Gazimestan je memorijalni kompleks, centralno mesto na prostoru gde su se 1389. sukobile srpska i turska vojska. Kompleks obuhvata: spomenik kosovskim junacima koji je sagrađen 1953. godine u obliku srednjovekovne kule, zatim Muratovo tube – mauzolej turskog sultana Murata, podignut na mestu njegove pogibije, u kome su bili su sahranjeni njegovi unutrašnji ograni, dok je telo sahranjeno u Bursi. Današnji izgled dobilo je polovinom 19. veka, a konačni oblik u 20. veku.  I Gazimestan tube (Barjaktarevo tube), mauzolej u kome su smešteni posmrtni ostaci turskog barjaktara, a podignuto je na mestu gde su, prema predanju, poginuli turski i srpski barjaktari.

Par reči o istorijskim dešavanjima na Kosovu i pred bitku na Kosovu

Nakon smrti cara Stefana Dušana Nemanjića (Dušana Silnog) decembra 1355. godine, dolazi do rasparčavanja Srpskog carstva. Mladi neiskusni naslednik Dušana Silnog, carević Stefan Uroš, nakon smrti svoga oca jednostavno nije bio sposoban da sačuva carstvo. Njegovi i doskorašnji rođaci, velikaši i vazali, njegovog oca rasparčali su nikad veće Srpsko carstvo na nekoliko većih i nekolicinu manjih državica. Neke od novonastalih država su sklopile saveze, dok su mnoge usled netrpeljivosti i ljubomore bile i u ozbiljnim sukobima. Osim toga, mladi naslednik Stefan Uroš nije imao ni snage ni dara da vojnički i smelo odgovori na sve veće turske pretnje u južnim delovima carstva. 

Svestan opasnosti i novonastale situacije Vukašin Mrnjavčević se 1366. godine odmetnuo od svog suverena i proglasio kraljem. Podržao ga je brat Uglješa i Vukašin ga je, u znak zahvalnosti, proglasio despotom. Nakon neuspelog pokušaja da objedine i pomire posvađanu srpsku vlastelu, braća Mrnjavčevići koji su držali verovatno najveću i najmoćniju srpsku državu tog vremena, rešiše da okupe vojsku i iz dva pravca krenu na Turke. Vukašin je krenuo iz Skoplja (danas Severna Makedonija), a Uglješa iz Sera (danas Serez – Grčka). Obe vojske se sastadoše u dogovoreno vreme na reci Marici 25. septembra 1371. Brzina ovog pohoda je u potpunosti iznenadila Turke koji su znali da na bojnom polju nemaju šanse protiv jedne od (po mnogim istoričarima) tada najbolje vojne formacije u Evropi. Turska prestonica Drenopolje (danas Jedrene, Edirne – Turska), je bila udaljena na svega 40 kilometara. Nakon što su se ulogorile, ponesene brojnošću i dosadašnjim uspesima, srpske snage su poskidale oklope, odožile oružje i unapred započele sa pobedničkom terevenkom (gozbom) koja je potrajala u noć. Međutim, najbolji Muratov vojskovođa i branitelj Drenopolja Lala-Šahin nije hteo da naredi evakuaciju grada, već šalje uhode (izvidnicu) da vidi koja je namera Srba. Videvši neopreznost, bahatost, raspuštenost… Lala-Šahin donosi odluku da pred zoru furioznim konjičkim napadom napadne mamurnu srpsku vojsku koja po principu “lako ćemo” čak ni stražu nije postavila oko kampa. Turci uz pomoć snažne oluje koja je u toku noći donela kišu, vetar i grmljavinu, napraviše takvu pometnju i paniku u kampu, da nije ni došlo do bilo kakvog organizovanog srpskog otpora. Usledio je pokolj u kome ginu i Vukašin i Uglješa… Mnogi koji su i pokušali da pobegnu, udavili su se u Marici jer nisu znali da plivaju. Uprkos ovom katastrofalnom porazu srpske vojske, Mrnjavčevićima se mora odati priznanje jer su bili jedini hrišćanski vladari tog vremena koji su shvatili koja opasnost preti. Imali su dovoljno mudrosti, srčanosti i hrabrosti da pokrenu pitanje odbrane hrišćanstva, da okupe i naoružaju vojsku i da krenu u boj. Šta bi bilo da su tada Mrnjavčevići potukli Turke i zauzeli njihov glavni grad, kako bi se kretao tok istorije? Nikada nećemo saznati. Po mnogima, upravo Marička bitka je bila ona koja je odredila budućnost Srbije, i upravo ona je spojila srpsku ingenioznosti i glupost na jednom mestu.

Iako znatno oslabljena, Srbija je i dalje predstavljala glavnu prepreku i pretnju turskim ambicijama na Balkanu. Turska nije odmah krenula u osvajanje već je prvo zauzela par srpskih država na jugu i nametnula im vazalni odnos, kako bi prikupila novac za buduće pohode. Odatle su Turci sve češće i češće išli u pljačku lokalnih srpskih teritorija, da bi na kraju sve preraslo u pravi konflikt. 1386. godine Turci osvajaju Pirot i Niš, ali dalje Muratovo napredovanje osujećuje knez Lazar u bici na Pločniku. Nakon bitke Turci se povlače i napuštaju Srbiju. Nakon dve godine konsolidacije i mira, Turci ponovo napadaju i 1388. godine prodiru sve do Bileće. U bici kod Bileće se sudaraju pljačkaški odredi Lale-Šahina, turskog voskovođe koji je odneo pobedu u Maričkoj bici, i odredi Kraljevine Bosne koje su predvodili Vlatko Vuković i Radič Sanković. U ovoj borbi turska vojska je totalno razbijena, Lala-Šahin bekstvom jedva spašava živu glavu, i Turci se ponovo povlače. Sva ova ukratko opisana dešavanja dovela su odlučujućeg obračuna koji se odigrao 1389. godine… do Boja na Kosovu.

E sad…  Iako sam zaista puno pročitao i pogledao u vezi ovog i mnogih drugih događaja, želim odmah da se ogradim od svega što ću napisati i želim da napomenem da je sve informativnog karaktera. Toliko je malo relevantnih podataka iz prošlosti a toliko je puno oprečnih mišljenja. Ja sam kao izvor izabrao istoričare kako domaće, tako i strane, koji isključivo barataju sa malobrojnim pisanim podacima iz tog vremena, poput spisa iz Firentinske opštine npr.

Car Lazar, vladar Moravske Srbije, pokušao je da okupi sve srpske vladare i ujedini ih u borbi protiv Turaka. Jedini koji su se odazvali bili su zet cara Lazara Vuk Branković vladar KiM, i kralj Bosne Tvrtko I Kotromanić koji šalje svog izaslanika i prekaljenog ratnika vojvodu Vlatka Vukovića. Ostali ili su smatrali da im ne preti opasnost od Turaka, ili se nisu odazvali zbog netrpeljivosti, odnosno loših odnosa sa carom Lazarom. Sa druge strane imamo sultana Murata I sa svojim sinovima Jakubom i Bajazitom. 

Tog istorijskog 15. juna 1389. godine (Julijanski kalendar) ili 28. juna (Gregorijanski kalendar) na Vidovdan, na Kosovu Polju – Gazimestanu, jedna naspram druge, susreću se dve vojske potpuno različitih ideologija, shvatanja i taktika ratovanja. Turska vojska je u prvim redovima imala strelce, iza njih je bila pešadija, dok se iza pešadije nalazila laka konjica. Tursko levo krilo predvodio je Jakub, do njega u sredini nalazio se sultan Murat, a na desnom krilu je bio drugi Muratov sin Bajazit. Procene su da je turska strana brojala oko 100.000 boraca (mahom plaćenika). Sa suprotne strane, prve redove je činila teška (oklopljena) srpska konjica, dok je iza nje bila pešadija. Na levom krilu srpske vojske bio je vojvoda Vlatko Vuković, u sredini je bio car Lazar, dok je desno krilo predvodio Vuk Branković. Procene kažu 25-30.000 boraca. Taktika turske, kao i drugih azijskih vojski se zasnivala na povlačenju. Strelci i pešadija bi prvo načeli protivnika, a zatim bi povlačenjem mamili protivnika na laku i okretnu konjicu koja bi potom preduzimala razne ubitačne manevre. Sa druge strane, bila je klasična evropska vojska tog vremena čija je glavna udarna sila bila teška konjica, iza koje bi pešadija završavala posao.

Oko 08 h ujutru, prvi u napad krenuše Srbi. Srpsko levo krilo, centar i desno krilo teške oklopljene konjice stuštilo se ka turskim strelcima. Skoro bez ikakvog učinka, povlačeći se i odapinjući strele… turski strelci bivaju pregaženi. Siloviti nalet srpskih konjanika tek donekle zaustavlja mnogobrojna turska pešadija koja trpi velike gubitke. Međutim, srpsko desno krilo pod vodstvom Vuka Brankovića doslovce melje tursko levo krilo koje predvodi Jakub. Jakub toliko biva potisnut da levi bok turskog centra sada ostaje skoro pa nebranjen. U tim momentima bitke svoju priliku uviđa Miloš Obilić sa još 11 vitezova. U samoubilačkom jurišu, oni probijaju turske redove, dolaze do najhrabrije sultanove garde – Janičara, ginu, i do sultana Murata stiže teško ranjeni Obilić koji ga i ubija – (Murat na konju predvodi vojsku i upravlja bojem, a ne iz nekog šatora). Za to vreme, Bajazit i desno krilo turske vojske ozbiljno pritiska i potiskuje levo srpsko krilo Vlatka Vukovića, koji se herojski bori i pruža otpor. U centru oko cara Lazara je haos! Nema 100% pouzdanih podataka o pogibiji cara Lazara. Po mnogim istoričarima, šezdesetogodišnji i teško ranjeni car Lazar gine pred sam kraj Kosovskog boja kada je Bajazit uveo rezervu u boj, po nekima čak i po završetku bitke. Nakon njegove pogibije, Vuk Branković povlači svoju vojsku sa Kosova polja, Bajazit koji je zbog prestola već uklonio svog brata Jakuba, takođe napušta bojište. Vojvoda Vlatko Vuković odlazi nazad u Bosnu i izveštava (piše) kralju Tvrtku o velikoj pobedi nad Turcima. Uglavnom, usled iznemoglosti i ogromnih gubitaka, obe strane istovremeno napuštaju bojište. 

Ono što je zaista poznato i istorijski dokazano su činjenice koje su vekovima tumačene na različite načine… Da li je Vuk Branković izdao cara Lazara na Kosovu polju? Svi istoričari se slažu da je velika istorijska nepravda učinjena prema tom čoveku, pa se vekovima samo pominjanje imena Vuka Brankovića odmah vezuje za izdaju. Vuk Branković se pokazao kao izuzetan ratnik koji je imao velike zasluge u samom boju na Kosovu. Vuk Branković niti je izdao Lazara, niti je ikada nešto tražio od Turaka, niti je ikada išta dobio od njih, čak je u periodu nakon Kosovskog boja i nastavio da se bori protiv Turaka; da bi na kraju i umro u njihovom zarobljeništvu.

Da li smo pobedili, izgubil ili je nerešeno? Činjenica je da smo se suprotstavili višestruko jačem neprijatelju. Činjenica je da smo im ubili cara, odnosno da je turski car prvi put u istoriji turskih ratovanja ikada (Afrika, Azija, Evropa) poginuo na bojnom polju. Takođe je činjenica da Turci ništa nisu uspeli da urade i nisu ostali, već su se pretrpevši velike gubitke nakon Kosovskog boja odmah i potpuno povukli. Dakle, naša pobeda. Međutim, takođe je činjenica da su se obe vojske nakon pogibije svojih vladara i nakon katastrofalnih gubitaka, istovremeno povukle sa bojišta… nerešeno? I na kraju… tela poginulih još nisu valjano ni pokupljena sa bojišta, a već smo bili napadnutu sa severa od strane našeg drugog neprijatelja – Ugara (Mađara), koji prodiru i pustoše sve do Borača. Knjeginja Milica koja pored sebe ima maloletnog Lazarevog naslednika, koja ima srpsku vlastelu koja je nastavila sa međusobnim sukobima, veoma oslabljenu vojsku… da bi sačuvala državu bila je prisiljena da u pomoć pozove Turke, dojučerašnje neprijatelje, i prihvati sve uslove koji su i prethodili Kosovskom boju (čemu se oštro protivio Vuk Branković). Turci zaista pomažu i sa Srbima proteruju Ugare, ali Srbija priznaje Bajazitovu vlast i postaje vazalna država, obavezuje se na plaćanje poreza Turskoj, obavezuje se da će davati deo vojske za turske pohode… dakle gledano na posledice, odnosno na ono što je usledilo nakon boja – mi smo izgubili. To su samo neke od činjenica, a vi procenite sami.

Gazimestan

Kompleks Gazimestana sa spomenicima, božurima i velikim prostorom oko spomenika do 1999. bio je zakonom zaštićen. Kompleks je miniran i oskrnavljen avgusta 1999. u prisustvu britanskih snaga KFORa. U memorijalnoj kuli visokoj 25 metara su oštećene informativne aplikacije, kao i slova na zidu, odnosno stihovi epskih pesama kosovskog ciklusa. Iako je od tada “čuvan” od strane međunarodnih snaga, neki Albanci na prostoru kompleksa podižu građevinske objekte. Nedaleko od spomenika je i privatna ergela konja koja deo spomen prostora koristi kao hipodrom. 

Na proslavu 600. godišnjice bitke, na vidovdan 1989. Slobodan Milošević je na ovom mestu održao svoj čuveni govor, u kome je po proceni mnogoh istoričara i političara i najavio raspad SFRJ. Po tadašnjim procenama, na gazimestanu se bilo skopilo oko milion ljudi. 

Do spomen-kule na Gazimestanu se veoma lako stiže jer se nalazi u neposrednoj blizini magistralnog puta, nekih 6-7 kilometara od Prištine. Ispred žičane ograde (kapije) se nalazi kućica (kontejner) u kome se nalaze dežurni policajci. Njima se da lična karta kako bi evidentirali vašu posetu, a nazad je dobijate prilikom napuštanja spomenika. Stariji policajac je odlično govorio srpski i bio je veoma ljubazan. Primetih da je ceo prostor oko samog spomenika pokriven sa mnoštvom kamera za nadzor. Ne verujem da je to zbog zaštite samog objekta (spomenika), više sam mišljenja da je to zbog masovnijeg okupljanja Srba koje se dešava svake godine na Vidovdan… a možda i grešim. 

Lazareva kletva na prednjoj strani spomenika.

Ulaz u kulu se nalazi na njenoj zadnjoj strani.

Stepenište koje vodi ka vrhu.

Tokom penjanja, prolazi se pored čuvenih stihova epskih pesama kosovskog ciklusa koji se nalaze na zidu. Ovo su neki od njih… 

Sa samog vrha kule pruža se pogled na ceo prostor na kome se odigrao Boj na Kosovu. Kako bi se lakše orijentisali, na vrhu kule postoji i metalna ploča koja u centralnom delu prikazuje raspored srpskih i turskih snaga u odnosu na samu kulu.

Dok na levoj i desnoj strani pomenute ploče stoji opis bitke:

“Na Kosovu polju u dolini reke Laba, između Sitnice, Grmeč planine, reke Samodreže i potoka Butovca – 15. juna 1389. godine vođena je istorijska bitka između srednjovekovne srpske kneževine i turske carevine. Srpska vojska koja je brojala oko 35000 boraca, bila je raspoređena na desnoj obali Laba, tako da joj se desno krilo oslanjalo na Sitnicu a levo krilo na planine, štab kneza Lazara nalazio se u sredini.

Turska vojska koja je brojala oko 100 000 ljudi, zauzela je položaje prema srpskoj vojsci, na levoj strani Laba naslanjajući se levim krilom na Sitnicu, a desnim na planine, štab sultana Murata bio je postavljen u sredini.

Toga dana, oko 8 časova ujutru, Turci su preduzeli napad, prešli Lab levim krilom i zametnuli žestok boj oko brežuljaka na desnoj obali. Srpsko desno krilo odbilo je sve neprijateljske napade i prebacilo Turke ponovo na levu obalu. Zatim je srpska vojska preduzela napad, prešla desnim krilom Lab, probila tursko levo krilo i nabacila ga na rezervu. Srbi su na taj način došli u neposrednu blizinu turskog štaba što je, u kritičnom momentu po Turke iskoristio vojvoda Miloš Obilić koji je napao samog turskog zapovednika, sultana Murata i smrtno ga ranio.

Tada, oko 10 časova, zapovednik turskog desnog krila princ Bajazit, da bi uticao na kritičan razvoj bitke, a pošto prema njemu nije postojala ozbiljna opasnost jer Srbi na njegovom pravcu nisu mogli znatnijim snagama preći Lab, sa većim delom svojih trupa i opštom rezervom bočno napada srpsko desno krilo i zameće najkrvaviji boj oko brda Magzita i Gazimestana.

Oko podne, u rešavajućem momentu po celu bitku, knez Lazar naredi srpskoj rezervi da uđe u boj. Ali dok je srpska rezerva kretala u boj, odelenja na krajnjem desnom krilu podlegla su turskom obuhvatnom manevru i brojnoj nadmoćnosti svežih trupa, te celo srpsko desno krilo popusti i počne se povlačiti – da li je srpska rezerva intervenisala, pa nije uspela ili uopšte nije ušla u boj – ne može se utvrditi. Tek, povlačenje desnog krila prenese se na celi front, čime je bitka bila izgubljena.

Posledica Kosovske bitke bila je ta što je srpski narod izgubio svoju nezavisnost a propast Srbije na Kosovu ubrzala je propast i ostalih balkanskih država. U Kosovskom boju poginula su oba državna poglavara: turski sultan Murat i srpski knez Lazar.”

Bilo kako bilo… za samu bitku i njene aktere vezana su mnogobrojna predanja i legende opevane i u kosovskom ciklusu srpske epske poezije. Danas, Kosovski boj je duboko usađen u srpsku nacionalnu svest, jer Lazareva pogibija se vekovima shvatala kao velika žrtva prinesena očuvanju narodne i državne slobode. Žrtva, koja je pružala primer prošlim, i koja bi bi trebalo da posluži kao primer svim budućim generacijama.    

NEKA IM JE VEČNA SLAVA, I HVALA!

Nadamo se da vam se dopao naš današnji predlog za avanturu motociklom. Takođe, predlažemo da pročitate predloge i putopise koje smo ranije objavljivali. Njih možete pročitati ovde.

Ukoliko želite da vidite još predloga ili da i sami predložite lokalitet koji vredi posetiti, to možete obaviti u našoj temi na forumu.

Da li želite da dobijate obaveštenja o novim tekstovima?

Svakog petka ujutro šaljemo email sa listom tekstova koje smo objavili te nedelje, svima koji su se prijavili na BJBikers email bilten. Na taj način možete ostati u toku sa novostima, čak i ako neki tekst propustite u toku nedelje…