Sve još miriše na nju… je slobodno mogu reći jedan od putopisa koje svrštavam u red najbolji sa našeg foruma. Napisao ga je naš član foruma BusMan prilikom jedne svoje avanture po Bosni i okolinu. Za razliku od većine putopisa koji su voženi po asfaltu, u putopisu Sve još miriše na nju… je veći deo puta vožen po prelepim off road predelima. Užvaijte u ovom zaista lepom putopisu i priči.
Septembar 2016-e. Valjevo. Pijucka se pivo ispred Zoranove garaže. U toku je priča u fazonu, ko o čemu – baba o uštipcima. Zoki je Liberov brat, ljudina u svakom smislu, od skoro zaražen enduro virusom. E sad, i ja konja za trku imam, tj. brata, da mi oprosti moj Mika, i bas mi je bilo drago da nas četvorica bratski malo proćakulamo, za šta nam se retko pruža prilika. Mika je inače okoreli eRaš od malena i već godinama nam obećava da će uzeti neki enduro kao drugi motor čim se stvore uslovi, pa da ga vodimo u planine. Laže pas, samo o Navaku razmišlja.
U nekom momentu pita mene Libero: “Jel` more Radovane, a šta bi sa Aidom i Bosnom? Bacio si nam prašinu u oči sa onih par fotki na FB-u, a prodjoše dva meseca.“
Pa vidi, ako se sećaš, bio ti je rodjendan 01.07. i ja sam ti banuo na vrata po već ustaljenom običaju treću godinu za redom. Žena ti definitvno pravi nenadmašive kolače, a ti definitivno imaš najbolju rakiju. Ajd` što rakiju, nego i crno vino, kao da ga pravi Marko Dalmatinac. A ja definitivno više, iako sam samo degustator, ne mogu zbog toga da predjem više od 100 kilometara Ibarske magistrale toga dana, ma gde naumio. Nema veze, oprošteno ti je, a to samo Bog zna zbog čega.
Drugi start je 02.07.2016. Odnosno dan posle. Ja sam zapravo krenuo na Enguro3 koji će se desiti 15-17. 07. 2016. Ako neko ne zna, to je ona urnebesno zajebantska enduro voznja u organizaciji Enduro kluba “Banja Luka“ na koju dodju enduraši iz cele Juge i donesu svoje najbolje vibracije. Ja sam rodjen u Jugi i ni 27 godina kasnije ne želim da ignorisem tu činjenicu. Start je zakazan u Zelenkovcu malo ispod Mrkonjić Grada, a finiš je malo iznad Banja Luke. Promašio sam Enguro2 i sada sam rešio da krenem blagovremeno da mogu sa sigurnošću reći da stižem čak i ako zalutam. Na odmoru sam od 1 – 18. pa da ne dangubim. Ova slika ispod ne govori hiljadu reči. Ona kazuje samo jedno: Idi pede.. bez mene, samo ti idi.
Poseban je gušt sa Liberom voziti Valjevske planine. Poznaje svaki ćošak, ima meru u svemu i zna da ugodi i sebi i drugima. Iskreno se nadam da će nam se poklopiti kockice u skorijoj budućnosti da zajedno proširimo horizonte.
Krenuh ja oko 10:30 putem Valjevo – Bajina Bašta i zaustavljam se već posle 15 minuta da načinim prvu pauzu. Imam brate 14 dana fore. Nema žurbe. To je tako dobar osećaj kada te ne tera štoperica. Ja sam inace u poslu teran tom djavolovom napravom i sada se zbog njenog odsustva osecam malte-ne u stanju meditacije; hoću da dodam gas, neću da dodam gas, hoću da stanem, neću da stanem, hoću levo, ne, idem desno. Gdegod došao, dobro došao, i kadgod stigao, dobro stigao.
I eto, stadoh na dvanaestom kilometru od Valjeva da vidim jezero akumulacije Stubo – Rovni koje je nedavno napunjeno.
Prošle godine smo se vozili po dnu budućeg jezera i gazili reke Jablanicu i Sušicu. Obuzima me neka žal što sada vidim veliku vodenu površinu.
Libero, Čeda i Marjan – Leto 2015.
Bilo je oko tog jezera oprečnih mišljenja i bojkotovanja punjenja. Potopljen je manastir Valjevska Gračanica, ugašene su dve reke i četiri nepresušna izvora pitke vode. Ali, sada je gotovo. Jezero je tu, a nama samo ostaje da u buducnosti spoznamo njegovu dobrobit.
Posle kratkog prisećanja vozim putem prema Bajinoj Bašti. Temperatura vazduha prijatna za vožnju, povremeno neki oblačak zakloni sunce, drugih vozila na putu skoro da nema. Pred prevoj na Debelom Brdu odlučim da skrenem sa asfalta i makadamom preko Torničke Bobije skratim put do Ljubovije za nekih dvadesetak kilometara.
Mostovi spajaju ljude. Predješ most preko Drine i u Bosni si.
Kada iz Ljubovije predjem u Bosnu, nekako mi je postalo logično da uhvatim pravac ka Romaniji i Han Pijesku, a preciznije prema Vanji i Jazavčijim Rupama. Zapravo, Kliks sada sam ide tuda. Ne moram ja ništa da fatam.
Kamp Jazavčije Rupe je sada već nadaleko i naširoko poznat kao mesto na Romaniji rezervisano za opuštanje i uživanje. Svratiš, okrepiš se i nastaviš dalje. Ili, svratiš prespavaš i nastaviš dalje. Ili, dodješ, odmoriš dušu par dana, nagomilaš crvena krvna zrnca pa se oporavljen vratiš u betonsku džunglu da bi tamo postao anemičan. U kampu se svako malo organizuju neka dešavanja, pa je tako jednom prilikom bilo “Veče falš tonova”. Ovog puta sam totalno neočekivano u Rupama naišao na moto susret MK Sokolac. Pedeset metara pre kampa je postavljena rampa. Prilaze mi dva momka u moto prslucima i sa vidnim oznakama, pozdravljaju se samnom i sipaju rakiju. Haha, moj prvi moto susret u životu. Izvinjavam se momcima jer “ne pijem dok Paja vozi”, ali ću rado sipati u podočnjake da imam za kasnije pred počinak.
Naišao sam na sam početak moto susreta i trenutno su u Jazavčijim Rupama samo organizatori i par gostiju. Vanja mi predstavlja kolege, a izmedju ostalih i Darka Labaša, jednog od značajnijih moto-putopisaca Hrvatske sa iskustvom od par miliona kilometara.
Darko i Vanja
Počinju razne priče i nazdravljanje, a ja kapiram da je vreme da se krene. Nisam želeo da kvarim atmosferu odbijanjem alkohola. Lako je vama, ostajete na konaku, a ja moram dalje.
Delić atmosfere u kampu uz moj nevešt pokušaj da imitiram bosanski izgovor:
Od Jazavčijih Rupa do Han Pijeska ima par stotina metara makadama i 7 kilometara asfalta. Napuštajući kamp, osećao sam se kao dezerter jer je meni u susret išla kolona motora. Nije to bila baš gusta kolona, ali dovoljna da me je zbog pozdravljanja mrzelo da spustim levu ruku. Taman da je spustim, eto sledeceg, i onda rekoh sebi – ma drži to gore do HP-a.
Sledeće mesto na mom putu ka Zelenkovcu je Sokolac, ali se u njemu neću zaustaviti i po običaju se neću javiti Braci Romanijaksu, već ću da produžim ka Sarajevu. Razlog je uvek opravdan, a ovoga puta je to da ne želim da vozim po mraku. U prevodu – plašim se mraka. A u prevodu prevoda – ceo život radim noću pa mi se malo smučilo.
“Sarajevo ljubavi moja” je pesma Kemala Montena koja mi obavezno prodje mislima kada se približavam, ili napuštam taj grad. Pre mraka sam stigao kod Aide na kafu.
Realno, do sada je bio uvod, a odavde, bar za mene, kreću vitamini.
AIDA, Sarajka djevojka, raja. Osim toga je, pile malo od 432 meseca i 185cm visine, bivša je reprezentativka BiH u ragbiju. Jeste, dobro vidiš, u pitanju je ragbi. Završila jedan, a na pola puta je da završi i drugi fakultet, neudavana, a i kako će pored svih ambicija. Motoristica. Opaaaa, vidi malu, i motor vozi! Ne ispušta telefon iz ruke osim kada vozi motor. Nisam je nikada video da koristi telefon dok vozi auto jer me istim nije nikada vozila. Iskreno se nadam da je isti slucaj kao i sa motorom. Dok komunicira sa nekim preko telefona, opušteno učestvuje i sa sagovornikom uživo, čak toliko dobro da direktnom sagovorniku uopšte ne smeta i ne može joj zameriti, pa se može reći i da je multikomunikativna. Muslimanske je veroispovesti, ali bih ja pre rekao da je multikulturalno biće slušajući njene priče i posmatrajući njeno odnošenje prema nacijama i verama. Naveo bih tome u prilog jedan jasan primer nevezan za medjuljudske odnose:
Kada negde putuje, ako recimo naidje putem na Pravoslavnu crkvu, ona zaustavi motor/auto, udje u crkvu i upali jednu sveću namenjenu živima i jednu upokojenima. Takodje izražava poštovanje prema Katoličkoj veri po pravilima Katoličke crkve. Poznaje odlicno sva pravila i ideološke nazore tri najzastupljenije vere u BiH.
Gadjao ju je snajper kada je imala dvanaest godina dok je ulicom nosila ibrik vode ka svojoj kući.
Pederčino jedna snajperistička, hvala ti što si je promašio!
Vraćamo sat dve godine unazad.
Bila mi je potrebna jedna daljinska usluga u Sarajevu 2015-e, a nisam imao tamo prijatelja. Naš Vlajko je bio blizu mene u tom trenutku i rekao da on ima adekvatnu osobu. Danas je lakše spojiti ljude daljinski nego uživo. Ubrzo, bez dobar dan i bilo kakvog uvoda mi stiže poruka od Aide: “Dje Ba zapelo Busmane?”
I eto, kad tako krene ne mož´ da ne izadje na dobro. Posle se komunikacija nastavila uglavnom o motorima i putovanjima. Aida vozi Yamahu FJ6. Prva pomisao mi je bila – uh pa to je kao Fazer samo bez oklopa i ima nešto manje snage od njega. Kuku ženo, pa ti voziš bezmalo eR-a! Kaže da se lepo navozala sa njim , ali da je nedavno proklizala u nekoj krivini zbog rizle. Na sreću nije se povredila niti oštetila motor (samo malo iskrivljena poluga kočnice), ali od tada ima neopisiv strah. Čim je krivina u najavi ona spušta nogu, sva se blokira i oblije je hladan znoj. Predložio sam joj da ode na neki poligon nedeljom i u tančine opisao šta da vežba. Išla je više puta i na kraju smo zajedno konstatovali da bi joj ipak značilo da je neko pored nje kao podrška. Nebilo ti zapovedjeno Radovane, no ti put pod točkove pa pravac rajevoSa, i to sve onim putem – BG – Valjevo – Ljubovija – Han Pijesak – (Sokolac) – SA.
Par sati igranja na poligonu i eto je u skretanju sa stopalima na fudasterima. I ne samo to. Vozila je osmice oko onih stubova koji nose most. Do duše, malo namrštena, ali srecna i zadovoljna. Bila je vrućinčina toga dana i nije mogla da provežbava duže od 5 minuta. Ključa mozak na sporom kretanju, obliva je znoj i pada koncentracija. Obzirom da joj je ovo prvi motor u životu, skupljala je razne informacije o voznji od iskusnijih vozača i pokušala da izgradi svoj stil. Neki drugar ju je suvoparno posavetovao da ni slučajno ne koči zadnjom kočnicom i ona je bukvalno nikada nije pipnula. Plocice na zadnjem disku netaknute. Ok, razumem ja šta je bila namera tom momku, ali, da zadnja nema svoju namenu, ne bi ni postojala. I to smo malo provežbali uz objašnjenje kada se ona koristi i koliko se dozira.
Posle par sati na poligonu, vrućina nas je bukvalno oterala na Vrelo Bosne.
Bilo je sve toplije pa smo onda proterani i do Igmana
Ovde na Igmanu, na prijatnih 10 stepeni manje nego u Sarajevu, ja shvatam da Aida naginje ka enduru. Barem po adekvatnom korišćenju asfalta na gornjoj slici. A onda zajedno konstatujemo da eF Džej sa svojih 80ks nije motor za početnika. Nešto te stalno onemogućava i plaši. Nešto ti ne dozvoljava progresivno savladavanje veštine. Da, svidja ti se veoma njegov izgled, kombinacija boja, deluje mišićavo i u skladu je sa urbanim zahtevima. Kad god sedneš na njega, diže ti nivo adrenalina, a i ego raste. Ali nešto ipak ne štima. Svi ti kažu – ma samo vozi, doći će to sa kilometrima. Voziš ti i voziš, ali vidiš da se situacija ne menja. Možda je i krenulo malo, ali te ne zadovoljava. I onda ti se namontira rizla a eF Džej nije uspeo da ti oprosti. Ma oprostio bi on, nego ne ume jer ima 200 kila, i ima oštre kočnice, i ima oštar odziv na gas. Dakle, batali bilderka i ‘vataj nekog školovanog s duplo manje kila i četvorostruko manje snage, al d´ ume. Posle biraj princa po volji.
Eto, prodje godina a na planu zamene motora se nije ništa desilo. Ambicije sa poslom i fakultetom ne daju mira. Ali se nabacio Enguro3 ko kec na desetku. Probacemo sa Kliksom. Iskreno, nije ni on naivan. Hoce i on da se otme neveštoj ruci, zna i da se ritne, ali je barem 50 kg lakši i ima prijateljski odziv u prvoj trećini gasa. Položaj sedenja je pogodniji i viši je od eF Džeja, što pogoduje visokim osobama. Najveća prednost mu je to što je naučio da pada u 99% slučajeva bez posledica, pa ako nam je sudjen onaj 1%, pripisaćemo to Božijoj volji. Pokušaćemo da ispoštujemo sve što je potrebno za nesmetano i bezbedno vežbanje. Rizik ćemo da svedemo na minimum, a koncentraciju da odvrnemo na maksimum.
Osim toga, pojavila se ideja da se zajedno provozamo po bosanskim planinama pa da usput pohvata po nesto iz offroad iskušenja. Moram biti realan i reći da Kliks ne zadovoljava standarde udobnosti za suvozača na dužim vožnjama. Sedište na mom Zelenku je malo preradjeno i mekše je nego originalno. Ugradio sam mu za ovu priliku nosače bočnih kofera koje je perfektno napravio majstor Seba. Insistirao sam da budu pozicionirani malo višlje kako bi osim njihove osnovne namene suvozaču obezbedili dodatni oslonac. Zadnji top prtljag je pomeren maksimalno u nazad i time je obezbedjen jos koji santimetar prostora više. Da se ne kačim sada za onu krilaticu o santimetru i devojci jer je davno izandjala. Da sam majstor Bobanu poverio preradu sedišta kako samo on to ume, bio bi to top pogodak za ovu priliku. Ali…
Pomenuću povremeno u nastavku (ne)udobnost u tandemskoj vožnji na Kliksu.
SEBA je definitivno u srpskom motociklizmu (a i šire) postao sinonim za kraš barove i nosače kofera. Umetnik u bravariji! Od gvoždja moze da napravi pletenicu.
Dakle imamo dogovor i nije tačno da sam ja na Enguro krenuo 15 dana ranije bez plana. Od Sarajeva na putu do Engura i na Enguru neću biti sam jer je dogovor pao da sve prodjemo zajedno. Za Aidu je to bila šansa da oseti sta je enduro, kakva je razlika vožnje u odnosu na asfalt i ujedno da vidi prirodu njene Bosne tamo gde se drugom vrstom motora i običnim automobilom ne može proći.
Za mene je to bio još jedan izazov. Pre ovog putovanja sam imao suvozačicu na dve enduro vožnje po stotinak kilometara. Ovoga puta je sa Aidom zalogaj od približno 1300 kilometara mešovitih terena i puteva.
Dok pijuckamo kafu iz onih crvenih šolja, dajem Aidi jednu bočnu torbu i počinje pakovanje. U drugoj torbi su moje stvari, a u tank torbi, koja je postavljena na mesto zadnjeg centralnog kofera je prva pomoć, alat, el. kompresor, rezervne unutrašnje gume, 1l ulja za motor, 250mll tečnosti za kocnice, ulje za lanac, rezervne ručke kočnice i kvačila, kišna odela, fotoaparat i još sijaset sitnih potrepština. Nismo imali dovoljno prostora da spakujemo sav prtljag u bočne torbe. Ostali su body armor-i, vreće i podloške za spavanje u šatoru. Nije nam bila namera da koristimo šator, ali smo sve poneli za slučaj ako se probuši guma pred mrak u nekoj nedodjiji.
Potom joj predstavljam plan puta za svaki dan i uz njenu pomoć nalazimo mesto za spavanje za prvo veče. Uzgred nam se pojavio jedan problemčić koji bi mogao da pokvari orjentaciju. Ja sam bukvalno dan pred polazak kupio telefon sa Windows platformom i nisam znao da za njega nema aplikacija koja može offline da čita trek logove kao sto Android ima Oruks maps. Za Aidin Ajfon sigurno postoji neka, ali nijedna od tri koje je već imala nije mogla da čita trek log. Nismo imali vremena da istražujemo za četvrtom, ili petom. A i nervira me da platim Ajfonu da me vodi kroz moju zemlju. Na kraju je ipak taj isti Ajfon odradio posao za DŽ uz Gliginu svesrdnu pomoc i Aidinu visprenost. Gliga, naš enduraš i KLE-ovac je njegove trekove prekonvertovao u KML fajl (koji Ajfon čita) i redukovao broj tačaka da se sprava ne zaglupi, te prebrzom poštom poslao Aidi. Kada uključiš na Ajfonu Google Earth, a potom klikneš na Gligin KML trek, pojavi se tačka tvoje pozicije na trek logu ( ili van njega) pa tako znaš gde si. Tako smo pokrili prva dva dana puta, a za ostalo ćemo se snaći, imam ja još prijatelja i njihovih prijatelja. Fala Gligo Majstore!!
Plan je bio sledeći:
Prvog dana lokalna vožnja bez bočnih torbi i za to smo izabrali Trebević. Blizu je. Oko 25 kilometara od čega je 8km makadam do pred vrh. Čisto da se malo uvozamo i da kaže ko šta ima. U to uvozavanje sam uplanirao jedno padanje u mestu, da se izvrnemo ko prasići, kao neka pokazna vežba za Aidu, da vidi šta je moguće da se desi tokom vožnje van asfalta i da se tome slobodno nada; a i da mi suvozačica vidi da to nije nista strašno. Svakako imamo svu opremu, a imamo i ruke kojima možemo da se dočekamo pri napuštanju vozila. A imamo i noge koje u takvim situacijama treba da izvučemo na vreme da ih motor ne poklopi. Nije Kliks težak, ali preti izduvnom granom sa desne strane.
Drugi dan je rezervisan za poligon, a treci opet za poligon i u zavisnosti od toga kako se Aida bude osećala na Kliksu da malo šuljnemo u saobraćaj. Da ne bude zabune, Aida ima položenu A kategoriju, ali je u pitanju prilagodjavanje na drugi tip motora i oslobadjanje od onog straha koji joj se nametnuo.
Četvrtog dana se vozimo preko Bjelašnice i treba da zavrsimo u Kalinoviku do kojega ima ukupno oko 110 kilometara, pola asfalt, pola off.
Pričam ja to sve tako redom Aidi, a ona me sluša i dokucava se sa nekom drugaricom u isto vreme. Taman da zastanem pomislivši da me ne prati, kad ce ona:
– “A dje ćeš me Ba Busmane u Kaaal’novik medj’ četnike?“
– Molim?!!
– „Ma bolan kucam drugar’ci kuda idemo. Ona je pravoslavka i poznaje taj kraj, i ona me to pita.“
Hahahahaha, dok ja njoj pričam kuda ćemo, mi uzgred pijuckamo kaficu, ona u direktnom prenosu isto to dokucava drugarici, a jos brže od drugarice dobija pitanja.
E Mala (!!)… reci drugarici da te vodim na masnu gibanicu i nacrtaj bradu da ima niz šta da ti se slije masnoća!
Ovaj momenat je malčice poremetio moju koncentraciju. Aida svakakao nije osoba koja razmišlja u tom smeru, čak je totalno rasterećena od toga, ali sam više puta putujući kroz Bosnu naišao na nečije podsvesne strahove kao posledicu rata koji se završio pre više od 25 godina. U Bosni se i danas može u vrlo kratkoj komunikaciji osetiti podela vremena na pre i posle rata. Ali to je veoma razumljivo. Kada doživiš ratne strahote, ili izgubiš nekoga bližnjeg u ratu, svakako da te patnje ne možeš da se oslobodiš do kraja svog života i da će odredjena doza grča postojati makar bila manifestovana kroz šalu. Zbog toga sam u pojedinim trenucima imao osećaj da je Bosna još u ratu. Medjutim, sa druge strane me raduje i poništava mi se taj osećaj kada vidim da ljudi u direktnom kontaktu imaju potpuno pozitivne stavove, bodre jedni druge, teše jedni druge, pomažu se, medjusobno vidaju zajedničke rane i guraju dalje.
Ali, da Vas ne mučim sa tom temom, a neću da Vas mučim ni sa daljim planom puta.
Idemo sutra na Trebević!
Nastavak avanture Sve još miriše na nju… možete pročitati u temi na forumu.
Da li želite da dobijate obaveštenja o novim tekstovima?
Svakog petka ujutro šaljemo email sa listom tekstova koje smo objavili te nedelje, svima koji su se prijavili na BJBikers email bilten. Na taj način možete ostati u toku sa novostima, čak i ako neki tekst propustite u toku nedelje…
