro šaljemo email sa listom tekstova koje smo objavili te nedelje, svima koji su se prijavili na BJBikers email bilten. Na taj način možete ostati u toku sa novostima, čak i ako neki tekst propustite u toku nedelje…