Danas jedan putopis stare garde sa skoro jednako starim motociklom. Naš prekaljeni član foruma Misa-pei otisnuo se na drugu stranu Dunava, u Rumuniju, da ispuni svoju želju i okrene kilometre po susednoj nam Rumuniji opisavši sve u putopisu – Bedevija i ja, vorbește din inimă (priča iz srca-rumunski).
Ova priča će biti dugačka. Pokriće više dana. Često mi kažu da sam “epičan” u izražavanju, a ja samo hoću da izlaganje bude jasno i detaljno. Koga mrzi sve da čita, neka ide u…
UVOD
Već godinama nisam bio u prilici da krenem na neki malo ozbiljniji put. Svake godine redovno registrujem Bedeviju, mazim je pazim je, spremna je za putovanje u svakom momentu i cvrc… ništa od putovanja. Pređem 3, 4 hiljade od registracije do registracije. Nerviram se. Ono sitno, 200 do 500 km za dan, ni ne računam u put. Sedim i čitam kako ljudi idu ovamo, onamo, kako su divni putevi, sjajan provod. Osećam se kao da sedim u kafani i samo gledam kako drugi jedu jagnjetinu.
Posle svega što se događalo meni i mojoj porodici, celom svetu i šire, preko potrebno mi je bilo da se udaljim od svega, da nikog ne vidim, ne čujem, da budem malo sam sa sobom. Da uživam i da imam vremena za razmišljanje, da napravim neki presek i razmotrim šta mi je dalje činiti i kojim putem krenuti od sada. Naravno, ništa od toga nisam uradio . Ne volim mnogo grupne vožnje. Više gledam u retrovizor da onaj iza nije previše zaostao, pao, onom drugom je brzo, onom je sporo, ovaj bi da piški, onaj da kaki, ovaj hoće levo, onaj desno… Jebite se svi. Ja ratujem sam.
TA i TF su mi bili velika želja od kad sam pročitao prvi putopis. Još kad sam video i mečke, gotovo. Rešen sam da je to prva destinacija. Životne kockice su se najzad sklopile kako treba i samo treba da odredim datum. Merkam prognoze, samo da nema kiše. U igri je prošla (od 29. jula 2024.) ili ova nedelja (od 5. avgusta 2024.). Odlučim se za prošlu, nekako mi se više dopala prognoza. Tri, četiri dana planiram put. Lepše je preći sever-jug, ne, lepše je preći jug-sever… , Naludo kiša, naludo suša, smislim ja da pređem sve po dvaput. Sit da se izvozam. Plan je bio:
1. dan Trešnja, Bela crkva, Kaluđerovo, Dunavska magistrala, Oršova, (onda se tu ubaci i Herkulanom i deo 67D do Targe) Targu Jiu, spavanjac.
2. dan Targu Jiu, Novaci, S(j)ebeš, Sibiu, TF, Curte de Anges. Noćenje. Optimista.
3. dan, isto to samo kontra. Magarac
4. dan Targu Jiu, Oršova, Kladovo, Srebrno jezero (svraćanje kod prijatelja na brzo brčkanje) i kući.
Naravno, ja sve ostavljam za poslednji momenat, pa sam u četvrtak uveče pred put rekao Ljilji da me pere i sprema. U petak vadio kartice, uplaćivao net, dokupljivao šta mi još treba, šest puta ponešto zaboravljao, vraćao se… Provera motora, reda radi jer verujem u moju Bedeviju i eto ga ponedeljak ujutru.
Plan mi je da vidim našu stranu Đerdapa iz neke druge perspektive, da provozam “njihovu” stranu Dunava, dobacim do Targu Jiu preko banje Herkulanum i tamo noćim. Imam vremena, ne žurim. Još samo da svratim u neku Komercijalnu banku da proverim mogu li ili ne da povežem devizni račun sa pripejd karticom. Telefonom su mi jednom rekli da ne mogu, samo dinarski, u banci su mi u petak rekli da mogu i da su izdali nalog… Lud i zbunjen se zabavljaju. A ja na dinarskom imam samo 408 din.
DAN PRVI (29/30 juli)
Krećem s malim kašnjenjem, kako je i red. Prošlo je 9 kad sam krenuo, umesto u 8. Pih, samo sat. U Kovinu (gde bih inače ja završio), uveri me gospođa da samo dinare mogu da prebacujem, a tako kaže i aplikacija. Ima troje, četvoro ljudi, ja ne bih da sad menjam tu evriće pa da čekam na red… neka, obaviću sve u Beloj crkvi. Računam, manje mesto, nije gužva. Kakav optimista. Tamo sam sreo stare prijatelje Mikija i njegovog sina Zokija, inače su u BMW klubu koji je baš prethodne nedelje bio na TA i tu sam dobio preporuke za smeštaj Tara u Ranci i još gomilu izuzetno korisnih saveta. Mnogo im hvala. Tek kad sam promenio lovu, uđem u banku, a tamo najmanje trideset njih čeka, rade dva šaltera. Dinari u džepu, ništa na računu, snaći ću se… Posle sam naučio foru kako se sve radi preko aplikacije. Nema veze, sve je zabavno.
Dakle, Bela crkva, Kaluđerovo, poslednja prodavnica “Jeka”, menjam 50e u leje. Kurs je 4.9RON za 1e. Čisto da ne uđem u stransku zemlju bez njihovih para, za svaki slučaj. Praktično, odatle se tek osećam da sam na putovanju. Malo mi je frka zbog neta, jesam ja uplatio onaj dodatak (Evropa 1,5GB), jeste aktiviran, ali… Ako me snađe neki roming, ugasio sam. Ne znam ni kolika je potrošnja neta-za mape i booking. Setih se da su mi rekli da ću imati MTS duž celog Dunava. Tako je i bilo. Stignem do Dunava, MTS šljaka, vozim se, nigde nema odmorišta s nekom senkom. A toplo je, baš. Dotankujem se, jedno 15l, po ceni od 7.6RON, nastavljam dalje. I eto najzad nekih sunbcobrana uz reku. Vidi se Golubac. Presrećan sam. Potpuno drugačija perspektiva, upravo ono što sam i želeo.
Stvari su mi spakovane u torbu, u koferu je alat dovoljan za laku generalnu, kompresor, set za čepovanje, sprej za krpljenje i sprej za podmazivanje lanca, klopa i voda, kišna i toplija odeća. Uvek nosim dosta alata, jer se pokazalo kroz istoriju da mnogima stane motor, a onda ja nemam alat da im popravim. To što oni nemaju ništa je obično nebitno, nego se iščuđavaju kako to da ja nemam. I zaista mi se nije nikad desilo da je meni trebao moj alat. Ali, radi uroka, nosim sve što može da zatreba Jedino sam ostavio unimer kod kuće, nisam imao živaca i njega da vučem.
Elem, nastavim dalje, lepo preznojen, i tražim gde se Dunav i put spajaju. Slaba vajda. Prvo, nijedno selo kroz koje sam prošao nema neko šetalište gde bih mogao da uživam u reci, da se malo osvežim. Kao da su bežali u kopno. Posle sam saznao da je to bilo zbog straha ondašnjih vlasti da im neko ne utekne iz raja. Čak i da su pravili neku vrstu tunela, puštali provokatore da sakupe one kojima se raj ne dopada, pa ih u tim tunelima masovno ubijali i ostvarivali im želju da se dokopaju Dunava. Samo malkice mrtvi. Istina ili laž, ja tako čuo i od Rumuna i od naših.
Sam put je prihvatljivog kvaliteta. Ni dobar ni izrazito loš. Glupost (opet zbog bezbednosti u saobraćaju) je da su na bankinama šipke na kojima je visoka bankina koja je tačno u visini očiju i savršeno zaklanja pogled na reku. Genijalno. Tu si, a ništa ne vidiš ako ne staneš na sred puta. Ali si bezbedan, zaboga. Metal je mek. Videh prelepo i neobično zdanje Lepenskog vira, samo što mi je bilo neizvodljivo da stanem i slikam. Svemirski izgleda “iz odande”. I stigoh tako do Decibela (Decabala). Meni je neuporedivo zanimljiviji i bolje se vidi s naše strane. Još je popodne sunce iznad njega i bije direkt u kameru.
Dođoh, videh, produžih. Naravno, omanji vašar u podnožju. Simpatične kineske rukotvorine s rumunskim motivima. Tutanj odatle. Pravac Oršova. Ogroman park uz Dunav, ali se genije plaši da ostavi motor pa stajem na parking Lidla da se javim da dalje nemam naš signal. Sve vreme MTS radi kao u centru baš vašeg grada. Hvatam pravac ka Herkulanumu. Sve fotke su opaljene mobilnim, što iziskuje, stani-skini rukavice-raskopčaj se-slikaj, ponovi sve unazad. Ako skidam i kacigu, dodati još dva, tri minuta dok zabijem, a ne polomim, naočare pod kacigu. Tako da do Herkulanuma nema fotki. Nema ih ni posle, ali to je druga priča.
Put do banje (6) je veoma dobar. E, sad… dva su puta oko banje. Jedan ide kroz centar i nemam pojma kakav je, a drugi, koji ide iznad banje sam saznao kakav je. Dva puta zamalo da me kamioni sa četiri osovine zalepe k’o leptirića za stenu, majstori motaju krivine bez kočenja jer je strmopizdina. Dole (put) su samo rupčage. šoder, stenje svih veličina i pomalo tu i tamo nešto asfalta. Ispucalog. Jedan lik se nešto zablesavio i on me je malo štrecnuo da neće uspeti da smota (Dacija, naravno), ali je uspeo da prođe krivinu. Ne znam da li je tresak koji sam čuo pet sekundi kasnije imao veze sa njim, a i nešto me je mrzelo da se vraćam. Dakle, strmo, put se radi, voze ili k’o šašavi ili se vuku. Mili bože, kud sam zaš’o (Ljuba Moljac).
Dokopah se napokon one divne deonice 67D do Targu Jiu. Stvarno je prelepo, slike jok, već su počela da me bole leđa te nema stajanja. Daj da uživam u vožnji, a i da stignem da tražim smeštaj. Za taj deo… ne znam da li je vredelo ono maltretiranje iznad banje. Možda je put kroz nju bolji, što bi u tom slučaju vredelo zaobilaziti.
I tako vam, dragi moji čitaoci, stigoh u Taru Jiu. Kako ulazim, kao da sam stigao u Batajnicu, Zrenjaninski put, nove kuće i zgrade, sve poslovno – stambeni objekti (poznato, zar ne). Na skoro svakoj zgradi piše da se izdaje prenoćište. Nešto ne mogu da nađem mesto da sednem, popijem kafu, ogrebem se za net (i dalje se plašim računa kad se vratim). Generalno, pored puta nema mnogo kafanica kao kod nas. Vidim Nindžu 6, pitam gde da sednem i počinem. I nađem smeštaj. Reče da ga pratim. Provoza me do neke picerije (vrlo korektne), skide kacigu, ono klinac, dal’ ima 16 godina. Kaže, mora da pazi na policiju. Jasno. U glavnom, on inače tu radi, imam kafu, net i mogu da ručkam. Pojeo sam tamo na Dunavu dva sendviča što mi je Ljilja spremila, druga dva sam čuvao za kasnije. Sednem tamo, probam sa booking, ne mogu da se snađem (seljak iz Ralje, šta ćeš). Traže mi pare unapred. Ne da Srbin unapred ništa. A i nemam dinare na računu jer kartica je u din. Tu sam shvatio da mogu da prodam devize i da ubacim na karticu dinare. Sve preko aplikacije. Ali mi se nikako ne dopada da tamo nekom prebacim lovu. Odem do jednog apartmana… nekako sam upalio net i sa velikim (nepotrebnim) strahom ga palio samo na svakom raskršću da vidim gde treba da idem. Ono stambena zgrada, nema tu apartmana nego dopisivanje sa vlasnikom itd. Ko zna, da ne dužim, ko ne zna, naučiće. Krenem, malo se vozikam, kad vidim opet Nindžu. Šljašte neke fluo cevi ispod i oko njega. Opet onaj klinac i preporuči mi dečko hotel Gorj koji je jeftin, čist i blizu. Da, već je skoro 10 uveče. Nađem najsocrealističniji hotel. 30e noć. 6. sprat. Tri kreveta unutra, ali čisto, prečisto. Uštirkana posteljina. Peškiri blješte. Nema neta. Jbg… Daj da se plaknem i da idem da jedem. Na ćošku je restoran, preko puta neki fast fud. Tu počinje pešačka zona. Perfektna lokacija. To sam skontao tek kasnije. A da preko ulice imam privatni smeštaj sa netom i da isto košta. Motor na parkingu hotela, a u hotelu pomešano Kinezi i Arapi. Svak za sebe, ali svi sede u holu hotela i deru se. Ne umeju tiho da pričaju, pa bog. Tridesetak njih. Evo je slika sobe:
A ovo je malčice dalje, hotel Evropa gde je 50e prenoćište. Privatan parking sa čuvarkom kojoj se ne bih zamerao:
Posle loše pice i odličnog piva u restoranu, lagana šetnja da vidim gde se nalazim, smeštanje u krevet i slatki snovi.
Juče sam čuo da je u Targu Jiu jako lepa tvrđava i da ima što šta da se vidi. Eto meni razloga da se opet vratim tamo.
Nastavak putopisa Bedevija i ja, vorbește din inimă (priča iz srca-rumunski) možte pročitati u temi na forumu.
Da li želite da dobijate obaveštenja o novim tekstovima?
Svakog petka ujutro šaljemo email sa listom tekstova koje smo objavili te nedelje, svima koji su se prijavili na BJBikers email bilten. Na taj način možete ostati u toku sa novostima, čak i ako neki tekst propustite u toku nedelje…
