Sve još miriše na nju… je slobodno mogu reći jedan od putopisa koje svrštavam u red najbolji sa našeg foruma. Napisao ga je naš član foruma BusMan prilikom jedne svoje avanture po Bosni i okolinu. Za razliku od većine putopisa koji su voženi po asfaltu, u putopisu Sve još miriše na nju… je veći deo puta vožen po prelepim off road predelima. Užvaijte u ovom zaista lepom putopisu i priči.

---

Septembar 2016-e. Valjevo.  Pijucka  se  pivo  ispred  Zoranove  garaže.  U  toku  je  priča  u  fazonu,  ko  o  čemu  –  baba  o  uštipcima.  Zoki  je  Liberov  brat, ljudina  u  svakom  smislu,  od  skoro  zaražen  enduro  virusom.  E  sad,  i  ja  konja  za  trku  imam,  tj.  brata,  da  mi  oprosti  moj  Mika,  i  bas  mi  je bilo  drago  da  nas  četvorica  bratski  malo  proćakulamo,  za  šta  nam  se   retko  pruža  prilika.  Mika  je  inače  okoreli  eRaš  od  malena  i  već  godinama  nam  obećava da  će  uzeti  neki  enduro  kao  drugi motor   čim  se  stvore  uslovi,  pa  da  ga   vodimo  u  planine.  Laže  pas,  samo   o  Navaku  razmišlja. 

U  nekom  momentu  pita  mene  Libero:  “Jel` more Radovane, a  šta  bi  sa  Aidom  i  Bosnom?  Bacio  si  nam  prašinu  u  oči  sa  onih  par fotki  na  FB-u,  a prodjoše  dva  meseca.“

Pa  vidi,  ako  se  sećaš,  bio  ti  je  rodjendan  01.07.  i  ja  sam  ti   banuo  na  vrata  po  već  ustaljenom  običaju  treću  godinu  za  redom.  Žena  ti  definitvno  pravi  nenadmašive  kolače,  a  ti  definitivno  imaš  najbolju  rakiju.  Ajd`  što  rakiju,  nego  i  crno  vino,   kao  da   ga  pravi  Marko  Dalmatinac.  A  ja  definitivno  više,  iako   sam  samo  degustator,  ne mogu  zbog toga  da  predjem  više  od  100  kilometara  Ibarske  magistrale  toga  dana,  ma  gde  naumio.  Nema  veze,  oprošteno ti  je,  a  to  samo  Bog  zna  zbog  čega.

Drugi  start  je  02.07.2016.  Odnosno  dan  posle.  Ja   sam  zapravo  krenuo  na  Enguro3  koji  će   se  desiti  15-17. 07. 2016.  Ako  neko  ne  zna,  to  je  ona  urnebesno  zajebantska  enduro  voznja  u  organizaciji  Enduro  kluba  “Banja Luka“  na  koju  dodju  enduraši  iz  cele  Juge  i  donesu  svoje  najbolje  vibracije.  Ja  sam  rodjen  u  Jugi  i  ni  27  godina  kasnije  ne  želim  da  ignorisem  tu  činjenicu.  Start  je   zakazan  u  Zelenkovcu  malo  ispod  Mrkonjić  Grada,  a  finiš  je  malo  iznad  Banja Luke.  Promašio  sam  Enguro2  i  sada  sam  rešio  da  krenem  blagovremeno  da  mogu  sa  sigurnošću  reći  da   stižem  čak  i  ako   zalutam.  Na  odmoru  sam  od  1 – 18.  pa  da  ne  dangubim.  Ova  slika  ispod  ne  govori  hiljadu  reči.  Ona  kazuje  samo  jedno:  Idi  pede..  bez  mene,  samo  ti  idi. 

Poseban  je  gušt  sa  Liberom  voziti  Valjevske  planine.  Poznaje  svaki  ćošak,  ima  meru  u  svemu  i  zna  da  ugodi  i  sebi  i  drugima.  Iskreno  se  nadam  da  će  nam  se  poklopiti  kockice  u  skorijoj  budućnosti  da  zajedno  proširimo  horizonte.

Krenuh  ja  oko  10:30  putem  Valjevo – Bajina Bašta  i  zaustavljam  se  već  posle  15  minuta  da  načinim  prvu  pauzu.  Imam  brate  14  dana  fore.  Nema  žurbe.  To  je  tako  dobar  osećaj  kada  te  ne tera  štoperica.  Ja  sam  inace  u  poslu  teran  tom  djavolovom  napravom  i  sada  se  zbog  njenog  odsustva  osecam  malte-ne  u  stanju  meditacije;  hoću  da  dodam  gas,  neću  da  dodam  gas,  hoću   da  stanem,  neću   da  stanem,  hoću  levo,  ne,  idem  desno.  Gdegod  došao,  dobro  došao,  i  kadgod  stigao,  dobro  stigao.

I  eto,  stadoh  na  dvanaestom  kilometru  od  Valjeva   da  vidim  jezero  akumulacije  Stubo – Rovni  koje  je  nedavno  napunjeno.

Prošle  godine  smo  se vozili  po  dnu  budućeg  jezera  i  gazili  reke  Jablanicu  i  Sušicu.  Obuzima  me neka  žal  što  sada  vidim  veliku  vodenu  površinu.

Libero,  Čeda  i  Marjan  –  Leto  2015.

Bilo  je  oko  tog  jezera   oprečnih  mišljenja   i  bojkotovanja  punjenja.  Potopljen  je  manastir  Valjevska  Gračanica,  ugašene  su  dve  reke  i  četiri  nepresušna  izvora  pitke  vode.  Ali,  sada  je  gotovo.  Jezero  je  tu,  a  nama  samo  ostaje  da  u  buducnosti spoznamo  njegovu  dobrobit.

Posle  kratkog  prisećanja  vozim  putem  prema  Bajinoj  Bašti.  Temperatura  vazduha  prijatna  za   vožnju,  povremeno  neki  oblačak  zakloni  sunce,  drugih  vozila  na  putu  skoro  da  nema.  Pred  prevoj  na  Debelom  Brdu  odlučim  da  skrenem  sa  asfalta  i  makadamom  preko  Torničke  Bobije  skratim  put  do  Ljubovije  za  nekih  dvadesetak  kilometara.  

Mostovi  spajaju  ljude.  Predješ  most  preko  Drine  i  u  Bosni  si. 

Kada  iz  Ljubovije  predjem  u  Bosnu,  nekako  mi  je  postalo  logično  da  uhvatim  pravac  ka  Romaniji  i  Han  Pijesku,  a  preciznije  prema  Vanji  i   Jazavčijim  Rupama.  Zapravo,  Kliks  sada  sam  ide  tuda.  Ne  moram  ja  ništa  da  fatam.  

Kamp  Jazavčije  Rupe  je  sada  već  nadaleko i  naširoko  poznat  kao  mesto  na  Romaniji  rezervisano  za  opuštanje  i  uživanje.  Svratiš,  okrepiš  se  i  nastaviš   dalje.  Ili,  svratiš  prespavaš  i  nastaviš  dalje.  Ili,  dodješ,  odmoriš  dušu  par dana,  nagomilaš  crvena  krvna  zrnca  pa  se  oporavljen  vratiš  u  betonsku  džunglu  da  bi  tamo  postao  anemičan.  U  kampu  se  svako  malo  organizuju  neka  dešavanja,  pa  je  tako  jednom  prilikom  bilo  “Veče  falš  tonova”.  Ovog  puta  sam  totalno  neočekivano  u  Rupama  naišao  na  moto  susret  MK  Sokolac.  Pedeset  metara  pre  kampa  je  postavljena  rampa.  Prilaze  mi  dva momka  u  moto prslucima  i  sa  vidnim  oznakama,  pozdravljaju  se  samnom  i  sipaju  rakiju.  Haha,   moj  prvi  moto  susret  u  životu.  Izvinjavam  se  momcima  jer  “ne  pijem  dok  Paja  vozi”,  ali  ću  rado  sipati  u  podočnjake  da  imam  za  kasnije  pred  počinak.

Naišao  sam  na  sam  početak  moto susreta  i  trenutno  su  u  Jazavčijim  Rupama  samo  organizatori  i  par  gostiju.  Vanja  mi  predstavlja  kolege,   a  izmedju  ostalih  i  Darka  Labaša,  jednog  od  značajnijih  moto-putopisaca  Hrvatske  sa  iskustvom  od  par  miliona  kilometara.  

Darko  i  Vanja

Počinju  razne  priče  i  nazdravljanje,  a  ja  kapiram  da  je  vreme  da  se  krene.  Nisam  želeo  da  kvarim  atmosferu  odbijanjem  alkohola.  Lako  je  vama,  ostajete  na  konaku,  a  ja   moram  dalje.  

Delić  atmosfere  u  kampu  uz  moj  nevešt  pokušaj  da  imitiram  bosanski  izgovor:

Od  Jazavčijih  Rupa  do  Han Pijeska  ima  par  stotina  metara  makadama  i  7  kilometara  asfalta.  Napuštajući  kamp,   osećao  sam  se  kao  dezerter  jer  je  meni  u  susret  išla  kolona  motora.  Nije  to  bila  baš  gusta  kolona,  ali  dovoljna  da  me  je  zbog  pozdravljanja  mrzelo  da  spustim  levu  ruku.  Taman  da  je  spustim,  eto  sledeceg,  i onda rekoh  sebi  –  ma  drži  to  gore  do  HP-a.

Sledeće  mesto  na  mom  putu  ka  Zelenkovcu  je  Sokolac,  ali  se  u  njemu  neću  zaustaviti  i  po  običaju  se  neću  javiti   Braci  Romanijaksu,  već  ću  da  produžim  ka  Sarajevu.  Razlog  je  uvek  opravdan,  a  ovoga  puta  je  to  da  ne  želim  da  vozim  po  mraku.  U  prevodu –  plašim  se  mraka.  A  u  prevodu  prevoda  –  ceo  život  radim  noću  pa  mi  se  malo  smučilo.

“Sarajevo  ljubavi  moja”  je  pesma  Kemala  Montena  koja  mi  obavezno  prodje  mislima  kada  se  približavam,  ili  napuštam  taj  grad.  Pre  mraka  sam  stigao  kod  Aide  na  kafu.

Realno,  do  sada  je  bio  uvod,  a  odavde,  bar  za  mene,  kreću  vitamini.

AIDA,   Sarajka  djevojka,  raja.  Osim  toga  je,  pile  malo  od  432  meseca  i  185cm  visine,  bivša  je     reprezentativka  BiH  u  ragbiju.  Jeste,  dobro  vidiš,  u  pitanju  je  ragbi.  Završila  jedan,  a  na  pola  puta  je  da  završi  i  drugi  fakultet,   neudavana,  a  i  kako  će  pored  svih  ambicija.   Motoristica.   Opaaaa,  vidi  malu,  i  motor  vozi!  Ne  ispušta  telefon  iz  ruke  osim  kada  vozi  motor.  Nisam  je  nikada  video  da  koristi  telefon  dok  vozi  auto  jer  me  istim  nije  nikada  vozila.  Iskreno  se  nadam  da  je  isti  slucaj  kao  i  sa motorom.  Dok  komunicira  sa  nekim  preko  telefona,  opušteno  učestvuje  i  sa  sagovornikom  uživo,  čak  toliko  dobro  da  direktnom  sagovorniku  uopšte  ne  smeta  i  ne  može  joj  zameriti,  pa  se  može  reći  i  da je  multikomunikativna.  Muslimanske  je  veroispovesti,  ali  bih  ja  pre  rekao  da  je  multikulturalno  biće  slušajući  njene  priče  i  posmatrajući  njeno  odnošenje  prema  nacijama  i  verama.  Naveo  bih  tome  u  prilog  jedan  jasan  primer  nevezan  za  medjuljudske  odnose: 

Kada  negde  putuje,  ako  recimo  naidje  putem  na  Pravoslavnu  crkvu,  ona  zaustavi  motor/auto,  udje  u  crkvu  i  upali  jednu  sveću  namenjenu  živima  i  jednu  upokojenima.  Takodje  izražava  poštovanje  prema   Katoličkoj  veri  po  pravilima  Katoličke  crkve.  Poznaje  odlicno  sva  pravila  i  ideološke  nazore  tri  najzastupljenije  vere  u  BiH.  

Gadjao  ju  je  snajper  kada  je  imala  dvanaest  godina  dok  je  ulicom  nosila  ibrik  vode  ka  svojoj  kući. 

Pederčino  jedna  snajperistička,  hvala  ti  što  si  je  promašio!

Vraćamo  sat  dve  godine  unazad.

Bila  mi  je  potrebna  jedna  daljinska  usluga  u  Sarajevu  2015-e,  a  nisam  imao  tamo  prijatelja.  Naš  Vlajko  je  bio  blizu  mene  u  tom  trenutku  i  rekao  da  on  ima  adekvatnu  osobu. Danas  je  lakše  spojiti  ljude  daljinski  nego  uživo.  Ubrzo,  bez  dobar  dan  i  bilo  kakvog  uvoda  mi  stiže  poruka  od  Aide:  “Dje  Ba  zapelo  Busmane?”

I  eto,  kad  tako  krene  ne  mož´  da  ne  izadje  na  dobro.  Posle  se  komunikacija  nastavila  uglavnom  o  motorima  i  putovanjima.  Aida  vozi  Yamahu  FJ6.  Prva  pomisao  mi  je  bila –  uh  pa  to  je  kao  Fazer  samo  bez  oklopa  i  ima  nešto  manje  snage  od  njega.  Kuku  ženo,  pa  ti  voziš  bezmalo  eR-a!  Kaže  da  se  lepo navozala  sa  njim ,  ali  da  je  nedavno  proklizala  u  nekoj  krivini  zbog  rizle.  Na  sreću   nije  se  povredila  niti  oštetila  motor  (samo  malo  iskrivljena poluga  kočnice),  ali   od  tada  ima  neopisiv  strah.  Čim  je  krivina  u  najavi  ona  spušta  nogu,  sva  se  blokira  i  oblije  je  hladan  znoj.  Predložio  sam  joj  da  ode  na  neki  poligon  nedeljom  i  u  tančine  opisao  šta  da  vežba.  Išla  je  više  puta  i  na  kraju  smo  zajedno  konstatovali  da  bi  joj  ipak  značilo  da  je  neko  pored  nje  kao  podrška.  Nebilo  ti  zapovedjeno  Radovane,  no  ti  put  pod  točkove  pa  pravac  rajevoSa,  i  to  sve  onim  putem –  BG – Valjevo – Ljubovija – Han  Pijesak –  (Sokolac) – SA.

Par  sati  igranja  na  poligonu  i  eto  je  u  skretanju  sa  stopalima  na  fudasterima.  I  ne  samo  to.  Vozila  je  osmice  oko  onih  stubova  koji  nose  most.  Do  duše,  malo  namrštena,  ali  srecna  i  zadovoljna.  Bila  je  vrućinčina  toga  dana  i  nije  mogla  da  provežbava   duže  od  5  minuta.  Ključa  mozak  na  sporom  kretanju,  obliva  je  znoj  i  pada  koncentracija.  Obzirom  da  joj  je  ovo  prvi  motor  u  životu,  skupljala  je  razne  informacije  o  voznji  od  iskusnijih  vozača  i  pokušala  da  izgradi  svoj  stil.  Neki  drugar  ju  je  suvoparno  posavetovao  da  ni  slučajno  ne  koči  zadnjom  kočnicom  i  ona  je  bukvalno  nikada  nije  pipnula.  Plocice  na  zadnjem  disku  netaknute. Ok,  razumem  ja  šta  je  bila  namera  tom  momku,  ali,   da  zadnja  nema  svoju  namenu,  ne  bi  ni  postojala.  I  to  smo  malo  provežbali  uz  objašnjenje  kada  se  ona  koristi  i  koliko  se  dozira.  

Posle  par  sati  na  poligonu,  vrućina  nas  je  bukvalno  oterala  na  Vrelo  Bosne.

Bilo  je  sve  toplije  pa  smo  onda  proterani  i  do  Igmana

Ovde  na  Igmanu,  na  prijatnih  10  stepeni  manje  nego  u  Sarajevu,  ja  shvatam  da  Aida  naginje  ka  enduru.  Barem  po  adekvatnom  korišćenju  asfalta  na  gornjoj  slici.  A  onda  zajedno  konstatujemo  da  eF  Džej  sa  svojih  80ks  nije  motor  za  početnika.  Nešto  te  stalno  onemogućava  i  plaši.  Nešto  ti  ne  dozvoljava  progresivno  savladavanje  veštine.  Da,  svidja  ti  se  veoma  njegov  izgled,  kombinacija  boja,  deluje  mišićavo  i  u  skladu  je  sa  urbanim  zahtevima.  Kad  god  sedneš  na  njega,  diže  ti  nivo  adrenalina,  a  i  ego  raste.  Ali  nešto  ipak  ne  štima.   Svi  ti  kažu – ma  samo  vozi,  doći  će  to  sa  kilometrima.  Voziš   ti  i  voziš,  ali  vidiš  da  se  situacija  ne  menja.  Možda  je  i  krenulo  malo,  ali  te  ne  zadovoljava.  I  onda  ti  se  namontira  rizla  a  eF  Džej  nije  uspeo  da  ti  oprosti.  Ma  oprostio  bi  on,  nego  ne  ume  jer  ima  200  kila,  i  ima  oštre  kočnice,  i  ima  oštar  odziv  na  gas.   Dakle,  batali  bilderka  i  ‘vataj  nekog  školovanog  s  duplo  manje  kila  i  četvorostruko  manje  snage,  al  d´ ume.  Posle  biraj  princa  po  volji.  

Eto,  prodje  godina  a  na  planu  zamene  motora  se  nije  ništa  desilo.  Ambicije  sa  poslom  i  fakultetom  ne  daju  mira.  Ali  se  nabacio   Enguro3  ko  kec  na  desetku.  Probacemo  sa  Kliksom.  Iskreno,  nije  ni  on  naivan.  Hoce  i  on  da  se  otme  neveštoj  ruci,  zna  i  da  se  ritne,  ali  je  barem  50  kg  lakši  i  ima  prijateljski  odziv  u  prvoj  trećini  gasa.  Položaj  sedenja  je  pogodniji  i  viši  je  od  eF Džeja,  što  pogoduje  visokim  osobama.  Najveća  prednost  mu je  to  što  je  naučio  da  pada  u  99%  slučajeva  bez  posledica,  pa  ako  nam  je  sudjen  onaj  1%,  pripisaćemo  to  Božijoj  volji.  Pokušaćemo  da  ispoštujemo  sve  što  je  potrebno  za  nesmetano  i  bezbedno  vežbanje.  Rizik  ćemo  da  svedemo  na  minimum,  a  koncentraciju  da  odvrnemo  na  maksimum. 

Osim  toga,  pojavila  se  ideja  da  se  zajedno  provozamo  po  bosanskim  planinama  pa  da  usput  pohvata  po  nesto  iz  offroad  iskušenja.  Moram  biti  realan  i  reći  da  Kliks  ne  zadovoljava  standarde  udobnosti  za  suvozača  na  dužim  vožnjama.  Sedište  na  mom  Zelenku  je  malo  preradjeno  i  mekše  je  nego  originalno.  Ugradio  sam  mu  za  ovu  priliku  nosače  bočnih  kofera  koje  je  perfektno   napravio  majstor  Seba.  Insistirao  sam  da  budu  pozicionirani  malo  višlje  kako  bi  osim  njihove  osnovne  namene  suvozaču  obezbedili  dodatni  oslonac.  Zadnji  top  prtljag  je  pomeren maksimalno  u  nazad  i  time  je  obezbedjen  jos  koji  santimetar  prostora  više.   Da  se  ne  kačim  sada  za  onu  krilaticu  o  santimetru  i  devojci  jer  je  davno  izandjala.   Da  sam  majstor  Bobanu  poverio  preradu  sedišta  kako  samo  on  to  ume,  bio bi  to  top  pogodak  za  ovu  priliku.  Ali…

Pomenuću  povremeno  u  nastavku    (ne)udobnost  u  tandemskoj  vožnji  na  Kliksu.

SEBA  je  definitivno u  srpskom motociklizmu (a  i  šire)  postao  sinonim  za  kraš  barove  i  nosače  kofera.  Umetnik  u  bravariji!  Od  gvoždja  moze  da  napravi  pletenicu.

Dakle  imamo  dogovor  i  nije  tačno  da  sam  ja  na  Enguro  krenuo  15  dana  ranije  bez  plana.  Od      Sarajeva  na  putu  do  Engura  i  na  Enguru  neću  biti  sam  jer  je  dogovor  pao  da  sve  prodjemo  zajedno.  Za  Aidu  je  to  bila  šansa  da  oseti  sta  je  enduro,  kakva  je  razlika  vožnje  u  odnosu  na  asfalt  i  ujedno  da  vidi  prirodu  njene  Bosne  tamo  gde  se  drugom  vrstom  motora  i  običnim  automobilom  ne  može  proći. 

Za  mene  je  to  bio  još  jedan  izazov.  Pre  ovog  putovanja  sam  imao  suvozačicu  na  dve  enduro  vožnje  po  stotinak  kilometara.  Ovoga  puta  je  sa  Aidom  zalogaj  od  približno  1300  kilometara  mešovitih  terena  i  puteva.

Dok   pijuckamo  kafu  iz  onih  crvenih  šolja,  dajem  Aidi  jednu  bočnu  torbu  i  počinje  pakovanje.  U  drugoj  torbi  su  moje  stvari,  a  u  tank  torbi,  koja  je  postavljena  na  mesto  zadnjeg  centralnog  kofera  je  prva  pomoć,   alat,  el.  kompresor,  rezervne  unutrašnje  gume,  1l  ulja  za  motor,  250mll  tečnosti  za  kocnice,  ulje  za  lanac,  rezervne  ručke  kočnice  i  kvačila,  kišna  odela,  fotoaparat  i  još  sijaset  sitnih  potrepština.  Nismo  imali  dovoljno  prostora  da  spakujemo  sav  prtljag  u  bočne  torbe.  Ostali  su  body armor-i,   vreće  i  podloške  za  spavanje  u  šatoru.  Nije  nam  bila  namera  da  koristimo  šator,  ali  smo  sve  poneli  za   slučaj  ako  se  probuši  guma  pred  mrak  u  nekoj  nedodjiji.

Potom  joj  predstavljam  plan  puta   za  svaki  dan  i  uz  njenu  pomoć  nalazimo  mesto  za  spavanje  za  prvo  veče.  Uzgred  nam  se pojavio  jedan  problemčić  koji  bi  mogao  da  pokvari  orjentaciju.  Ja  sam  bukvalno  dan  pred  polazak  kupio  telefon  sa  Windows  platformom  i  nisam  znao  da  za  njega  nema  aplikacija  koja  može  offline  da  čita  trek  logove  kao  sto  Android  ima  Oruks maps.  Za  Aidin  Ajfon  sigurno  postoji  neka,  ali  nijedna  od  tri  koje  je  već  imala  nije  mogla  da  čita  trek  log.  Nismo  imali  vremena  da  istražujemo  za  četvrtom,  ili  petom.  A  i  nervira  me  da  platim  Ajfonu  da  me  vodi  kroz  moju  zemlju.  Na  kraju  je  ipak  taj  isti  Ajfon  odradio  posao  za  DŽ  uz  Gliginu  svesrdnu  pomoc  i  Aidinu  visprenost.  Gliga,  naš  enduraš  i  KLE-ovac  je  njegove  trekove  prekonvertovao  u  KML  fajl  (koji  Ajfon  čita)  i  redukovao  broj  tačaka  da  se  sprava  ne  zaglupi,  te  prebrzom  poštom  poslao  Aidi.   Kada  uključiš  na  Ajfonu  Google  Earth,  a  potom  klikneš  na  Gligin  KML   trek,  pojavi  se  tačka  tvoje  pozicije  na  trek  logu ( ili  van  njega)  pa  tako  znaš   gde  si.  Tako  smo  pokrili  prva  dva  dana  puta,  a  za  ostalo  ćemo  se  snaći,   imam  ja  još  prijatelja  i  njihovih  prijatelja.  Fala   Gligo   Majstore!! 

Plan  je  bio  sledeći:

Prvog  dana  lokalna  vožnja  bez  bočnih  torbi  i  za  to  smo  izabrali  Trebević.  Blizu  je.  Oko 25 kilometara  od  čega  je  8km  makadam  do  pred  vrh.  Čisto  da  se  malo  uvozamo  i  da  kaže  ko  šta  ima.  U  to  uvozavanje  sam  uplanirao  jedno  padanje  u  mestu,  da  se  izvrnemo  ko  prasići,  kao  neka  pokazna  vežba  za  Aidu,  da  vidi  šta  je  moguće  da  se  desi  tokom  vožnje  van  asfalta  i  da  se tome  slobodno  nada;  a  i  da  mi  suvozačica  vidi  da  to  nije  nista  strašno.  Svakako  imamo  svu  opremu,  a  imamo  i  ruke  kojima  možemo  da  se dočekamo  pri  napuštanju  vozila.  A  imamo  i  noge  koje  u  takvim  situacijama  treba  da  izvučemo  na  vreme  da  ih  motor  ne poklopi.  Nije  Kliks  težak,  ali  preti  izduvnom  granom  sa  desne  strane.

Drugi  dan  je  rezervisan  za  poligon,  a  treci  opet  za  poligon  i  u  zavisnosti od  toga  kako  se  Aida  bude  osećala  na  Kliksu   da  malo  šuljnemo  u  saobraćaj.   Da  ne  bude  zabune,  Aida  ima  položenu  A  kategoriju,  ali  je  u  pitanju  prilagodjavanje  na  drugi  tip  motora  i  oslobadjanje  od  onog  straha  koji  joj  se nametnuo.

Četvrtog  dana  se  vozimo  preko  Bjelašnice  i  treba  da  zavrsimo  u  Kalinoviku  do  kojega  ima    ukupno  oko  110  kilometara,  pola  asfalt,  pola  off.

Pričam  ja  to  sve  tako  redom  Aidi,  a  ona me  sluša  i  dokucava  se  sa  nekom  drugaricom  u  isto  vreme.  Taman  da  zastanem  pomislivši  da  me  ne  prati,  kad   ce  ona: 

 –  “A  dje  ćeš   me  Ba  Busmane  u  Kaaal’novik  medj’  četnike?“

 –   Molim?!!  

 –  „Ma  bolan  kucam  drugar’ci  kuda  idemo.  Ona  je  pravoslavka  i  poznaje  taj  kraj,  i  ona  me  to  pita.“

Hahahahaha,  dok  ja  njoj  pričam  kuda  ćemo,  mi  uzgred  pijuckamo  kaficu,  ona  u  direktnom  prenosu  isto  to  dokucava  drugarici,  a  jos  brže  od  drugarice  dobija  pitanja. 

E  Mala (!!)…    reci   drugarici  da  te  vodim  na  masnu  gibanicu  i  nacrtaj  bradu  da  ima  niz  šta  da  ti  se  slije  masnoća!

Ovaj  momenat  je  malčice  poremetio  moju  koncentraciju.  Aida  svakakao  nije  osoba  koja  razmišlja  u  tom  smeru,  čak  je  totalno  rasterećena  od  toga,  ali  sam  više  puta  putujući  kroz  Bosnu  naišao  na  nečije  podsvesne  strahove  kao  posledicu  rata  koji  se  završio  pre  više  od  25 godina.  U  Bosni  se  i  danas  može  u  vrlo  kratkoj    komunikaciji  osetiti  podela  vremena  na  pre  i  posle  rata.  Ali  to  je  veoma  razumljivo.  Kada  doživiš  ratne  strahote,  ili  izgubiš  nekoga  bližnjeg  u  ratu,  svakako  da  te  patnje  ne  možeš  da  se  oslobodiš  do  kraja  svog  života  i  da  će  odredjena  doza  grča  postojati  makar  bila  manifestovana  kroz  šalu. Zbog  toga  sam  u  pojedinim  trenucima  imao  osećaj  da  je  Bosna  još  u  ratu.  Medjutim,  sa  druge  strane  me  raduje  i  poništava  mi  se  taj  osećaj  kada  vidim  da  ljudi  u  direktnom  kontaktu  imaju  potpuno  pozitivne  stavove,  bodre  jedni  druge,  teše  jedni  druge,  pomažu  se,  medjusobno  vidaju  zajedničke  rane  i  guraju  dalje.

Ali,  da  Vas  ne  mučim  sa  tom  temom,  a  neću  da  Vas  mučim  ni  sa  daljim  planom  puta. 

Idemo  sutra  na  Trebević!

Nastavak avanture Sve još miriše na nju… možete pročitati u temi na forumu.

---

Da li želite da dobijate obaveštenja o novim tekstovima?

Svakog petka ujutro šaljemo email sa listom tekstova koje smo objavili te nedelje, svima koji su se prijavili na BJBikers email bilten. Na taj način možete ostati u toku sa novostima, čak i ako neki tekst propustite u toku nedelje… 

---